Sedeo je u kupatilu. Naslonjen na vrata nije osećao kako čvrsto drvo povređuje njegopv potiljak, kako je pod pod njim hladan, ne, nije osećao ništa sem bola. Bola na obrazu, bola na grudima i prečenja po rukama. Čuo je zvona, zvona crkve, bila je nedelja, jedanaest sati i služba se završavala.

Drhtravu ruku je podigao i sklopio tri prsta, stavio ih je na čelo i pomislio, U ime oca, spustio je ruku ispod srca, U ime sina, prebacio je ruku na desto rame, U ime Svetog, stavio ju je na levo rame, Duha, spustio je ruku na krilo i tiho promismljao.
- Amin.- podigao je pogled ka plafonu i sklopio oči.
Oče, oprosti mi, ne mogu više da se borim. Pobedili su, svi oni su pobedili.
Sa suzama u očima i bez zvuka opet se prekrstio i zagrizao usnu u strahu kada je opet postao svestan buke izvan vrata, poslednjih dvanaest sati je bilo pakleno za njega.
Izvadio je telefon iz džepa i stavio ga na veš mašinu, skiunuo je svu odeću sa sebe i pogledao u napunjenu kadu, seo je u ledenu vodu i propustio vazduh kroz zube, osetio je to na tren pre nego što mu se telo opustilo i opet nije ništa osećao. Uzeo je telefon i otključao ga. Ekran je pokazao galeriju i sliku koju je trenutno gledao, on i Nikola, zagrljeni, srećni. Poljubio je Nikolinu sliku i osmehnuo se.
- Izvini rekao je i ušao u poruke.

Nikola je sedeo za radnim stolom sa otvorenom knjigom i sveskom, ali nije ngledao u njih. Probudio ga je čudan osećaj u stomaku, čuo je udaljena zvona i pogledao na sat, bilo je jedanaest sati, završavala se služba u crkvi. Sklopio je oči i nagnuo se ka otvorenom prozoru.
Oče, čuvaj ga.
Ustao je sa tom pomisli i krenuo dole da sipa sebi čašu vode, gledao je kako ispred kuće njegovi roditelji trče oko kola vijajući se i izgledajući kao dvoje zaljubljenih tinejdžera, a ne dve odrasle osobe, nasmejao se i vratio gore, ali ne pre nego što je dopustio sebi da zamisli svoju porodicu u budućnosti, do skora je mogao da vidi obris devojke koja bi nosila njegpvu decu kako se smeje i kako je prelepa, ali sada, sada je samo osetiuo snažne ruke oko sebe dok posmatraju dvoje dece kako se jure po dvorištu.
Sa osmehom na usnama je ušao u sobu.
Iz navike je pogledao u telefon i iznenadio se kada je video poruku, otvorio ju je ne gledajući, već fokusiran da istera dosadnu m,uvu kroz otvoren prozor, zadovoljan što dosada više nije u njegovoj sobi seo je na stolicu i pogledao u telefon.
- Moliš...- promumlao je i neko bi shvatio koliko ga voli zbog načina na koji se svako slovo slivalo sa njegovih usana.
Pogledaol je u prvu poruku prikazanu na eranu, Miloševu molbu da ga voli i osetio kako mu se srce puni sa ljubavi i kako mu raste ponos jer se Miloš usudio da mu toliko veruje da želi da ga Nikola štiti i voli, onda su mu oči pale na narednu poruku i sve u njemu je stalo. Na tren je izgubljen gledao nu poruku, nije razumeo šta slova čine, kakvo je značenje te reči dok se jedan po jedan točkovi u njegovoj glavi nisu krenuli pokretati i on je skočio sa stolice, uplašen i besan.
Dok je jurio niz stepenice telefon je zvonio, ali niko nije opdgovrao, pokušao je još jednom kada mu se javio tih glas.
- Halo?- upitao je glasić i Nikola je stao u mestu, da li je okrenuo dobar broj?
- Um... je l' to Milica?- upitao je sada nesiguran i prestravljen, ako to nije njen broj šta da radi?
- Ne, ovde Damjan.- glas je odgovorio i Nikola se setio malog crvenokosog dečaka, ispustio je vazduh iz pluća.
- Mogu li da razgovaram sa njom, hitno je.- čuo je pomeranje sa druge strane žice kada je čuo zvuk radija kako se smanjuje i glas prelepe starije žene.
- Reci Nikolice?- rekla je veselo
- izvinite što Vam smetam, ali ovo je hitno!- rekao je i nastavio niz stepenice.
- Gde gori?- upitala je čilo, ali je osetio da jhu je zabrinuo.
- Da li je Miloš pokušao da Vas kontaktira?
- Ne.- rekla je, ali onda je čuo pomeranje i Damjanov glas.
- Mama, ima poruka od Miloša.- dečak je stidljivo rekao.
- Šta se dešava?- čuo je kako zabrinuto pita.
- On će odustati.- Nikola je rekao zatvorivši vrata kuće, njegovi roditelji su sedeli u sadu i pogledali ga čudno, ali je on samo mahnuo i kremnuo napred ka izlazu i stanici.
majka je krenula za njim, ali je on opet mahnuo rukom i ona se zaustavila.
- ODUSTATI? Nikola, šta su mu uradili?- čuo je kako pita.
- Mama, ovde je isključenje!- čuo je Damjana i kako nse naglo skreće.
- Nikola mi smo tamo za dvadeset minuta, Damjan zove Kaina, kain će zvati irinu, koliko tebi treba?
Nikola je pogledao na semafor i video autobus kako stoji na stanici. Poput vetra njegove noge su se pomerile i krenule napred pretrčavajući ulicu dok su automobili svirali, ali njega nije bilo briga. Utrčao je u autobus i sav zadihan se sručio na vrata.
- De.. Deset minuta...- rekao je i pogledao u autobus, sva sreća pa je ušao u pravi broj.
- Savršeno.- žena je odgovorila i on je mogao d ačuje kako Damjan nešto mumla u pozadini- Daki, sve je u redu, nećemo poginuti, daj mi oca na spikerfon, Nikola, zovi me kada stigneš, ne ulazi sam.
Ostavljen u tišini Nikola se osetio tako malim i svi njegovi strahovi su se obistinjavali, gubio je nekoga koga nije želeo da izgubi.
Jcaj mu je napustio grlo kada je shvatio da mu baka sa sedišta pruža maramicu da obriše suze, nije mogao da joj se zahvali, već je dopustio da ga starica odvede do sedišta i mazi po ramenu dok je on jecao.

________________________________________________________________________________

Kratko je, ali ovo i naredna dva poglavlja će biti kratki zbog osećanja koje želim u vama da probudim.