Bilo je to nesveso.

Potpuno nesvesno. Nije primećivao razliku sve dok nije bilo prekasno i on je već potonuo u crnu, crnu vodu.

Kao dete Miloš je bio majušan, sitne građe, bolešljivog zdravlja, ali prepun života. Konstantni osmesi krasili su njegovo bledo lice. Kao mali voleo je svoj beli ten. Činio je da viši liči na osobu koju je najviše voleo, svoju tetku.

Uz osmeh na licu Miloš je krenuo u treći razred, po poslednji put na njegovom licu se videla radost, a u očima živost.

Iako je svaki devetogodišnjak mislio da su devojčice bljak i da se ne zaljubljuju, u sebi su shvatali lepotu repića na glavama devojčica, nežnost svetlih hulahopki i teksas suknjice, no Miloš je shvatio da nisu samo one lepe. U njegovim očima bilo je nešto lepše o devojčica čija kosa leprša dok preskaču vijaču, to nešto je bilo praćeno vikom kada bi se lopta zabila u gol.

Najduže moguće vreme, čitava dva meseca, Miloš je mislio da voli fudbal. Kako je to najbolja moguća igra, dok je otac lomio flaše, majka plakala, a sestra sređivala kosu, on je pokušavao da natera svog nezainteresovanog brata da se igraju sa loptom, on je žudeo za lepotom koja mu je bila nepoznata.

Nije shvatio dok sa komšinicom Marom nije zaigrao fudbal, da mu nije igra bila lepa.

- To je zato što je Mara devojčica.- rekao je nadureno i seo na klupu u parku.

Kao da je shvatio značenje tih reči, Miloš je pogledao sa svog krila ka delu parka sa ljuljaškama i video dva dečaka.

Gledao je njihove lepe oči kako sijaju, kratku kosu kako se podiže gore dok pituju i shvatio da mu je to lepše od devojčica.

Prost dečiji um nije video ništa loše u tome. Lepota je ista za sve. Kako je njemu bio lep njegov zeleni automobil, tako je Ireni bio lep onaj karmin što je krila između dušeka i kreveta. Nije video ništa loše u tome.

Sutradan u razredu sa sobom je odlučio koji mu je dečak najlepši - da, to je definitivno bio Luka Pavlović.

Gledao je iz komfora svoje druge klupe, preko "Najlepših avantura Arsenija zmajojahača" ka poslednjim klupama gde su Luka i njegovi drugari šutirali praznu flašicu od vode.

- Milošeeeeee!- Matea, lepša od nežne uspavanke prišla mu je u velikim skokovima- Nađa je rekla da svi moramo da imamo momke! Ti ćeš biti moj.- rekla je uz osmeh.

- Ali ja ne želim.- Miloš je pogledao u njene sinje oči i ustao da vidi Mateu za njenim stolom- Ne želim da budem tvoj dečko.

Devojčica se namrgodila, a zatim mu uputila veliki kez. Deca, ili bi brzo zaboravila i oprostila...

-Koga želiš?

... ili nikada ne bi oprostila ili te pustila da zaboraviš.

- Luka...- odjednom preliven znojem, Miloš je tiho promrmljao, ali ga je Janja ipak čula.

- Ali on je dečak!- rekla je glasno i Miloš je zacvilio od jačine njehovog glasa.

- Pa?- uspeo je da promumla.

- Pa! Pa! Pa ti nikada nećeš moći da budeš majka!

- Ja ne želim da budem majka, ja ću biti otac.

- Luka nikada neće biti majka.

- Alo bre!- Miloš se nikada nije proderao, ali sada nije mogao da suzdrži glas- Mi smo obojcica dečaci! Zato i nećemo biti majke nego očevi.- rekao je i uvukao vazduh u pluća, a onda shvatio da ga svi gledaju.

Nije ni okrenuo glavu kada je čuo  Lukin glas.

- Šta se ovde dešava?- viši dečak je upitao.

- Miloš hoće da bude tvoj dečko!- Janja je odgovorila i Miloš je osetio kako ga obliva znoj.

- Luka, zar nije on ono što je tvoj brat rekao da je opasno?- sa polomljene dve gornje dvojke i kvarnim donjim kecom Mihajlo se iskezio u gađenju, iako kao dete nije razumeo šta to znači.

- Da, da, zar nije pričao sa mojim bratom kako ako ih ne sprečimo svi ćemo se razboleti?- Jovan je dodao i  svi su uprli oči u Luku.

Niko nije želeo da se razboli, iako nisu znali kako bi se razboli, ni da li bi se razboleli, poglede su uprli u Luku dok Matea nije upitala sve ono što su svi mislili.

- Kako da ga sprečimo?

Miloš je znao o čemu govore. Znao je i šta je otac mislio o bratu uja Kaina koji je imao muža i dvoje usvojene dece. Onda je shvatio. On je bio baš kao on. Ne rado se setio kako je čuo teta Milicu da priča kako su se "sprečavali" takvi poput njega.

- Istuku ih.- Luka i Miloš su zajedno rekli; Luka nesigurno, ali glasno, a Miloš sasvim tiho, jedva čujnim šapatom koji je više ličio na siktaj.

Mihajlo je bio prvi koji je potegao. Njegova bucmasta pesnica se zarila u Milošev stomak. Miloš je isptio krik, a zatim pokušao da uzvrati udarac. Malom detetu je potrebno malo da oseti bol, a ovo je bilo dovoljno da se suze sakupe u Miloševim očima. Udarac za udarcem dečaci su saterali Miloša u ćošak.

Obična šaga - tako je Miloševa učiteljica to nazvala kada je zvala Miloševog oca.
Dešava se - objašnjavala je dok je Miloš sedeo pognute glave sa modricom pod usnom i zatvorenim okom. Ostatak tela? Nije znao.

Te večeri je zaspao u suzama uz teta miličin glas koji je šaputao slatke tajne preko telefonske žice.

Takvi trenutci su ga naterali da mrzi što ona živi u dalekoj Rusiji. Nedostajala mu je bleda, tamnokosa tetka koja deluje kao devojčica.

Poželeo je kroz san da se sutra sve vrati u normalu.
Puste želje.

Ispred škole ga je čekao Lukin stariji brat, dok je Miloš pokušavao da se izvije iz nesalomivog zahvata u kome se našao, Ređa, Lukin brat, ga je vukao iza škole.

Tu se sećanje prekidalo. Sada kada pogleda nazad. Od trećeg razreda Miloševo sećanje je ispunjeno tamom  sa rupama bez dna.

Do druge godine gimnazije i psihologije nije shvatao da su to bile traume. Njegov um se borio protiv osećaja koje njegovo telo nije moglo da zaboravi.

Možda se nije sećao kako je to izgledalo, ali je njegovo telo pamtilo. Svaki put kada bi pao red na njega da riba kupatilo osećao bi hladnu i smrdljivu vodu oko glave i po licu, nije mogao da diše. Osećao je njihove prste oko vrata.
Dok bi bio među gomilom ljudi nije prestajao da gleda u pantalone, kao da bi se svakog trena mogao pojaviti mokar trag. U ušima mu je odzvanjao Irenin glas. Nije mogao da razazna njene reči, ali je osećao stezanje grudi.

Na kraju krajeva nije mogao da sedne, a da se ne naježi. Osećao je grube dodire po sebi, stalno. Kako ga je Ređa mučio. Da mučio. Nije preterivao. To je bilo to.

Zašto nije rekao? Jer su ga ucenjivali, naterali da misli da bi ga i sama Milica mrzela.

Osećao se kao abominacija, greška stalno...
A onda ga je udario zrak svetlosti.
Nikola. Sa Nikolom se nije tako osećao. Osećao se kao da je vredan, da je potreban, da zaslužuje da živi.

Želeo je da kaže Nikoli...
Želeo je...
Že...