Kler Evans

"Doktorko Evans, potrebni ste nam zbog hitnog slučaja, svi ostali specijalizanti su zauzeti!", obratila mi se jedna od medicinskih sestara dok sam pakovala svoje stvari posle duge i naporne smene.

Zbog ovog slučaja moja desetočasovna smena će upravo biti produžena za još par sati...

Duboko sam udahnula, a zatim sam se okrenula ka njoj i bez daljeg razmišljanja uzviknula:"Stižem!"

Trčala sam ka prijemnim vratima urgentnog centra dok sam u hodu oblačila mantil i stavljala sterilne rukavice. Nisam dozvoljavala umoru da me nadvlada jer će nečiji život ponovo biti u mojim rukama, a ja sebi nisam mogla dozvoliti ni jedan trenutak nepažnje.

U daljini sam začula dobro poznati zvuk sirena na ambulantnim kolima, a on je u svakom trenutku postajao sve glasniji dajući nam do znanja da se pripremimo za ono što nas očekuje.

"Izveštaj, brzo!", uzviknula sam dok smo čekale ambulantna kola da dođu.

"Muškarac, oko dvadeset godina, bez svesti, dve ustrelne rane."

Biće ovo dugo veče...

Najviše sam mrzela ustrelne rane jer sam zbog njih izgubila osobu do koje mi je bilo više stalo nego do mene same, ali u ovakvim trenucima nisam sebi mogla dopustiti da me osećanja nadvladaju. Ovo je bio samo još jedan slučaj od mnogobrojnih sa kojima sam se susrela i nije bilo mesta za vraćanje u bolnu prošlost.

"Obavestite hirurgiju, želim prvog slobodnog traumatološkog hirurga, spremne jedinice krvi nulte negativne i specijalizante sa prve godine!", uzviknula sam usmeravajući sestre koje su se nalazile u mojoj blizini.

"Razumem!"

Za ove dve godine naučila sam kako da preuzmem kontrolu nad situacijom i postanem autoritativna kada se to od mene očekuje, jer koliko god ovaj posao bio naporan i zahtevan on me je ispunjavao. Pored panike koja je vladala da bi se spasio jedan život bilo je potrebno da svi oko mene rade kao tim, a to je značilo da se meni kao vođi istog nije smelo dogoditi da osetim strah i paniku ni u jednom trenutku.

Prošlo je još par minuta dok se ambulantna kola nisu pojavila ispred nas, a zatim nam je predat pacijent. Crvena i plava svetla su me na kratko zaslepila zbog mraka koji je vladao u noći, ali sam se przo privikla na njihovu svetlost posvećujući se poslu koji me očekivao.

"Muškarac u dvadesetim godinama, bez svesti sa ustrelnim ranama na butini i plućima u toku vožnje nije bilo potrebe za reanimacijom."

"Odavde mi preuzimamo", rekla sam proveravajući infuziju i vitalne znake, a zatim ulazeći u prvu slobodnu ordinaciju urgentnog centra.

Preuzela sam brigu o pacijentu, trudeći se da ga održim u životu dok hirurg ne dođe jer ustrelne rane na plućima i butini su bile veoma ozbiljna stanja, zbog mogućnosti prestanka disanja i iskrvarenja, a ja ovde nisam mogla mnogo toga da uradim sama.

Čula sam buku i paniku u okolnim prostorijama, ali trudila sam se da sva moja pažnja bude usmerena na povređenog, jer ovo je ipak bio urgentni prijem gde je sve uvek užurbano i bučno; ali ovi glasovi i buka su bili mnogo drugačiji od onih na koje sam navikla.

"Ruke dalje od njega, ako želite da doživite da primite sledećeg pacijenta!",u sledećem trenutku iza sebe sam čula muški glas, a okrenuvši se shvatila sam da je bio naoružan.

Zašto je ovo baš moralo da se dešava u mojoj smeni?

Videla sam svoje specijalizante i sestre kako poslušno čine šta im je rečeno, a sve što sam videla u njohovim očima bio je strah za sopstvene živote, ipak nisam ih mogla kriviti, svako od njih je imao porodicu koja bi ga očekivala kod kuće.

"M-molim V-vas da nas ne povredite", promucala je jedna od sestara, a u sledećem trenutku oružje je bilo upereno ka njoj.

U sledećem trenutku njeno lice je oblio hladam znoj i ona je pala na kolena, moleći za milost, ali oružje je i dalje bilo upereno u nju. Napadačeve ruke su drhtale i shvatala sam da mu je ovo verovatno prvi put da čini ovako nešto.

Nisam smela da postavljam pitanja iz upravo ovog razloga, tog što nisam želela da se nađem na nišanu jer bih u suprotnom dovela ostale u mnogo opasniju situaciju.

Iskoristila sam trenutak nepažnje napadača i prišla mu sa leđa, laktom jedne ruke sam mu pritiskala vrat, dok sam drugom pokušavala da mu otmem oružje. Ispalio je jedan od metaka, ali je isti pogodio zid iznad nas.

Oko sebe sam čula vriske i paniku onog trenutka kada se oružje oglasilo, ali morala sam se skoncentricati na to da niko ne bude povređen i da završim sa ovim u najkraćem mogućem vremenu, jer osoba koja se nalazila na bolničkom krevetu mogla mi je iskrvariti svakog časa zbog ne dobijanja potrebne nege, a nisam mogla dopustiti da se to desi za vreme mog dežurstva.

"Nećeš doživeti sutrašnji dan, to ti obećavam...", počeo je sa pretnjama i dalje pokušavajući da me se oslobodi, a ja sam se nasmejala na ovo.

"Veruj mi, nisi prvi koji mi to kaže, ali ako će te to utešiti da veruješ u sopstvenu iluziju, nemam ništa protiv."

Iskreno, bila sam iznenađena jer je moja mišićna memorija bila ovako dobra,jer sam većinu njegovih udaraca uspevala da ili ublažim ili izbegnem; posle dužeg vremena osetila sam ovako jaku dozu adrenalina u sebi i mogu reći da je osećaj bio zaista neverovatan, osećala sam kako mi instinkti rade i kako mi puls ubrzava.

Još par metaka je bilo ispaljeno pre nego što sam uspela da mu oduzmem pištolj i istim ga udarim po potiljku, što ga je na moju sreću onesvestilo pre nego što je uspeo da povredi još nekoga.

Osećala sam zapanjene poglede oko sebe i svi su i dalje stajali nepomično, ne verujući šta se upravo dogodilo ispred njihovih očiju i evidentno potrešeni prethodnom situacijom, ali ja sam i dalje ostala smirena.

"Nazad na posao, odmah!", uzviknula sam ostavljajući napadača da besvesno leži na podu i istovremeno vadeći preostale metke i ubacujući ih u svoj mantil, a zatim sam odgurnula pištolj dalje od sebe.

Muškarac na krevetu je prestao da diše, a ja sam bila prisiljena da ga intubiram u cilju da on ponovo prodiše.

"Šta se ovde dogodilo?!", upitao me je dežurni traumtološki hirurg ulazeći u ordinaciju i zaustavlajući se na vratima, a videla sam da mu je pogled prelazio sa onesvešćenog napadača na pacijenta na krevetu, očekivala sam da će mu neko od prisutnih ukratko objasniti, ali to se nije desilo jer su svi pogledi ponovo bili na meni.

"Duga priča, a ovaj pacijent neće preživeti naše objašnjavanje", rekla sam, a hirurg je odmah prišao i prionuo na posao.

"Obavestite ih da pripreme salu i zovite anesteziologa!", uzviknu je obraćajući se specijalizantima prve godine, a pre nego što su izašli on se okrenuo ka meni:"Dobro urađeno, Evans".

Blago sam mu se osmehnula izlazeći iz ordinacije spremna da sebi pružim dugo isčekivani odmor koji mi je bio potreban.

"FBI, svi ostanite na svojim mestima i bez naglih pokreta!", žačula sam uzvike iza sebe i svi oko mene su ponovo ostali nepomični:"Zamoliću vas da radi vaše sopstvene bezbednosti podignete ruke u vis!"

Videla sam kako to svi čine, ali ja sam ipak ostala nepomična što je evidentno iznerviralo glavnog prisutnog agenta.

"Rekao sam da podigneš ruke u vis, naoružana osoba je primećena u ovoj ustanovi!", uzviknuo je ovoga puta dosta glasnije.

"Čula sam te i prvog puta, osoba koju tražite je u ordinaciji broj 8, a vi kasnite za nekih dvadesetak minuta",rekla sam.

Videla sam bes kako se ocrtava na njegovom licu, ali me to nije doticalo, zatim sam uzela i pružila mu metke koje sam prethodno izvadila iz pištolja:"Da ih ne zaboravim."

Moram priznati da je dobro izgledao za jednog agenta, mišići su mu bili jasno izraženi čak i ispod pancira, imao je kratku smeđu kosu i jake crte lica koje nisam viđala na mnogim muškarcima. Odisao je autoritetom i sigurnošću, ali sve to nije bilo dovoljno dobro da mene zaplaši.

Pokazao je svojim ljudima da provere ordinaciju dok je on i dalje stajao ispred mene držeći me na nišanu meni dobro pznatog pištolja koji sam nekada i sama posedovala.

"Osumnjičeni je tu!", čula sam glas drugog agenta, a ja sam se pobedonosno osmehnula glavnom agentu koji je i dalje čekao priliku da me onesposobi i pokaže svoju nadmoć.

Primetila sam kako pogledom prelazi preko mene, tražeći i najmanji znak pretnje u meni, a zatim se zagledao u pločicu sa mojim imenom koju sam posedovala.

"Doktorko Evans, uhapšeni ste!", uzviknuo je posle par sekundi, a ja sam ga zapanjeno gledala, on ne zna u šta se upušta...

Biće mu potrebno mnogo više od jedne značke i autoriteta koji je sam sebi udelio da bi me zaustavio.

"Agente Evans!", prepoznala sam Kerol, jednog od pregovarača FBI-a i moju dragu prijateljicu:"Šta se dešava?"

"Ovaj novopostavljeni agent pokušava da me uhapsi", rekla sam joj sa osmehom dok me je ona čvrsto grlila.

Prijalo mi je što vidim jedno poznato lice posle svih ovih godina, a još više mi je prijala toplina prijateljskog zagrljaja koji mi je toliko bio potreban.

"Agente Alvarez, milslim da je došlo do greške, ovo ispred Vas je nagrađivani i odlikovani bivši pripadnik FBI-a, Kler Evans", rekla je pokazujući na mene.

"Sa razlogom bivši Kler, ne moraš mu izložiti i pokazati sve moje nagrade", nasmejala sam se, a ona se ubrzo nasmejala sa mnom.

"Znači ovo si radila u prethodne dve godine", rekla je rukom pokazujući na moj mantil.

Onog trenutka kada sam napustila posao agenta ostavila sam sve iza sebe i odlučila da ponovo započnem život, jer me je sve u staroj okolini podsećalo na njega...

"Tako je, vratila sam se svom prvobitnom pozivu", osmehnula sam joj se, a ona je sa razumevanjem klimnula glavom.

"Kada si ti u pitanju, očekivala sam da si otišla u SWAT, nikada te nisam zamišljala ovde."

"Sutra ću svratiti do FBI-a da vam podnesem izveštaj o današnjem događaju, a onda se možemo sastati i popričati, nisam videla ni Dženifer, a to moram nadoknaditi, izvinićete me sada jer iza sebe imam dve dvanaestočasovne smene", rekla sam iskreno Kerol, jer sam znala da će me razumeti, a ona me samo još jednom zagrlila pre nego što se odmakla od mene.

"Vidimo se sutra Kler, radujem se tome", rekla je, a zatim je svoju pažnju usmerila ka Alvarezu:"Idemo odavde, Kler je sve sredila tako da smo slobodni, opozovi ljude i idemo nazad"

Čula sam kako Alvarez to nevoljno radi, ali ipak je znao kada treba da prekine.

Nasmejala sam se na pomisao da vidim sebe uhapšenu, ali sve bi to bilo kratkotrajno jer sam stekla dosta bliskih prijatelja tamo. Oni su mi jedino nedostajali kada sam napustila specijalne jedinice, ali znala sam da to moram učiniti da bih nastavila dalje sa životom.

__________________________________

19.7.2018.

Character info je napravila imortalna Hvala ti <3

Cover was made by Malak--