Na nebesima sveta, koji je postajao samo unutar novele, mogle su se sresti bezbrojne mistične kreacija majke prirode.
Jedni medju njima su bili i grifini belog krzna, koje se pod snopovima vatrene dnevne zvezde blistalo poput novorođenog bisera. Krila koja su se prostirala nekoliko metara u širinu, presijavala su se sa svakim zamahom poput duge čije se boje tope.

Njihovi krici su najavljivali njihov dolazak, dok su u grupi za igru pristizali na lebdeću građevinu. Paperjasti oblaci su je vešto krili od radoznalih pogleda sa zemlje. Bele i visoke zidine su se stapale s njima doprinoseći njenoj nevidljivosti. Kule hrama su se izdizale u beskrajne visine nebesa, gotovo ih dodirnuvši. Veliki prozori, izduženi sa zakrivljenim vrhom, presijavali su se na sunčevoj svetlosti, reflektujući njihove zrake, i tako je gledaoc imao osećaj da posmatra zlato.

U prostranom dvorištu te velelepne građevine, bio je zeleni vrt bogat neobičnim cvećem, koje je svojim mirisom privlačilo svako živo biće, od insekta do čoveka. Nežne nijanse roze, žute, plave, ljubičaste i mnogo drugih, smenjivale su se neizmenično, čineći harmoničan sklad boja u prirodi. Zeleni pokrivač, sveže pošišanog dvorišta, samo je svojim intezitetom naglašavao njihovu lepotu.

Graja dečice koja se veselo igrala ledenog čike, pređe u ciku, oduševljeni povratkom božijih ljubimaca. Grifini su nadletali iznad kula vešto ih izbagavajući, hvalaći se tako svojim sposobnostima i lepotom. Bili su poznati po velikom egu i narcisoidnom ponašanjem, ali isto tako su bili mili i umiljati. Poput novorođene bebe koja je svačija srca osvajala bezubim i nevinim osmehom.

Grifini se prizemljiše u blizini glavnih vrata hrama, a deca im pohitase u zagljaj. Njihove tanane ručice su klizile po mekanom krznu tih prelepih stvorenja, dok su oni sa zadovoljstvom ispuštali zvuke poput mačke koja prede. Obližnji sveštenici koji su se tu zadesili, sa velikim osmehnom na licu, posmatrali su tu idiju. Njihova srca su se topila, dok su im misli vraćala stare uspomene iz doba kad nisu bili viši od ružinog grma.

Njihovo dnevno sanjarenje prekinu lupkanje potpetica i snažna aura. Na trenutak se zamrznuše u mestu, ali uz dubok naklon pozdraviše svog cenjenog gosta. Visoka prilika oskudno odevena u belu svilu, bila je praćena vatrenim pramenovima svoje kose. Njene zlatne oči su bile fiksirane na njen jedini cilj tog ranog i svežeg jutra, bez osvrtanja, samouvereno je koračala k vratima hrama. Osećala je poglede sveprisutnih na sebi, kako je marljivo proučavaju, ali nije marila. Pakosno se osmehnu, zadovoljna što se i posle deset godina niko nije navikao na njenu pojavu, još manje na vulgarno odevanje.

U palati pustinjskog carstva Havane, tradicionalna odeća je bila obavezna kod žena na visokoj lestvici društva, plemića i konkubina. Žene su odevale što oskudniju odeću od najkvalitetnije svile, i na sebe stavljale najlepši nakih od zlata, bisera, retkih metala ili dragulja. Barbardora je uvek bila nezamenljiva modna ikona, i niko nikad nije mogao da je svrgne s prvog mesta. Čak ni Justafova majka, Kinua, koja se istunski trudila u tome. Ipak, kukavičke boje nikada nisu mogle da pariraju onim koje su svojim nijansama i tamnim tonovima odisale, same po sebi, s velikom količinom moći. Barbardora je uvek govorila da samo onaj ko ima stav i zna da vlada svojom aurom, može da izađe zakopčan do guše pred čitav svet i zaseni i onog ko na sebi ima samo niti koje su tu čisto da prekriju najintimnije delove njihovog tela.

Zanesena mislima, nije primetila kako joj put biva preprečen od strane niske prilike, odevene u dugu i lepršavu belu odoru, prekrivenog lica s teškim neprovidnim svilenim veom iste nijanse kao i ostatak odeće. Nije morala da vidi oči osobe ispred nje, da bi znala da je prekoran pogled smrtonosno streljal.

,, Takva nećeš ući u hram", pobuni se glavna sveštenica. Njen hrapav glas je odavao njene pozne godine.
,, Nešto nije u redu s mojim izgledom?" naivno upita Barbardora pokušavajući da vešto zaobiđe nisku staricu. Sveštenica joj ponovo trvrdoglavo prepreči put.
,, Barbardora, i prvi put sam bila dovoljno jasna, nema potrebe da se ponavljam", reče žena prekrstivši ruke preko grudi.

,, Ma hajde Džeda, znaš i sama da je ovo na meni sveštenička odora, samo je malo, znaš, izmenjena. Više je usklađena meni", reče uz širok osmeh dok se naslanjala na rame svoje sagovornice. Žena frknu i odmahnu glavom dok se izvlačila ispod Barbardorine težine, a potom pucnu prstima.
,, Nije me briga za tvoj ukus van hrama, ali takva nećeš ući", reče s prizvukom odlučnosti i ljutnje u glasu dok je rukom preuzimala uredno spakovanu belu tuniku iz ruku jednog od monaha. Barbardora prevrnu očima i otresito preuze odevni predmet od sveštenice. Nevoljno navuče odoru preko glave i tmurno pogleda Džedu, nezadovoljna malim porazom.

,, Izgledam kao da sam obukla džak, pritom mislim da ima mesta da stane još najmanje pet ovakvih kao ja i da ostane prostora", pobuni se.
,, Izdrži dok se obred ne završi, kada izađemo iz hrama, radi s njom šta god ti je volja", reče Džeda. Odlučnim korakom se uputila ka hramu, ostavivši Barbardoru iza sebe. Ona prevrnu oči i pogleda uprtog u nebesa, slegnu ramenima pomirena s činjenicom da sa staricom nema kompromisa.

Njih dve u tišini priđoše vratim čiji je sam izgled, pored ostatka hrama, bilo remek delo. Belo drvo, koje je raslo samo na najudaljenijim delovima severa, blistalo se zbog providnog i posrebljenog sloja laka. Duboke brazde su formirale cvetne bordure koje su de preplitale u nizu beskonačnih petlji, vizuelno stvorivši lik boginje Iren.

Srebrne kvake behu povučene ka dole nevidljivom silom i mali procep razdvoji taj ukras koji je stajao na samom ulazu. Njih dve uđoše u unutrašnjost belih površina, ispunjenu gustom sunčevom svetlosti. Raznobojne šare s vitraža, koji su bili postavljeni na visoke prozore, bojilo je mermerni pod hrama. Carica je imala osećaj da hode po duginom moru.

Ništa sem Barbardorinih potpetica koje su odjekivale praznim prostorom, nije remetilo mir i harmoniju unutrašnjosti građevine. Sveštenica naglo zastade ispred drugih vrata, mnogo jednostavnije i manje dekorisanih nego ulazna. Ona se hitro okrenu k carici koja je suženih očiju i skupljenih obrva posmatrala. Barbardorine usne, crvene poput vina, suziše se u ravnu liniju i ona usled nemoćnog gneva mahnu rukama ka visinama.

,, O ma daj", reče kolutajući očima, ,, sada hoćeš i da se izujem?"
Sveštenica ne reče nista, ali potvrdno klimnu glavom. Barbardora isceri besprekoran niz bisera, svesna toga da joj se sveštenica ispod tog vela pobednički osmehuje. Brzo odliž ivisoke potptice na stranu, pored vrata, kako ne bi više gubila vreme na beskorisna ubeđivanja.

Njena gola stopala su osećala hladnoću belog mermera, koji je milovao njenu nežnu kožu. Nije bilo neprijatno, šta više, prijao joj je taj osećaj koji je budio i slao prijatne trnce kroz njeno telo. S neizvesnošću je posmatrala leđa glavne sveštenice, strpljivo čekajući da ona završi s molitvom. Sklopila je oči prisećajući se svih trenutaka stvorenih na ovom svetom tlu. Ljudi u hramu su nenadmašivo bili dragi i druželjubivi, pa čak i posle toliko godina provedenih ovde, njihova narav se nije promenila. U trenutcima slabosti su se svi zajednickim snagama trudili da ostanu na pravom putu.

Neobična mitska stvorenja su bili stalni gosti ovog plutajućeg hrama, a i posetioci s raznih strana sveta nisu manjkali. Tada bi se Barbaerdora krila iza belih svilenih velova. Pre deset godina je u palati ostavila svoju dcojnicu, satkanu od crnog dima njene magije. Često je bivala obaveštavana o kretanjima Kinue i njenog muža, cara Balona Kaliduma Teraa, ali izveštaji nikada nisu bili stoprocentno dovršeni. Ipak je to bila magija, nije mogla da obavi posao kao živa osoba, i Barbardora je to znala. Svakako, to je bilo dovoljno da bude upućena u trenutna dešavanja u palati. Nažalost, njeno odsustvo je doprinelo da se njen status u društvu polako smanji, i tako je Kinua istupila na svetlost dana, konačno rešena da izađe iz mišije rupe. Barbardora se priseti koliko se tada smejala dok su joj suze kvarile tamnu šminku, a stomak boleo, zadovoljna što je sve teklo po planu.

Dani u hrami su se nizali poput kristalnih perli na zlarnoj niti, a Kalistija je vredno i marljivo trenitala. Danju sa sveštenicama koje su insistirale da ovlada svojim božanskim moćima i da ih prebaci na sledeći nivo, i onaj nakon njega, sve dok ne dođe do poslednjeg. Kada bi veo tame pao na scet, pod okriljem meseca i njegovih srebrnih sluga, Kalistija bi naporno trenirala s Barbardorom crnu magiju. Ti treninzi su uvek bili iscrpljujući i krvavi. Što je ona bivala spretnija sa svojim svetim moćima, to je Barbardora bivala stožija i zahtevnija, i terala ju je do izvan granica izdržljivosti. Kalistija nije znala šta je očekuje sledeće večeri, ali nije prigovarala.
Barbardora je čak i primetila da je drugačija. Nije je krivila. Onog dana kada je Oman umro, nešto u njoj je zauvek uvenulo i nestalo u zaboravu njene tuge.

Čekanje se okonča kada se velika vrata ispred njih otvoriše. Bela, gusta izmaglica pokulja na slobodu, gmižući po mermernom podu obavijajući se oko njihovih gležnjeva. Vazduh je bio ispunjen neobičnim mirisom bilja, opor, ali sladunjav posle nekog vremena. Sveštenica i ona odlučno zakoračiše unutra.

Prostorija okupana svetlošću je nestala iza druge strane vrata, sada su se nalazile u tmini, crnjoj i od najdubljeg ambisa. Međutim, neobična zlatna svetlost je isijavala na samoj sredini prostorije gde se nalazila statua boginjen Iren. Paperjaste kugle blistave svetlosti su se izdizale do plafona te prostorije, gubeći se u tami kao da isti ne postoji. Ispred nogu mermerne statue, prilika odevena u belo, povijene glave i sklopljenih ruku, tiho je recitovala molitvu na drevnom jeziku bogova.

Barbardora ju je pomno posmatrala suženih očiju, a onda je pogledom prešla po statui sve dok se nije zaustavila na njenom licu. Izučavala je te nežne crte koje su isticale lepotu same boginje. Mali i prćast nos je u skladu s krupnim i punim usnama savršeno priatajao njenom srcolikom obliku lica. Na mestu irisa njenih očiju, nalazio se redak dragulj. Belonit. Bilo ga je teško ga ponaći, a mnogi izvori tvrde da se sam dragulj nalazi u srcima drevnih bića Šamila.

Legenda kaže da su bogovi ta stvorenja prisvojili kao svoje ljubimce zbog neobičnog izgleda i pitome naravi. Imali su četiri noge, a telo im je bilo prekriveno svilenim krznom. Umesto jednog, imali su dvanaest pufnastih repova, sličnih lisičjim. Lice nije moglo da se opiše rečima, a čak ni da se uporedi sa životinjskim. Nisu imali njušku, niti lik. Dve malene rupice su predstavljale nozdrve, ali to je bio varka, jer su disali na nešto što je nalikovalo škrgama koje su svetlucale kada bi ih raširili da udahnu ili izrahnu. U dubinama njihovih krupnih očiju su se razlivale i komešale mnogobrojne nijanse, a preovladavala je jedna onda kada bi neka od emocija u tom trenutku bila izražena. Sreća je bila označena žutom, spokoj zelenom, postiđenost nežnom nijansom roze, ljubomora ljubičastom, strah zelenom, a gnev, bes i ljutnja, crvenom.Ta ogledala duše su krasile neobične trepavice, čiji je izgled podsećao na paperjasto pero. Na vrhu glave, kao šlag na torti, nalazila su se dva para ušiju, sličnih kao kod divljih mačaka karakal, samo dosta pufnastije. Šamil je mogao da se nađe u raznim bojama, s prugama ili tufnama, flekama i raznim šarama, a najzastupljeniji su bili snežno beli, a najmoćniji i najređi crni, poput katrana.

Bogovi su ih voleli, a bili su veličine nadprosečne mačke. Na vrhovima njihovih šapa bi se rasplamsao plamen njihovog kristala, koje je predstavljalo srce tih umiljatih stvorenja, a oni bi uz pomoć njih hodili nebesima. Po njihovoj smrti, bogovi su dragulje čuvali i pravili velelepne statue koje su predstavljale njihove gospodare i na mesto njihovih očiju, stavljaji te komade koji su bili Šamilino srce. Biti bog znači besmrtmost, ali čak i oni mogu da sklope oči i odplutaju na večni počinak. Za njih se kaže da su bile prvržene vrhovnoj boginji Iren i da su njene oči bile iste boje kao i retki dragulji, koje su u svojim grudima nosile crne Šamile. Barbardora se osmehnu prisećajući se te urbane legende. Donekle je bila u pravu, ali ona se nikada nije trudila da sagovorniku otkrije svoje itekako veliko znanje.

Iskričava prašina je počela da se izdiže oko prilike koja je postepano i neprimetno podizala visinu glasa svog pevanja. Bilo je poput sna, gde neobjašnjiva sila igra njihov ples oko onog koji moli za oproštaj.

,, Misliš li da je spremna?" upita žena Barabardoru koja se naslonila na vrata prostorije i nije skidala pogled, upijajući svaki detalj poznatog rituala.
,, Vreme će pokazati", reče ona odsutno.
,, Toga najmanje imamo", uzvrati sveštenica. Barbardora je osećala strah u njenim rečima, ali nije se trudila da je uteši. Sudbina je predodredila budućnost i niko nije mogao da je promeni.

Prilika se polako pridizala dok je njen glas lomio tonove koje je pevala. Bela izmaglica se rasplinu i pobeže uz zidove prostorije, dok je zlatna prašina bivala sve veća, a tornado svetlosti koji je pravila, sve viši.
Najednom, osoba utihnu kada se konačno uspravila, a prostorijom zavlada potpuni mrak. Ništa sem Barbardorinih ubrzanih otkucaja srca i šuštanja krvi koja je zbog adrenalina jurila poput neobuzdanog voza ushićenja, i svešteničinog nervoznog disanja, nije remetilo tu tišinu koja je postajala sve neprijatnija.

,, Zakleti sam sluga, vama gospodarima prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena", odjeknu prostorijom mladi devojački glas. ,, Počujte me mrtvi i živi, ja vam se kunem na vernost, a kao žrtvu, nudim vam svoju dušu i sudbinu."

Na trenutak ponovo usledi tišina, koja bi razbijena eksplozijom svetlosti čiji zlatni snopovi zaslepiše Barbardoru i sveštenicu Džedu. Prekrivši rukama oči, posmatrale su nisku osobu bele odore kako mirno i nepomično stoji dok oko nje igraju zlatne izdužene siluete, držeći se za ruke. Plesale su u potpunom i ravnom krugu oko nje, a onda su se istovremeno otisnule sa poda i poletele ka devojci koja je poput kipa sve to mirno posmatrala. Jedna po jedna avet je ulazila u njene grudi, a potom se snop svetlosti otisnu iz njenog tela i vinu se u tminu koja je prekrivala plafon. Ona nesta, a prostorijom zavladaše sunčevi zraci, nežni i topli. Tama kao da nikada nije progutala sobu, u kojoj je ponosno stajao kip boginje Iren, svojom pohlepom i ljubomornom željom da uguši svetlost.

Barbardora se osmehnu i pogled ukrsi sa sveštenicom Džedom. Zadovoljno klimnuše glavom dok su posmatrale devojku kako na sredini prostorije skida beli veo. Niz njena krhka ramena se u divljim talasima, crnim poput ponora, pade bujna kosa, spuštajući se sve do ispod zadnjice. Njeni srebrni dragulji su se susreli sa Barbardorinim zlatnim dukatima.

Carica klimnu glavom, posmatrajući ponovo taj izraz lica koji nije ništa više otkrivao od obične porcelanske lutke. Prelepe mlade crte i pune usne su mirno stajale, krijući istinu o njenim osećanjima. Bilo je kako je s početka rekla. U Kalistiji je onog dana zajedno s Omanom nešto zauvek umrlo. Sada je bila mermerna statua, praznog pogleda i bez reakcije, zarebljene duše i srca u crnom kavezu trnove loze.

Kalistija se poslednji put okrenu statui i uz dubok naklon joj se zahvali, a potom pođe ka Barbardori i sveštenici Džedi.

,, Nadam se da je tvoja duša dovoljno iskrena", obrati joj se Džeda, pogleda skrivenog ispod neprozirne bele svile vela. Kalistija je osećala nepoverenje u njenim rečima i napetost u njenim kostima i mišićima.
,, To će bogovi odlučiti", odbrusi joj i progura se pored dve žene. Njen korak je odzvanjao praznim hodnikom hrama dok je odlučno koračala ka izlazu. Ubrzo joj se pridruži i Barbardora, na trenutak je prenuvši iz misli. Nije znala da li je to zbog bosih stopala, ili zbog toga što je to Barbardora, ali ni jednog trenutka nije osetila njeno prisustvo ili čula njen korak.
,, Još uvek si zelena", reče carica dok je pravih leđa i širokog osmeha hodala rame uz rame s Kalistijom.
,, Hoću li po tebi ikad sazreliti?" upita je Kalistija s prizvukom ozlojeđenosti.

Vrata se otvoriše i hladan povetarac koji je nosio nežne mirise cveća ih obgrli. Barbardora svuče preko glave belu odoru i ugura je u ruke prvom monahu koji joj se našao na putu. Brzo navuče visoke potpetice na stopala i popravivši pohabanu odeću i kosu, pogleda Kalistiju.

U njenim očima se ogledalo more zabave. Samo je Barbardora znala šta joj se krije u sopstvenoj glavi i to je na neki način užasavalo Kalistiju.
,, Uskoro", reče ponosno. ,, Sudbina je odlučila da ćeš uskoro spoznati svet odraslih, i da ćeš poput zelene jabuke sazreliti preko noći."
Kalistija ju je zbunjeno posmatrala. Te zlatne oči koje su odisale ludošću, bile su previše zagonetne, dok su joj se crte lica zatezale usled širokog osmeha.

,, Luda ženo", odgovori Kalistija i uputi se ka zgradama gde su bile spavaonice. Mogla je da čuje Barbardoru kako se glasno smeje.
,, Budi spremna do podneva", dobaci joj, ,, vreme je da se Harani vrate dve najlepše žene na svetu."

Kalistija prevrnu očima ostavljajući caricu iza svojih leđa. Barbardora ju je s ponosom posmatrala, dok joj se niska prilika vešto približavala. Njih dve su posmatrale mladu nadu izabranu od strane boginje Iren.
,, Nek su na bogovi u pomoći", reče Džeda.
,, Naivna starice", frknu Barbardora. Sveštenica je ošinu pogledom koji je mogao da zaustavi svakoj normalnoj osobi dah, ali ne i ženi ispred nje, koja je gledala u nebesa.
,, Bogovi nam neće pomoći", reče sasvim obično, a onda premesti svoj zlatni pogled s neba na sveštenicu. ,, Šta misliš, zašto postoje deca koja su blagoslovena od strane njih?" upita Barbardora.

,, Jer su njihove duše bile voljene od strane bogova", uvereno joj odgovori Džeda. Barbardora se glasno zasmeja.
,, To je ono u šta vi verujete, ali nije istina", reče carica koja se zabavljala.
,, A šta je istina ako to nije?" uputa ljuto glavna sveštenica.
,, Istina je draga moja Džeda, da su bogovi odlučili da više ne slušaju sebične ljudske želje i njihove molitve, te zbog toga, šalju duše, blagoslovene svojom moći, u tela nerođenih beba, kako bi se one kada odrstu brinule o tim istim što se mole", reče ponosno razgledajući svet oko sebe, a po najviše Džedinu reakciju.
,, Glupost", frknu žena.
,, Oo, veruj u šta god želiš, ali to je, nažalost, istina", rekavši ovo, Barbardora se elegantno uz blago njihanje kukova spusti niz stepenište hrama.

***

Kalistija je pažljivo pakovala stvari u svoj stari kovčeg, s kojim je doputovala u hram pre deset godina. Nežno ga zatvori, a tiho klak odjeknu njenom sobicom. Duboko udahnu i smesti se na kraj kreveta. Njegov premekani dušek ulegnu ispod nje, a ona se zagleda kroz prozorsko staklo. Čistina neba je bila toliko intezivna, da ju je u početku glava bolela od njegovog plavetnila. Vremenom se navikla. Grifini su sada leteli oko visokih kula hrama, noseći na svojim leđima najmlađe stanovnike svete zemlje. Mogla je da čuje njihovu veselu ciku dok su uživali u detinjstvu.

Bolna žaoka joj probode srce dok su joj se sećanja nizala u mislima. Zavidela im je na srećnom detinjstvu koje ona nikada nije mogla da ima ni u jednom od oba života. Bila je ljubomorna na ljubav koja ih je okruživala, i neraskidiva prijateljstva koja su ih pratila godinama. Skupi pesnice dopustivši dugim noktima da joj se zariju u šake. Čula je kako škrguće zubima dok joj je bes ispunjavao srce. Sećanje na Omana i njegovo maleno telo, prekriveno grimiznom krvi, lepršala su joj ispred očiju. On nikada nije spoznao lepotu izvan Harane, nikada nije odrastao i nikada nije iskusio dugu sreću, i nikada i neće, jer mu je prilika zauvek uskraćena. Kalistija spusti pogled na svoj ručni zglob i prstima nežno pređe preko glatkih srebrnih perli narukvice, prvog i poslednjeg Omanovog rođendanskog poklona. Iako je prošlo deset godina, imala je osećaj kao da se dve to izdešavalo juče. Duboko izdahnu i opusti pesnice kada se priseti duha prave Kalistije kako joj pomaže. Možda da se tada nije setila, možda bi umrla već sutradan.

Taj dan, na njen osmi rođendan, kada je Oman umro, a njena kazna morala biti izrečena, u dvor je trebala da dođe jedna od sveštenica hrama Imenium. Lebdeće svete zemlje koja je bila sagrađena i blagoslovena od strane vrhovne boginje Iren. Po pravom toku novele, taj dan je Margot trebala da bude odabrana i odvedena da se obučava kao jedna od boginjinih sluškinja. Za razliku od Kalistije, Margot je posedovala malenu količinu svete magije, ali je bila beskorisna. Kao Julijen, ptezirala ju je, nesvesna da je njena mržnja prema njoj osnovana. Nikada joj nije bila simpatična kao lik, jer prevelika količina "dobrote", znak je da je osoba lažno skromna i krije svoje pravo lice iza maske velikodušnosti. Bezgrešna i nevina Margot se previše potencirala kroz celu priču, iako kao glavna heroina, nije imala nikakvu bitnu osobinu ili korist u celoj priči, osim da se prenemaže i kuka kako nema sreće u ljubavi. Nešto malo svete moći koja joj je pomagala da čuje proročanstvo i konstantno većanje da li da ostane uz Justafova ili uz Domea, princa i tiranina istočnog carstva Viridi. To je bila čitava njena briga i funkcija kroz celu novelu.

Iako se tok priče dosta izmenio, Kalistija se nadala da će kraj makar ostati isti, i da će Justaf i Margot završiti tragično, baš onako kako im je suđemo. U slučaju da do toga ne dođe, na dan Omanove smrti, u sebi se zaklela da će im ona omogućiti da skončaju u najmizernijoj i najbolnijoj smrti.

Vrata njene sobe se uz tihu škripu otvoriše i dva vikoka i plećata muškarca uđoše. Obojica uhvatiše kovčeg sa strane i krenuše da ga iznose. Kalistija usta i poslednji put osmotri svoju sobu u kojoj je provela jednu deseniju. Poslavši poslednji pozdrav skučenoj, a opet svetlošću okupanoj prostoriji, zatvori vrata za sobom.

U tišini je pratila monahe sve dok nisu izašli u dvotište hrama gde ih je čekala ista kočija s kojom su i došli, i isti grifini koji su ih dovezli. Iako su ličili, grifini su se razlikovali po auri, a Kalistija je mogla to i da oseti i vidi njihovu nijansu duše ako bi se pažljivo skoncentrisala.

Dok su joj nameštali prtljag, ona priđe glavnoj sveštenici.
,, Ne zaboravi da si ovde uvek dobrodošla", reče milo Džeda. Kalistija klimnu glavom i snažno zagrli ženu koja ju je obučavala poslednjih godina svaki dan. Uspravivši se, ona svuče belu odoru preko glave, otkrivši raskošnu i oskudnu tradicionalnu odeću njenog carstva. Crna svila je svetlucala ispod sunčevih zraka, a zlatni nakit je zaslepljivao prisutne. Rubin, koji je bio utisnut u pojas njenih dimija, narukvica i oglice, nalikovao ne svežu krv.

Složivši odoru pruži je sveštenici uz veliki naklon. Ova učini isto i prihvati odeću. Kalistija im okrenu leđa i priđe vratima kočije u čijoj je unutrašmjosti Barbardora strpljivo sedela, odevena kao jedna od sveštenica, sem vela koji je počivao na mestu pored nje. Osmeh na njenom licu je više izgledao zlobno nego srećno. Kalistija poslednji put baci pogled na mesto koje je postalo njen drugi dom, i ušavši u kočiju Džeda zatvori vrata, a kočijaš naredi grifinima da polete. Njihova prelepa krila se raširiše i oni se vinuše u nebesa.

Kalistija je gledala kako beli paperjasti oblaci kriju lebdeću zemlju, sve dok ih sivi i olujni oblaci nisu upotpunosti zamenili. Olovne kapi kiše se spustiše na njih dok je glasan grom odjekivao u dubinama neba. Kao Julijen, neko ko u prošlom životu nije verovao u znakove koje im je sudbina šalje, ne bi promenu vremenu smatrala lošim znakom, ali kao Kalistija, loš predosećaj i strepnja su joj se kolali venama. Uskoro će se dogoditi nesreća.

NASTAVIĆE SE...

A/N

Društvo, nadam se da me niste zaboravili i izvinjavam se na predugoj pauzi. Trebalo mi je vremena da se odmorim od svega. Sada sam ponovo sa vama i drama može da počne. Razmišljala sam i da pauziram priču kako bih završila " Put osvete", ali ću se ipak potruditi da obe pišem uporedo. Nadam se da vas ima još koji pratite, jer prava zabava tek počinje. Ly 💙