KLER

Jaki sunčevi zraci su me probudili, a kada sam otvorila oči, na moje veliko iznenađenje, shvatila sam da se nalazim u spavaćoj sobi.

Brzo sam se podigla prisetivši se prethodne situacije. Nisam znala ni koliko je prošlo od onog upada u moj stan, niti šta je sa Klarom. Počela sam da paničim, ali sam je zatim ugledala kako besvesno leži pored mene.

Samo da je dobro i da je nisu povredili.

Prodrmala sam je mnogo jače nego što je za time bilo potrebe, a kada je otvorila njene plave oči odahnula sam od olakšanja i privukla je u svoj zagrljaj. Ovo mi je davalo nadu da ćemo uspeti, pružalo mi je snagu da nastavim da se borim za nas.

"Jesi li dobro? Da li su te povredili?"

Obasula sam je pitanjima i dalje je ne puštajući iz svog zagrljaja, a ona mi je u odgovoru samo odmahivala glavom.

"Kler, ne dopada mi se ovo mesto, želim da se vratim kod tate i Zevsa", uzvratila mi je zagrljaj, a jedna suza se slila niz njen dečiji obraz.

Platiće mi za svaku njenu suzu i bol koji su joj naneli, jednostavno im neću dozvoliti da se sa ovime izvuku nekažnjeni, ko god oni bili.

"Znam dušo, ali sve što nam sada preostaje je da budemo strpljive i čekamo tvog tatu da dođe", rukom sam prošla kroz njenu svilenu kosu zahvaljujući Bogu što je dobro i što je pored mene.

"Ali šta ako tata ne dođe?", par suza se ponovo slilo niz njene obraze.

"Nemoj tako da misliš, tvoj tata će sigurno doći", nastavila sam da se igram sa njenom kosom nadajući se da će je to smiriti.

Iskreno želim da verujem u svoje reči, jer ljudi koji su nas oteli nisu bili obični sitni kriminalci, već obučene i istrenitani plaćenici. Istina je da sam odustala od rada u specijalnim jedinicama, ali moja fizička pripremljenost je i dalje bila na visokom nivou; a opet ja pored njih nisam imala nikakve šanse.

Kada se Klara donekle smirila ustala sam iz kreveta i krenula ka prozoru sa željom da saznam nešto o ovom mestu. Godine obuke koje sam imala su u mene usadile borbene instinkte, a sada sam bila u zatvorenom i želela sam da pobegnem. Osmotrila sam okolinu, ali sve što sam mogla videti bilo su borovo drveće i naoružani muškarci sa crnim maskama. Pomno sam pratila razmak između njihovih prolazaka oko kuće i shvatila sam da na malo više od četiri minuta dvojica idu u izviđanje; a za taj vremenski period ne bih uspela ni sama da izađem, a kamoli da pobegnem.

Pošto sam shvatila da ne postoje šanse da nas samostalno izbavim odavde po sobi sam tragala za nečim što bih mogla da pronađem i koristim za samoodbranu; ali oni su mislili i na najsitnije detalje. Soba je bila uredna i imala je u sklopu malo kupatilo, ali svi potencijalno opasni predmeti su bili sklonjeni.

Glavna vrata su bila zaključana, a po Klarinim rečima neko je uvek dolazio da proveri da li je sve u redu. Kada sam čula korake kako nam se približavaju vratila sam se do Klare i čvrsto je zagrlila, neću dozvoliti da me odvoje od nje; makar to bilo poslednje što ću uraditi.

Plavokosi muškarac je ušao u sobu i hladno me pogledao, više nije nosio pancir, ali ne verujem da je nenaoružan i zbog toga sam dodatno morala biti na oprezu.

"Vidim da si se probudila, doručak je spreman i požuri, nemam ceo dan", zlodno mi se osmehnuo, a na svom telu sam mogla osetiti njegov ljigavi pogled.

Želela sam da mu odbrusim, želela sam da mu vratim za sve što nam je učinio; ali time bih samo rizikovala našu sigurnost, jednostavno sam morala prećutati i pratiti njegova naređenja. Čim nas neko izbavi odavde, lično ću se pozabaviti njegovim umišljenim egom; ali za sada ću morati da ispunjavam sve njegove naredbe.

Ustala sam sa kreveta i blago se osmehnula Klari, ohrabrujući je da me prati, a ona je čvrsto stegla moju ruku.

"Šta želiš od nas?"

"Već sam ti rekao da to nije nešto o čemu ti treba da brineš, ovde si samo jer vidim da si njoj pitrebna, ali verujem da nećeš još dugo."

"Vi želite Karlosa, a ne njegovo petogodišnje dete."

Glasno se nasmejao na moje reči, a ja zaista nisam shvatala šta je njemu smešno.

"Ovo nema nikakve veze sa njim, on nam je nebitan", odgovorio mi je kada smo ušli u prostoriju za koju verujem da je dnevni boravak.

"Možeš tragati za izlazom koliko želiš, ne možeš pobeći odavde, makar ne živa."

Ponovo mi se zlobno osmehnuo kada je shvatio šta sam naneravala, nisam želela to da prihvatim; ali bio je u pravu. Smestila sam se za sto pored Klare koje me sve vreme uplašeno gledala.

Trojica naoružanih muškaraca su stajali u uglu prostrorije motreći svaki naš pokret, to je devojčicu pored mene dodatno stresiralo, a ni ja nisam bila hladnokrvna.

"Možeš li da skloniš svoje gorile ili im makar kažeš da spuste oružje, kako misliš da večeramo uz oružje koje je upereno u nas?", upitala sam ga.

"Verujem da si svestan da nisam toliko glupa da pokušam pobeći pored naoružanog obezbeđenja koje okružuje celo imanje."

"To je mera predostrožnosti, oni ne idu nigde, ali ukoliko ti toliko znači mogu spustiti oružje."

Stao je pored stolice na kojoj sam sedela i odmeravao me pogledom, a ja sam osetila neprijatnu jezu. Znala sam da za sebe mogu reći da imam privlačno telo, ali ovo je prvi put da sam se zbog toga loše osećala.

"Spustite oružje!", viknuo je na muškarce, a oni su bez pogovora ispunili njegovu naredbu.

Dok je izdavao naredbu iskoristila sam priliku da ga malo bolje osmotrim, po njegovim mišićima mogla sam zaključiti da redovno vežba; ali moju pažnju su privukli ožiljci na vidljivim delovima tela. Na desnoj strani vrata imao je dugačak i ravan ožiljak, a ruke su mu bile prošarane različitim ožiljcima koje je pokušao da prekrije tetovažama. Nisam znala njegovu priču, ali sigirna sam da nije ni malo laka.

Njegovo poznavanje i govor jezika su bili perfektni što mi je odavalo da živi u SAD-u, ali taj grub naglasak nije bio nešto na šta sam navikla. Znala sam da mi neće ništa reći o svom poreklu, ali po mom nagađanju mogla sam se kladiti da je Rus.

Smestio se na stolicu nasuprot moje i započeo obrok kao da se ništa ne dešava. Uzela sam par zalogaja da mi ne bi postavljao dodatna pitanja, a tokom svakog sam mogla osetiti želudac kako mi se prevrće od same pomisli na situaciju u kojoj se nalazimo.

Ovakvim ponašanjem sam išla protiv svoje prirode i to me ubijalo, ali zbog smedjokose devojčice koja je sedela pored mene ovo je bilo najmanje što sam mogla učiniti.

Obrok nam je proticao tiho, što je bilo očekivano. Klara je iznenađujuće obilno jela i to me radovalo, jer makar u svemu ovome neću morati da brinem o tome da je gladna.

Pokušavala sam da shvatim zašto mu je potrebna Klara, ali ništa mi nije padalo napamet. Smatrala sam da je glavni motiv osveta, ali izgleda da je po sredi nešto mnogo kompleksnije i ozbiljnije.

Tišinu je prekinulo vibriranje njegovog telefona i on je odmah prihvatio poziv obrativši se nekome na ruskom. Žudela sam za tim da saznam o čemu pričaju, ali nisam razumela taj jezik. Po načinu na koji je razgovarao mogla sam zaključiti da se obraća nekome koga ceni i poštuje, jer nije bilo njegovog burnog reagovanja.

"Vodite ih nazad u sobu", okrenuo se ka maskiranim muškarcima, a već sledećeg trenutka dvojica su bila pored nas.

Otpratili su nas u sobu bez i jedne izgovorene reči, a lica su im bila bezizražajna. Čim smo zakoračile u sobu vrata su se zatvorila uz glasan tresak i zaključavanje vrata, ostavljajući nas ponovo same.

"Plašim se."

Klara je rekla obgrlivši me oko nogu dok su joj se suze po ko zna koji put za ovih nekoliko dana slivale niz lice, a na ovaj prizor ja sam se jedva suzdržavala da se ne slomim zajedno sa njom. Nisam joj mogla obećati da ćemo uskoro biti ponovo na sigurnom, jer sa ovakvim razvojem situacije ni sama nisam znala šta mogu da očekujem.

Čučnula sam pored nje i čvrsto je zagrlila, a ovo je obema pružilo neku dozu utehe.

Sve što sam sada mogla je da se nadam i verujem u svoj nekadašnji tim, a znala sam da me te devojke nikada do sada nisu izneverile i svim svojim srcem verujem u njih.

KARLOS

Prošlo je nešto više od dva dana od kada mi je Kerol pozvala sa rečima da su Kler i moja ćerka nestale, prvobitno sam mislio da mi se pričinjava jer prethodnih noći nisam uopšte spavao, ali nažalost to nije bio slučaj.

Nije bilo tragova koje smo mogli iskoristiti i to me užasavalo, jer mi se činilo da se nijedan slučaj nije odužio kao ovaj. Bio sam besan i ovaj bes sam iskaljivao na svima koji su mi se našli na putu.

Zaboga nisam ništa znao o tome kako su, verujem da su žive, jer suprotne vesti ne bih mogao podneti.

U svojoj glavi sam neprestano čuo glas koji mi je govorio da sam sam kriv za ovu situaciju i definitivno sam sve ovo prepisivao sebi.

Trebao sam poslušati Kerolino naređenje i držati se podalje od svega ovoga, tada sam trebao uzeti ćerku i samostalno je zaštiti; ali ja sam morao biti svojeglav i rešavati sve bez da sam o tome prethodno i razmislio. Nisam smeo umešati i Kler u sve ovo.

Samo zbog mene i moje sebičnosti je Klara negde daleko preplašena. Iščekuje moj dolazak, a ja se ovde vrtim u krug nemajući ni jedan jedini validan trag koji bih mogao iskoristiti.

Samo da je pronađem i ponovo čvrsto zagrlim, obećavam da ću mnogo više vremena provoditi sa njom i posvećivati joj svu pažnju koju zaslužuje.

Svi me vide kao nekog ko će sve uraditi da bi napredovao na poslu, ali istina je mnogo drugačija od one u koju oni veruju. Zatrpavao sam se poslom i preuzimao sve najzahtevnije slučajeve samo iz jednog razloga, da ne bih osećao prazninu koju je Andrianina smrt donela.

Nedostajala mi je svakog sekunda i sa njenom smrti, mogu slobodno reći da je sa sobom odnela i deo mene. Ona mi je pružila najvredniji dar, ćerku koju volim više od sopstvenog života; ali mi je oduzela deo duše.

U sve ovo sam uvukao i Kler, ženu koja je se nesebično ponudila da rizikuje sopstveni život zbog deteta muškarca koga praktično i ne poznaje. Na dan kada smo se rastali izvinio sam joj se zbog načina na koji sam se ophodio prema njoj i rekao sam joj da je alkohol upravljao sa mnom; ali to je bila laž u koju i dalje pokušavam da ubedim i sebe.

Od trenutka kada mi se prvi put suprodstvila osećao sam privlačnost prema njoj, koju sam želeo da potisnem. Ona je prva koja ne uspela da mi uzburka emocije i da me istovremeno čini i besnim i srećnim, prva koja je privukla moju pažnju nakon Andriane.

Ne mogu reći da sam bio sam posle Adriane, jer nisam; ali sve je to bilo kratkotrajno i isključivo fizičko zadovoljstvo. Odbijao sam žene dalje od sebe, nisam želeo veze i nisam želeo da se ponovo vežem ni za jednu, jer sam se plašio gubitka.

Ali sa tom drskom brinetom kao da se sve promenilo i želeo sam je pored sebe. Želeo sam da je čujem kako viče na mene i kako me kritikuje, a zatim da je ponovo ućutkam svojim usnama.

Želim samo da ponovo bude na sigurnom...

Izašla je iz ovog posla da bi se odaljila od opasnosti koju on sa sobom nosi i sećanja na svog verenika, a ja sam je ponovo uvukao u sve ovo, uz to joj na leđa stavivši metu.

________________________________________

Nadam se da vam se poglavlje dopalo i da ste užuvale, mišljenja mi pišite u komentarima.

Želela bih i da se zahvalim devojkama koje su mi danas izmamile osmeh na lice i pružile inspiraciju da završim ovaj nastavak ovako brzo.

Dream_Nela i loca_por_la_comida, vas dve ste zaista neverovatne. ❤