Kler

Ne znam iz kog razloga sam bila ovako nervozna pred susret sa devojkama; Lena i Kerol su me prihvatile, ali i dalje mi ostaje da se sretnem sa Sofijom i Hejli. Već pet minuta sam stajala ispred vrata Leninog stana neodlučna i zamišljena da li da ipak odem, ali one bi me ipak verovatno pronašle; jednom su mi dopustile da nestanem, ali verujem da mi to ovoga puta neće dopustiti.

"Pozvonićeš ili ne?", iza sebe sam čula Kerolin glas:"Ne možeš večno bežati od nas; niko ti ne zamera tvoju prošlost, ali ćemo ti zameriti ukoliko nastaviš da nas izbegavaš".

"Kerol, ovo je previše komplikovano za mene...", tiho sam rekla:"Ne možeš razumeti kako se osećam..."

"Uplašeno da te nećemo prihvatiti, nesigurna si i strahuješ od osude?", upitala me.

Ipak je ona pregovarač, naravno da će moći da me pročita kao otvorenu knjigu. Ostale sam mogla prevariti lažnim osmehom, ali ona je sasvim druga priča. Kerolin posao je bio da ljude odgovori od zločina ili da im makar odvuče pažnju; ukratko poznavala je ljudsku psihu i mogla je svakoga naterati da učini ono što ona poželi.

"Zar zaista misliš da je nama bilo lako kada si onako bez reči odlučila da odeš?", upitala me:"Nismo znale šta bi trebalo da učinimo, da li da ti pružimo vremena ili da te nađemo; i dan danas svaka od nas krivi sebe što u najtežem periodu tvog života nismo bile uz tebe".

"To nije vaša krivica, sama sam donela tu odluku", iskreno sam joj rekla.

Ni jednog trenutka nisam njih mogla okriviti za to što nisu bile uz mene, u tom periodu mislila sam da bi one samo budile uspomene i otežavale mi da krenem dalje, koliko sam samo grešila... Odgurnula sam svoju drugu porodicu daleko od sebe i sada sam se plašila da sam ih izgubila.

"Da, a mi smo ispale sebične čak ni ne pokušavši da dopremo do tebe", obratila mi se sa krivicom u glasu:"Sve smo donekle krive, zato hajde da zajedno ispravimo greške i pređemo preko njih".

"Kerol, veruj mi da bih to najviše želela, ali plašim se da je za to prekasno, vas četiri ste nastavile sa vašim životima..."

"Makar nam pruži šansu, iznenadićeš se koliko smo ostale iste", ona mi se osmehnula, a zatim je prošla pored mene i zazvonila na vrata.

Par trenutaka kasnije Lena nam je otvorila vrata, zatim nas je zapljusnuo miris dima i zagorele hrane koji je dopirao iz njenog stana; a ona nas je gledala sa postiđenim osmehom. Jedno je sigurno, njene kulinarske sposobnosti se za vreme mog odsustva nisu popravile.

"Poranile ste..."

"Leno, nas dve smo stigle u dogovoreno vreme...", Kerol je uzdahnula:"Mislila sam da će nam tvoja kućna pomoćnica pripremiti ručak, inače bi ga same donele."

"Lejla je spremila hranu, nego sam ja naišla na jedan jako jednostavan recept za dezert, a bilo mi je dosadno jer sam na bolovanju i..."

"I skoro si ponovo zapalila celu zgradu, čudim se što još uvek nisu zvali vatrogasce", Kerol je prekinula.

"Moraš li uvek biti tako brutalno iskrena?", Lena se pobunila.

"Otvori sve prozore u stanu i uključi ventilaciju, a Kler i ja ćemo preuzeti spremanje dezerta, to će biti najsigurnije za sve nas", rekla je Kler ušavši u njen stan, a ja sam Leni pružila flašu vina koju sam donela.

"Kuhinja je na istom mestu...još uvek", rekla je, a onda smo se obe iskreno nasmejale.

"Drago mi je što si se vratila", privukla me u čvrst zagrljaj.

"Meni je još draže, a sada idem da pomognem Kerol", skinula sam svoju jaknu i ostavila je u predsoblju.

"Otišla sam da se istuširam, osećam se na zagorelu hranu, sigurna sam da ćete se vas dve snaći i Hejli i Sofija će kasniti zbog nekog slučaja", rekla je uputivši se ka svojoj sobi.

Kerol sam pronašla u kuhinji dok je pokušavala da sredi nered koji je Lena napravila. Brašno je bilo po celoj prostoriji, dok je flaša ulja bila prosuta po celom radnom delu.

"Da mi je neko pričao da postoji ovoliki antitalenat za kuvanje, ne bih mu verovala; ali onda sam upoznala Lenu koja me uverila u suprotno", požalila mi se.

Ona je preuzela pospremanje dok sam ja razgledala dostupne namirnice razmišljajući šta bih od njih mogla napraviti, sa obzirom da je naša prijateljica većinu sastojaka uništila nisam imala previše opcija.

"Šta misliš o palačinkama?", upitala sam Kerol.

"Odlična ideja, pleh je svakako uništen i neupotrebljiv, a sem toga trebalo bi da budu brzo gotove", Kerol se složila sa mojom idejom.

Po prvi put nakon toliko godina osetila sam se kao da negde iskreno pripadam, koliko god ja pokušavala to da potisnem, ja sam ipak timski igrač. Možda je ovo bilo samo spremanje jednostavnog dezerta, ali činilo me srećnom da budem okružena svojim prijateljicama i nekadašnjim partnerkama.

"Kako napredujete?", Lena je kročila u kuhinju posle nekih dvadesetak minuta.

"Odlično, upravo smo završile", Kerol se ponosno nasmejala:"Leno, iskreno sam pokušala da spasem tvoj pleh, ali njemu nije bilo spasa".

"Samo ga baci, svakako ga niko neće koristiti", slegnula je ramenima:"Inače Kler, neko je nestrpljiv da te vidi..."

Iza nje sam ugledala nasmejana lica Sofije i Hejli koje su me brzo privukle u zagrljaj, potisnuvši svaku moju misao o tome da će me odbaciti. Tako čvrsto su me grlile, kao da su se bojale da ću ponovo nestati; a ipak sam samo u tom jednom zagrljaju mogla osetiti neopisivu ljubav i pažnju.

"To si stvarno ti", Hejli je rukom pomerila naočare, a zatim izbrisala jednu suzu koja se spuštala niz njen obraz.

"Nemoj nikada više onako da odeš...", Sofija mi je tiho rekla.

"Devojke, imamo celo veče da nadoknadimo propušteno, zato mislim da je pametnije da pređemo u dnevni boravak", Lena nas je posavetovala, a mi smo je poslušale. Kuhinja je ipak bila premala za naše okupljanje.

Nagrnule su sa raznim pitanjima koja su imale za mene, a ja sam se trudila da odgovorim na svako od njih. Bila sam iskrena sa njima, ali prvi put nakon dve godine bila sam u potpunosti iskrena i prema sebi. Svaka od njih mi je nedostajala na neki jedinstven način, ali sve je to sada iza nas.

Mnogo toga sam propustila, Hejli se verila i planira da uskoro stane na ludi kamen. Sofija je pak i dalje odlučna u svojoj nameri da ostane sama i da joj muškarac ne treba; jer ni jedan ne može da se izbori sa činjenicom da je ona snajperistkinja i da je fizički verovatno jača od njega.

"Kerol, ti si mi nešto tiha. Šta je sa tobom?", upitala sam je.

"Sem Kristijana ni jedan muškarac se ne interesuje za mene...", požalila se.

"Za to postoje dva razloga, prvi je što nikada ne izlaziš, a drugi je taj što tvoj verni obožavalac otera sve potencijalne momke", Sofija je prokomentarisala dok smo mi prasnule u smeh.

"Kada planirate venčanje?", upitala sam svoju prijateljicu.

"Ne žurimo, prvo treba njegove roditelje da ubedimo u to da ne želimo preveliku proslavu sa mnoštvom nepoznate familije..."

"Ne znam za vas, ali ja mislim da ovo treba nazdraviti", Lena je u rukama imala flašu šampanjca i čaše.

"Da li smemo da pijemo?", Kerol nas je pogledala.

"Ma daj Kerol, ne kvari zabavu, nismo baš te sreće da nas večeras pozovu...", Sofija se pobunila.

Lena nije obraćala pažnju na Keroline pridike dok je sipala šampanjac u čaše, svakoj od nas je trebalo veče da se opustimo i zaboravimo na sve obaveze i probleme; a zatim je podigla čašu.

"Neka nas više ništa ne razdvoji, da uvem ostanemo ovako bliske i složne, za našu vatrenu petorku, živeli!"

"Živeli!", jednoglasno smo uzviknule, a zatim smo se zajedno nasmejale.

Uživale smo u hrani, jer je Lenina pomoćnica, za razliku od nje, bila odlična u spremanju hrane. Smejale smo se i uživale kao da sutra ne postoji; čak se i Kerol, koja je uvek bila na oprezu, opustila i dozvolila sebi da popije jednu čašu alkohola.

Ne znajući kako da se zabavimo pustile smo jedan od onih kliše ljubavnih filmova i smejale se tome koliko je sve preuveličano i lako za predvideti; ljubav na prvi pogled, dobra devojka pada na lošeg momka, ljubav pobeđuje... Verovatno je i piće doprinosilo ovakvom ponašanju, ali najbitnije nam je bilo da budemo zajedno, ne znam kako bi njihovi nadređeni odreagovali da nas vide u ovakvom stanju...

Nisam primetila kada smo zaspale na podu Lenine dnevne sobe, ali probudili su nas njihovi telefoni koji su istovremeno zvonili.

Sve zajedno su glasno opsovale svativši da će morati na zadatak, iako su bile slobodne.

"Agent Santajana, da... Onagaro,Tomson i Doren su kraj mene, važi... bićemo spremne", Sofija je prva odgovorila na poziv:"Gde mislite da vam pronađem još jednog terenca za tako kratko vreme?!"

Zamišljeno je šetala po prostoriji, a to je radila samo kada je brzo morala rešiti neku situaciju, i dalje razgovarajući na telefon, a onda se okrenula ka meni:"Da li si možda nastavila sa treninzima?"

"Sofija, nije to za mene, prestala sam odavno sa tim..."

"Pre par dana je privela kriminalca za vreme njene smene", Lena se ubacila u razgovor.

"Obustavite potragu, pronašla sam terenca za zadatak, neka nas kombi čeka na uglu Vašingtonove ulice sa svom pratećom opremom i oružjem; Hejli će nam biti podrška iz Leninog stana", rekla je kratko, a zatim je prekinula poziv.

"Idemo devojke, biće ovde za deset minuta!", požurivala nas je, a ja sam je i dalje gledala sa nevericom u očima.

"Da li ste vi to mene upravo prijavile za zadatak?"

"Moraš priznati da ti je nedostajao osećaj adrenalina koji budi ovaj posao, slučaj mi se čini prilično jednostavnim; otmica sa taocima, verujem da ćemo biti gotove do četiri, što će nam ostaviti i vremena da se naspavamo do sledeće smene", Lena je bila uzbuđena.

"Molim te mi reci da nas nećeš ostaviti, inače ću biti prisiljena da zovem Kristijana, a Kerol mi to neće oprostiti", Sofija je pokušavala da me ubedi.

Ovo je bio neki njihov način da me ubede da se vratim poslu agenta, ali isto tako znala sam da je ovo jedan od jednostavnijih slučajeva jer me nikada ciljano ne bi dovele u opasnost. Moja odluka da se ne vratim je konačna, ali mi ne bi smetalo da povremeno u životu doživim nalet adrenalina usled zadatka.

"Pobedile ste, ali ovo je prvi i poslednji put da sam pristala; ja sam sada doktor na specijalizaciji", uzdahnula sam, dok nam je Hejli prepričavala plan akcije.

Biće ovo jedna duga noć...ali na samu pomisao na to šta nas očekuje, posle dužeg vremena osetila sam se istinski živom.

"Da li si sigurna da ti ovo možeš?", tiho me upitala Kerol.

"Slagala bih te ukoliko bih rekla da jesam, ali osloniću se na vas i na svoju mišićnu memoriju", odgovorila sam joj, navlačeći jedan od pancira.

________________________________________

Mišljenja?