Živimo u svetu gde je magija pojam za lažne trikove s kojim nas uličnim prodavci magle mame. Naša radoznalost ipak teži da makar na trenutak zastanemo pored jednog takvog i pokušamo da otkrijemo njegovu tajnu. Želja za tim ubrzo postane opsesija koja u nama stvara negativne emocije, jer nismo uspeli u svom cilju. Da raskrinkamo prevaranta, jer magija ne postoji.

Šta ako ipak postoji? Da li bi poverovali kada bi videli osobu da izvodi neku čaroliju? Da li bi i dalje smatrali da iza toga stoji neka optička iluzija koja se poigrava sa našim umom?

Ja sam jedna od tih, koja ne veruje u čuda, sudbinu i po najmanje u magiju i bajke. Kada god bih videla neku osobu kako na bulevaru izvodi famozni trik, koji je u trendu te sezone, s prezirom bih frknula i udaljila se od budalaste mase koja nije ništa više od besposlenih ljudi. Obični ćiri bu-ćiri ba nije moglo da me zaintrigira. Bilo je smešno zamisliti čarobnjaka kako mu lepršava svetlost gmizi oko prstiju, ili da proizvodi vatru, pucnuvši istim, da podiže stvari ili da hoda, a možda čak i leti, po vazduhu.

Sve su to dečije bajke, osmišljene kako bi te male i nezrele mozgove skolnilo od tužne realnosti našeg sveta i ljudstva. Lažna slika koja bi trebila da na vreme spase njihova nevina, još uvek neiskvarena srca. Princ na belom konju, sirene koje svojim prelepim glasom očaravaju slušaoca, vile i veštice, čarobna stvorenja, ništa od toga nije stvarno. Sve je to deo bujne mašte neke besposlene osobe, koja u životu nije radila ništa drugom sem što je sanjarila o svetu koji nikada neće postojati.
Umesto toga, surova stvarnost je da nema srećnog kraja u stvarnom životu kao što je predstavljen u knjigama. Postoji samo smrt, hladna i opaka, a posle nje nema druge prilike, nema drugog života.

Kao što rekoh, ja sam neko ko ne veruje u takvu vrstu izmišljotina. Naravno, moj život je bio ispunjen teškim usponima i padovima, put kojim sam gazila kako bih se ostvarila kao jaka i poslovna žena, bio je do poslednjeg milimetra popločan otrovnim trnjem, koje je trovalo moje srce. Još uvek guram napred, željna luksuznog života. Lagala bih kada bih rekla da sam bila srećna, nasuprot, bila sam daleko od toga. Moja duša se raspadala, deo po deo njenog čistog stakla, bivalo je sve krhkije i na mali pokret se lomilo.

Kao jedna od sporednih likova u noveli koju sam često čitala na putu od posla do kuće i obrnuto. " Sahara u srcu", bio je naziv koji me je na početku odbijao, ali radnja i neverovatni obrti su me uvlačili sve dublje u svoj nestvarni svet. Iako sam znala da je sve to deo mašte, nastavljala sam da se saživljavam sa imaginarnim likovima predstavljenim u njoj.

Kalistija Kalidum Tera je petnaesta princeza peščanog carstva Harane. Zbog mnogobrojnih braća i sestara, svaki njen trud je padao u vodu dok se trudila da pokaže svoje sposobnosti. Ipak, car nije prihvatao mogućnost da žene imaju bolju poziciju u odnosu na muškarce. Za njega su one bile potrošno roba, ravna igračkama, koje su služile za rađanje i ugođaj u noćnim aktivnostima njegove spavaće sobe. Te je zbog njenog opiranja njegovim idealima, prisiljena na udaju, za bogatog trgovca draguljima čije su godine parirale samom caru.

Nesrećna princeza, koja je znala svoje vrednosti, poželela je da na svoj osamnaesti rođendan pokaže ocu da ako je zadrži uz sebe, da će mu biti od koristi. Njena želja nikada nije bila prihvaćena, i na dan svog punolestva, organizovana je svečana ceremonija njenog venčanja.

Matori trgovac je pohotno dodirivao svoju mladu nevestu ispod stola, dok su sedeli u samom čelu ogromne dvorane u palati, odmah do cara. Kalistija je suzdržavala vrele suze i želju da vrišti.

Kada proslava bi završena, odvedena je u odaje gde je trebala da dokaže svom godinama strijeme mužu svoju nevinost. Sluge su je okupale u vrelom izvoru ispunjenom ružinim laticama, nakon čega su joj telo premazale eteričnim uljima koje su svojim mirisom mamile mušku požudu.
Njenu dugu talasastu kosu, oduvek neukrotinu, natopili su uljem sa eksencijom vanije, rukama vešto obrazujući krupne lokne. Mirno je sedela ispred pozlaćenog ogledala, diveći se svojoj mladosti koja je bila prodata kao mazga na pijaci.

Zlatni grudnjak optočen draguljima i novčićima, otkrio je njene čvrste grudi, a providna svila, pričvršćena zlatnim pojasom, šireći se spuštala niz njene duge i vitke noge, grleći joj zgobove teškim zvončićima. Tamna koža, nalik lešniku, presijavala se na prigušenom svetlu sveća. Jedna od sluškinja joj zadenu lažnu minđušu za nos, spojivši je sa ušnom resicom sa koje se sada spuštala glomazna alka, isto je bilo i sa drugom, samo bez suvišnih detalja na nosu. Pažljivo joj navukoše zlatne narukvice koje su melodično zveckale sa svakim njenim pokretom.

Kada je bila spremna, sluge se povukoše, ostavivši usamljenu Kalistiju da strpljivo čeka svoju sudbinu. Te večeri, na dan njenog rođendana i svadbe, bila je pogubljena od strane svog oca. Nikada se nije, i nikada se ne bi, pomirila sa činjenicom da živi kao ženski rob koji služi muškarcu koji je svojim godinama mogao da joj bude otac. Grozila se činjenice da je morala biti vezana čitav život za njega nevidljivim lancima očeve pohlepe i ljubavi prema novcu. Bogati trgovac, zadobio je duboku posetinu preko ogromnog stomaka koji je pretio da eksplodira, a potom mu je Kalistija zarila bodež u trulo srce.

Okupana vrelom krvlju, čekala je sluge da ispune prostoriju nakon što su čule kreštav vrisak njenog pokojnog muža. Nakon toga je odvedena lično caru, koji je iste sekunde osudio na smrt. Dok je pognute glave slušala očeve prekorne kletne i kajanje što je nije po rođenju ubio, nije odolela želi da se glasno nasmeje. Sluge su spuštenih pogleda slušali jezive krike koje je proizvodila Kalistija, dok im se jeza zavlačila duboko u kosti. Car tiho opsova i podiže svoj mač kako bi je obezglavio.

Kalistija podiže u tom trenu pogled i njene sive oči se susretoše sa očevim mrakom obavijenim.

" Žalićeš oče za ovom odlukom, a tada će biti kasno, jer samo ja mogu da spasim brata", obrati mu se dok joj je jezivi osmeh plesao licem, a onda vreli mlaz krvi prsnu, ostavljajući Kalistino telo da beživotno leži u grimiznom jezeru sopstvenog života.

Nedugo zatim, prestolonaslednik, prvi po rođenju, princ Justaf, zadobio je tešku povredu u borbi protiv pustinjskih zveri. Smrtonosan otrov se širio njegovim telom, izjedajući mu dušu. Potraga za njegovim lekom je bio glavni prioritet i dok je i sam car tragao, reči pokojne princeze su mu odvanjale umom, dok mu je srce tajno zeblo zbog mogućeg neznanja.

Završnica priče u kojoj je carev prvi sin Justaf, glavni junak novele, izašla je onlajn pre par sati. Nisam mogla da odolim i na putu do kuće sam otvorila to poslednje poglavlje ne bih li saznala kraj.

Iako je Kalistija bila sporedni lik koji se provlačio kroz čitavu priču u par navrata, zavolela sam je i za mene je njena smrt bila najbolnija. Bolnija čak i od Justafove. Na samom kraju umire od otrova, dok glavna junakinja oplakuje njegovo mrtvo telo, a onda nakon toga oduzima sebi život zbog bola koji je razdirao njene grudi.

Naime, jedini lek za njegovo spasenje je bila sveta magija. Isceliteljska moć koju je posedovalo samo dete dodirnuto i voljeno od strane Boga. Nažalost, istina se uvek otkrije poslednja, i kao kazna za njegovo ignorisanje svog deteta, pronašli su osobu sa tom moći, ali kasno. Kalistino telo je odavno bilo spaljeno, a njena duša u raju među anđelima koji nisu mogli da je spasu okrutne susbine.

Moram priznati da sam bila veoma razočarana. Navikla sam na srećan kraj, iako je to suprotno onome što ja tvrdim, da on ne postoji.

Zašto vam sve ovo pričam? Verovatno se pitate kakve veze ima tvoje glupavo mišljenje o postojanju magije i priča o noveli koju si čitala?

Dragi moji, žašto vam se ne bih predstavila? Moje pravo ime je Julien Smit, na dan kada sam se vraćala kući sa posla, duboko zadubljena u poslednje poglavlje, poginula sam u svojoj trideset i prvoj godini. Nepažnjom pijanog vozača, pregažena sam na pešačkom prelazu, a moje telo je bilo vučeno par metara dok se nije smilovao i zaustavio. Bol je bila nepodnošljiva i ubrzo je prestala nakon što sam zbog umora koji sam istog momenta osetila, sklopila oči.

Sada da vam se predstavim ponovo. Ja sam Kalistija Kalidum Tera. Petnaesta princeza pustinjskog carstva Harane. Nakon moje smrti na ulici Njujorka, ponovo sam ugledala svetlost dana nakon što sam otvorila oči u ovom svetu fantazije, kao novorođena beba.

Moja nova majka mi je nadenula to ime, a ja sam mogla da osetim kako mi se hladna studen penje do srca. Taj dan se završio glasnim vriskom i rekom mojih suza zbog sudbine koja se surovo našalila sa mnom.

Ja, koja nikada nisam verovala u sulude priče, bajke, magiju i ostala čudnovata ljudska izmišljanja, postala sam nenamerno deo toga. Mogu slobodno reći da se Bog sada slatko smeje na svom nebeskom prestolu.

Jer ja sada živim u noveli koju sam čitala pre svoje smrti. Moja duša živi u telu osobe koja će za tačno osamnaest godina od svog rođenja biti ponovo ubijena. Život je jedna velika šala, a ja moram da preživim i najbolje iskoristim drugu šansu koja mi je poklonjena!

NASTAVIĆE SE...