Iako su ga nekoliko puta uverili, Nikola kao da je odbijao da shvati da ga Miloš ne mrzi.
Nisu razgovarali nedelju dana. Danas je Miloš pušten iz bolnice i niko sem njegove rođene sestre i njegove tetke ga nije posetio.
Nikola se bojao da izađe iz sobe.
- Nikita, ne možeš se zauvek kriti ovde.- njegova mama je tiho rekla.
- Mogu i hoću.- odgovorio je i skupio noge pod sebe načineći loptu od svog tela.
- Neko je došao da te vidi. Hoćeš da siđeš?- iako je bio radoznao da sazna ko je došao da ga vidi, Nikola nije želeo da napusti udobnost i sigurnost svoje sobe.
Odmahnuo je glavom i gledao kako njegova mama uz izdah u znak poraza izlazi iz sobe.
Zatvorio je oči i odmah video scenu. U glavi je bezbroj puta pokušavao da ispravi tu scenu, ali sve se svodilo na isto. Nije smeo da ga zagrli. Ali kako da ga ne zagrli?
Nikola je neko ko voli ljudski dodir. Nije mogao bez njega. Ne dodirivanje Miloša je moglo da ih verovatno spase, ali on to nije mogao. Ne. To je u njegovoj prirodi.
Da li ga sada Miloš mrzi? Možda ne želi nikada da ga vidi? Vrlo je moguće. Nikola je ugrozio jedno lravilo koje je Miloš imao u njihovoj vezi. Da ostanu tajna.
Osetio je kako se prva suza sliva niz njegov obraz kada je osetio kako je neko briše.
Otvorio je oči, zapanjen i pogledao u skoro crvene dužice ljupkog lica pred sobom.
Sada, puštene kose delovala je mlađe, kao da ima dvadeset osam godina, ali je Nikola znao da ima više.
Sama njena kosa u valovima je sedela na njegovom krevetu dok se ona naginjala sa majčinskim osmehom da ga uteši.
- Čega se bojiš?- upitala je.
Glas joj je bio tih, lik smiren, a samo njeno maleno telo odisalo je toplinom.
Nikoli je knedla zastala u grlu i usta su mu se osušila. Dok je pokušavao da je proguta primetio je da ne vidi od količine suza.
- On... On me mrzi.- projecao je i bacio se u njene raširene ruke zaljuljavši ih oboje opasno ka ivici.
Žena je mirisala na dom.
Nikola nije znao kako drugačije da opiše taj miris.
- Zašto bi te mrzeo?- nije se osećao kao na ispitivanju.
Ne, imao je osećaj da priča sa sopstvenom savesti.
- Ja... On...- duboko je udahnuo kako bi smirio srce koje se obijalo o njegov grudni koš i lomilo u komade zarobljeno kavezom od kalcijuma i sunđera- On mi je rekao... Rekao je da želi da niko ne zna za nas i ja... Ja sam to upropastio.- zajecao je i zgrabio tkaninu njene tirkizne haljine.
- Kako?- tiho je upitala masirajući njegova napaćena leđa.
- Zagrlio sam ga na ulici. I... Nisam shvatio da se oni obraćaju nama.- uzdahnuo je dok se štucavica probijala do njegovih drhtavih usana- Sviđa mi se! Mnogo mi se sviđa! Stalo mi je do njega. Pogotovo kada se izgubi u mislima. Taj pogled.- zastao je i pustio uzdrhtali dah dok je poput mačeta držao rub njene haljine u šakama- Izgleda...
- Umorno.- završila je.
Pogledao je u vrtlog emocija u lepoti njenih očiju i klimnuo glavom.
- Usamljeno. Ne sviđa mi se to... Zaslužuje da bude srećan.- rekao je polako.
- Zašto?
Nabrao je nos i nakrivio glavu.
Ona se šali?, pomislio je, ali njen ozbiljni pogled nije splasavao. Onda se i on zapitao.
- Pa svi zaslužuju da su srećni. Pored toga,- zamislio se- kako priča o Vama, nekako sam shvatio da u porodici nema nikoga sem Vas. Što znači da se barem negde, donekle muči sam, to mi se ne sviđa, ali to je njegova prošlost, zato želim da mu budućnost bude bolja. Zaslužio je to. U to sam siguran, jer da nije, ne bi imao taj napaćeni pogled koji je imala moja prabaka, a ona je usred decembra peške išla od Ljubovije do Srema, jela polu živo meso i pila pokvareno mleko.- nije znao zašto je to rekao, ali način na koji su miličine oči zasijale velom suza znao je da ga razume.
- Možeš li mu ti dati tu budućnost?- nakom kratke pauze, upitala je u potpunosti oszbiljna.
- Zauvek? Ne znam.- slegnuo je ramenima, sada potpuno smiren i pogledao u svoje krilo- Za narednih nekoliko godina, da.- rekao je i pogledao u nju.
- Video si mog muža?- nije razumeo nasumičnost njenih pitanja, ali je klimnuo glavom- Jednom, davno, dobro ne baš tako davno, dvadeset i sedam godina ranije on je bio čovek sa kojim sam izgubila nevinost i koji je nestao odmah posle toga.- Nikola je razrogačio oči.
Video je kako Kain grli Milicu juče i kako lagano steže njenu ruku gledajući je sa najvećom mogućom ljubavi u očima.
- Onda se vratio, narednog leta. Dala sam mu drugu šansu, rizikovala sam sve, a u septembru, on je opet otišao, samo što...- zastala je i pogledala u Nikolu- Tada sam bila spremna. Bila sam spremna da sve što sam preživela sa njim ta dva leta zaključam i sačuvam kao najlepše uspomene koje mi je život pružio. Nadala sam se da će on biti moje zauvek, ali sam bila srećna i sa malo vremena koje mi je dao. Govorim ti ovo jer,- uzdahnula je i zgrabila njegove ruke- Kain se vratio. Moj rizik je bio vredan. Ne govorim da se previše nadaš, ali govorim ti da je vredno. Vredno je da ovog trena uletiš u kupatilo i da se središ, jer srećo, zaista si se zapustio, i da sedneš u kola sa mana i vidiš dečka koji te je naterao da zaboraviš na smrtu opasnost u kojoj ste bili i da se fokusiraš samo na činjenicu da te on možda mrzi.- Nikola je gledao u nju, bez teksta, bez misli u glavi.
- Ono što vi osećate možda jesu samo strasti mladosti i zaljubljenost, -Kain je progovorio sa dovratka- ali to ne sprečava da ih dalje ne razvijate. Ne pravi greške kao ja.- rekao je i ušao u sobu sigurnim i krupnim koracima.
- Hoćeš li da ta veza uspe?- Milica jr odlučno upitala, njene oči su sijale sa odlučnošću dok je gledala u njegove tužne plave.
Klimnuo je glavom.
- Nisam te čula.- rekla je sa poluosmehom koji ju je još više podmladio.
Nikola je zaista želeo da sazna zašto je toliko mladolika!?
- Da.- rekao je.
- Draga, je l' to zujanje muva?- Kain je upitao i pogledao oko sebe.
- Da! Hoću da Miloš bude moj dečko!- Nikola se proderao i Milica se osmehnula.
- Budi u kuhinji za deset minuta.- rekla je i udarila ga majčinski po zadnjici dok je ustajao.
Milica je zagrlila Kaina i uzdahnula.
- I dalje ne verujem kako si prebila onog dripca.- Kain je promprmljao preko njene glave.
Voleo je njenu visinu, tačno mu dođe ispod srca.
- Ispala sam iz kondicije.- rekla je- Mogla sam to mnogo brže da odradim.- naslonila je čelo na Kainove grudi pogledala u njihova stopala.
- Imam loš predosećaj u vezi sa ovim.
Kain je čuo njeno tiho mrmljanje i polako masirao mišiće na leđima koji su skriveni ležali ispod letnje haljine.
- U vezi Miloša?
- U vezi moje sestre.- završila je i pogledala gore- Gde mi je telefon?- Kain ga je izvadio iz svog zadnjeg džepa, jer koliko god voleo i divio se svojoj supruzi, znao je koliko je pogubljeno oko pronalaženja telefona.
Hitrim okretom je ušetala nazad u Nikolinu sobu i sela za radni sto.
- Teto!- čula je veseli ženski glas.
- Irinče! Srećo tetina!- iskreni osmeh se razvio na njenim usnama- Reci teti šta i gde mi radiš, zlato moje?
- Ma u nekom frizerskom salonu. Ne znam još koliko ću dugo raditi, gazda hoće da ga proda.- tužno je izdahnula devojka i Milica je skupila oči.
Izvukla je papir sa Nikoline gomile i uzela olovku koja je stajala sa strane. Njene ruke su pravile simbole sa korica bezbroj knjiga u Nikolinoj sobi dok je ona slušala kako devojka uzdiše zbog propadanja lokala.
- Šta ti radi brat?- upitala je Milica iako je mogla da nasluti odgovor.
- Nisam ga videla mesec dana.- Irina je odgovorila.
- Kako su ti mama i tata?- Milica je uzdahnula.
Znala je i ovaj odgovor. Irina nije bila zla osoba, bila je prostodušna, ali se povlačila u sebe gde je stvarala određenu sliku o nečemu i nijednu drugu, čak ni onu istinitu nije prihvatala.
- Divno su!- najveća slika je bila njena porodica.
Milica je znala da je pokvarena, pokušavala je da je pooravi. Plaćala je Mirjanine sesije kod psihologa, kupovala lekove, plaćala zetove dugove u kockarnicama i sredila da mu se zabrani pristup, sve to jer je previše volela svoju sestru. Svaki put kada bi razgovarala sa njom o razvodu ili da Milica preuzme brigu o deci Mirjana bi završila u bolnici zbog napada histerije, a Milica sa ranama po rukama od grebanja.
- Volim te srećo.- rekla je u slušalicu- Doći ću uskoro.
Prekinula je vezu, besna i okrenula drugi broj telefona.
- Milošice moja, kako si mi?- upitala je radosno, ali tihim glasom.
- Teto...- započeo je polako- Plašim se.
U ženi se nešto slomilo. Okrenula se ka svom mužu koji je stajao na vratima i klimnula glavom.
- Spasiću te ljubavi, obećavam.- prošaputala je.
- Teto, meni spasa nema. Svaki put kada zatvorim oči vidim to.- progovorio je kao kroz suze.
- To?- meko je upitala.
- Da li me se on plaši?- još uvek nije uspela da sazna šta sanja kada se uz vrisak probudi, umesto toga Miloš je skrenuo sa teme.
- Tebe? Ne. Plaši se da ga ne mrziš možda.
- Nikada.- odgovorio je polu besno.
- Poslaću ti ga.
- Ne! Tata je tu.
- Tvoj otac može da mi se sagne i obriše cipele.- njen miran ton postao je preplavljen besom.
- Teto...
- Da?
- Voli me.- zatražio je poput deteta.
- Volim te.- rekla je i suza se skotrljala niz bledi obraz.

Kroz Nikolinu glavu su prolazile mnoge stvari, a onda su ga udarile miličine reči. Mogli su da umru, obojica. Obojicu su mogli da ubiju.
Zbog čega?
Zato što vole.
Zar to nije poenta hrišćanstva? Voleti?
Nikola je stisnuo zube i pustio jecaj da zatrese njegovo crveno telo, dok je vruća voda ostavljala trag sapirajući sve negativno.
Ostavila ga je u praznini, ali ne i praznog. Bio je besan, hteo je da lomi, hteo je da se bije. Hteo je da dokaže, želeo je da svi znaju da voleti drugog nije greh. Vernik ili ne, muško ili žensko; to ništa ne utiče na osećanja.
Da, Miloš je lep i zgodan. Ali Nikola je primetio lagane bubuljice po njegovim ramenima od Sunca i znoja, kako na kukovima ima linije, verovatno od naglog rasta, ali delovale su kao strije, primetio je nesigurnost koju Miloš deli prena neznancima i pronalazio je način na koji pokušava da se sakrije iza Miloša neodoljivim. Sve male nesavršenosti njegove ličnosti činile su ga mozaikom koji je Nikola želeo da otkrije. Ne vezano za to da li je on Miloš ili Mila.
Udario je pesnicom o zid prekriven rozim pločicama i isključio vodu.
Verovao je da je Miloš prestravljen, ali je želeo da mu pokaže da postoji svet izvan te prestravljenosti. Da postoje ljidi koji vide van zidova uma i da Nikola nema nameru da odustane od njihove tek započete veze. Milica je bila u pravu.
Dužina njihove veze nije bitna. Bitno je da istroše sve resurse dok su u vezi. Da probaju sve, da iskuse što više mogu zajedno. Da stvore uspomene.
Obukao je čistu odeću i prišao četkom kroz mokru kosu pre nego što je izašao napolje.
Mogao je da čuje glasove iz dnevne sobe. Pratio ih je i video svoje roditelje u kuhinji.
Zbunjen, prišao im je, ali su oni slegli ramenima.
- Jedno od njeme dece, nešto mu se desilo.- objasnila je njegova mama.
Za ovo kratko vreme od sat vremena koliko su se dve žene znale Nikolina mama nije mogla, a da se ne divi mlađoj ženi koja je trenutno užurbano pričala dvoma od svoje dece.
- Levin, Vuče.- rekla je strogo preko telefona- Dovlačite guzice ovamo i pokupite blizance iz hotela, idemo kući.
- Ali mama!
- Damjan je.- rekla je i čula kako užurbano govore da dolaze i prekinuta veza ju je otpozdravila.
Okrenula se ka crvenokosom dečku i čučnula pokraj njega.
- Ljubavi, to nije bolest, niti je nešto loše ni ružno. To je ono što si ti. Zabrinuo si Ninu. Trebalo bi da joj se izviniš. Samo zato što si tako otrčao, ne ni zbog čega drugog.- objasnila je i stavila ruku pod njegovu bradu.
Okrenula se ka plavušici i osmehnula.
- Nina, da li razumeš šta se dešava sa tvojim bratom?
Istog trenutka je klimnula glavom.
- On je transparentan!
Kain je prasnuo u smeh dok je Milica grizla usnu da zadrži osmeh.
- Transparentan je providan.- Kain je objasnio- Mama će vam svima zajedno objasniti kada dođete kući.
- Ti ne ideš?- Damjan je tiho upitao.
- Ja ću ostati još koji dan. Vi uzmite kola.
- Ljubavi.- okrenula se ka Damjanu- We shall go on a weekend, just you and me, what do you say about that? We can go all the way to Norway, just like you wanted.- nasmejala se.
(Možemo otići za vikend, samo ti i ja, šta kažeš na to? Moženo otići čak do Norveške, kao što si želeo)
- Mummy... Can... Can we really go because of school? (Mamice... Možemo... Moženo li zaista da odemo zbog škole)
- My childrens happiness is what is most importnat to me. Now give a hug and we can wait for your brothers outside.- nasmejala se i pružila ruke ( Sreća moje dece mi je najvažnije. Sada me zagrli i možemo da sačekamo tvoju braću napolju.)
Kain je razumeo zašto je pričala na engleskom. Kada su ga usvojili, sa samo pet godina, Damjan je znao samo engleski, bojao se svih sem Milice i samo je sa njom govorio. Nije dopuštao nikome ni da ga dotakne. Kada je naučio srpski i ruski, već se dovoljno otvorio da ga braća štite, a sestra pretvara u modela za frizure, ali svaki put kada bi Milica razgovarala sa njim na engleskom pretvarao bi se u tog malog petogodišnjaka kome je mama sve.
Kain se okrenuo ka maloj porodici koja je sedela u kuhinji za šankom i pružio im osmeh izvinjenja.
- Jako mi je žao što smo vam zauzeli kuću, ali ovo je vrlo bitno. Nikola, ako si spreman, zašto ti i ja ne bi krenuli do Miloša. Ne verujem da će hteti da se šeta, pa je bolje da ostanemo kod njega u stanu.- rekao je sa osmehom.
Nikola je klimnuo glavom.
Milica je izašla iz sobe i isto tako se izvinila, a za sobom je za ruku vodila crvenokosog sina dok je plavušica poskakivala za njima.
Nikola je primetio nešto neobično na mladiću, činilo mu se da ima sjaja za usne na usnama i razmazanu maskaru oko očiju, a majica mu je čudno bila upasana u bermude.
Nikola je izašao ispred kuće sa njima i gledao kako se veliki SUV sa tri reda sedišta parkira ispred njegove kuće.
- Koliko ste zakona prekršili dok ste dolazili?- upitala je i popreko pogledala blizance koji su je izignorisali i umesto toga zagrlili svog brata ljubeći njegove uplakane i crvene obraze.
Milica je zacoktala ibuzela klučeve od jednog od njih. Poljubila je Nikoku u obraz i zaglila ga.
- Ne puštaj ga.- prošaputala je- Guraće te, u to sam sigurna, ali ga ne puštaj.
Nikola je samo klimnuo glavom i stegao pesnice. Može on to. Boriće se. Ali ne sam. Imao je plan i već je pozvao osobe koje su mu za to bitne da večeras dođu u njegovu kuću.
Milica ih je odvezla do Miloševog stana i još jednom zagrkila Nikolu.
Gledao je kako je Kain ljubi u čelo pre nego što je poljubio svako dete. Bilo mu je čudno i drago što i najstariji blizanci ne negoduju, već se guraju koji će prvi dobiti poljubac.
Nikola je osetio kako mu se telo trese dok ulaze u zgradu. Nesvesno se nagnuo bliže ka Kainu.
- U redu je.- Kain je stavio toplu šaku na Nikolino rame.
Bio je nervozan. Ko ne bi? Upoznaće roditelje dečka koji mu se trenutno mnogo sviđa. Znao je da nisu najbokji, ali se pitao šta se dalje dešava.
Pozvonili su i tišina ih je otpozdravila.
Kain je ponovo pozvonio, duže i Nikola je čuo otvaranje vrata. Koraci su se teško dovukli do vrata i reza se podigla pre nego što se ključ okrenuo dva puta. Nikola je stajao i gutao pljuvačku dok se vrata nisu otvorila.
Više ništa nije bilo bitno. Samo to što je Miloš tu. Skočio je na njega i zagrlio ga teturajuću ih obojicu u stan dok se Kain prosto nasmejao i ušao u stan zatvarajući vrata.
Nikola ga je grkio i nije želeo da ga pusti.