,, Seti se šta se na današnji dan dogodilo", rekla je Kalistija, ona prava, čija duša nije našla svoj put do tela, a njeno mesto je zauzela Julijen. Sada ju je posmatrala uznezverenog pogleda, u čijim se srebrnim dubinama videla smrtna tuga. U grudima joj se srce krunilo i poput pepela rasulo na pogrebnom vetru.

Misli su utihnule, a tama je obitavala njenim umom. Svaki tračak svetlosti njene svesti bi bio ugašen kada god bi neka od iskri zatreperila. Njeno sitno telo je drhtalo pod pritiskom intezivnog pogleda Kalistijine duše. Smogla je snage da se susretne s očima koje je svaki dan posmatrala u svom odrazu. Toliko slične, a opet na previše načina različite.

Razočarenje, tuga, bes i nešto. Nešto što nije mogla da razume u tim dubinama, duše koja luta. Želela je, trudila se, ali smrt je bila previše opipljiva. Svojim studenim koščatim prstima je puzala uz njenu tamnu kožu, prelazeći preko celog njenog tela i ostavljajući neprijatan trag za sobom. Zauztavila se kod vrata gde je stisak bio nepodnošljiv i gubila je dah. Truli zadah kurira, koji kupi duše i nosi ih u pakao,  zapljusnuo ju je dok se borila za tračak svežeg vazduha. Htela je da vrisne i da se otrgne iz tog transa, ali topla i ljigava krv koja joj curi kroz prste nije dozvoljavala da pobogne iz njenih okova.

,, Želiš da umreš?" upita duša. Kalistija se trgnu iz hipnotišućeg transa i ona ponovo usmeri pogled ka toj utvari čija joj aura nije davala mira.

,, Onda umri", reče s prezirom, ,, ionako si previše slaba." Kalistija dvaput trepnu, zbunjena i povređena. Želela je da čuje pogrešno ali je istina bila ispred nje. S njenim likom, odećom i nakitom koji je taj dan specijalno nosila.
,, Ovaj svet nije za tebe. Neko snažniji je zaslužio da zauzme telo koje po pravu  pripada meni."

Njene reči su je sekle poput noža koji svojom srebrnom oštricom prolazi kroz puter. Kalistija proguta gorko kiselu knedlu istine, čija  ju je tekstura grebala poput metalnih opiljaka koji su joj iznutra kidali grlo. Tama je opstajala, ali neki inat u njoj je sekao mrak koji je odbijao da se povuče. Vrele suze su joj se kotrljale niz krvlju umazane obraze. Rukom je gladila Omanovu svilenu dečiju kosu. Prstima je prelazila po njegovim sada sve hladnijim obrazima dok se potpuno izgubljena u svom umu klatila napred-nazad kao poludela. Jecaj joj su se otrgli iz dubine grudi, konačno oslobođeni iz teškog kaveza krivice. Suze i sline su se mešale sa skorelom i svežom krvi i ona je mogla da oseti kakav je pomešan ukus tuge i smrti voljene osobe.

Ridala je. Pluća su joj se cepala na froncle, a bubnjevi u glavi su odzvanjali prazninom koja je obitavala unutra. Jedna iskra je tinjala paleći vratru sećanja. Bolela ju je zbrka misli, koje su se poput razjarenih stršljenova sa svojom otrovnom žaokom zabadale u meko tkivo njenog uma. Nije znala šta traži, bila je izgubljena poput deteta u pustinji. Prizivala je nešto, vapila je za tim.

Gromovi su plesali nebom a vetar je cvileo između zelenih i bujnih krošlji. Smrad spaljenog mesa i ostatci pepela Omanovih dželata su se razvejali, nošeni nevidljivim strujama ka paklu u kojem ih je čekalo zasluženo mesto. Duša koja luta i koja je prati poput utvare, stajala je mirno nedaleko od nje. Posmatrala je kako vreme haosa i povređeno dete stvaraju jezivu, a tako moćnu melodiju patnje i besa. Kalistija je osećala kako joj se krv sliva niz jednjak dok su joj glasne žice od vriska popuštale i pucale, lomeći  se lako poput trske. I samo na trenutak joj je nešto zapalo za okom među tom zbrkom besnih strašljenova u košnici misli. Poput očajnika kojem život zavisi od te odluke se uhvatila za tu jednu malu sliku, koja se snažno otimala iz njenog stiska. Želela je da pobegne i da Kalistija umre, ali ona to sebi nije mogla da dozvoli. Nije želela da odbaci sve te godine patnje i nepravde koje je trpela. Žrtvu koju je podnela i usamljenost s kojom se saživela. Sve bi bilo uzalud ako bi sada odustala od svog života, od svoje druge šanse da ispravi sve što je u prvom grešila. Došao je trenutak da Julijen i Kalistija postanu jedno telo, duša i um. Vreme je da se sjedine u savršenu harmoniju koja će svojom snagom stati na put nepravdi i naplatiti dug s kamatom koji se godinama skupljao u njenom ranjenom srcu.

Odjednom zaslepljujuća svetlost ispuni njen um i preplavi joj telo nekom neugodnom toplotom. Više nije drhtala, nije grcala i nije se gušila u sopstvenim suzama i Omanovoj krvi. Vetar je utihnuo i nestao, a za njim je otišla i smrt, kao i njen truli zadah i ledeni stisak. Kalistija odloži Omanovo beživotno telo na zeleni pokrivač i uspravi se kako bi bolje osmotrila ostatke njenog prvog i jedinog prijatelja. Prve dečije ljubavi.

Potpuno smirena se okrenula ka utvari koja ju je pomno motrila, zadovoljna krajnjim ishodom. Njih dve su se posmatrale poput odraza u ogledalu. Ipak,  postojala je jedna razlika. Prava Kalistija se osmehivala, a na licu joj se jasno videlo zadovoljstvo zbog trijunfalne pobede koju je postigla. Kalistija u čijem se telu nalazila Julijenina duša, gledala je u utvaru bez ikakvog sjaja u očima i s nečitkim izrazom lica, koje ništa nije odavalo kao da je od mermera.

,, Ponekada su emocije ono što moraš da žrtvuješ zarad nečeg višeg", reče duša.
,, Hvala ti", uzvrati joj Kalistija. Odlučnim korakom se zaputila ka palati, ka sali u kojoj se sada nalazila njena jedna i jedina karta za spas. Setila se čuvene scene iz knjige u kojoj sveštenica hrama Imenium dolazi po "žrtvu", Margot, neko koga će obučavati i učiti svojom kulturom.

Njeni koraci su se pretvorili u trku života i smrti.
                                  ***

Razjarena rika nebeskog glasnika sivih oblaka je prenu iz dubokog sna ispunjenog neprijatnim sećanjima. Kalistija je tromo odvojila glavu od hladnog stakla sa čije su se površine skotrljale krupne kapi kiše. Vetar je siktao na njih dok je dobodovanje odjekivalo u kočiji poput neusklađenih bubnjeva. Pucanj nebeskog biča zlatne svetlosti je obasjao tamnu unutrašnjast i Barbardoru koja je netremice posmatrala Kalistiju.

,, Da li se nešto dogodilo dok sam spavala?" upita radoznalo istežući ukočene mišiće. Neprijatan osećaj poput ljigavog insekta joj je gmizao po licu dok je carica intezivno piljila u nju. Mogla je da nagađa šta joj se trenutno zbiva u glavi ali nikako i da pogodi.
,, Ne", reče kratko. Okrenula je glavu ka prozoru do nje kako bi posmatrala uskomešalu kompoziciju boja bez života.

Ponovo se duri.

,, Stvarno?" upita je Kalistija skupljajućiu obrve i prekrsti ruke preko grudi dok joj je ta misao kružila u glavi. Skupocena sedišta veličanstvene kočije su idalje bila jako neudobna posle višečasovnog putovanja. Ona elegantno prekrsti nogu preko druge i nalakti se na rukohvat iščekujući odgovor.
,, Nemam šta da kažem", odgovori Barbardora. Kalistijin izbledeli odraz joj se osmehivao dok je ona izgubljena među svojim oblacima misli posmatrala mračne i tmurne, kišne i opasne kako vape da ih se dokopaju.

,, Da te ne poznajem rekla bih da si zabrinuta", odgovori joj odsutno. Bela svila zašušta usled Barbardorinog okretanja glave ka njom. Nije želela da se susretne s tim zlatnim morem u kojem su plivale bakarne niti njene aure. Čula je dubok izdah.
,, Znači, ipak te nešto muči?" upita. Sada je prelomila u sebi i usudila se da je direktno pogleda u oči. Crn poput uglja i crven poput rubina, ajlajner joj je krasio kapak još više isticajući zlatnu lepotu u tami kočije.

Barbardora je strpljivo ćutala. Kalistija frku i prebaci pogled u stranu. Mrzela je dane kao što su ovi, kada nije mogla da dopre do nje. Njeno ponašanje se s godinama dosta izmenilo i to ju je na neki način brinulo. Treninzi su postali teži, a Barbardora strožija. Duhovi drevnih bogova koje je prizivala kao njene sparing partnere nisu pokazivali milost. Često bi se ponavljali dani kada bi samo ćutala i posmatrala svaki njen korak, udisaj vazduha i kapi znoja. Netrpeljiva nelagoda ju je tih dana tiho pratila. Neprijatan osećaj se uvek krio iza ugla zida sudbine.
,, Znaću odgovor na to pitanje kada stignemo u palatu", reče nakon nekog vremena.

Grobna tišina je ponovo vladala u komfornoj kočiji. Gromovi su režali, a munje su bacale zaslepljujuću svetlost. Vetar je zavijao i besno udarao kočiju koja se uz pomoć magije nije ni pomerila sa svoje putanje. Kalistija prisloni čelo na hladnu i glatku površinu stakla. Prijao joj je taj oseća, a najviše od svega što je na trenutak zavladala tišina između carice i nje. Lagala bi kada bi rekla da nije zabrinuta zbog njenog ponašanja. Želela je da razume šta smera i šta se krije iza njenih reči. Odustala je od razmišljanja o tome, jer razumeti Barbardoru bilo bi ravno slepom da vidi put ispred sebe.

Uskoro stižu u Haranu, i nije znala šta da očekuje, niti čemu da se nada.Tok priče je promenjen od dana kada se rodila, ali se nadala da nisu baš sve stvari otišle drugim putem. Jedno je znala, a to je i osećala duboko u kostima, nešto loše će se dogoditi.

***

Krik grifina je odjekivao olujnim nebom nadglasujući buku gromova, dok su se vrtoglavom brzinom približavali tlu. Mekana bela svetlost obavi dno kočije i one se bezbedno prizemljiše na bujnu travu. Kiša se pretvorila u inje, a vetar u prohladan povetarac.

Kalistija je otvorila vrata kako bi osmotrila spoljašnjost starog dona. Nikoga nije bilo da je dočeka. Njena porodica ju je odbacila, a sluge su sebi dale za pravo da se ponašaju uzvišenije od nje u čijim je venama tekla plava krv. Barbardora prva  izađe iz kočije dok sveštenička odeću leoršala oko nje. Kalistija se nasmeja sebi u bradu. Nije bila iznenađena, bila je uvređena.

,, Nešto je smešto?" upita je ozbiljno carica. Nije morala da joj videli lice da bi znala kako izdiže crnu, prirodno lepo oblikovanu obrvu.
,, Postaće", odgovori veselo Kalistija. Konačno, kada je napustila toplu unutrašnjost odevena u beli svileni kaput sa širokom kapuljačom, i kada je dopustila da je studeni povetarac obgrli, zaputila se ka vratima palate.

Bila je sigurna da je njeno pismo, u kojem obaveštava sve o njenom dolasku,  sigurno stiglo. Niko nije mario i to ju je ljutilo. Nije tražila nikakvu svečanu ceremoniju, niti ljubazni doček ispunjen veselom muzikom, želela je da je poštuju. U glavi joj je odzvanjalo na milion sitnik zvona, zbog skupljenog besa i gneva koji se gomilao godinama unazad. Stara Kalistija koja se klonila svih je umrla pre jednu deceniju, takva fatalna greška se neće ponoviti. Danas je dan kada će se njeno ima u strahu izgovarati.

Prerušena u sveštenicu, Barbardora je pražljivo odmeravala Kalistijin svaki korak i stav s kojim je grabila napred. Osmeh joj je plesao na licu dok je posmatrala veličanstvenu figuru, kako odevena u crnu neprozirnu svilu i optočena zlatnim aksesoarima, guta sve pred sobom. Osećala je njen bes i gnev na svojoj koži, zbog nepoštovanja koje danas prestaje, kako je pecka poput elektriciteta. Naježila se od zadovoljstva. Znala je da Kalistiji nije stalo do porodice i njihove ljubavi. Odavno ih je izbacila iz svog srca, ali drskost koju  sluge neprestano iskazaju ovakvim i gorim delima, nateraće da na današnji dan mnoge da pate.

Nije gubila veme i već u nekoliko brzih trenutaka su prešle razdaljinu od kočija do glavnih vrata palate. Ispred veličanstvene drvene graževine, optočene zlatnim bordurama, stajalo je oko desetak stražara poput gvozdenih stubova. Pravog držanja i fiksiranog pogleda negde daleko, odlučno su držali koplje crne oštrice u jednoj ruci, a drugu su položili na balčak mača. Kalistija se zaustavila na nekoliko metara od njih i  rukom je preprečila Barbardori put. Carica je upitno pogleda, zbunjena, ali je ipak odluči da ne pita ništa. Tišina ponekada zna da da više odgovora od suvišnih reči. Kao znak da poštuje njenu odluku, povukla se za jedan korak iza i strpljivo čekala da njena učenica pokaže zube. Posmatrala je tanke, samo njoj vidljive, niti Kalistijine moćne aure kako se poput požara šire oko nje.

,, Otvorite vrata", reče ona zapovednički, ali  je dobila tišinu umesto odgovora.
,, Rekla sam da otvorite vrata", ovaj put procedi kroz zube streljajući ih pogledom. Svih deset vojnika se smejalo dok su se  zgledali između sebe. Kalistija je smireno posmatrala ne pokazujući ni jednu emociju, a njih je to teralo da se uhvate za stomak i naruše savršenu liniju. Bilo im je smešno što Kalistija pokušava da im naredi. Za njih je ona niko i ništa.

,, Nešto je smešno?" upita nevino poput deteta dok je nakrivljene glave posmatrala najkrupnijeg među njima. Po samouverenosti kojom je odisao i građi, procenila je da je on njihov zapovednik.
,, Ti si smešna derište", reče dok je brisao suzu koja se nakupila u sitnom smeđem oku.
,, Usuđuješ se da me osloviš sa ti?", nastavi s pitanjima dok joj se ugao usne trzao u blagi osmeh.
,, Da", odbrusi joj i prekrsti ruke preko širokih grudi. ,, Ko si ti da bih ti se drugačije obraćao? Car lično? Ili carica?"
,, Ja sam petnaesta princeza, Kalistija Kalidum Tera. Imaš jednu i jedinu priliku da mi se na dostojanstven način izviniš i kako dolikuješ pozdraviš."

Često su je muškarci ismevali u svetu iz kojeg dolazi njena duša. Uvek bi se neka grupa pijanaca našla za stolom kada su išli kolektivno na večeru, a onda bi testirali njeno strpljenje podmuklim dobacivanjem i bolnim podbadanjem. Njihovi kreštavi glasovi su je izluđivali, ali tada se samo povlačila ne želeći da uvlači sebe dublje u srž problema. Sada, dok je stajala ispred vrata palate i dok je nebo iznad nje sve više tamenlo donoseći kišu, slušala je najružniju kombinaciju muškog smeha koji postoji. Bila je ubeđena da sluša zarđali metal kako se otire jedan o drugi, parajuću okolnim peidošlicama  uši.

,, Imate tri sekunde da padnete na kolena i molite za milost", reče dok je dizala duge i tanke prste u vazduh. Uživala je u pogledu na glavnog vojnika, kako mu se na licu u pečatima skuplja intezivno crvena boja, poput rubina. Bes mu je izbijao kroz smrdljive pore i znojem natopljenu odeću. Ostatali stražari su se i dalje smejali dok je njihov nadređeni krupnim koracima gazio razdaljinu do Kaliatijie. Nije mogla da porekne, ali godilo joj je koliko su njene reči imale efekte na njih.

Barbardora je i dalje stajala podalje od čitavog događaja. Nešto u njoj se neumorno borilo. Osećala je kako joj se dlanovi znoje zbog neiščekivanja i možda straha, ali to nije želela da prizna. Kao u nekoj od uličnih predstava gde su najtalentovaniji ljudi Harane oživljavali prastere priče i legende, kako bi što bolje dočarali tadašnja zbivanja, sve su odigravali sporo ne bi li gledaoc doživeo svaki čarobni trenutak prošlosti. Sada, ispred nje se dešavalo nešto slično, samo što nije bilo glumaca, niti je bilo lažnih kostima i napamet naučenih tekstova. Crna i vlažna zemlja je bila njihova bina, a gromovi i sve snažniji naleti vetra njihova publika. Vreme se zaustavilo, a predstava se završila i pre nego što je počela. Ipak, uživala je kratko komadu.

Posmatrala je nadmenog predvodnima straže kako se mesnatim prstima hvata za hladan metal balčaka mača u obliku četvrtine meseca. Oštrica je zavijala jezivim kricima dok ju je izvlačio iz metalom obloženih korica. Svaki vojnik u carstvu je posedovao takvo oružje. Znali su za jadac kada se prilikom neumornih borbi oštrica istupi. Neko od kovača, došao je na ideju da unutrašnjost karica obloži metalom koji će mač prilikom svakog korišćemja i odlaganja oštriti. Bio je to veliki uspeh, i od tog dana pre nekoliko vekova, bio je to obavezni i neizostavni deo svakog vojnika ili borca.

Njegove snažne noge su gacale po blatu dok je prljava voda iz bare letela na sve strane. Gnjecavi koraci su postajali sve glasniji kako se on sve više približavao Kalistiji. Spretnim potezom vojnika koji je obučavan godinama i dugom istorijom borbi iza sebe, isukao je svoj ponos, svoj trofej koji je odneo mnogo života. Lepota mačeve oštrice je blistala naspram sve tamnijeg vremena. Munja se nenajevljeno rascveta u  milion zlatnih žila, poput korena drveta se ukorenila u sive oblake. Grom je negde udario lomeći granje i stabla. Smeh vojnika je zamro.

Barbardorine usne su se razvukle u širok osmeh, preteći da joj prepolovi lice. Nekolicina stražara prekri usta rukama kako ne bi povratili, neki se nisu suzdržali, a ostali su se zagrcnuli sopstvenim vriskom. Grobnu tišinu prekide tup udarac glave koja se dokotrlja na nekoliko metara od vrata palate, ostavljajući za sobom slabašni trag krvi. Mlitavo, obazglavljeno telo se skljoka na vlažnu zemlju prekrivenu blatom. Krupne nebeske suze počeše da se u neusklađenom redosledu spuštaju, mešajući se sa sve veći grimiznim jezerom na svega dva metra od Kalistije.

U vazduhu se više nije osećala arogancija i prkos, sada je mirisalo na vlažnu zemlju, svežu krv i slatki strah, a najlepša aroma je pripala smrti. Podčinjeni stražari su s grimasom užasa posmatrali svog nadređenog. Zapravo, ono što je ostalo od njega. Odrubljena glava, na čijem je licu bila ispisana patnja, zbunjenost i strah. Njegove smeđe oči su tupo pomatrale paperjaste sive oblake, a usta su bila širom otvorena zvog bolnog vriska koji nikada nije našao izlaz iz njegovih pluća ka spoljašnjosti. Vojnici, znajući da su sledeći u redu, pali su na kolena. Njihove ruke su se tresle, ali  su smogli snage da ih podignu u vazduh. Kroz plač i sline, koje su im se slivale iz velikih, neravnih i grbavih noseva, preklinjali su za milost. S nadom u očima su posmatrali Kalistiju kako im se u pragni sa "sveštenicom" približava. Molili su boginju Iren da ih spase i da im dželat ispred njih poštedi.

,, Greška", reče Kalistija. Vojnici je zbunjeno pogledaše. Više niko nine plakao, a neka hladnoća im se uvlačila ih srce, izbacujući nadu iz njega. ,, Sluga nikada ne sme gospodara da pogleda u oči dok mu on to ne dozvoli", rekla je uz blag osmeh na licu. I tada su shvatili, da sve čemu su se nadali i da su sve molitve koje su izrecitovali u sebi bila uzaludne. Bile su to poslednje reči koje će ikada u žicoru čuti, a onda se veo mrata, tamnijeg i od ponora spusio na njihov vid.

,, Sada se ponovo nalaze u savrsenom stroju", reče Kalistija. Posmatrala je njihova tela kako i dalje kleče, dok su im glave počivale na zemlji a vrela krvi je liptela iz zjapeće rane i slivala se niz tela, prljajući pamučnu, snežno belu uniformu. Ostatak straže koja se nalazila na zidinama i oko vrata s unutrašnje strane, prestravljeni prizorom i uplašeni za sopstveni život, otvorili su istog momenta kapiju.

Kalistija zadovoljno pogleda u Barbardoru koja joj uzvrati dubokim klimanjem glave. Ostalo je još samo da obavešte carsku porodicu i plemiće da se princeza vratila.

***

U carstvu Harane, poštovala se dobra zabava, te su zbog toga bile često priređivane. Ljudi bi pozvani ili nepozvani dolazili iz raznih krajeva. Jedino mesto gde je bila obavezna pozivnica, jeste palata. Tu nisu dolazili obični građani ili plemići. Samo oni odabrani, toliko bogati da sa svojim blagom mogu da obazbene narednih deset generacija i dalje. Važni trgovci s kojima je car poslovao i uvaženi guverneri, političati, sudije i svi važni upravnici saveta.

Prestona dvorana je bila bogato ukrašena. Umesto uobičajenih crvenih, sa plafona su se spuštali traperi satkani od pravog zlata. Na njihovim rubovima su bili prišiveni dragulji duginih boja, a u sredini se nalazio grb Harane, demon škorpiona iz čije je žaoke tekao otrov. Na prolazu od vrata do stepeništa i visoko ka gore gde se nalazio presto, postavljen je uzani tepih od zlatnika. Dva duga reda stolova su počivala oko neobičnog podnog ukrasa. Hrana je služena isključivu u posudama o dragog kamenja, kristala i najskupljih i najvrednijih metala.

Dvoranom se širila vesela kompozicija frula, flauta, bubnjeva i beskonačni niz neobičnih instrumenata. Zlatni zvončići su krasili zglobove i kukove trbušnjih plesačica. Neke su imale toliko oskudnu odeću, da su im se na grudima nalazile samo male kapice koje su prekrivale bradavice. Uvijale su se oko gostiju koji su ih pored svojih žela halapljivo gutali pogledima. Neki su se već poigravali s jednom ili dve u krilu, a neki su odlazili u tajne sobe u najmračnijem uglu dvorane. Bilo je neosporno da su bile prelepe, a njihovi glasovi su bili pravo bogastvo. U ritmu s muzikom, nadjačale su glasni razgocor i pijano dobacivanje.

Ostatak gostiju se zajedno sa svojom decom gostilo bogatom i najraskošnijom gozbom, dok su se njihove žene istinski trudile da im čaša ili tanjir ne budu prazni. Ostale careve neveste su posmatrale  čitavo zvivanje smeštene na unutrašnjim balkoncima prostorije, a one među prvima su se utrkivale koja će to veče zavesti cara i odvući ga u svoje postelje. Kinua je ljubomorno siktala i vešto odbijala svaku koja bi prišla njenom dragocenom mužu. Barbardorina senka je mirno posmatrala sve iz njenog svilenog ležaja, koji je ispunjen svilenim i paperjastim jastucima, i prekriven teškim baldehimima iste boje kao i njena vatrena kosa.

Ljudi kažu da kada se previše zabavljaš i kada si srećan, da se neka nesreća mora prikrasti zbog ljubomore i saseći to u korenu. Atmosfera je dostizala svoj vrhunac te večeri. Međutim, vrata dvorane se široko otvoriše, toliko snažno da su  krila udarila od zid. Gosti su skočili na noge odjednom otrežnjeni, što od alkohola, tako i od strasti koja ih je ponela. Žene su vrisnule a deca počeše da plaču. Muzika je prestala da svira, a plesačice su se ukopale u mestu kao se plaše da će zvuk njihovih zvončića privući nešto strašno. Oni koji su bili odvučeni u tajne odaje, u pratnji ljubavnica su polugoli napustili iste, privučeni bukom nakon koje je zavladala grobna tišina. Svi su bili napeti kao pretegnute strune violine i u neiščekivanju su čekali sledeći korak nepoznate nevidljive sile zbog koje će pući i raspasti se na delove. Njihovo čekanje se završilo kada kroz vrata protrča jedan od ličnih Kinuinih stražara, donoseći sa sobom kosača smrti. Njegovo bledo i suvo lice je bilo umazano krvlju i suzama. Jezivi krici su mu izlazili iz grla dok je na sve četiri pokušavao da uhvati ravnotežu.

Svaka prisutna osoba koja se zadesila u tom trenutku tu, sa strepnjom je posmatrala jadnika koji se borio protiv straha za život. I taman kada je vojnik uspeo da ruke odvoji od poda i da se kolenom odgurne kako bi ustao, nevidljiva sila ga preseče kao mač trsku. Mlaz rubin crvene krvi je šiknula i tako poprskala najbliže goste i plesačice pri izlazu. Vrisak je poput crkvenog hora odjekivao velikom prostorijom dok je mlitavo telo padalo pored svoje glave, gde se vlasnikovo lice i dalje grčilo od straha.

Car i Justaf, koji se sve vreme u pratnji prelepe Margot nalazio s očeve leve strane, u besu su ustali sa svojih pozlaćenih tronova. Carevi lični stražari su se nalazili u dnu stepeništa i osećajući potencijalnu i nadolazeću opasnost, isukali su svoje mačeve.

,, Tišina!" vikao je car razjaren od besa. Nije bilo potrebno da se ponovi, jer ništa sem njihovog teškog disanja nije ostalo da govori umesto njih. Svima je pažnju privukao zvuk zbončića koji su najavljivali  tajanstvene goste. Njihove oči su se upinjale da vide kroz vro mraka. Još jednom njihovom nervoznom čekanju dođe kraj kada iz tmine izroni niska prilika u belom svilenom kaputu s kapuljačom, koja je svojom veličinom prekrivala lice gosta. Iz nje se mogla nazreti i njena pratnja, odevena u neobičnu svešteničku odeću, vrlo poznatu, ali nešto im je blokiralo sećanje.

Prilika zakorači unutar dvorane gazeći preko jezera krvi. Mnogi su šaputali između sebe, kako je moguće da na takvoj nevinoj belini ne ostane ni jedna mrlja? Hodala je ponosno po tepihu od zlatnika, sa svakim njenim korakom oni su pravili metalni zvuk. Gosti su se zbog njene snažne aure sve više povlačili ka zidovima dvorane. Car je netremice gledao dve prilike koje su odisale velikom količinom moći i energijom. Graške hladnog znoja su mu se kotrljale niz kožu lica koja je sve više gubila mladalačku zategnutost. Justaf stisnu vilicu i ispreči se ispred oca.

,, Ubijte uljeze!" zapovednički viknu. Cara te reči prenuše iz transa. Mozak mu je toliko brzo obrađivao trenutne informacije da su koplja bola počela da mu se zarivaju u mozak. Koliko god brzo mislio, bilo je to presporo, jer kada je shvatio šta se događa, stvari su se otele kontroli.
,, Ne!" viknuo je dok mu je glas pucao na pola. Justaf je čudno pogledao oca koji se zateturao prilikom želje da zaustavi svoje najbolje vojnike, prijatelje iz detinjstva i za čitav život. Justaf mu se hitro približi i obuhvati rukama kako bi ga pridržao, ali car je odbijao da bude miran i trudio se da se istrgne iz mladićevog čeličnog stiska.

Gledao je svoj prijatelje kako trče ka svojoj propasti i kako s ponosom zamahuju mačevima ka dvema prilikama, a onda se pod zacrveneo. Muškarci su uspaničeno počeli da grebu po zidovima kao da će se nekom magijom popeti uz njih, žene su vrištale i zajedno s decom plakale. U carevim očima se video odraz pokošenih i raskomadanih delova tela kako lete u vaduhu i padaju u sve veću baru krvi. Justaf je širom otvorenih očiju posmatrao stravičam masakr. Niko nije dovoljno lud da uradi takvo nešto pred carem i čitavom palatom. Zapravo je postojala samo jedna osoba, ali je ona ovaj put mirno sedela na svom mestu pored trona.

Neki grom realnosti prosvetli Justafa, kao i car, i sa istom mišlju se okrenuše ka caričinom raskošnom prestolu. Iznenađenjima tog dana nije bilo dosta i na mestu Barbardore se pojavila gusta crna magla, koja se komešala i uvijala sve dok nije vrtoglavom brzinom sjurila niz stepenice. Svi koji su se našli na njenom putu su odskočili u stranu, iznenađeno vrisnuvši. Crna zmija gustog dima je gmizala po vazduhu, nekoliko centimetara iznad krvlju umazanog poda, a onda se podvuka ispod svešteničke odore druge prilike.

Iza neprovidnog vela je odjekuno zvonki smeh, zvuk od kojeg su se svi sklanjali u senke i bežali u mišije rupe. Prilika strgnu belu svilu i odeću otkrivajući mladoliko lice na čijoj se koži i oko očiju nalazila jaka šminka, zlatna jezera i pramenove vatre iz pakla. Njena koža boje bele kafe je bila izloženije više nego ikada, lagana crvena svila je lepršala oko nje, jedva joj prekrivajući najintimnije delove tela. Poput grabljivca s otrovnim očnjacima je posmatrala preneraženu i preplašenu publiku. Uživala je u njihovoj tihoj patnji.

Potom se pogledi preusmeriše ka drugoj prilici čiji kaput pade u jezero krvi i tkanina bi istog trenutka natopljena, ali zato otkri indetitet nenadanog gosta. Nisku devojku tamne kože poput lešnika, oblina lepših  od peščanog sata. Njene srebrne oči su prkosile gavran crnoj kosi, koja se u sjajmim talasima spuštala niz njena prava i sitna ramena i leđa. Da su Bogovi s namerom pravili takvu lepoticu, ne bi je bolje mogli izvajati od paperjaste svetlosti i oblaka.

,, Vratile smo se", ponosno reče Barbardora uz osmeh. Kalistija je nečitljivog izraza posmatrala sve ispred sebe. Uživala je u neverici i šoku. Volela je osećaj i prizor gde rođenog oca vidi kako pati zbog gubitna svojih prijatelja iz detinjstva. Upamtiće zauvek Justafov izraz lica, koje se grči zbog saznanja da se njegov voljeni učitelj nalazi među leševima, ili makar ostatcima koji su ostali od njih. Grudi su joj podrhtavale od uzbuđemja što su i dalje bili u neznanju i što su mislili da je Barbardora ta koja ih je ubila, a zapravo je sve bila njena moć.

Tog dana kada je Oman ubijen, započet je tihi rat. Pobeđena i povređena strana je čekala strpljivo pravi trenutak kada će uzvratiti napad. Osveta se uvek služi hladna, kada svi zaborave i spuste gard. Vreme je da se stari dugovi naplate.

A/N

Ne znam zbog čega, ali sam preponosna na ovo poglavlje. Ja nikada nisam zadovoljna svojim pisanjem, ali zbog ovog dela vrištim od uzbuđenja! Nadam se da će vam se svideti koliko i meni 😭