Natalie's POV

Osetim nešto jako teško na stomaku. Ne mogu da dišem od tog pritiska. Polako pokušam da pomerim tu „stvar" sa sebe ali bezuspešno. Šta je ovo? Opet rukama pokušam i začujem prigušeno kikotanje.

Okej. Ovo mora da je neko od momaka. Pokušavaju da mi vrate za ono od juče. Počnem trljati oči i nekoliko puta uz to zevati te se taj neko još više zakikoće.

Dobro ovo me već nervira. Čekaj ja sam u krevetu, neko od momaka leži na meni dok sam ja samo u boksericama i u običnoj majici bez rukava.

Sranje, sranje, sranje. Brzo otvorim oči i iz sve snage gurnem nekog od momaka te se sledećeg trenutka nađe na podu glasmo se smejajući. Brzo se podignem u sedeći položaj i pokupim celi pokrivač dobro sakrivajući svoje dosta otkriveno telo ispod njega.

Kada se uverim da su svi kritični delovi sakriveni pogledam na pod gde uočim žbun čokoladnih lokni. Čekaj lokne?! Pa ja ne mogu da verujem. Ja stvarno ne mogu da verujem. Ovaj debil me je video skoro golu.

„Šta ti kog đavola radiš u mojoj sobi?!", proderem se iz sveg glasa na njega koji me je sa osmehom na licu posmatrao nekim nedefinisanim pogledom.

„Pa momci i ja smo se dogovorili da vam vratimo za ono juče.", odgovori mi kao da je najobičnija stvar upadati devojci u sobu dok ona spava skoro gola i još ga ta devojka mnogo mrzi.

„Izlazi iz moje sobe pokvarenjače jedan, da te više nisam videla u svojoj sobi bez moje dozvole!" Osetim kako mi obrazi gore od ljutnje. Kada bih mogla sada bih ga na licu mesta iseckala na najsitnije komadiće.

Ustane sa poda na kojem je prethodno sedeo i uputi se ka vratima. Uhvati bravu rukom i otvori vrata ali ne izađe iz sobe već se okrene prema meni sa bezobraznim smeškom na licu.

„Samo da znaš imaš pakleno dobre noge.", odjednom ispali i još se bezobraznije nasmeje ocrtavajući rupice na obrazima. To je to, sada sam pukla.

„Morončino jedna!", opet se razderem i dohvatim jastuk u nameri da ga gađam ali on završi na podu usput se odbijajući o vrata. Pobegao je. A ne, neće se izvući ovog puta. A kako je ovo jutro počelo čini mi se da će ovo biti dug dan.

Niall's POV

"Au jadan Hari, on je najgote prošao, pa mogao sam ja da budin Nat.", sa smehom na licu izjavi Džastin jedva suzdržavajući smeh. Ala ga je Nat opravila. Mislim da će ovaj život biti mnogo zanimljiviji sa Nat.

Zajedno se svi nasmejemo te ugledamo Harija kako silazi stepenicama sa pomalo iznerviranim izrazom lica. Još više se nasmejemo. Mislim da će ga Nat ubiti kada siđe ili će mu se osvetiti preko nečeg drugog.

„Šta je bilo neodoljivi? Dobio šut kartu?" I kao što sam pretpostavljao, Lui mora prvi započeti. „U ne znate vi ništa, igra je tek počela.", brzo vrati osmeh na lice i nasmeje se onako kako samo on zna - podmuklo i bezobrazno.

Ko zna šta li je sad smislio, ali ne brinem se ja za Nat, snaći će se ona, nije ni ona za bacanje, doduše mislim da bih se više trebao brinuti za Harija nego za nju, jer ipak led protiv vatre i ne prođe baš najbolje.

Natalie's POV

I dalje ne mogu da verijem da je to uradio, ali nema veze videće on.

Ustanem iz kreveta blago se protegnuvši i uputim se u kupatilo. Odavno nisam pravila penušavu kupku, da, penušava kupka, odlična ideja.

Pogledam na sat tek je pola osam, taman mogu da se opustim. Ostavim kadu da se puni dok nađem donji veš i dodam kupku sa mirisom karamele koji obožavam. Skinem sve sa sebe i polako uđem u raj.

Pustim neku sporu pesmu na telefonu i pustim da mi se mišići opuste. Zaboravila sam kako je ovo dobar osećaj.

Kada sam završila sa kupkom obavila sam i jutarnju higijenu i obukla donji veš. Kosu sam kao i obično pustila da pada u krupnim loknama. Cela soba uključujući i mene miriše na karamelu što me podseti da nisam doručkovala i odmah zatim začujem kako moj stomak vapi za hranom.

Otvorim orman i sagledam odeću, ne znam šta ćemo danas raditi pa ću obući helanke običnu majcu nez rukava i crni gornji deo trenerke. Kao i obično u džep strpam gumicu za kosu i telefon sa slušalicama.

Možda da obletim nekoliko kruga po onoj livadi, odavno nisam trčala, a i osećam kao da sam izgubila kondiciju jer u poslednje vreme samo jedem. Da definitivno ću malo trčati.

Obujem crne patike, ne znam šta mi je došlo ali sam danas cela u crnom. Stavim slušalice i krenem da ka izlazu ali pre nego dođem do njega moram proći kroz dnevnu gde su ptetpostavljam svi a i sa njima i onaj čupavac kog želim da zadavim ali ću se sezdržati.

Pustim ominjenu play listu i krenem silaziti niz sepenice uz to zadobijajući svu pažnju uključujući i dotočnog. „Dobro jutro" Pozdravim ih sve sa malim osmehom ni ne pogledavši ga dok je on sve vreme buljio u mene.

„Kuda si ti to pošla?", upita me Zejn sa blagim osmehom na licu te ga pogledam. „Idem malo džogirati nisam već nekoliko dana i osećam se kao da sam ispala iz forme.", odgovorim i mahnem im izlazeći iz prostorije. Čim izađem iz kuće počnem polako trčati.

Neznam koliko dugo sam trčala, čini mi se dosta dugo ali ni jedna jedina kapljica znoja nije izašla iz mene. Izgleda da sam u boljoj formi nego što sam mislila.

Krenem trčati još jedan krug ali me jaka bol u glavi zaustavi te se zateturam nekoliko koraka. Šta ovo bi, mislim da je bilo dosta, ipet začujem svoj stomak kako cvili i shvatim da bih trebala nešto da pojedem te krenem ka kući.

Zateknem ih sve u kuhinji, kako sede i pričaju dok su ispred njih prazni tanjiri. „Hej zašto ne jedete?", upitam ih skidajući slušalice sa ušiju. „Pa čekali smo tebe hajde sedi.", odgovori Liiam i blago se nasmeši. Jaoj mice moje, čekali su me da se vratim da bi svi zajedno doručkovali.

Nasmešim se al taj osmeh nestane kad vidim da je jedino slobodno mesto pored čupavca, sjajno, sada sam i apetit izgubila. Nevoljiko sednem do njega i uzmem sendvič uopšte ne obraćajući pažnju na njega.

*

Posle doručka kao i obično svi sedimo u dnevnoj i gledam TV pričajući o nekim nebitnim stvarima dok je mene sve vreme bolela glava. Kao da neko čekićem pokušava da mi provali u glavu.

Bol je nepodnošljiva, zatvorim oči pri svakom novom udarcu. „Šta mi se ovo događa?" To je pitanje koje u poslednje vreme sve više i više postavljam. I još jedan jak udarac, stavim ruku na glavu jer je bol prejaka.

„Šta ti je Nat?" Kao da iz druge prostorije čujem bratov zabrinut glas pa odmah za njim i glasove ostalih, a onda odjednom mrak. Poslednje čega se sećam je glas čupavca koji govori: „Pustite me da prođem.."

*

Osećam glavobolju ali znatno manju. Polako pokušavam otvoriti oći i trepnem nekoliko puta da mi se vid izbistri. Nalazim se u nečijoj sobi. Osvrnem se oko sebe i primetim da je u sobi mrak. Koliko dugo sam bila bez svesti? Pogledam oko sebe, ova soba nije moja, na beloj fotelji do kreveta ugledam Harija i blago poskočim od iznenađenja.

Sedi ili bolje reći spava prekrštenih ruku, i onda se setim sobe, u njegovoj sam sobi a on je čekao da se probudim i čekajući zaspao. Zašto? Zašto je to utadio kada se od početka prema meni ponaša kao najveći kreten.

Krenem ustati sa kreveta ali on zaškripi i Hari se trgne i zevne trljajući oči. Bravo Natali, bravo, probudila si ga glupačo.

„Hej probudila si se?", obrati mi se hrapavim glasom i poluotvorenim očima. Sada nema bežanja kad sam ga probudila. „Da, šta se dogodilo?", zbuljeno ga upitam gledajući ga pravo u oči, ovo je pr i put da on i ja razgovaramo a ne svađamo se.

„Onesvestila si se pa sam te doneo ovde, a ostali su u dnevnoj, hoćeš da ih pozovem?", odgovori mi nekako nežnim tonom ni nalik onom njegovom običnom otresitom glasu. Šta se sa njim desilo za ovih nekoliko sati?

Shvatim da predugo ćutim te klimnem i dodam jedno tiho može te on ustane i izađe iz sobe. Malo bolje pogledam prostoriju u kojoj se nalazim. Sve je u zelenoj, crnoj i beloj boji, ono što sam pr o primetila je velika polica sa knjigama.

On čita knjige? Nikada nisam ni pomislila na takvo našto. Mislila sam da u životu nije pročitao ništa duže od horoskopa i očigledno sam pogrešila.

Začujem korake i glasove u hodniku te se vratim u krevet. Vrata se otvore te svi odjednom upadnu unutra, kao da se deli besplatna čokolada. Uplašeno me pogledaju, jako uplašeno, brinu se za mene.

Toliko sam srećna zbog toga, mislila sam da sam nesposobna za sklapanje priateljstav, ali sad ipak mislim da sam dosta pogrešila. Oni su najbolje osobe koje poznajem i mislim da će mi biti doživotni prijatelji.

Do mene su prve dotrčale devojke sa svakakvim pitanjima, preplašene i izbezumnjene. Na sve sam odgovarala sa: "Dobro sam, nije mi ništa." ali su znali da nije tako.

Odjednom se u prostoriji stvore bele iskre te se počnu spajati i iz njih se nadzirati lik momka sa velikim belim krilima. Osetim kako krila sama od sebe izlaze te ustanem sa kreveta i stanem do Harija.

Kada je dečko skroz "sastavio" svi smo ga upitno pogledali. "Velika mi je čast što se nalazim sa vama u istoj prostoriji dvanaest odabranih.", kaže sa čini mi se strahopoštovanjem u glasu. Zašto bi nas se plašio?

"Šta želiš?", upita ga hari jako odsečnim glasom. Gde je onaj dečko od pre pet minuta, gde se sakrio? "Dolazim u miru i prenosim poruku.", odgovori poniznim glasom gledajući u Harija i mene.

"Vremena je sve manje, a neprijatelja sve više. Morate se brzo spremiti i najkasnije do sutra naći u aerodromu za New York sve potrebne stvari se nalaze u podrumu. Tamo ćete dobiti nove upute. Želim vam sreću na vašem zadatku.", pokloni se sve vreme gledajući u Harija i mene.

Opet se pojave bele iskre i momak sa belim krilima nestane onako kako se i pojavio, kao da nije ni postojao.

"Mislim da bi bilo bolje da krenemo jer imamo vremena do sutra.", kažem te svi krenu ka svojim sobama te tako i ja bez reči napustim Harijevu i uputim se ka svojoj.

Čim uđem u sobu presvičem se u trenerke i patike te zavežem kosu u visok rep. Uzmem najveći kofer i počnem brzo trpati stvari u njega, samo nabacujem i nabacujem, nemam vremena da ih slažem. Za desetak minuta sam bila spremna te se zajedno sa Reksom uputim ka dnevnoj koja je bila potpuno prazna.

Setim se poruke, rekao je da ćemo potrebne stvari naći u podrumu te se odmah uputim ka kuhinji. Ugledam vrata te ih otvorim i ugledam stepenice te dosta stvari koje se obično nalaze u podrumu. Na sredini prostorije ugledam tri siva kofera.

Priđem te otvorim jedan. Zamalo da po drugi put padnem u nesvest. Bio je pun novca, otvorim i druga dva koja su takođe puna novca. Brzo ih zatvorim i sve ih ponesem u dnevnu.

Smestim se na kožnoj fotelji te se za nekoliko trenutaka svi počnu polako pojavljivati, jedan po jedan.

Upitno pogledaju u tri crna kofera te ih otvorim i pokažem im dodajući: "Našla sam ih u podrumu.", gledali su dugo u njih te sam ih prekinula pitanjem. "Jeste li spremni, moramo da krenemo." Kao da su se probudili iz nekog transa skrenu pogled sa kofera na mene klimajući glavama.

"Onda bi mogli da krenemo, ionako nemamo mnogo vremena, a uz to se nalazimo u nedođiji.", dodam te svi pokupimo svoje kofere i izađemo iz vile gde nas čeka još jedno iznenađenje.

Tri crna Range Rover-a nas čekaju parkirana ispred. Opet se pojave one bele iskrice i iz njih tri ključa koji padnu pravo meni u ruku. Bacim jedan Hariju, drugi Nailu a treći Zejinu uz to ih požurivajući.

Svi se smestimo, dok sam ja u autu sa Harijem koji vozi, Sel, Džasom, Reksom i Donom. Hari uključi GPS i krenemo.

Neko vreme smo se vozili šumskim truckavim putem te smo se odjednom našli na asvaltu. Vozili smo se tako prolazeći kroz nekoliko varošica i sela te smo konačno ušli u veći grad gda valjda ima aeorodroma.

Parkirali smo se ispred aerodroma i izašli iz automobila, sačekamo da se svi skupimo i krenemo se dogovarati.

"Ići ćemo u parovima i kupovati karte da ne bi bili sumljivi. Moramo biti što manje upadljivi.", kaže Hari te se svi složimo i jedan po jedan krenemo kupovati karte.

*

Smeštamo se u avion, sednem pored Džasa i naslonim glavu na njegovo rame. "Kako se sve ovo nama desilo?", tiho ga upitam premoreno uzdahnuvši.

"Ne znam Nat, meni je ovo sve nestvarno. Mislim da ću se svakog trenutka probuditi u onoj ćeliji, i svaki put kad na to pomislim dođe mi da plačem na sav glas.", kaže tužno uzdahnuvši.

"Ne, to se neće dogoditi, ja imam brata blizanca i ne puštam ga nigde da ide." Podignem glavu i ostavim mu mali poljubac na obraz i uz to ga čvrsto zagrlim. "Hvala ti što postojiš.", kaže mi poljubivši me u čelo uzvrativši mi jakim zagrljajem.

"Hvala tebi što si tu.", odgovorim mu. "Molimo vas da vežete svoje pojaseve, uskoro polećemo." Naš brat-sestra trenutak prekine glas stjuerdese što me malo iznervira te vežem pojas i opet naslonim glavu na njegovo rame i san me polako počne savladavati.

Harry's POV

U jednom trenutku sam u sobi i čekam da se Natali probudi, u sledećem u nju upada lik sa belim krilima i kaže nam da se selimo u New York, a onda se nalazim na aeorodromu i sada u avionu za New York.

A mislio sam da ćemo gledati neki film i kao i obično ići u krevet. Kako se život u jednom trenutku može preokrenuti.

Skrenem pogled na Natali koja naslanja glavu na Džasovo rame. Ne znam zašto ali kao da bih voleo da sam na njegovom mestu. Ne neću prisliškivati njihov razgovor, ipak su oni brat i sestra.

Diže glavu i Ostavnja poljubac na njegov obraz. E sada bih stvarno voleo da sam na njegovom mestu. Zagrli ga te je on poljubi u čelo uzvrativši joj zagrljaj. Možda sada izgledam kao radoznala baba željna informacija, ali prosto ne mogu protiv sebe. Jebeno sam radoznao i sa tim ne mogu ništa uraditi.

Rešim da više neću gledati u brata i sestru te stavim slušalice i pustim neku pesmu. Vežem pojas i za nekoliko trenutaka me san obuzme. Mislim da tek sada sve počinje.

______________________________

Stvarno mi je žao što ovaj nastavak tek sada dopunjavam. Jednostavno su me i računar i telefon zaje*avali oko ovog dela. Čak mi se i jednom celi bio izbrisao pa sam ga ponovo pisala, kada sam iskucala oko 3500 reči mislila sam da sam završila. Sada kada sam nešto gledala deo vidim da ni polovina nije izbačena što me je jako iznerviralo. Izvinjavam se još jednom na ovoj grešci. Nadam se da nema pravopisnih grešaka ovo sam opet pisala preko računara, a iako ima izvinite, brzo sam kucala. Molim vas Vote/komentar mnogo mi znači i sve vas volim. :* ♥ ♥