KLER

Prošlost je ponovo odlučila da mi zakuca na vrata. Te uši različite boje i taj isti pogled je imao samo pas koga sam pre dve godine vratila u službu. Ova životinja ispred mene pripadala je mom pokojnom vereniku.

Spustila sam se na kolena i nežno ga pomazila, ovaj pas je obučen da ubije svaku nepoznatu osobu; ali Aron ga je obučavao i samim tim poznavala sam ovog psa bolje nego ikoga. Bio je samo štene kada ga je moj verenik doneo u dvorište i oboje smo ga zavoleli kao trećeg člana porodice. Odluka da ga vratim bila je jedna od najtežih u mom životu; ali bila je neophodna da bih nastavila dalje.

Iako je bio dresiran, još uvek je imao taj sjaj u očima koji sam toliko volela. Aron mi je često prigovarao zbog igranja i maženja ovog psa, tvrdeći da će to poremetiti njegovu obuku; ali on je za mene bio nešto najvrednije što sam ikada imala.

"Zevse...", nastavila sam da ga mazim dok se par suza slivalo niz moje obraze.

On me ponovo podsetio na sve što sam nekada imala, a sada je to samo pusti san.

"Šta se ovde dešava?", Karlos me zbunjeno upitao.

"Ovaj pas bi trebalo da štiti Klaru, a ne da se mazi sa strancima..."

"Veruj mi, napao bi istog trenutka po komandi, ali nikada prethodnog vlasnika", rekla sam, a zatim sam svoju pažnju ponovo posvetila Zevsu.

"Kako to misliš?", Karlos je i dalje bio zbunjen.

"Kler, ne misliš valjda da je to...", Kerol je shvatila.

"Jeste, to je Aronov pas."

"Hoće li mi neko reći ko je Aron?", Karlos je bio besan jer nije shvatao novonastalu situaciju.

"Aron je bio moj verenik, poginuo je na dužnosti štiteći me, ja sam Zevsa nakon toga vratila", tiho sam odgovorila jer nisam želela da mi glas pukne.

Na njegovom licu sam ugledala nešto nalik na sažaljenje, ali on je samo klimnuo glavom na ovo i nije postavljao dalja pitanja; iskreno bilo mi je drago zbog toga. Glumila sam jaku osobu ispred svih, ali minuti su me delili od potpunog slamanja.

"Tata, da li si dobro?", Klara je prekinula novonastalu tišinu.

"Jesam, ne brini za mene", nežno je poljubio u kosu i snažno je zagrlio.

Videla sam koliko mu je laknulo kada je ugledao, ne verujem da sam skoro videla oca koji ćerku gleda na ovako pažljiv način.

"Izvinjavam se što kvarim trenutak, ali Karlose mislim da shvataš zašto je bitno da se ne naprežeš, ne želiš da ti konci popucaju", rekla sam.

Bilo mi je potrebnonešto da mi skrene misli sa moje prošlosti, a moj posao je jedino to mogao.

"Biću dobro", ignorisao je moj savet i jače privio devojčicu uz sebe.

"Razumem da si zabrinut, ali ovako samo sebi nanosiš veći bol..."

Morala sam mu staviti do znanja da su velike šanse da mu sa njegovim ponašanjem svi šavovi popucaju, a time bi sav moj prethodni trud bio protraćen.  Ne verujem da bi iko više uspeo da mu sanira ranu tako da na njegovom savršenom telu ne ostavi ožiljak.

"Da li ti ikada odustaješ?", upitao me spuštajući devojčicu.

"Nikada", namignula sam mu, zadovoljna svojom pobedom.

Kerolin telefon je ponovo zazvonio i ona se odmah sklonila u stranu da odgovori, a ja sam pažnju posvetila devojčici koja je neverovatno ličila na svog oca. Njena loknasta kosa i zarazni dečiji osmeh činili su je prosto neodoljivom.

"Klaro, kako si?", upitala sam je.

"Odlično, gospođa Melodi je pristala da me odvede u šetnju i u park, iako se tata tome protivio", stidljivo mi se osmehnula.

"Čini mi se da sam ti rekla da štediš nogu", blago sam je prekorla.

"Ali ja se odlično osećam, sem toga danas sam trebala da imam kontrolu. Tako da sam se oporavila...", vešto se branila, što mi je izmamilo osmeh.

"Žao mi je, ali ja ću morati da vas napustim", Kerol nam je prišla.

"Agente Tomson, želim da učestvujem u istrazi", Karlos je bio istrajan u svojoj želji.

"Bojim se da to ne mogu dopustiti, ovo je previše lično za tebe, a potreban si i svojoj ćerci..."

"Kerol, dopusti mu da učestvuje, nervozan neće biti od koristi nikome", stala sam na njegovu stranu.

Pre samo dve godine ovo je bio moj život i odlično sam poznavala način razmišljanja svojih kolega. Nedopuštanje učestvovanja u nekom slučaju bili su jak atak na ego i samopouzdanje, a svako od nas je želeo da svoje probleme rešava samostalno; jer je prosto nezamislivo dopustiti nekome da kopa po našem životu, a da u to nismo upućeni. 

"Kome bi ostavio ćerku?", moja prijateljica je vešto igrala ovu igru i bila je istrajna u nameri da ga odgovori od ovoga.

"Ja bih je mogla čuvati, moj stan je svakako obezbeđen, a i Zevs me odlično poznaje", uključila sam se u raspravu, a Kerol mi je uputila pretećipogled.

"Zaista bi to mogla učiniti?", Karlos se iznenađeno okrenuo ka meni.

"Zašto ne bih mogla?", upitala sam ga:"Razumem situaciju u kojoj se trenutno nalaziš, a uz to imam dva slobodna dana..."

Iskreno, samo sam želela da svoj slobodan dan ne provedem sama u onom stanu okružena prošlošću koja se uporno poigravala sa mnom. Želela sam da makar na jedan dan zaboravim na sve što mi se dogodilo i uživam u svakodnevnim aktivnostima.

"Klaro, tata će morati da se vrati na posao, nadam se da neće biti problem da te doktorka Kler pričuva", nežno se obratio svojoj ćerci tražeći njeno dopuštenje, iako je njegova odluka već bila doneta.

"Neće", devojčica je nevoljno odgovorila.

Klara me podsećala na dete koje sam i sama nekada bila. Otac mi je često radio prekovremeno u bolnici, a majka nikada nije ni imala stalno radno vreme; zbog čega me dadilja i odgajala većinu mog života. Za moju majku se uvek nekako podrazumevalo da je posao na prvom mestu, a porodica je uvek spadala u drugi plan. Ne mogu reći da agenti ne vole svoju decu, ali oni tu svoju ljubav pokazuju na dosta drugačiji način od ostalih.

"Agente Tomson, mislim da smo onda sve rešili", Karlos joj se pobedonosno obratio.

"Imaš pet minuta da se pozdraviš sa ćerkom, čekaću te ispred", poraženo je uzdahnula i odšetala od nas.

"Volim te Klaro, obećavam da ću ti sve ovo nadoknaditi", Karlos se spustio na ćerkinu visinu i nežno je zagrlio pre odlaska.

"Kler", obrati mi se onim njegovim dominantniom glasom i pogledao, a ja sam osetila jezu kako prolazi celim mojim telom.

Dopadao mi se način na koji je izgovorio moje ime i osetila sam želju da ga poljubim, ali sam ipak znala da sve ovo mogu ostati samo moja maštanja. Nas dvoje smo bili previše različiti da bismo mogli uspeti.

"Hvala ti na ovome i izvini za ono od sinoć, prešao sam granicu", iz misli me vratio njegov glas.

Da li mi se učinilo ili mi se to upravo arogantni Karlos Alvarez izvinio?

"Juče sam dozvolio alkoholu da upravlja sa mnom i uveravam te da se to više neće desiti", mogla sam čuti ozbiljnost u njegovom glasu.

Ne znam da li me ta ozbiljnost povredila, ali osetila sam kako nešto duboko u meni puca na još sitnije delove; izgleda da je sve ono za njega bila samo jedna od mnoštva igara iz koje je on izašao kao pobednik.

Prerano sam sebi dopustila nadu, zato sam ponovo i završila povređena.

Osetila sam kako mi se suze nakupljaju u očima, ali na moju sreću muškarac ispred mene se okrenuo i uputio u suprotnom pravcu, a ja sam ostala iza njega izgubljena u svojim mislima.

Zevs koji mora da je osetio naglu promenu mog raspoloženja je zarežao, a ja sam ga nežno pomilovala po glavi, dajući mu do znanja da je sve u redu. Osetila sam još jedan nalet krivice što sam ga se odrekla, jer me izgleda on poznavao bolje od svih.

"Zevse, ne želimo da ostaviš loš utisak na tvoju prethodnu gazdaricu, misliće da se loše brinem o tebi...", devojčica ga je privukla u jaki zagrljaj.

Na trenutak sam se uplašila da će je on povrediti; jer nije bio naviknut na ovako nagle i jake kontakte, ali on se samo umirio i ponizno seo ispred nje.

Izgleda da je Zevs ipak pronašao novog alfu.

Nasmejala sam se na ovu pomisao, jer sam se prisetila svih lekcija o dresuri pasa kojima je Aron pokušavao da me nauči. Njemu je sve to bilo tako jednostavno, jer on kao da je mogao da komunicira sa njima...

"Klaro, mislim da je vreme da krenemo", osmehnula sam joj se:"Da li ti je potrebna pomoć oko pakovanja?"

"Nije, imam već sve spakovano za ovakve prilike", rekla je odlazeći do njene sobe.

Ubrzo se vratila noseći na leđima ranac koji mi se učinio prevelikim za njeno malo telo i ja sam se ponudila da ga ponesem, a ona je to nevoljno prihvatila. Smestila sam je na zadnje sedište mog automobila, a ona je tokom cele vožnje bila neopisivo tiha i samo je mazila njenog krznenog prijatelja.

"Sigurna sam da si gladna, šta bi želela da jedeš?", upitala sam je kada smo ušle u stan.

"Svejedno mi je", tiho je rekla i videla sam da joj je neprijatno.

"Možda će ti se ovo učiniti neverovatnim, ali imala sam detinjstvo koje se nije mnogo razlikovalo od tvog", rekla sam joj pokušavajući da je makar malo opustim.

"Ne mogu da poverujem u to..."

"To je istina, moja majka je agent kao i tvoj tata, tako da mogu pretpostaviti koliko često je odsutan i koliko ti u tom periodu nedostaje."

"Vremenom sam se navikla na to."

"Klaro, znam da to nije istina. Neću te prisiljavati ni na šta, slobodna si da radiš šta god želiš, ali želela sam da znaš da sam tu za tebe ukoliko ti je potrebno da razgovaraš sa nekim i mogu ti obećati da će taj razgovor ostati samo između nas", toplo sam joj se osmehnula.

"Da li mu zaista nećeš ništa reći?", upitala me sa nadom u očima.

"Obećavam ti."

Klara mi se na moje veliko iznenađenje poverila, a ja sam pokušavala da odgovorim na svako njeno pitanje. Jedno je bilo sigurno, čeznula je za prilikom da upozna majku, a prečesto odsustvo njenog oca nije poboljšavalo situaciju.

Naizgled vesela i nasmejana devojčica bila je tako usamljena i tužna. Dadilja nikada neće moći zameniti toplinu roditeljskog zagrljaja i ljubav majčinskog poljupca.

Klara naizgled imala sve, a ipak nije imala ništa.

Naš razgovor je prekinuo moj službeni telefon i ja sam se morala odmah javiti. Dok sam razgovarala sa svojim nadređenim ni jednog jedinog trenutka nisam ispuštala devojčicu iz svog vidokruga.

Iako sam znala da smo sigurne u ovom stanu, imala sam neki loš predosećaj koji sam neuspešno pokušavala da ignorišem.

U bolnici su imali neki problem u sistemu i moj mentor me pozvao jer nije mogao pronaći kartone koje sam popunjavala. Na moju veliku sreću sve kartone u pisanoj formi sam pred kraj smene odnela u njegovu kancelariju i spustila ih na njegov radni sto. Prezirala sam elektronske kartone, jer ovo nije bio prvi put da se ovako nešto desilo.

"Da li je ovo tvoj verenik?", Klara me upitala razgledajući slike.

"Da, to je Aron", osmehnula sam se ugledavši sliku na kojoj smo bili čvrsto zagrljeni.

"Izgledate neverovatno zajedno", nasmejala se, a moje srce se odjednom steglo.

I jesmo bili srećni. Volela sam ga više od sopstvenog života, jer sa njim je svaki dan donosio neku novu avanturu... On je bio razlog zbog kog sam uvek priželjkivala da se ranije vratim kući.

"Da li ti nedostaje?", tužno me upitala.

"Više nego što to možeš i da zamisliš", iskreno sam joj odgovorila.

"I meni mama mnogo nedostaje."

Ni sama ne znam kako sam uspela da ostanem jaka na ovo, jer ona nije zasluživala da ne upozna majku. Nije zasluživala da toliko pati još od malih nogu i ja sam poželela da joj pomognem, ali jednostavno nisam znala kako.

_________________________________________

Nadam se da vam se nastavak svideo. Želim vam ugodno veče. ❤

Do kraja nedelje ću biti zauzeta svojim obavezama, tako da nisam sigurna kada ću napisati nastavak.