KLER

Prošlo je nešto više od dva dana od kada mi je Karlos ostavio Klaru, istraga se odužila, a on nije smeo da rizikuje da ih ponovo napadnu pa je zbog toga nije posećivao. Ispostavilo se da čovek koga su uhvatili i sumnjičili za napad, nije ništa znao o njemu.

Razgovarala sam sa Kerol o ovome, ona kaže da je Karlos nervozniji nego inače; jedino što uspeva na trenutke da ga smiri je razgovor sa njegovom ćerkom. Čezne da je zagrli i vidi, ali zbog njene sigurnosti ipak se drži na odstojanju.

Donekle sam mogla razumeti njegovu patnju, Klara je sve što mu je ostalo od pokojne verenice; a u njegovom pogledu sam mogla videti da krivi sebe što u njenim poslednjim trenucima nije bio uz nju.

Čak sam se i ja vezala za ovu devojčicu i više nego što sam smela, jednostavno sam u njoj mogla prepoznati sav bol koji sam ja proživljavala u njenim godinama. Ne sumnjam da je Karlos dobar roditelj, ali ona je zasluživala mnogo više od oca koga neće viđati po par dana zbog posla. Uzela sam par slobodnih dana želeći da brinem o devojčici i makar pokušam da joj nadomestim odsustvo roditelja; a Karlos se sa tim složio jer je verovao da je uz mene najsigurnija.

Čula sam zvono na ulaznim vratima i bacila sam pogled na sat u uglu prostorije, kazaljka je upravo otkucala tri ujutru. Uputila sam se ka vratima jer sam znala da je ovo moja prijateljica, tačna je u sekund.

"Kako si?", upitala me kada sam joj otvorila.

"Ja sam dobro, ali Klari nedostaje otac. Ima li kakvih novosti?"

"Dajemo sve od sebe, ali i dalje smo na samom početku. Napadači su iskusni, jer ni jedan jedini trag nismo pronašli, neko uticajan je želeo da naškodi Alvarezu; a mi i dalje ne uspevamo da napravimo užu listu. Taj čovek je birao samo najzahtevnije slučajeve, a uz to se svakom od kriminalaca i zamerio sa svojim stavom..."

Pružila mi je kesu sa namirnicama i njen telefon zazvonio, prekidajući naš razgovor.

"Daj mi psa, vraćam ti ga tačno u pola sedam", rekla je nastavivši da telefonira, a ja sam se vratila u stan da pripremim Zevsa.

Nemački ovčari su odlični čuvari, ali njima je ipak potreban izduvni ventil jer znaju da postanu hiperaktivni, zbog toga sam zamolila prijateljicu da ga odvede u dužu šetnju; a zatim nam ga vrati odmornog pošto nas dve nismo u stanju da izlazimo.

"Karlos me zamolio da ti se ponovo zahvalim u njegovo ime", rekla je kada sam se vratila sa Zevsom.

"Opet mu možeš preneti da nema na čemu da mi bude zahvalan", blago sam joj se osmehnula.

Karlos i ja iz nekog razloga nismo lično razgovarali, ali je Kerol bila naš posrednik. Posle svega što se izdešavalo, nismo ni dobili priliku da o svemu porazgovaramo, ali nadam se da ćemo rešiti ovo između nas čim sadašnji problem bude rešen.

"Odlično i sama znaš koliko je značajno ovo što radiš, a isto tako znam da ne bi ovo činila da ne gajiš neka osećanja prema tom terencu. Poriči koliko hoćeš, ali život se svesno ne rizikuje zbog neznanca i njegovog deteta", namignula mi je.

"Vidimo se onda kasnije", široko mi se osmehnula i izašla, ostavljajući me izgubljenu u svojim mislima.

Nisam mogla poreći Keroline reči, osećala sam nešto prema Klari i njenom ocu, ali još uvek ni sama nisam znala šta. Karlos me fizički privlačio, a nešto u toj devojčici me podsećalo na mene i iskreno sam želela da joj pomognem i da je zaštitim.

Stavila sam Zevsu povodac i nežno ga pomilovala po glavi, on je veselo zamahao repom, a ja sam ga posle kraćeg maženja predala prijateljici.

"Vidimo se za nešto više od tri sata", rekla je uzevši povodac iz moje ruke.

"Nadam se da ne moram da te podsećam na pravila", osmehnula mi se, ali sam u njenom glasu čula ozbiljnost.

"Nema potrebe za tim, možeš da mi veruješ."

Nije morala da mi kaže da ni pod kojim slučajem nisam smela otvarati vrata i kakve bi to posledice moglo imati. Dok ne dobijem drugačuje instrukcije radim onako kako mi je rečeno. Zaštita Klare mi je sada bila jedini prioritet i to ništa nije smelo promeniti.

"Čuvaj se Kler", rekla je izašavši iz stana.

Od trenutka kada sam pristala da čuvam Karlosovu ćerku nisam izlazila iz stana i sve potrepštine koje su nam mogle biti potrebne donosila nam je isključivo Kerol.

Nadam se da će se sve ovo uskoro završiti jer nepisano pravilo je da što duže traje potraga za nekim veće su šanse da se on izvuče nekažnjeno.

Rasporedila sam namirnice koje mi je prijateljica donela, a zatim sam se uputila ka svojoj sobi želeći da makar na kratko odspavam;ali sam ispred sebe ugledala pospanu Klaru. Nije morala da mi kaže razlog zašto je budna, jer sam odlično znala da joj nedostaje otac i da se plaši da će i njega izgubiti.

"Da li je tata dobro?", uplašeno me upitala.

"Jeste, to je bila samo naša koleginica koja nam je donela hranu."

"Da li je rekla kada se tata vraća?", upitala me dok su joj se oči zasijale od radosti.

"Žao mi je, ali ni ona još uvek ne zna ništa o tome", iskreno sam joj rekla.

"Gde je Zevs? Nije bio pored mene kada sam se probudila..."

"Kerol ga je odvela u šetnju, kada ustaneš on će ponovo biti pored tebe", osmehnula sam joj se sa nadom da će je to umiriti.

"Obećavaš?"

"Obećavam, čim se probudiš moći ćeš da se igraš sa njim."

Klimnula je glavom u znak razumevanja, ali videla sam da je moje reči nisu previše umirile i razmišljala sam šta bih još mogla da učinim za nju. Nikada se mogla pohvaliti da sam imala iskustva sa decom ili mlađom braćom ili sestrama, bila sam jedinica; a dalju rodbinu jedva da i poznajem.

"Hoćeš li da spavaš kod mene u sobi?", upitala sam je, jer mi je to trenutno jedino padalo na pamet.

"Ukoliko ti neću smetati."

"Hajdemo onda u moju sobu."

Osmehnula sam joj se, a ona mi je uzvratila osmehom i radosno me uhvatila za ruku.

"Zaboravila sam Akija."

"Idi i smesti se u krevet, ja ću ti ga doneti."

Nisam mogla rečima opisati osećanja koja sam počela gajiti prema ovoj devojčici, ali za kratak vremenski period saznala sam sve o njenim navikama i igračkama. Znala sam sve njene strahove, najdraže zanimacije, dnevni raspored, omiljene crtane filmove i priče za laku noć.

Iz sobe u kojoj je boravila sam uzela Akija, njenog plišanog belog zeca i krenula sam ka Klari. Pronašla sam je u svom  prostranom krevetu i pružila sam joj njenu omiljenu igračku koju je ona odmah zagrlila. Smestila sam se pored nje i sačekala da zaspi.

Ne znam da li sam u prethodnim danima uspela da sastavim četiri sata sna i bila sam premorena, ali jednostavno nisam mogla dopustiti sebi da zaspim pre nje. Sem toga i pored obezbeđenja koje je nadgledalo naš stan imala sam loš predosećaj koji mi nije dozvoljavao da se odmorim.

Kada sam se uverila da je čvrsto zaspala dozvolila sam umoru da me nadvlada, nadajući se da ću uspeti da se odmorim pre Kerolinog povratka.

Iz sna su me probudili tihi, ali snažni koraci u hodniku. Oduvek sam imala slab san, ali nije mi trebalo mnogo da shvatim šta se dešava.

Kako se ovo moglo dogoditi? U blizini zgrade su uvek dva sigurnosna tima, a uz to moj stan je bio obezbeđen najnovijim sigurnosnim sistemom. Ko su oni i šta žele?

Uzela sam pištolj koji sam skrivala u noćnom ormariću, ali sam shvatala da nemam velike izglede protiv provalnika, jer su već onesposobili tim koji je bio zadužen za našu zaštitu i sigurnosni alarm. Brzo sam zaključala vrata i smestila kozmetičku stolicu ispod brave.

"Klaro, probudi se."

Nežno sam protresla devojčicu i probudila je, a zatim sam joj dala znak da bude tiha. Videla sam strah u njenim dečijim očima, a ne mogu reći ni da sam ja bila imuna na njega; nisam se plašila za sebe, ali plašila sam se za nju.

"Šta se dešava?", tiho me upitala, a par suza se slivalo niz njene obraze.

"Možeš li se sakriti u ormar među neraspakovanim kutijama?", blago sam joj se osmehnula, ne želeći da svoj strah prenesem na nju.

"Šta ćeš ti?"

"Ne brini za mene, pokušaću da im odvučem pažnju. Šta god da se desi ne izlaziš, možeš li mi to obećati?"

"Ali..."

"Molim te Klaro, ovako ćemo biti najsigurnije."

Na moje veliko iznenađenje, nevoljno je klimnula glavom i pošla ka ormaru. Videla sam pomeranje brave i čula tihi razgovor, ali bio je treviše nerazgovetan da bih ga razumela. Nije im trebalo previše da shvate da su vrata zaključana, a ja sam pokušavala da se prisetim šta bih još mogla učiniti u ovakvoj situaciji.

Sklonila sam se iza kreveta i onog trenutka kada su se vrata otvorila uz tresak, zapucala sam bez razmišljanja; ali bila sam brojčano nadjačana; a uz to municija mi je bila ograničena na jedno punjenje. Osetila sam nalet adrenalina u krvi, ali znala sam da nemam velike šanse; sem da se nadam da ne pronađu Klaru.

"Stanite ili ću pucati!", uperila sam oružje u maskirane muškarce koji su ušli, pokušavajući da ih na neki način sve držim na nišanu.

Na njihovom odelu sam pokušavala da nađem neki trag po kome bih ih mogla prepoznati, ali jednobojna crna odela sa pancirima nisu ništa odavala. Trenutno sam pretila u prazno, pokušavajući da nam kupim vreme za koje bi pojačanje moglo stići.

"Baci oružje, nemaš nikakve šanse", jedan od njih mi se obratio.

Znala sam da ima pravo, ali ipak nisam želela da se predam, jer je to jednostavno bilo jače od mene. Muškarac je zakoračio prema meni, ali nije mu trebalo dugo da shvati da sam ostala bez municije. U dva poteza mi je izbio pištolj iz ruke, a ja sam pokušavala da se odbranim.

Uhvatio me za ruke, ali sam mu spremno uzvratila jakim udarcem u koleno što ga je nateralo da padne na kolena pored mene. Jedan od posmatrača je repetirao pušku spremno je uperivši ka meni.

"Da se nisi usudio, želim je živu", plavokosi muškarac sa pancirom je ušetao u prostoriju.

Bio je visok i mišićav, a po svetlom tenu i grubom naglasku mogla sam pretpostaviti da nije Amerikanac. Po mojoj proceni nije imao više od trideset i dve godine, a po njegovom stavu mogla sam shvatiti da je on vođa ovog tima.

"Da li ste sigurni?"

"Uradite šta sam vam rekao!", viknuo je na njih toliko glasno da sam imala osećaj kao da su se zidovi zatresli.

Već u sledećem trenutku dvojica muškaraca su me spremno oborila na pod, pokušala sam da se oslobodim, ali nisam imala nikakve šanse.

"Gde je dete?", čučnuo je pored mene i podigao mi glavu dok su me one dve gromade još uvek držale.

"Još jednom pretražite stan, nemamo vremena za gubljenje!", viknuo je na njih, a oni su ga poslušali.

"Ne znam o čemu pričaš", grubo sam mu odgovorila.

"Vidi, nema svrhe da glumiš zbunjenost, znam da nisi naivna, bivši agent i sadašna doktorka ne može biti glupa."

"Ko si ti i šta želiš?!"

Imala sam jaku želju da ga udarim i skinem mu taj zlobni osmeh sa lica, ali trenutno to nisam mogla.

"To je pitanje koje će za sada ostati neodgovoreno, na putu ćeš imati dovoljno vremena da sama pokušaš da dođeš do odgovora."

"Vodite je u auto!", ustao je i naredio uniformisanim muškarcima, a zatim se uputio ka ormaru.

"Molim te, nemoj da je povrediš! Molik te, ona je samo dete...", vrisnula sam, ali on se nije obazirao na moje reči.

"Utišajte je, zar sve treba da vam nacrtam?!"

Ovakvu dozu straha osetila sam samo jednom u svom životu, a to je bilo onog trenutka kada mi je verenik izdahnuo na krilima. Ne mogu preživeti da ponovo ostanem bez nekoga koga volim.

"Uzmi mene, ali nju nemoj dirati! Preklinjem te, ona nije ništa skrivila!", osetila sam suze kako se slivaju niz moje obraze, jer mi je kroz misli prolazilo šta sve može da joj učini.

Viknuo je, a već u sledećem trenutku su me podigli na noge i jedan od njih mi je pritisnuo tkaninu uz lice. Prepoznala sam slatkast neprijatni miris hloroforma i pokušavala sam svim snagama da je sklonim, jer mi je ponestajalo vazduha.

Pružala sam im otpor dok su me vukli kroz stan, ali nisam bila dovoljno jaka i ubrzo je sve oko mene postalo crno.

________________________________________

Mišljenja mi pišite u komentarima.