U svetu gde magija postoji i carstvu gde žena nema prava, gde su se tretirale poput robinja i služile za noćne igre, jedna je stajala na samom vrhu prkoseći starim muškim običajima. Njena pozicija je parirala samom caru, a moć je govorila sama od sebe, da ona nije ta koja će im se klanjati  i spuštati glavu i pogled pred njima.

I pored takvog stava, znala je za njihove  slabosti i koristila ih je lukavo, prikradajući se rečima i osvajajući njihova srca gipkim kukovima koji su se vešto njihali pri svakom koraku, izazivajući njihove misli. Pogledi puni pohlepe i čežnje koji su vapili da dodirnu zabranjeno voće carstva, skidali su providnu i tanku crvenu svilu njenih dimija koje su lepršale oko nje poput plamena strasti.

Nije morala da govori mnogo kako bi pridobila punu pažnju, pokornost i poslušnost. Njeni zlatni dragulji koji su se isticali i pored jake i tamne šminke njenih kapaka, uterivali su strah u ostale careve supruge. Barbardora je kao i uvek kasnila na svaki bitniji sastanak za koji se tražilo i njeno prisustvo. Mrki pogledi upravnika, ministara i kanecelara su je osuđivali, ali za nju su bili manji od mahovog zrna. Njihovo prisustvo za nju je bilo poput dosadne mušice koja svojim zujanjem pokušava da priviče pažnju i iznervira metu, ali, to je samo mušica, malo i nebitno stvorenje, potpuno bezvredno pažnje Boginje koja je hodila hodnicima palate.

Barbardora se osmehnu ispod vela s kojim je prekrila pola lica, sakrivši od svih koliko je njihovo nepristojno ponašanje zabavlja. Zbog njenog stava, neki bi rekli da iskazuje nepoštovanje, ali njeno kašnjenje je bilo više od toga, zato su je i mrzeli. Bez nje sastanak nije mogao da otpočne, a kašnjenje je bilo znak da onaj s najviše moći može da radi šta mu je po volji, samim tim i da dopusti svojim potčinjenima da nestrpljivo išekuju njen dolazak. Ona je bila taj poslednji delić slagalice koja je napajala i sklapala sve ostale svojom enegrijom, bez nje, bili bi nedovršena slika bez značaja i vrednosti.

I pored političke moći koju je skupila za tih godina braka, car joj je uvek bežao za meleni procenat koji je mogao da stane između prostora njenih noktiju, koji pokazuju tu veličinu u razlici autoriteta. Kao žena bez dece, nije strahovala da će jednog dana ušetati u sobu svog čeda i zateći postelju prekrvenu krvlju. Veštim hirurškim zahvatom pod okriljem noći, stavila je tačku na svoju matericu kako nikada ne bi podarila dete tiraninu koji je bio bedan izgovor za svoju titulu. Babice su bile njene sluškinje koje su uz dobru sumu zlatnika i uvek skrivenom oštricom ispod vrata, prenosile Barbardorine reči preko svojih usana, a bivši doktori i njihovi asistenti, blii su to, bivši. Nestali u senkama noći. Odbijala je da prihvati da nosi u sebi plod čijim je venala kolala zatrovana krv grešnika, a drugi način nije postojao, a da ne izgubi stečenu moć koju je gradila marljivo, poput prastarih piramida. Još uvek nije bilo vreme za nju da nestane.

Ipak, upoznala je Kalistiju, dete koje su svi odbacili zbog neizmerne lepote. Ljubomora ostalih žena iz harema, njihovih ćerki i sluga, rasle su do te mere da su je odgurnuli iz sveta gde je život tekao. Kalistija je odrastala u tami, očaju i usamljenosti, bežeći u senke od svetla i tako bivala zarobljena u vremenu tuge. Ipak, njih dve su se srele i postale ono što jedna druga nikada nisu imale. Kalistija njeno dete, a ona njena majka. I pored toga su morale da se tajno sastaju, kako nikada ne bi dovela njen život u opasnot i kako bi izbegla sudbinu svog nerođenog deteta koje je bivalo svaki put ubijeno u njenim mislima kada bi pomisljla o rođenju.

Ceo svet je mogao da je osudi i mrzi, ali sve što joj je ikada trebalo, bila je Kalistija. Njen medeni glas i hladne oči severa u kojim se sunce ogledalo, a sreća kupala. Njeno toplo prisustvo i sitno telo u zagrljaju. Samo ona i više niko, jer Kalistija je bila melem za Barbardoru.

Ležerno je koračala po jarko crvenom tepihu, koji je svojim intezitetom boje više ličio na grimiznu reku palih nevinih života. Njen pogled pređe po njemu i završi na caru. Savršen detalj koji je odgovarao njegovoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Koračala je, probijajući se kroz nevidljivi zid mračne energije u kojoj su sevale munje nestrpljenja. Nije marila dok je dignute glave i velikog ponosa nastavljala lenjo da se penje mermernim stepeništem, čije su visine vodile do prestola i njenog udobnog ležaja, koji je uvek bio s desne strane careve pozlaćene stolice ukrašene lobanjama njegovih neprijatelja. Car ju je bez reči posmatrao dok mu je u krilu počivala prva konkubina i druga žena.

Njena duga plava kosa i oči žada, bile su njen pečat koji je ponela sa sobom sa zapada. Otac joj je bio vešti kljumčar sve dok nije uhvaćen na delu, a potom teran od strane vitezova carske porodice Viridi, bežeći od pravde. Utičišete je zajedno s porodicom našao u pustinjskom carstvu Harana, rivalu zapadnog carstva, gde su ga svi prijateljski prihvatili zbog porekla njegove krvi. Car koji je bio pohotni muškarac, tražio je njegovu ćerku kao trampu za sigurnost. Bez razmišljanja je prihvatio, kao i njegovo rođeno dete koje je maštalo o novcu i moći. Njeni snovi su pali u vodu kada je saznala da Barbardora vlada kao carica, a da je ona niko sem bedne konkubine i neko ko zauzima tek drugo mesto uz carevu titulu. Ipak, neko joj je šaputao da i pored toga, ako vešto odigra sve karte može lako zameniti Barbardorino mesto.

Taj neko je bila sama Barbardora koja je čitav život uživala u spletkama. Kinua je bila neverovatno lepa, ali ne i bistra i bilo je lako manipulisati s njom. Tako da je odavno prestala biti zanimljiva Barbardori te ju je carica odbacila poput slomnjene lutke. Međutim, Kinua je nastavila da hrani i gaji svoju zlobu koja je postajala iritantna, a Barbardora se svojski trugila da je ne zbriše s lica zemlje i natera ostale da zaborave na njeno postojanje. Duboko udahnu podsećajući sebe da je još uvek rano za to i da joj glupava konkubina treba za dugogodišnji kovani plan, za koji je znala samo ona i niko drugi.

Barbardora odešeta do svog ležaja prekrivenog svilenim jastucima, a iznad njega su visili baldehimi koji su je gotovo krili u svojim crvenim senkama. To je ostalima ulivalo dodatnu nesigurnost, jer oni nju nisu mogli da vide, dok je ona imala besprekoran pogled na sve u toj prostoriji. Volela je da se poigrava sa njihovim emocijama poput malog deteta s klikerima i samin tim im pokaže koliko su njihove pozicije kao muškarca male naspram njene.

,, Dosta je bilo, vreme je da sastanak otpočne", gordo reče Barbardora s tajnom pretnjom upućenoj Kinui. Car nevoljmo pusti svoju konkubinu na čijem se licu videlo negodovanje, ali ipak se vrati na svoj ležaj, daleko ispod mesta na kojem je počivao car na svom prestolu, i Barbardora u svom raskošnom ležaju. Mrko ošinu caricu pogledom, a Barbardora joj uz zajedljiv osmeh mahnu. Kinua oseti kako joj se bes penje uz vrat i obliva lice, ali zauze maleni okrugli ležaj, koji nije bio ni približno bogato opremljen kao Barbardorin.

Odobrivši početak, ogromnu halu belih zidova, ukrašenih crvenim tepisonima s grbom carstva u vidu kobre, odjeknu na desetine glasova koji su se borili da prvi dobiju reč i iznesu svoj zahtev, ideju ili problem. Car je zevao, nezainteresovan za polemiku koja se vodila, za teme koje su poput neurednig haosa izletale iz usta žustrih i nestrpljivih članova saveta koji su sa svojim pozicijama pomagali caru da  vodi casrstvo.

,, Kada će nam biti ukazano poštovanje?" reče Barbardora zagledajući blistavo drago kamenje na pozlaćenoj kandži. Hor uzrujanih i grubih muških glasova koji su više ličili na grebanje po metalu, utihnuše i nasta muk. Mir ispunjen napetošću i strahom je vladao dvoranom, a njihovi unezvereni pogledi, dok im se s lica slivala slana znoj, posmatrali su u pravcu Barbardore skrivene iza neprozirne tkanine baldehima.

Ona se osmehnu znajući da oni to ne vide, što joj je pričinjavalo veliko zadovoljstvo zbog njihovog neznanja vezano za njeno trenutno raspoloženje. Nije bilo potrebe da viče, njena magija je bila dovoljna da dopre do svakog uha u toj prostoriji i tako osigura da su je čuli, što je bio najzanimljiviji deo u čitavom trajanju sastanka. Car stegnu naslon za ruke streljajući je mrkim pogledom. Bilo je vreme da vodi na desetine razgovora i polemika, jer je to bila njegova obaveza i pored mnogobrojnih ženidbi i pravljenja dece.

,, Dragi, vreme je da im se obratiš", reče mu veselo Barbardora znajući da je proklinje u sebi. Car pročisti grlo i započe govor koji nije dopirao do njenih ušiju. Nezainteresovano je gledala u jednu tačku dok su joj misli lutale daleko, van carstva Harane.

***

,, Kalistijaa", zavapi plačno Oman koji se nervozno premeštao s noge na nogu. Njegove krupne oči su je molećivo posmatrale dok se vešto pela uz jabukovo drvo.

,, Ne brini, radila sam ovo milion puta", uveravala ga je dok je puzala uz stablo.

,, Ti si princeza, mogla bi da se povrediš", bio je uporan. Kalistija prevrnu očima i nastavi ka svom cilju, krupnim jabukama, čija se kora presijavala na popodnevnom vrelom suncu.

Njegovi zlatni zraci su bojili letnje zelenio mekanog pokrivača. Zujanje pčela je dolazilo sa svih strana dok su opojni mirisi divljeg cveća plesali oko Kalistojinog nosa. Ona se osmehnu vedrom danu i zahvali se na trenutnoj sreći.

Pažljivo se uspravi na noge dok je Oman nervozno grickao nokte, strahujući da će pasti. Kalistija je za to vreme samouvereno brala jabuke, skidajući svaki zreli plod na koji bi naišla. Na trenutke bi zastala da baci pogled ka visinama, ali joj je gusta krošnja branila da spozna plavernilo vedrog neba.

,, Omane", reče čudno i dečak se naježi, znajući da mu se neće svideti ono što mu bude rekla, ,, Ja ću ispustiti jabuke, pokušaj da te ne pogode, a onda odoh gore. Želim nešto da proverim."

Reče zamišljeno i bez upozorenja ispusti na desetine crvenog voća, koje je poput teške letnje kiše padalo na tvrdo tlo. Oman se u sekundi izmakao s progutanim rečima koje je hteo da vikne i uputi Kalistiji.

Ona se već uveliko poput mladunčeta majmuna pela uz hrapavo stablo ka sve višem vrhu gde su grane bivle sve tanje. Ipak, ona je pratila onu izvijenu liniju koja je svojom debljinom prkosila svima. Uspevši se uz nju, promoli glavu izronivši iz zelenog okeana. Dah joj na trenutak zasta u plućima, poražena pogledom, brzo se trgnu iz očaravajućeg transa i potpuno se uspravi, vešto balansirajući na tankom delu grane.

Do se uspinjala ka cinju, izgubila je pojam o vremenu i dužini. Nalazila se nekoliko metara iznad zemlje, jedan pogrešan koran i pad je mogao da je košta nekoliko slomljenih kostiju ili života, ali sve te negativne misli je odgurala na stranu, ne bi li uživala u prelepom pogledu.

Nikad nije razmišljala kako veštačka šuma izgleda s vrha i ono što ju je dočekalo, bilo je i više nego zadovoljavajuće. Divila se prostranom pogledu na zeleno more ustalasanih liski raznolikog drveća. Vreli sunčevi zraci su pretvarali letnji povetarac u vatreni zadah prirode. Pravo ispred nje se nazirala palata, koja ipak nije bila toliko daleka, iako se ona nadala da jeste.

Šareni leptiri su plesali nošeni povetarcem, a ptice perja na čijim bi bojama pozavidela i duga, nadletale su šumu visoko na nebu, dok su ih tamne senke njihovih tela verno pratile. Bilo je mirno, a pored zvukava prirode, i neobično umirujuće tiho.

Kalistija sklopi oči dopustivši svom srcu da uživa u trenutku sreće. Ipak, sudbina ne bi bila ona da se u takvim trenutcima ne umeša, donoseći sa sobom haos i nemir. Dečiji vrisak trgnu Kalistiju iz sanjarenja i ona usplahireno baci pogled ka dole.

Gusto zbijene grane odevene zelenim kaputom, nisu joj dozvoljavale da vide, ali uši su joj dozvolile da čuju. Oman je tiho smrcao dok su se njoj dobro poznati glasovi rugali dečaku. Bes zgromi mir i spokoj u njoj i poput furije joj projuri venama, noseći sa sobom ključali bes. Kalistija skoči na najbližu granu i vešto, poput pume se spuštala niz hrapavu koru drveta. Glasovi su postajali jače, a Ovanove jauci i preklinjanje sve jasniji.

Negde na pola, Kalistija pusti drvo i skoči na meku travu. Njene nežne vlasi su joj golicale dlaneve i gležnjeve kada se vešto, i poput predatora dočaka na noge i dlanove. Nepozvani gosti koji su došli kako bi uništili Omanov i njen mir, uskutkuše, ne nadajući se njenoj pojavi.

Kalistija ih besno ošinu, dopustivši gnevu u njoj da se skuplja. Justraf, predvodnik te grupe, zlokobno se osmehnu kada shvati ko je Omanova pratilja. Njegove crne oči su sevale željom da im učini nešto zbog čega će da im natera suze na oči.

,, Izgleda da je pacov našao devojku", reče Justaf i grohotom se nasmeja. Margot, uvek verna senka koja ga je svuda pratila, prekrila je usta šakom kako bi sakrila svoje iskrivljeno lice, čija je lepota bila samo mašta pisca. Ostala grupica je pratila njihov postupak.

,, Koga ti nazivaš pacovom?" prosikta Kalistija dok je stajala ispred Omana, čije se telo nalazilo sklupčano na zemlji i ronio slane suze. Znala je da je slab, ali ne i da je toliko. Nije ga krivila, znala je sve o tome kako su ga i pre maltretirali, i razumela ga je. Bili su poput jinga i janga, a opet poput jinga i jinga, i obrnuto. Justafu osmeh zamre a munje besa u vidu njegovih gustih crnih obrva su se borale na mladom čelu.

,, Šta si rekla?" prosikta, nezadovoljan njenom reakcijom.
,, Ako ne čuješ dobro, zašto nekada ne opereš uši?" odvrati mu Kalistija pogledom šarajući po okolini kako bi našla nešto čime bi se obranila u slučaju da bude napadnuta.

Ispod oka je pažljivo posmatrala Justafa koji je goreo od besa i Margog koja mu  šaputaće nešto na uho. Kalistija stisnu zube shvativši da ima samo jednu opciju.

,, Kako se usuđuješ ti bedni insektu da mi se tako obraćaš?!" gotovo je vikao Justaf na nju. Kalistija zakorači unazad.

,, Šta je? Maca ti je pojela jezik?" siktao je dok se približavao. Kalistija proguta knedu dok joj se hladni znoj spuštalo niz lice.

,, Žao mi je da ga prljam razgovorom s tobom", smisleno mu odgovori i tako izazva očekivanu reakciju. Justaf poput podivljale šumske zveri vrisnu i potrča ka njoj ipruženih ruku i prstiju, željani de se sklope oko njegovog vrata i zauvek spuste veo tame na njene oči. Kalistija je znala da neće odgovarati nikome ako je ubije, ali Barbardora bi tražila osvetu. I pored toga, nije želela da prerano napusti svet unutar novele koji je postao njen dom, jednom je već umrla i to joj je bilo sasvim dovoljno.

Kalistija nije marila za posledice koje će nastati pilikom njenog čina i dok niko nije gledao, zgrabi najkrupniju jabuku sa zemlje. Snažno je baci ka razjarenom Justafu. Sunce je taj dan sijalo jače nego ikada i njegova svetlost se nažno reflektovala od crvenu koru voćke u letu. Vreme oko njih je stalo i Kalistija je mogla da vidi kako  grupica siledžija preneraženo prekrivaju usta dok im je na licima bio ispisan jasan osećaj neočekivanog.

Margot je širom otvorenih očiju skamenjeno posmatrala Justafa koji je besvesno, a opet svesno, hrlio ka svojoj kazni za sve što je uradio u prethodnih nekoliko minuta. Kalistija je gledala njegovo dečije lice kako se grči pod silinom mišića koji su želeli da ga zaustave na vreme i tako izbegnu bolni sudar s tvrdom voćkom. Svet je utihnuo, a slike su počele polako da teku pred Kalistijinim očima, dok su svi imali osećaj da se vreme zamrzo, ona je shvatila sa ima malu prednost. Njihovi dečiji mozgovi nisu bili dovoljno obrazovani da brzo reaguju, tako da je za njih ovo delovalo tragično, dok je ona s druge strane trenirala svaki dan, protekle dve godine, od kako poznaje Barbardoru.

Brzo se saže i dohvati još nekoliko komada svežih jabuka, bacajući ih tako precizno, da je svaka udarila Justafa na odgovarajuće mesto koje je ciljala. Poslednju, najveću i najtvrđu, je ostavila za kraj, kako bi sačekala de dečak ispred sebe prestane s bolnim jaucima i uspravi se. Čekala je da joj ponovo pokaže onaj pogled pun mržnje i prezira, ali ovaj put s uplakanim licem. Justaf se teturavo uspravi na drhtave noge koje su pretile da ga izdaju, i kao što je Kalistija i očekivala, on uradi kako bi zamišljeno u njenoj glavi. Nije odustajao, a nije želeo ni da se preda, ali Kalistija je čvrsto rešila da taj dan pobedi.

Justaf se ponovo ustremi prema njoj, ali kasno jer je ovaj put bačena voćka verlikom brzinom stremila ka njegovom međunožju. Užasnuti vrisak uz bolni jauk samrtnika slomi šumski mir. Lepet krila odjeknu iznad njihovih glava, dok su se preplašene ptice sklanjala s mesta haosa i tragale za malim delom šume gde je vladao mir. Kalistija je posmatrala Justafa kako se s obe ruke drži za svoj maleni ponos, kotrlja po zelenoj travi dok mu je telo strahovito drhtalo od naleta bola. Margot mu zabrinuto pritrča. Kalistija ih ozbiljno pogleda dok je rukom iza sebe tražila Omana. Dečak je odavno prestao da plače, ali je sada nemo sa šokom na licu posmatrao čitav događaj.

I ja bih bila zabrinuta da me nekada u budućnosti dočeka kajgana u njegovim pantalonama.

Kalistija se osmehnu svom neizrečenom sarkastičnom komentaru. Nije želela da pravi još veći haos koji su oni započeli, a znala je da će se završiti njenom kaznom. Konačno opipa Omanov rub košulje i ne gledajući gde ga hvata, naglo ga cimnu i potrča ka žbunjem skriveni prolaz. Na trenutak je osetila kako se njen prijatelj spotiče od svoje noge, ali nije marila jer se svojski trudila da ga održi u ravnoteži, što joj je na kraju i uspelo.

Nedaleko od nesrećnog mesta ispunjenog spletom neprijatnih okolnosti, uhvatila je Omana za ruku, čvršće i zaštitnički ga držeći. Dečak ništa nije progovorio, ali mogla je da oseti njegovu zabrinutost. Nije ga krivila, i ona je bila. Nervoza joj se poput ledenih trnaca pela uz kičmu dok su joj misli pravile nered, terajući je da ubrza korak.

Gledala je ispred sebe kao da iza ne postoji, ili da ako se okrene da će je nevidljiva tamna sila uhvatiti i progutati i samim tim je odvojiti od Omana. Trčali su ka palati, ka jedinom mestu gde su bili najsigurniji, ali i u nejvećoj opasnosti.

***

Barbardora ja s velikom dozom dosade zevnula. Sastanak je trajao satima, a njegov kraj se nije ni nazirao. Svako je po najmanje dva puta predložio svoju ideju ili primedbu, ali glavna tema nikako nije dolazila na red da se otvori. Donekle ju je iritirala činjenica da su vidno ignorisali neverovatno važnu poruku.

To jutro, dok su sluškinje raščešljavale njenu dugu kosu boje lave, čula je rezlog zbog kog se sastanak sazvao. Pismo od velike važnosti s grbom i pečatom drevnog Hrama Imenium je pristigao u palatu u kasnim večernjim časovima. Nešto veliko se spremalo i nalazilo se ispisano u samo nekoliko redova na papiru skrivene boje u beloj koverti. Njeno srce je poskakivalo na samu pomisao hrama koji je u njoj budio neverovatnu ushićenost.

Ipak, nepoštovanje ljudi prema uvaženim sveštenicima najmoćnijeg hrama na svetu, čija je konstrukcija lebdela u vaduhu, išla je Barbardori na živce. Za tih pet sati koliko je sve trajalo, obični šljam koji se samo uzdizao zbog uvažene titule koje su nosile njihove pozicije, niko ništa nije predložio što bi se pokazalo kao dobrobit za carstvo.

Odlaganje najbitnije teme tog dana je polako trošilo Barbardorinu toleranciju, koja je bivala sve tanja nit strpljenja. Osećala je kao da je vazduh oko nje postajao sve teži, dok su baldehimi gušili svetlost. Sa čekanjem je bilo gotovo, vreme je da ona preuzme pozornicu i glavnu ulogu današnje neukusne predstave.

Rukom na čijim su se prstima nalazile kandže, razgrnu nežnu svilu. Svež vazduh i svetlost dana pokuljaše unutra. Dragulji su preteći blistali na njenoj ruci dok je elegantno napuštala svoje maleno skrovište.

Njen autoritet je bio ogroman. Njena pojavaje zračila bezgraničnom moći od koje su svi strepeli. Bilo je dovoljno da se samo pramen njene kose primeti i tamo gde se nekada vodila živahna trač partija, svezala bi sagovornicima usta. Gde god je njena noga kročila, vladao je mir.

Sada, dok je pravih leđa i isturenih grudi stajala na podijumu, na čijoj se površini nalazio presto, gledala je na svoje podčinjene. Razgovor koji su vodile na stonine duša se spojio u jednu, napetu, dugu i nadgobnu tišinu. Sam car se nije usuđivao da bilo šta kaže, iščekujući da ona sama pokrene temu zbog koje je napustila unutrašnjost svoga ležaja.

Barbardora otkopča jedan kraj svilenog vela koji joj je skrivao donju polovinu lica. Crvena tkanina joj nežno skliznu preko tamne kože lica otkrivajući pune usne i lepooblikovani nos. Njene oči su sekle svakog pojedinca na pola. Neprijatnost se osećala u vazduhu. Želela je da se osmehne, ali proguta taj poriv. Znajući da će tako izazvati lavinu nepotrebnih komentara. U tom trenutku su bili prioritet sveštenici lebdećeg hrama Imeniuma.

,, Da li možemo da čujemo šta su nam  sveštenici hrama Imenijum napisali?" upita nestrpljivo dok je prekrštala ruke preko grudi.

Ne gubeći vreme i ceneći svoj život, carski glasnik se povijene glave i ispruženih ruku pope do Barbardore koja prihvati pismo. Pažljivo ga je posmatrala dok je preplašeni čovek trčao nazad na svoju poziciju u dnu dvorane, a ona njišući kukovima priđe caru. On pažljivo pogleda pismo, ali ga s oklevanjem prihvati, želeći da izbegne tu obavezu.

Barbardora je znala da nikada nije prihvatao veru i da se nije klanjao Bogovima. Smatrao je sebe jednim i jedinim Bogom, te je samo klanjenje njemu bilo dovoljno da se zadovolji njegov ego. Ipak, kada bi sveštenici poslali obavest ili naređenje s nebesa, uz teške muke je morao da se povinuje, znajući da od njih zavisi veliki udeo njegove vlasti.

Pismo iz tog hrama, koji je pripadao čitavoj planeti, značilo je dve stvari. Novo proročanstvo ili naređenje od strane vrhovnog vođe svih sveštenika, arhibiskupa. Careve ruke su se znojile ne znajući šta da očekuje. Čekanje se odužilo i Barbardora mu ote pismo.

Mogla je da čuje preneražene uzdahe onih koji su zapanjeno posmatrali njen čin drskosti. Ona ga nezainteresovano pogleda, dok je sam car imao blentavi izraz lica.

,, Nemaš ništa protiv?" upita. Umesto odgovora dođe obično odmahivanje glavom. Barbardora se zadovolji i ne želeći više da čeka, otvori kovertu.

Tišina je podizala tenziju dok su svi zadržavali dah. Sam car je izgarao od nestrpljenja. Svi su želeli da spoznaju sadržaj pisma, ali. U životu se nikada ne dešavaju stvari koje sami očekujemo. Hram je uvek slao zlatna pisma koja su označavala proročanstvo, a bela za naredbu. Ipak, postojala je i treća boja. Preteća i opasna, a ipak toliko jedinstvena i retka da se sretala jednom u stotinu godina.

Car je osećao kako mu hladan znoj rosi čelo dok su se sitne kapljice slivale niz lice, stapajući se s gustom crnom bradom. Članovi političkog saveta, zadržavali su dah dok su gutali kiselu knedlu. Čak je i sama Kinua bila napeta poput strune. Svi su s jezom posmatrali Barbardorin šokirani izraz lica.

Barbardora je osećala kako joj srce damara u grudima dok je zvuk krvi koja poput svetlosti kola njenim venama, odzvanja u ušima. Pažljivo je obuhvatila papir u koverti retke boje. Nije se to kao boja smatrala retkom, već kao podloga pisma koja se nije viđala svaki dan, a značila je mnogo toga.

,, Traže žrtvu", izjavi ona hladno dok je razmotavala crvenu hartiju. Možda je imala neverovatan uticaj da svojom pojavom zaustavi svaki tok razgovora, ali sada se zvuk straha zaorio dvoranom. Car ju je zbunjeno posmatrao, dok je ona ledenim pogledom zlatnih dukata gledala u crna i  čitka slova, čija je lepota sačinjavala skup reči, rečenice čije značenje nikome nije prijalo.

,, Današnji sastanak je završen", prekinu razuzdanu lavinu reči. Svi su je zbunjeno pogledali, a potom u cara koji je umorno klimnuo glavim. Nesigurni, upravnici, ministri, kancelari i mnogi drugi, brzo skupiše svoje stvari i glavom bez obzira napustiše dvoranu. Barbardora vrati pismo u kovertu znajući da će se novost proširiti carstvom poput plamena.

,, Šta im to znači?" upita car koji je nervozno tapkao prstima po naslonu preskola. Barbardora ga pogleda ispod oka.
,, Saznaćemo kada im pošaljemo žrtvu"  odgovori mirno, ,, Pre toga moramo da nađemo odgovarajuću osobu."

Mrzela je što je ro rekla, ali to je bila istina.

,, Koliki je rok?" upita zamišljeno car.
,, Pet dana", odgovri dok je gledala daleko ispred sebe, kao da palata nema zidove. Ne čekajući njegov odgovor, krenu da se spušta niz dug niz stepenika, ostavivši sbog muža da masira bolne slepoočnice.

,, Kučkao kao i uvek", dočeka je zlobni komentar iza njenih leđa kada napusti dvoranu, dok su se glomazna vrata zatvarala za njom. Na trenutak zastade kako bi pogledala vlasnika tog ititantnog glasa preko ramena. Kinua je ponosito stajala odevena roze svilom koja je pratila liniju bujnih grudi i butina, oktrivajući veliku površinu blede kože. Bogato nakićena zlatom, podsećala je Barbardoru na ukrasno drvo. Prenatrpano nepotrebnim detaljima i ni malo elegantno.

,, Oprosti, da li bi ponovila? Nisam čula ništa sem bezopasnog režanja psa", osmehnu joj se Barbardora, udostojivši carevu drugu ženu pozom svoga tela, tako da Kinua može da ima savršen pogled na Barbardorino savršeno izvajano telo, poput mermerne statue, i još bolji ukus za modu. Mnoge su pokušale da kopiraju njen unikatni i jedinstvem stil, ali je samo ona  bila ta koja je uspevala najbolje da iznese golotinju, a da izgleda pristojno i elegantno.

,, Oh, nisam znala da su ti unutrašnji glasovi tolioko glasni da nadjačaju moj kompliment upućen tebi", odgovori joj Kinula dok su se njene sluškinje kikotale u pozadini. Barbardora se glasno nasmeja. Zabavljali su je njeni glupavi pokušaji da pobedi u ratu reči, koji očigledno nije razumela kako funkcioniše.

,, Toliko glasni da mi govore da te ubijem", odgovori Barbardora pogleda spuštenog na svoju ruku, a zlato optočeno draguljima preteći blesnu. Sluškinje se zagrcnuše u sred kikota, i zajedno sa Kinuom ustuknuše za korak. Bio je dovoljan samo jedan Barbardorin kratki pogled, i već sledećeg trena se nalazila ispred njih snažno držeći nesrećnu konkubinu za vrat. Takne kandze su se zarivale u meko tkivo kože dok je lebrela u vazduh. Kinua se očajnički borila za vazduh. Barbardora ju je posmatrala poput nove vrstae insekta koji zaslužuje da bude zgnječen, a potom izgubi interesovanje i laganim pokretom je baci u stranu.

Kinua snažno udari leđima od kameni zid palate i mlitavo se spusti hvatajući se za vazduh. Njene sluškinje joj pritrčaše u pomoć, ali ustuknuše kada ih Barbardora prestiže. Carica čučnu i pomilova prvu konkubinu po obrazu. Njena bleda koža izgubi i ono malo boje koje je dobila zbog vrelog pustinjskog sunca. Zenice su joj se tresle u pokušaju da održi fokus na Barbardorine oči.

,, Znaš, nikoga nije briga ako zamenljiva stavka preko koći nestane", reče nežno, ,, Uvek može da kažeš da je pala niz stepenice i razbila se na komade, ili da je pobegla daleko"

Kinula sklopi oči, spremna da dobije udarac koji će je lišiti života, ali je Barbardora pusti i uputi se svojim putem, ostavivši gamad palate da je s mržnjom u očima gledaju. Sve bi bilo u redu, da jedna o carevih mnogobrojnih žena, njoj više nebitno, koja je po redu, nije dotrčala do Kinue.

Barbardora je na trenutak zastala kako bi čula razlog njenog trčanja.

,, Kinua!" viknu dok je hvatala prvu konkubinu ispod miške, ,, Justaf!"

Barbardora oseti zebnju na koži dok je posmatrala neobičnu i neočekivanu situaciju. Loš predosećaj koji ju je proganjao nakon otvaranja pisma istupi, i preuze glavnu ulogu od nje. Više nije vladala situacijom i pozornicom, sada je bio red na haos.

,, Kalistija!" vikala je careva žena nepovezano, a Barbardora oseti grčenje u sromaku, poput nevidljivog udarca koji pokreće i vuče sa sobom sve nevolje.

,, Nalazi se u carskoj bolnici, ima višebrojne modrice i nagnječenje", na trenutak zasta kako bi našla odgovarajuće reči za ono što će verovatno najviše da uznemiri sve, ,, Njegova muškost je, natečena. Dobio je snažan udarac", nesigurno završi dok joj se crvenilo prikradalo u obraze.

,, Ko je odgovoran za to?" Kinua grubo ščepa drugu ženu za ramena i privuče je ka sebi.
,, Kalistija", nesigurno promuca ova. Kinua je odgurnu od sebe i zaboravivši na strahovit bol u čitavom telu, pohita niz hodnik ka bolnici.

Barbardora je nemo stajala sama u hodniku, preneražena onim što je čula. Blagi osmeh joj je zaigrao na usnama i ona se grohotom nasmeja, dok je duboko u njoj podsvest likovala zbog Kalistijine akcije. Znala je da će biti strogo kažnjena, ali bila je pinosna na nju.

Trenutak smeha brzo utihnu i ona je sada išla ka svojim odajama, spremna za najgori scenario koji im je haos priređivao, sada kao gravni režiser čitave ove farse.

A/n

Nije me bilo dugo, ali se nadam da va sovim delom neću razočarati. Možda je novi deo za "Put osvete" bio kratak, ali sa ovim se nadma da sam nadokratila taj nedostatak radnje. Uživajte 🧚🏼‍♀️

NASTAVIĆE SE....