Miloš je zatvorio vrata stana za sobom narednog dana i zažalio što nije duže trajalo polaganje maturskog iz srpskog kada je video oca za kuhinjskim stolom.
Visok i natmuren čovek je ustao ljuljajući se sa strane na stranu dok je težak miris alkohola dražio Miloševe nozdrve da kine.
- Gde si bio?- upitao je držeći se za dovratak u koji je jedva stajao.
- Polagao sam maturski iz srpskog.- Miloš je rekao.
- Ovih dana. Gde si bio ovih dana?- prilazio mu je sporo, ali Miloš se nije usuđivao da se pomakne.
- Sa društvom.
- Lažeš.- zarežao je otac- Ko bi se družio sa takvom budaletinom kao što si ti? Magatče jedan nedostojni!
- Pusti me da prođem.- Miloš je tiho govorio jer je znao da bilo šta naglo može da pogorša situaciju.
- Pederu jedan! Kada ćeš da nađeš neku pičku da jebeš?- stariji od dvojice je rukom uhvatio Miloševo uho sa minđušom i povukao ga ka sebi.
Više su bolele reči nego bilo šta drugo, ali Miloš se nije bunio.
- Pogledaj na šta ličiš.- pustio ga je da sklizne niz vrata i vratio se u kuhinju.
Dok je savijen tražio novo pivo u frižideru Miloš je uskupio svoje stvari i krenzo u sobu. Baš u tom trenutkh mu je zazvonio telefon. Kao vatrom gnan utrčao je u sobu i zaključao vrata. Nije ni uspeo da izvuče telefoon kada je začuo lupanje.
- Je l' te to ona kurva zove!?
Bes se gomilao u Milošu dok je razmišljao kako njegov otac može da zove nekog tako čistog kao njegovu tetu kurvom.
Osoba koja ga je zvala nije bila već spomenzta tetka već neko ko je pored niske žene i njene porodice uspevao da izmami osmeh na Miloševo lice, Nikola.
- Javi se! Hajde! Javi joj se! Umesto da vodi računa o svojoj deci ona samo zabada nos u tuđa posla!- Miloš je stisnuo telefon na grudi i ostavio ga sa strane dok se okretao u mestu i otvarao vrata.
- Da li ti vodiš računa o svojoj deci?- Milošev glas ni u jednom trenutku nije prešao visinu normalnog govora- Da li u opšte znaš gde su tvoja deca?- znao je da je otac viši od njega, ali mu se činilo da sa svakom rečju on raste još viši- Teta ne mora da vodi računa o njima jer zna da će oni k njoj doći u bilo kom momentu, jer joj veruju! Kada se tebi, tvoje, neko, dete poslednji put obratilo!?- njegov glas nije postajao glasniji, samo jači, odlučniji.
- Kakva je to buka?- Miloš je prevrnuo očima ka suvonjavoj ženi koja je promolila glavu iz sobe.
- Tvoj sin je nesnosni kreten koji se samo žali tvojoj kozi od sestre, ti debela svinjo!- uz to se povukao sa vrata sobe dok su se zelene oči žene punile suzama.
Miloš je poželeo da viče na nju, da nije čula lupanke i dranje njegovog donora sperme, već njegov smireni govor.
- Zašto?- uplakano je upitala- Zašto me ne voli?- vrata sobe su se otvorila kada je sklonila ruke sa njih i pokazale njenu bolesno mršavu figuru.
Ruke su joj prolazile kroz nekada prelepu prljavo plavu kosu dok ju je vukla i tiho vrištala, pala je na krhka kolena dok je čupala kosu uz neprekidne suze koje su se slivale niz njeno lice.
Miloš je poželeo da joj pomogne, zaista je želeo da bude uz nju, ali svih prethodnih puteva završilo bi se loše po njega.
Nesvesno je prešao rukom preko ožiljka na nadlaktici i povukao se u svoju sobu. Suze u očima ga nisu brinule, ali ih nije razumeo.
To nisu bile suze bola, već neke nemoći. Uzeo je ranac i krenuo da pakuje knjige kada je njegov telefon ispistio zvuk poruke.
Nikola
Hej! Nisam te pitao do sada ni jednom šta planiraš da upišeš, pa sam mislio da učimo zajedno. Tijana, Anđelka i Slađana bi nam se pridružile. Ako ne možeš da učiš u grupi, onda ništa.
Nik xx
Miloš se nasmejao, kratko i odsečno, ali je obrisao oči i stegnuo zube. Nikola kao da mu je čitao misli.
Miša
Voleo bih da učim sa vama. Kod mene u stanu nije baš najtiše.
Poželeo je da nekome saopšti šta se dešava u njegovoj porodici, ali nije mogao da podnese poglede koji bi mu bili upućeni, još nešto ga je brinulo, imao je osamnaest godina, ko bi brinuo o njemu?
Znao je da bi ga teta odmah primila, ali nije mogao to da traži od nje.
Skupio je snagu da ustane iz kreveta kada je stigla još jedna poruka.
Nikola
Šta?? Nema poljubaca za mene!? 😯😢
Povredio si me!
Miloš je zakolutao očima i pustio da poruka čeka dok je na vrhovima prstiju izašao iz stana. Zvuci te pokvarene muzičke kutije koju nazivaju kućom i dalje su bili urezani u njegovu psihu kada zakoračio na Suncem obasjan dan.
Miša
Više bih voleo da ti ih dam uživo. Gde se nalazimo?
Upravo je znao kakvu će reakciju njegova poruka izazvati kod nižeg dečaka i nasmejao se kada je ubrzani odgovor da Nikola dolazi da ga pokupi stajao na upaljenom ekranu.
Krenuo je ka stanici sa osmehom na usnama kada se auto zaustavio na stanici i dva mladića su iz njega izašla.
Vazduh oko njih je bio suv i opasan, skoro mračan.
U velikom gradu poput Beograda Miloš je naučio da se sklanja sa njihovog puta i polako je krenuo u suprotnom pravcu od njih kada je Nikola izašao iz autobusa i mahnuo mu sa druge strane ulice.
Miloš se blago osmehnuo i mahnuo nazad, a zatim krenuo ka semaforu da ga sačeka.
Nikola je prešao ulicu, okrenuo se oko svoje ose i u brzini zagrlio Miloša, da crnokosi dečko to skoro nije ni osetio.
Nikola se samo nasmejao i krenuo ka stanici. Nažalost, Miloš nije stigao da ga upozori na vreme da ne ide tuda zbog sumnjivih likova, ali je Nikola prošao tačno ispred njih i Miloš je primetio njihove oči na Nikolinoj minđuši i načinu na koji je njegova odeća bila uredno ispeglana.
Miloš ne bi rekao da je Nikola gej, ako bi ga video prvi put, priznao bi sebi ds je on dečko koji se lepo oblači i vodi računa o sebi, ali ne da je gej. Međutim, to nije bio Miloš već dvojica imbecila sa koeficijentom intaligencije manjim od njihovog broja cipela.
- Alo balerina!- povikali su u želji da isprovociraju i Nikola se okrenuo, ali ne ka njima već ka Milošu.
- Znaš, Anđelkina mama je napravila divne kolače da lakše učimo.- rekao je nesvestan uvrede koja je bila upućena nnemu.
- Zvončice. Alo, Zvončice!- vikao je viši od dvojice maloumnika.
- Jesu li se oni naduvali pa viđaju razne likove iz crtaća, ali?- Nikola se nagnuo na prste da prošapuće Milošu i Miloš je stisnuo zube.
Znao je kako to tačno izgleda na pustoj stanici sa samo dvojicom bilmeza i njima dvojicom.
Onda se i desilo. Nešto je pogodilo Miloša u potiljak. Jauknuo je od bola i nagnuo se ka Nikoli.
- Šta? Šta!?- Nikola je uspaničeno pitao tek sada, preko Miloševih leđa mogao je da vidi dvojicu u crnom koji su se kretali ka njima sa grimasama na licu.
- Šta se žvalite na ulici pederčine!?- povikao je krupniji od dvojice i krcnuo pesnice pokazujući biceps veličine Nikoline butine.
- Štaaa? Ne! Ne! Mi.. Mi nismo zajedno.- Nikola je progovorio dok se Miloš uspravljao i okrenuo.
Divota! Na vidiku nije bilo ni jednog automobila, a o autobusu nije mogao ni da sanja.
Poželeo je da potrči, ali nije mislio da je Nikola od onih što trče.
- Š'a je bilo pederu!?- Miloš je mogao da čuje beogradski naglasak kako izbija iz njih i ujeo usnu.
- Vi Vojvođani ste očigledno preblizu Evrope!- prvi udarac je sleteo na Miloševu mišicu koja je odbranila njegovo lice.
Nikola se ukipio. Da li je on kriv za to? Verovatno.
On nije bio slabić, imao je dobar par mišića, ali se nikada nije tukao. Bio je mirno dete čitav život i sve rešavao uz pomoć reči, ne pesnica. Sa suzama u očima gledao je zveri kako se nadvijaju nad njima.
- Ja ću Zvončicu.- krupniji je rekao i napravio korak ka Nikoli.
Miloš se isprečio i bez emocije na licu poslao pesnicu u stomak, i dok se presavijao od bolova zgrabio ga za vrat i zavrteo ka drugom momku.
- Priđi i tvoj drug je mrtav.- rekao je i iz džepa na keca ošišanog mladića izvukao skakavca i prislonio oštricu na grlo.
Nikola je zamrznut stajao i gledao kako Miloš preti.
- E.. Eno..- nije imao snage da završi rečenicu.
Tako nešto mu se nikada nije desilo. Nije mogao da zamisli da mu se tako nešto desi. Da ga neko napadne u dva popodne u subotu. Ne. Nazvao bi osobu koja bi mu to rekla ludom i krenuo da se smeje.
Ali sada se osećao uplašeno. Osećao se kao nikada u životu, osećao se krivim, iako ništa loše nije uradio.
Miloš je video autobus koji mu je Nikola pokazao i udario dečka koga je držao u repni deo kičme, zgrabio Nikolu i povukao ga ka autobusu. Samo što je pretrčao kratku distancu ubacio je Nikolu pre sebe i osetio kako ga neko grabi od pozadi. Nikolino lice mu je sve govorilo. Pao je na beton kada ga je jedan od napadača zaboo vrhom patike u rebra.
- Pomozite mu! Molim Vas!- Nikola je povikao pre nego što je pokušao da izađe kada se desilo nešto viđeno samo u filmovima.
Kočnice, i auto koji je išao suprotnom trakom je prešao malo zeleno ostrvo koje je delilo dve trake i u ounoj brzini uletelo u stanicu. Nikolina usta su bila otvorena kada je sa sedišta vozača iskočila žena, ne starija od tridesetak godina u skupim farmerkama, štiklama od osam centimetara najmanje i tamno plavoj bluzi. Njena kosa uredno pokupljena u punđu je sijala na Suncu crvenim odsjajom, ali to nije bilo ono što je izmamilo uzdah svima, čak i vozaču autobusa koji je bio na pols puta od vrata do stanice.
Već gde je njena štikla završila.
U manje od dva koraka sićuna žena je imala svoju tananu štiklu u nosu jednog napadača, a u sledećem trenutku je trčala za drugim, i stizala ga.
Skoro niko nije primetio da su se suvozačeva vrata otvorila i da je čovek od dva metra i sigurno sto kilograma čistih mišića išao praćen hordom tinejdžera i dvojicom mlađih dečaka.
Muškarac je zgrabio napadača za vrat i povukao ga na gore tako da su se njegove noge tresle iznad zemlje.
- Razljutio si moju ženu. To ti u životu nije trebalo. Mogu li da zamolim nekog od vas da pozove policiju. Hvala.- osmehnuo se ka autobusu i skinuo naočare za Sunce.
Nikola je zadržao dah. Za starijeg čoveka, imao je telo Adionisa i lice Erosa, oduzimao je dah svojom harizmom.
Nikola se napokon pokrenuo kada je čovek bacio napadača o stranu stanice i kleknuo pored dece koja su vodom čistili i osvežavali polu svesnog Miloša.
- Gospodo, i gospođe, zamolio bih vas da ostanete ovde kao svedoci dok ne dođe policija.- čovek je rekao i nekoliko putnika je zakolutalo očima.
- Ne brini se, ostajemo.- vozač je rekao- Kako mu je?
Plavušica od svega dvanaest, ili trinaest godina je držala Miloševu glavu u krilu, pogledala je sa očima safira u vozača i trepnula dugim trepavicama dok je grizla usnu boje kajsije.
- Udario je glavu i ima posekotinu tu. Mislim da su mu nagnječili rebra i oba zgloba ruke.- rekla je glasom koji je pripadao profesionalnom doktoru, ne detetu.
- Oba zgloba ruku, Nina.- čuo se glas i svi su se okrenuli ka sitnoj ženi i jedna od baka iz autobusa je prasnula u smeh.
Vodila je napadača kao malo dete, za uho, dok je on, viši i na izgled snažniji, jedva držao korak za inzvarednom ženom. Njena kosa je bila pomalo raščupana, a samo rumenilo u obrazima je dopustilo da se vidi da je trčala.
Bacila je muškarca na pod i okrenula se ka deci.
- Napravite mu mesta da diše.- pogledala je u Nikolu koji je stajao sa očima prikovanim u Miloša.
Iza naočara za Sunce njene oči su dobile majčinsku brigu i ona mu je prišla trljajući mu desno rame.
- Jak je moj Miša.- rekla je.
- Vi... Vi ga znate?- Nikola je raskolačio oči.
- O, tako sam nepristojna!- žena je promumlala i skinula naočare- Zovem se Milica, ja sam Miloševa teta. Verujem da smo se nezvanično upoznali Nikola.- rekla je i Nikoli su krenuli da se sklapaju komadići slagalice.
Pogledom je prešao preko dece, šestoro. Baš kako je Miloš rekao.
- Milice, budi se.- muškarac je zaključio, baš kada su se čule sirene.
Žena se okrenula ka svima u autobusu i osmehnula.
- Ako neko pita, ja sam se okrenula tek kada je semafor to dozvolio, zar ne?-te proste reči i široki osmeh koji je žena imala dok je govorila bile su dosta da nateraju čitav autobus da se nasmeje.
Tako je Nikola proveo svoj prvi dan upoznavanja Miloševe rodbine u policijskoj stanici i bolnici.

__________________________________________________________________________________
Izvinjavam se što nisam postavila poglavlje prošle srede, ali sam putovala na more i ovo pišem dok sam na moru.
Ova priča će uskoro dobiti jako velik okret u depresivnu zonu.
Šok od ovog napada biće bolje objašnjen kroz posledice u sledećih nekoliko poglavlja.
Ako ovde ima neko ko je pročitao moju priču Bolja ja, iznenađenjeee! Milica iz ove priče je ista Milica (spisateljica i Dunjina prijateljica) iz te priče koja uskoro(verovatno na kraju godine) dobija svoju sopstvenu priču.
Ovde nema mog crteža jer,očigledno, nisam kod kuće i nemam uslove da crtam.