Da li ste se nekada zapitali da li je čitav vaš život isplaniran pre vašeg rođenja, da li ga Bogovi beleže negde u nekakvu knjigu, ispisujući gomilu budalaština misleći kako je to zabavno. Verovatno u tom trenutku uživaju u ulozi pisca, koja im ni malo ne leži, jer ono što je njima dobra predstava, ljudskim bićima je u većini slučajeva mukotrpna borba sa životom, očajnički želeći da izađu na kraju kao pobednici i tako prežive. Naravno, nije li zabavno kada na kraju jedne borbe shvatite da je prethodna bila samo prvi deo u moru mnogobrojnih delova serijala koji vam  sledi?

Baš takve misli je imala Kalistija dok je sklupčana trpela nepodnošljiv bol vrele vode prirodnog izvora, koji je bio zarobljen u bogato ukrašenom bazenu u njenom ličnom kupatilu. Duboko je uvlačila slatkasti miris dima vanilinih štapića za meditaciju. Potisnu nepotrebne, u tom trenutku misli, i skoncentrisa se na uspostavljanje harmonije u svojoj duši. Da je situacija bila drugačija, uživala bi u toploj kupci igrajući se sa šarenim laticama misterioznog cveća. Sada, promrzli delovi njene kože su plakali, šaljući bolne signale u vidu munja koje su nadraživale njene nerve.

Prsti na nogama i rukama su odavno izgubili boju života. Njihova smrtno plava boja, ništa svetlija od noćnog neba, s podsmehom se rugala Kalistiji koja ih je posmatrala. Bili su dokaz njene kazne, i ona je dobro znala da je ovaj put dobro prošla kako je mogla završiti da Drevnima nije bilo isuviše dosadno. Ako je sada ubiju, više neće imati igračku sa kojom bi se poigravali i mučili. Jedina svetla tačka njihovog zaborava, u kom vreme nije teklo i gde ljudskoj nozi nije bilo nikada dozvoljeno da kroči, bila je ona.

Kalistija sklopi oči, usmerivši poslednje atome preostale snage u obamrle prste koje više nije osećala. Zlatna svetlost obavi umrtvljenu kožu i meso milujući je svojom toplotom, uvlačeći se duboko sve do najsitnijeg atoma od kojih su bili sačinjeni. Umor je uporno visio iznad Kalistijine glave, preteći da joj sklopi oči, ali ako se to dogodi, šteta koja joj je naneta biće nepopravljiva. Metalni ukus krvi joj ispuni usta, a jedna mala kap se stopi sa vrelim izvorom na čijoj su površini lebdele ružine latice. Kalistija pusti usnu, oserivši kako joj se bisteina uma konačno vraća.

Kao što je i planirala, poslednji tračak sverlosti nesta sa njenim najmanjim atomom snage. Ispruži malu ruku i usput izroni jednu nogu, a potom raširi prste kako bi ih pažljivo osmotrila. Voda se u potocima slivala niz njenu tamnu kožu, padajući u kapljicama nazad u svoj izvor. Kalistija vrati svoje iscenjene delove tela nazad u toplu vodu, planirajući da dalje nastavi u užitku posleponoćne kupke.

Slab talas koji se prenu bazenom, poslat sa suprostne strane od Kalistije, privuče joj pažnju ka osobi koja je kročila u vreli izvor. Pažljivo osmotri ženu na čijim su se prstima presijavale zlatne kandže optočene draguljima. Slučajni prolaznik bi se ili uplašio ili divio ošarama koje su obrazovali, ali samo onaj ko je poznavao svet magije znao je da su to gusto zbijene rune, predodređene za velike stvari.

Kalistija skrenu pogled sa predmeta koji joj je mnogo puta oduzimao dah, izazivajući želju da bude njen, te pogleda svog Učitelja. Duga ravna kosa joj se spuštala u oštri spic sve do same zemlje, preteći da dotakne prljavštinu koju su ljudi ostavljali. Boja krvi nije bila dovoljan opis za tu nijansu koja je proganjala sve koji bi je ugledali. Blistavi rubin u čijem se srcu komešala grimizna tečnost nekog drevnog bića, bila je odgovarajuća nota tih gusto zbijenih vlasi na njenoj glavi. Ipak, koliko god bila očaravajuća, jedno i jedino pravilo je vladalo za tu boju. Samo prokleti, sa dušom iskvarenom od crne magije, sa rukama duboko uronulim u krv, imali su nijansu same smrti.

Kakva glupost.

Kalistija frknu, znajući da boja kose ne znači ništa i da nema nikakve veze kada je u pitanju ljudska duša. Ono što je najviše odvlačilo njenu pažnju sa te vatrene nijanse, bile su oči. Dva zlatka pečata u kojim su se preplitale bakarne niti, odisale su strahovitom moći od kojih su mnogi padali na kolena, jer bi samo od jednog pogleda gubili svu snagu. Njeni dragulji su bili uokvireni neverovatno dugačkim i gusto zbijenim trepavicama koje su se ponosno izvijale, izazivajući ljubomoru kod svih prisutnih koji bi se našli u njenoj blizini. Ni sam njihov oblik nije bio bez mane. Blago spušteni kapci su se savršeno uklapali uz izvijene i špicaste uglove očiju. Kada bi je pogledali sa gledišta na kom ih upoređujete sa životinjom, savršeno bi joj pristajao jedan par sličan jaguarovim.

Njena besprekorna koža je bila za nijansu, dve, tamnija od Kalistijine, naglašavajući čistotu njenih očiju koje su isticale lepo oblikovano lice. Mala brada se spuštala u nežni špic, a pune i velike usne su uvek privlačile punu pažnju muškaraca. Neizostavan deo njene lepote predstavljao je i mali crni mladež, koji se udobno smestio ispod desnog ugla usana.

Potpuno naga, komotno se probijala kroz površinu vode zaranjujući u njenu toplu dupinu. Kalistija nije mogla da porekne da je žena ispred nje bila najzgodnija osoba koju je ikada videla. Savršenih oblina, zategnute kože i cvrstih grudi i zadnjice. Nije ni bilo čudo što je stajala pri samom vrhu carevih žena. Prva, i jedina zakonom priznata, carica pustinjskog carstva Harane, Barbardora Kalidum Tera. Politički brak joj je doneo mnogo moći, ali nikada i dete, te je zbog toga bila uskraćena jedne od najvažnijih obaveza vrhovne žene u carstvu. Po Kalistijinom mišljenju, ta činjenica je nije mnogo doticala čak iako je značilo da je careva druga žena rodila više od tri sina, među kojima je i Justaf. To bi moglo da joj poljulja politički statis, ali kao neko ko je poznaje više od godinu dana, Barbardora je bile sve samo ne slaba i naivna žena. Njene niti kontrole su se vešto provlačile do svojih žtrava, a ona bi ih poput veštog lutkara kontrolisala, zabavljajući se i hraneći njihovom patnjom.

Kada joj voda dođe do struka, ona naglo zaroni poslavši brojne talase koji su jurili ka Kalistiji. Odmah nakon toga, kao da nikada nije ni bila na suprotnoj strani udaljenoj više od pet metara, stvorila se ispred nje. Njeni zlatni dragulji se ukrstiše sa Kalistijin pogledom, a onda joj se nežno osmehnu i smesti se pored nje, zabacivši glavu preko ruba bazena.

Bela izmaglica se uvijalala poput vatrene plesačice na površini vode. Kastija se udobno smesti zaronivši sve do nosa. Sklopljenih očiju, uživala je u tami koju joj je um prižao. Daleko od ljudi koje prezire i koji je preziru. Osećala je neverovatnu sigurnost u blizini Barbardore. Iako je Kalistijina majka već prvog dana ostavila svoju novorođenu bebu carskim dadiljama razočarana što nije muško, Kalistija nikada nije imala priliku da kroz svoje rano detinjstvo oseti majčinsku figuru.

Ni dok je živela kao Julijen, nije osetila toplotu ljubavi svojih roditelja koji su uvek bili zauzeti poslom, ostavljajući svoje jedino dete njihovim roditeljima na čuvanje. Kalistija otvori oči i pomno se zagleda u ružine letice koje su plutale po bazenu, štiteći njihova tela od radoznalih pogleda.

Bujica misli joj ponovo ispuni praznu tamu, terajući je da se priseti njenog prvog susreta sa Barbardorom. Kao neko ko nikada nije imalo dete i neko kao Kalistija, koja nije imala roditelje uz sebe, njih dve su stvorile neraskidivu vezu. Pronašle su ono jedna u drugoj što im je falilo i što im je često zadavalo gomilu pitanja. Naravmo, pre nego što su ikada započele bilo šta, Barbardora je prva prišla Kalistiji sa prostim pitanjem.

" Šta je tvoj cilj u životu?"

Kalistija je morala da prizna sebi da se tada osećala glupo i zbunjeno, a da je strah kidao svaku naznaku hrabrosti koja je bežala u nadi da će preživeti. Negde daleko u svom umu, tanani glasić joj je vikao da progovori nešto, ili će zauvek izgubiti priliku da vidi svetlost sledećeg dana.

" Da preživim."

Barbardora ju je tada sa nečitljivim izrazom posmatrala, dok su se njihove oči sudarale svojim moćnim pogledima. Kalistija je morala da prizna da ju je njena pojava neprijatno iznenadila, ali da je očaranost izgledaom carice bila velika. Providna crna svila opasana zlatnim pojasom ko kukova, i niti od tog plemenitog metala koje su se uvijale oko njenih grudi, otkrivajući i previše. Kao šlag na torti, kandža koja je bila njen večni saputnik.

" Vrlo dobro."

Taj dan je ostavila Kalistiju iza sebe da se sama bori sa velikim brojem pitanja u svojoj glavi. Odgovor na njih je došao sam sutradan ujutro, kada se Barbadora ušunjala u njene odaje. Kalistija je pomisla da je to kraj, ali istina je bila nešto drugačija.

" Počev od danas ti si moj učenik."

Kalistija se osmehnu ispod vode, prisetivši se koliko je taj dan plakala, misleći da joj se smrt približila mnogo pre nego što je bilo predviđeno. I sada, u tom trenutku je  mogla da oseti Barbardorin slatki miris i toplotu njene kože dok ju je tada gladila po kosi i tešila. Pakt koji su sklopile, bio je nešto više od obične veze Učitelja i učenika, više kao odnos majke i ćerke. Nikad ne izgovoreno naglas, ali uvek primetno u odnosu koji se za kratko vreme izgradio.

Kalistija je bila duboko u mislima da ne primeti ruku kako joj se obavija oko ramena. Shvati tek kada bi povučena njenom snagom, i kada joj glava završi na Barbardorinim grudima. Svetlost njenih očiju, sa izmešanom zbunjenošću i zainteresovanošću pogledaše ženu koja je gledala negde u daljinu.

" Gde si ovaj put odlutala?" upita je ni malo zainteresovano. Kalistija suzi oči ozlojeđena zbog usiljenig pitanja, iako je znala da ništa loše nije mislila.

" U prošlost", šturo odgovori kako bi joj pokazala svoju zlovolju. Barbardora skloni pogled s daleka i upiti ga njoj. Kalistija je odbijala da se susretne sa njim, te potonu u vodu sve do očiju, dok su ljuti balončići pravili jedini zvuk u tišini koja je nastala između njih. Barbardora se osmehnu i čvršće privi Kalistijino sitno telo.

" Drago mi je da si dobro", reče nežno, dok je ostavljala poljubac pun ljubavi na Kalistijinom temenu, a potom i na čelu. Znak koji je u njihoj zemlji značio koliko ceniš i voliš tu osobu. Kalistija oseti kako joj crvenilo opseda obraze dok je Barbardora provlačila svoje duge prste kroz njenu mokru, gavran crnu kosu. Umilni glas doputova iz njenih usta do Kalistijinih ušiju. Nežno i opojno pojanje pesme, čije su reči sadržale duboko značenje, sa velikom pažnjom su nosile Kalistijin um na paperjastim oblacima do granice na kojoj joj je razum predavao usnulie duše svetu snova.

" Kad jednom svane dan,
I mene ne bude,
Ti nikad ne zaboravi,
Da moja ljubav prati te.

Kad pomisliš da si sam,
Ti samo seti se,
Da moja duša gleda te,
Sa nebese štiti te.

Kad jednom padne noć,
Ti nemoj plakati,
Jer tada seti se,
Da zauvek, volim te."

***

Umirujuća pesma ptica se mešala sa šumom zelenog lišća, koje je taj dan milovao sveži dašak letnjag povetarca.
Kalistija je sklopljenih očiju, naslonjena o grubu koru drveta, prihvatala da zvuci prirode plešu oko njenog srca, čineći je spokojnom.

Nekada, ne tako davno, uživala je u šetnjama na duge staze kroz zeleno kraljsvstvo u parku. Sada, kada se nalazila u noveli, u centru peščanog carstva, zeleno bogatstvo je bilo retko. Car je sazvao mnogobrojne poznate vrtare i baštovane, koji su svojim veštinama u saradnji sa mukotrpnim radom i trudom, stvorili mali deo prirode. Ona je svojim bujnim krošnjama ispunjenim vućem, zemljom koja je bila prekrivena zelenim pokrivačem, čije su vlasi milovale bose tabane, i šarenim poljskim cvećem, oduzimala dah svojim radoznalim posetiocama.

Kalistija je zamišljala svet iza visokih zidina prestonice, iza peščanih dina i mora vrelog peska. Daleko ka istoku gde su plodne zemlje davale najukusniju hranu, mleko i meso. Gde su tekle bistre reke hladnih izvora koji su hranili ljudsku žeđ.
Istočno carstvo, Viridi, prekrivalo je više od šezdeset posto kontinenta. Želela je da otputuje daleko iz ovog pakla na zemlji, ali bila je previše mala i nespremna za ovaj nepredvidljiv i opasan život.

Uživala je u zovu prirode, sve dok negde iza sebe neču tup zvuk nakon čega usledi bolni jauk. Konačno otvori oči i radoznalo se osvrvrnu, u nadi da će tako bolje videti osobu koja je pala. Na njenu žalost, brojno žbunje joj je blokiralo put i ona nevoljno, puzeći se uputi napred kako bi nahranila svoju radoznalost. Što je bivala bliže cilju, to su bolni izdasi i bujica psovki bivali sve glasniji. Radoznala ko je povređeni, razgrnu nežno lišće oslobodivši sebi mali prostor kako bi videla.

Dečak snežno bele kose koja se mogla uporediti sa gustim snežnim valovima, netaknutim od strane ljudske noge, u valovima je padala na njegovo znojem orošeno čelo. Nesvestan da ga posmatra, on podiže glavu kako bi se osvrnuo oko sebe, pogledom tražeći nešto. Kalistiji zastade dah, kada uoči dečakove oči. Bile su svetlije od okeana, a tamnije od neba. Poput izlomljenog stakla u čijem se odrazu ogledao daleki plavetni horizont. Pogled joj nastavi istraživati, posmatrajući njegovo bogato odeveno dečačko telo. Odeća koja nije pripadala njihovoj tradiciji, budila je u njoj bezbroj neizgovorenih pitanja. Nešto niže, primeti kako očajnički pritiska mesto na nozi ispod kolena. Topla krv se slivala između njegovih prstiju. Opčinjena prizorom, paralisano je stajala i posmatrala kako se dečak u bolovima pridiže na zdravu nogu u pokušaju da odhramlje, ali neuspešno. Brže bi se vratio na zelju nego što bi sa iste ustao. Nova bujica psovki je u potocima izlazila iz njegovih malih, ali neobično lepo oblikovanih i punih usana.

Razum joj je govorio da se okrene i ostavi nepoznatog dečaka iza sebe, ali nešto mnogu dublje u njenom umu joj je poput anđela, ili đavola na ramenu, šaputalo da istupi na čistinu i prikaže se ranjeniku. Ponesena tajnom silom koja ju je gurala, razgrnu žbunje, i elegantno kao što priliči jednoj princezi, istupi pred dečaka. Mogla je da vidi šok koji je jasno bio ispisan na njegovom licu. Kalistija oseti kako joj obrazi crvene, dok ju je dečak posle gledao potpuno očarano, bez da je i tretpuno. Osećala je težinu njegovog pogleda dok je prelazio preko njenog lica, upijajući i najsitniji detalj. Kalistija se zahvali u sebi što je taj dan obukla crnu tuniku do poda, od neprovidne svile. Ponovo osmotri dečaka, procenjujući njegove godine. Po njenom mišljenju, bio je svega pet godina stariji od nje, kao i Justaf. Na samu pimisao na njegovo ime, Kalistijino lice napravi ružnu grimasu gađenja, koja na trenutak prepade dečaka. Mogla je sada da vidi da je mnogo pažljiviji i borbeno nastrojeniji prema njoj, nego pre par trenutaka.

" Ko si ti?" upita je sa prizvukom nepoverenja, dok je njegov pogled sekao Kalistiju na komade. Iskra gneva planu u njoj, zbog nema optužbe koju joj je upućivao.

" Niko bitan", odgovori mu što hladnije. Mrlja od krvi se širila njegovim belim pantalonama, natapajući nežnu tkaninu i slivajući mu se niz kožu. Kalistija se uputi ka njemu odlučna da mu pomogne. Što mu je bivala bliža to je on sve više uzmicao.

" Ne prilazi!" vrisnu očajnički na nju, ali Kalistija umesto da posluša, snažno ga zgrabi za zdravu nogu i cimu ka sebi. Dečak jauknu i prekti rukama lice spreman da ga ona udari. Kalistija frknu žaleći ga u sebi što je glup. Čuvši je, baci pogled ka njoj.

" Neću te povrediti", reče odsutno, dok je nežno opipavala njegovu povredu na nozi. Dečak jauknu i povuče istu ka sebi, besno je ošinuvši pogledom. Kalistija oseti kako joj krvni pritisak skače, i ponovo ga zgrabi  ovaj put za onu koja je krvarila.

" Prestani da budeš kukavica i dopusti da ti pomognem!" gotovo viknu na njega.

" Kako mogu da ti verujem, čak ni ne znam ko si!" uporno je odbijao da je prihvati. Kalistija suzi oči.

" Dobro onda. Imaš prelom i duboku posekotini na nozi. Verujem da će se životinjama iz šume svideti mlado parče mesa kao što si ti, kada osete miris tvoje krvi.", mirno mu saopšti, a onda se pridiže kako bi što pre napustila njegovo prisustvo. Mogla je da vidi užas u njegovim očima, ali je nije bilo briga. Ne treba joj nepotrebana obaveza da se bavi oko plačljivca.

" Stani!" viknu očajnički, ali ona je rešila da ga ne sluša.

" Molim te! Pogrešio sam", napravio je kratku pauzu, a onda dodao ," Žao mi je."

Kalistija se zaustavi. Pobednik u njoj je skakao i osmehivao se malom trijumfu, a onda se okrenu ka njemu s prekrštenim rukama preko grudi.

" Nešto si rekao?" mogla je da mu vidi nevericu na licu, i kako grize usnu dok prelazi preko svog ponosa.

" Žao mi je. Bio sam nepristojan", završi šturo, pogleda uprtog u pod,dok su mu uši gorele. Kalistija se osmehnu i ponovo mu priđe.

" Pre nego što ti pomognem, imam jedan uslov", obrati mu se, dok ga je s velikom ozbiljnošću posmatrala. Njihovi pogledi su se sudarali gutajući suprpotne dubine, koje su odisale nekom čudnom energijom. Na trenutak, Kalistija je mogla da se zakune da oseća elektricitet u vazduhu. Dečak koji više ništa nije odavao na svom maldom, a tako lepo licu, samo klimnu glavom.

" Moraš da mi se zakuneš da nikada nikome nećeš reći za ono što budeš danas video. Zakuni mi se da me nikada nisi sreo", svaku reč koju je izgovorila bila je propraćena hladnim tonom smrtne ozbiljnosti. Dečak ponovo klimnu glavom, a Kalistiju to razgnevi.

" Dođavola, reci to naglas. Ako si povredio nogu, nisi jezik!" viknu na njega, a on razgoračenih očiju par puta trepnu.

" U redu, u redu. Kunem se", a potom napravi krst na svojim grudima. Kalistija izdahnu i položi obe šake na mestu njegove povrede. Duboko je udahnula dok se trudila da se skoncentrise. Nikada nije lečila druge i pogotovo ne prelome, sada, ovo joj je bila jedina šansa da se oproba, ali, ili će uspeti, ili će dečak ispred nje ostati inavalid koji neće moći ikada više da upotrebi tu nogu.

Graška hladnog znoja joj skliznu niz kičnu, ostavljaući vlažan i neprijatan osećaj duž nje. Zaslepljujuća zlatna svetlost pokulja iz njenih šaka, obavijajući dečakovu povredu. Krišom ga pogleda. Zapanjenost se jasno videla na njegovom licu. Htede da se osmehne, ali se skoncentisa na slomljenu kost. Kako je svetlost bila sve slabila, Kalistija zaključi da je blizu da je zaleči.

Ptice su pevale najlepšu melodiju koju je ikada čula, a vetar je mrsio krošnje dok su sunčevi zraci i senke plesali na zelenoj travi, i dva deteta koja su delila samo tišinu između sebe. Kalistija je osetila njegov prodoran pogled, ali se ovaj put ne usudi da uzvrati, osećajući kako joj srce ubrzano lupa, a obrazi rumene. U sebi je klela savršenu atmosferu koja je postojala samo u knjigala, a ironija svega je što se ona nalazila u jednoj.

Svetlost izblede i dečak savi nogu u kolenu, kao da isprobava novi deo tela. Kada Kalistija shvati da je sve u redu, hitro ustade i požele da što pre ispari odatle, ali je dečakova ruka zaustavi.

" Pusti me!" besno se brecnu na njega, ali on ne ustuknu. Za par minuta koliko ga je poznavala, prvi put je videla izraz lica na kojem se oslikavala smrtna ozbiljnost, a u dubini tih opojnih očiju, odlučnost da ne uradi što je naredila. Kalistija požele da zaplače uplašivši se da je upala u problem. Dečak zanemari njene vlažne oči i zavuče ruku u džep tražeći nešto. Kalistija to pokuša da preokrene u svoju korist i tako pobegne, ali njegov stisak je bio neverovatno snažan i svaki pokušaj joj je bio osuđen na propast.

" Uzmi ovo", ispruži ruku u čijoj je šaci počivao mali zlatni broš u obliku orla, optočen raznobojnim retkim draguljima. Kalistija zbunjeno pogleda njega, pa u mali predmet, pa ponovo u dečaka.

" Ako ti ikada zatreba pomoć, samo pokaži ovaj broš..", pokuša da kaže, ali ga iznenadni povici u daljini ometoše.
Kalistija oseti kako mu stisak popušta i istoristi to kao svoju malu prednost. Otrgnu se iz njegovog stiska, usput zgrabivši broš ni sama ne znajući zbog čega. Poput životinje koja je bila lovljena, trčala je kao da joj život visi o koncu, prolazeći kroz žbunje koje ju je ranjavalo svojim trnjem i grančicama. Mogla je da oseti težinu pogleda tajanstvenog dečaka, ali se nije usudila da pogleda po poslednji put u njega.

Bežala je ka svetlosti van šume, ka bezbednosti svojih odaja. Trčala je bez pauze plašeći se za svoj život, iako nije razumela sebe i svoj postupak, iako nije shvatala zašto joj srce ludački lupa, preteći da izleti iz grudi.

NASTAVIĆE SE...