KLER

Nesigurno sam koračala hodnicima zgrade FBI-a u kojoj sam nekada radila, sve mi je bilo i previše poznato, a uz to je budilo razne uspomene. Sreću kada sam položila sve testove i po prvi put osetila šta znači biti agent, prvi spašeni život, ali i onaj izgubljeni, šale sa nekadašnjim kolegama, a najviše su bolela sećanja na njega; osobe koju sam sanjala svake noći i koju sam po prvi put iskreno zavolela.

Nisam verovala da ću ikada više kročiti u ovu zgradu, jer sam nekako želela da se sakrijem od svoje prošlosti i nastavim sa svojim životom, ali ne može sve biti onako kako smo isplanirali, zar ne?

Sve je ostalo isto, zgrada kao da je bila zaleđena u vremenu, ali su njom sada koračali mnogi zaposleni koje po prvi put vidim; većina njih bi me prepoznala, verovatno po mojim slikama koje su bile izložene, a nikada nisu sklonjene i ako je to bila moja poslednja želja pre nego što sam ih napustila. Odrasla sam uz počasnog agenta, moja majka je i sama bila jedan, tako da se moj odabir prvobitnog zanimanja i nije mogao dovesti u pitanje, čak ni posle napornih studija.

Uzoran student medicine koji se uz studije pripremao i za rigorozne testove i preglede za rad u specijalnim jedinicama. U početku je bilo teško živeti u senci moje majke, ali vremenom sam izgradila sebi ugled i takođe postala cenjena. Ko bi rekao da će mi se život preokrenuti naglavačke?

Onog trenutka kada sam počela da razmišljam da osnujem porodicu sa Aronom i da verujem u sreću, on je poginuo žrtvujući svoj život da bi spasao moj. Krivica me i dan danas proganja, jer je on trebao da nastavi sa životom; a ne ja. Jedan trenutak nepažnje i prerano opuštanje su me koštali verenika, zbog toga sam sada uvek napeta i obazriva.

Mnogi su žurno koračali hodnicima, a ni ja nisam bila izuzetak jer sam želela da što pre dođem do Keroline kancelarije i sakrijem se od radoznalih pogleda. Odahnula sam od olakšanja kada sam na vratima ugledala veliki srebrni natpis Kerol Ongaro. Pokucala sam na njena vrata i ušla unutra, ne čekajući njen odgovor.

Ugledala sam je kako uznemireno šeta po prostoriji držeći telefon u ruci i razgovara na njega, slobodnom rukom mi je dala znak da sednem, što sam i učinila. Njena kancelarija je ostala skoro ista, bilo je tu još par dostignuća koja su krasila već prepun zid iza nje, a radni sto joj je kao i uvek bio zatrpan papirologijom; ukoliko sam nešto naučila za sve ove godine koje sam je poznavala, to je da ona prezire papirologiju i uvek je predaje u poslednjem trenutku.

Nisam je krivila zbog toga, jer je bila prava retkost pronaći nekoga u ovoj zgradi ko je radio sa ushićenjem; obučavani smo da spašavamo živote, a ne sa posle toga popunjavamo detaljne izveštaje.

"Trenutno san zauzeta za sparinge sa tobom, Kristijane, možda kasnije", rekla je spustivši telefon na sto pored sebe i duboko uzdahnuvši.

"On i dalje ne shvata da te on ne intetesuje?", upitala sam je sa širokim osmehom.

Kristijan je bio jedan od terenaca koji je povremeno išao i sa mnom na misije, a sve ove godine gajio je osećanja prema mojoj prijateljici koja je na sve načine pokušavala da mu kaže da nije zainteresovana, ali on ipak nije odustajao od svojih namera; izgleda da se ipak ništa nije promenilo od mog odlaska.

"Sve dok nisam sa njim na zadatku, uspešno ga izbegavam, ali ne znam šta treba da uradim da bi me ostavio na miru", rekla je i ponovo uzdahnula.

"Ti si pregovarač, najveštija si u pregovorima, ali ovo ipak ne uspevaš već dugi niz godina", našalila sam se, a ona mi je uzvratila osmehom.

"Diplomirala sam sa najvećim ocenama i odlično se snalazim sa ljudskom psihom, ali mogu se zakleti da on nije sa ove planete", rekla je, a zatim smo obe prasnule u smeh.

"Šta je sa tobom?", upitala me kada smo završile sa smehom:"Želim da saznam sve što sam propustila".

"Svet je nastavio dalje posle Aronove smrti, ali ja nisam, mislila sam da će mi promena okruženja prijati i da će mi pomoći, ali ja i dalje tugujem za njim. Rad u bolnici mi pomaže da na kratko zaboravim na sve probleme i usresredim se na spašavanje života, ali na kraju dana njega i dalje nema", izgovorila sam reči istine od kojih sam pokušavala da pobegnem.

Kerol mi je prišla i čvrsto me zagrlila, a u njenim očima sam ugledala razumevanje i sažaljenje.

"Znam da ti je teško, Aron i ti ste imali neraskidiv odnos, ali on bi želeo da nastaviš dalje", rekla mi je blagim glasom koji je inače koristila na terenu:"Vreme je da se trgneš i nastaviš dalje, živa si i treba to da iskoristiš".

"Ne mogu Kerol, pokušala sam na sve načine, ali svake noći u snovima vidim scenu kada je poginuo, taj njegov poslednji pogled i reči da budem srećna i nastavim sa životom", rekla sam dok je suze skliznula niz moj obraz.

Prazan pogled koji je imao kada je preminuo i krv koja je bila na mojin rukama, neću nikada zaboraviti. U tom trenutku imala sam osećaj da je sve oko mene stalo, prva dva meseca posle njegove smrti su mi i dalje bila maglovita, jer nisam želela da prihvatim činjenicu da ga više nema. Svi su pokušavali da dopru do mene, ali u tom periodu nisam obraćala pažnju na svoju okolinu.

"Ne možeš to večno raditi sebi, ne možeš bežati od istine."

Znala sam da je ovo rekla iz razloga jer sam bez i jedne reči napustila FBI, ne javivši se nikome od kolega i saradnika, jednostavno sam odlučila da nestanem i ostavim sve u prošlosti. Bila sam svesna da sam im bila deo porodice i da su brinuli, ali osećala sam se kao da tonem sve dublje u ponor sa njima u blizini.

"Svesna sam istine i trudim se da živim sa njom, ali ipak neopisivo boli."

"Volela bih da prihvatiš da povremeno razgovaraš sa mnom, verujem da bi ti to mnogo pomoglo, ali iskreno sam ponosna na tebe, urgentna medicina je ozbiljna specijalizacija", toplo mi se osmehnula, a to je i meni izmamilo blagi osmeh.

"Hvala ti", zahvalila sam joj se, srećna jer odnosi između nas nisu zahpadneli ni posle dve godine neviđanja.

Vrata su se naglo otvorila otkrivajući nisku brinetu strogog izgleda u panciru i uniformi koju sam takođe odlično poznavala, detektivku Lenu Tomson i moju prvu partnerku; kosa joj je bila nešto duža nego što sam je se sećala, ali to je bila ona. Još uvek je odavala izgled slabe i ranjive osobe, koji bi svakog ispeo da prevari na prvi pogled, jer je ona bila jedna od najsnažnijih žena koje sam upoznala.

"Ne mogu da verujem da je klinac od petnaest godina uspeo da me raseče, izgleda da postajem prestara za ovaj posao ili ispadam iz forme...", žalila se dok je zdravom rukom pritiskala rame koje je krvarilo, a zatim se okrenula ka meni i par puta trepnula:"Kerol, mislim da bi trebala da pozoveš hitnu, izgleda da sam ipak izgubila više krvi od očekivanog jer mi se priviđa Kler..."

"Ne priviđam ti se, Leno", nasmejala sam se na njene reči, a ona je ne obraćajući pažnju na svoju ranu došla do mene i zagrlila me zdravom rukom.

"Mogla si se makar povremeno javiti, koliko da znamo da si dobro", kritikovala me je, ali njen zagrljaj ipak nije popustio.

Osetila sam krivicu jer sam pobegla od ovako divnih i iskrenih prijatelja koje sam stekla tokom godina, zajedno smo proživele prve uspone i padove, mnogobrojna zabavljanja i napijanja, a zatim bi se zajedno treznile pokrivajući jedna drugu.

"Bilo mi je potrebno vreme da sve shvatim, drago mi je što te vidim."

"Bitno je da si sada uz nas, ali ukoliko ti ponovo padne na pamet da pobegneš bez i jedne reči, lično ću te uhapsiti i pobrinuti se da nam budeš pred očima", rekla je kroz smeh, ali poznajući je ovo je delimično bila i istina.

"Hoćeš li mi dopustiti da ti pogledam ranu, pošto si ponovo bila dovoljno tvrdoglava da želiš samostalno da se lečiš i odbiješ pomoć?", upitala sam je, a ona me upitno pogledala.

"Naša Kler je sada doktor urgentne medicine", Kerol joj je objasnila, a ja sam je odmah ispravila.

"Još uvek sam na specijalizaciji, nisam zvanično doktor urgentne medicine..."

"Konačno upoznajem nekog sposobnog doktora, onaj na terenu je izgledao isprepadano kada me ugledao, pa zar sam toliko zastrašujuća?", upitala nas je, a mo smo se nasmejale dok ona nije shvatala razlog za naš smeh.

Mogla sam je zamisliti kako besno odbija medicinsku pomoć, a besna i povređenog ponosa, Lena postaje neverovatno nepodnošljiva tako da me reakcija prisutnog doktora nije iznenađivala previše; ali pored ovoga ona je bila najdraža i nasmejanija osoba u našem društvu.

Dopustila mi je da joj previjem ranu, a prvenstveno sam joj pažljivo morala skinuti pancir i uniformu koje je imala na sebi, uvidela sam da je rana ozbiljnija jer se namrštila dok sam joj pomagala oko gornjeg dela uniforme. Očekivala sam da će početi da se žali kao i obično, ali je ipak ostala tiha.

"Da li ste obavestile Sofiju i Hejli da si se vratila?"

"Ne nismo, ovde sam na kratko zbog izjave koju moram dati zbog jučerašnjeg napada koji se dogodio u mojoj smeni", kratko sam joj objasnila fokusirajući se na njenu ranu, imala je sreće jer sam paker prve pomoći uvek nosila uz sebe.

Sofija Santajana i Hejli Doren su takođe bile jedne od mojih bivših koleginica, Sofija je snajperistkinja koja je prethodno radila u protivteroristčkim jedinicama, a Hejli je naša poznata hakerka. Zajedno nas pet smo predstavljale "vatrene agente" FBI, ne znamo iz kog razgloga su nam ostali članovi dodelili ovakav nadimak, ali bile smo jedini tim koji se sastojao samo od ženskih članova i nizale smo uspehe na zadacima.

"Vidim da čak ni kao doktorka nisi odustala od lova na kriminal", našalila se, a zatim se uozbiljila:"Zaslužuju da znaju da si ovde, brinule smo za tebe, a ti si samo nestala, bila si povređena i odbila si pomoć svoje porodice".

"Leno, ostavi se toga...", Kerol je odmahnula glavom dajući joj do znanja da ne želim da pričam o tome, a ja sam joj se tiho zahvalila na tome.

"U nedelju sve dolazite kod mene na večeru, bez izuzetka", strogo je rekla Lena.

"Samo se nadam da ti nećeš biti zadužena za spremanje hrane", pokušala sam da opustim atmosferu koja je zavladala.

"Šta fali mojoj kuhinji?", upitala nas je, a Kerol i ja smo pokušavale da potisnemo smeh:"Za vašu informaciju, imam ženu koja vodi računa o mom stanu i povremeno pripremi hranu".

Lena je bila jedna od detektivki koja je na terenu sa lakoćom parirala većini muških kolega koji su bili duplo veći od nje, ali njene kulinarske sposobnosti i nisu bile na zavidnom nivou; blago rečeno.

"Kome daješ izjavu?"

"Nekom novom umišljenom agentu, mislim da se zove Karlos Alvarez", odgovorila sam dok sam joj čistila ranu.

"Onom zgodnom brazilcu o kome pola zgrade sanja?"

"Pre bih ga opisala kao razmaženog i prepotentnog muškarca koji je umislio da može svima da stareši", rekla sam, a u glasu mi je jasno bila prisutna mržnja koju sam osećala prema njemu.

"Vidim da vam prvi susret i nije najbolje prošao..."

"Pokušao je da je uhapsi i privede", objasnila joj je Kler.

Lena se glasmo zasmejala očekujući da je ovo bila šala, ali ja sam ostala tiha dajući joj do znanja da ovo nije bilo smešno; jer i ako sam završila sa detektivskim životom ne dozvoljavam da se neko tako ophodi prema meni, a povrh toga sam radila njegov posao.

"Vas dve se ne šalite...", tiho je rekla:"Verujem da će dugo pamtiti tvoju izjavu, ukoliko još uvek bude imao posao nakon nje..."

_________________________________________

Mišljenja?