Sunce je bilo mlado kada je Nikola ugledao poznatu figuru kako mu se približava.
- Mama!- povikao je i potrčao plavuši u susret.
Niža žena se takođe zatrčala i bacila svoje teške torbe kako bi mogla da zagrli svoju bebu i svoje srce.
- Nikita!- ruskinja je krenula da plače i miluje lice svoga sina.
- Mamčika.- poljubio je njeno čelo i pustio je da se smiri dok je on trčao da uzme njene torbe- Tata je u kolima.
- Je l' se nešto lepo desilo ljubavi?- upitala je gledajući iskreni osmeh na licu svoga sina.
- Mhm...- pevušio je i njegov osmeh je postao još širi.
- Devojka?- odmahnuo je glavom i sklopio oči kao bi joj dao osmeh lude mačke iz Alise u zemlji čuda.
Žena je vrisnula i krenula opet da plače i grli svog sina.
- Moja beba ima prvog dečka!
- Nismo još zvanični mama, blamiraš me...- rekao je i dobio ćušku pre nego što je uspeo da kaže još nešto.
- Pričaj mi sve! Odmah sve!
Smejao se i utovario njene torbe u auto dok je njegov otac, niži, ali krupan bivši pripadnik vojske, ljubio malenu ruskinju i vrteo je u krug.
- Ovo nije gotovo.- promumlala je i sela u kola dajući svom jedincu smrtni pogled.
Na putu do kuće Nikola nije ispuštao telefon iz ruku, nije želeo da bude nepristojan prema roditeljima, ali Miloš je zapravo pričao sa njim! Dobro, nije pričao, pisao mu je, ali je i to bilo duže od njegovih uobičajenih rečenica.
Ispred kuće na obronku grada stajale su nestrpljive devojke i mahale kolima koja su zažmigala blicevima.
- Teta Tanja! Teta Tanja!- vikale su uzbuđeno i skakutale u krug oko plavušice koja se smejala.
Njih četvoro je bilo nerazdvojno. Anđelkina i Nikolina mama su se porodile u istom porodilištu, čak su i delile sobu! Slađina i Tijanina mama su bile bebe od kolevke, a sve četiri, vrlo razdragane i pričljive žene su se upoznale na prvoj vakcinaciji svojih beba i od tada se ne razdvajaju.
- Je l' Vam Nikola rekao!?- Slađa je prva upitala.
Žena je sa uzdahom odmahnula glavom i tri para očiju su strogo sasekle Nikolu dok je istovarao prtljag.
- Šta to ima da joj se kaže?- Miroslav, grubim glasom je upitao i pogledao ka devojkama.
Pre nego što ih je zaustavio Tijana je obuhvatila njegovog tatu oko ruke i šapnula mu u uho.
- Zaista?- upitao je- Mladiću, mi ćemo porazgovarati. A kada se ozvaničite hoću da upoznam i tog dečka.
- Tata!- Nikola samo što nije zaplakao krokodilskim suzama kada su svo petoro krenuli da ga štipaju po obrazima i pevaju staru pesmicu o ljubljenju i popravljanju zuba.
Tri kafe i kutiju kolača kasnije Nikola se obukao u laganu atlet majicu i par trofrtaljki.
- Idem da pokažem Milošu grad!- povikao je i uzeo ključeve i telefon.
- Je l' ti treba para?- njegov tata je upitao iz kuhinje.
Nikola se zamislio i klimnuo glavom.
- Budi pažljiv.- bile su poslednje reči koje je čuo pre nego što je izašao iz kuće.
Briga koju je njegov otac pokazivao je često zbunjivala strance, ali Nikoli je pomogla da razume očeve reči od pre pet godina kada mu je priznao da voli dečake koliko i devojčice.
Dnevna soba nikada nije bila toliko zagušljiva kao te večeri.
- Pa... Moram reći da sam iznenađena.- Tanja je prva prekinula tišinu- Ovo ništa ne menja. Eksperimentiši, ali budi zaštićen. Mada bih bila najsrećnija kada bi se oženio sa devojkom i imao svoje potomstvo, ali ne vidim zašto da ne probaš i ovo. Ali!- pripretila mu je prstom i namrgodila obrve- Popustiš li u školi, nateraću te da budeš knjigoseksualan!- Nikola se nasmejao i saslušao još pretnji koje mu je majka uputila.
Ali teret na grudima mu nije bio lakši. Bio je teži, jer je Miroslav sedeo ćutke, u mislima. Poželeo je da ustane kada je Miroslav progovorio.
- Ne sviđa mi se to. Ali. Ja nisam moji roditelji i neću te izbaciti kao što su moji roditelji izbacili Branislava.- sklopio je oči- Ako voliš brade koliko i brushaltere, šta ja tu mogu. Sin si mi i moja je dužnost da te štitim. To ću i u raditi. Sada.- pucnuo je pesnice- Ko je taj dečko.
Sa osmehom i u mislima Nikola je pogledao ka mestu sastanka i dah mu je zastao u grlu.
Da, taj dečko je bio anđeo. Stajao je sa oreolom crne kose na vetru i sklopljenih očiju upijao sve oko sebe.
- Prelepo.- Nikola nije čuo kada je to izgovorio, ali je znao da je negde daleko čuo svoj glas kao kroz maglu, sve dok se zelene oči od šuma sastavljene nisu otvorile i on je shvatio koliko su blizu.
Kroz glavu mu je proleteo poljubac od prošle noći i on se u panici zatetura. Njegovom rumenom licu nije pomogao osećaj nežnih i tankih usana kada ga je Miloš poljubio u obraz.
- Ćao.- rekao je polako i Nikola je poželeo da propadne u zemlju.
Ne od srama što je sa momkom, već od ideje kako crveno izgleda.
- Ć-Ćao...- Nikola nikada nije mucao.
- Šta bi da prvo vidimo?
- Tvoje telo u kupaćem, ali ovde smo zbog tebe, tako da prvo idemo do katedrale!- Nikola je uspeo da prikrije svoju sramotu i uhvatio je Miloša za majicu i povukao ga do katedrale.
Vojvodina, kao deo Srbije sa najvećim brojem nacionalnih manjina, čak triaest!, imala je i više vera od pravoslavne hrišćanske, koja je bila glavna u Srbiji. Novi Sad kao centar Vojvodine oslikavao je svoju lepotu raznovrsnim građevinama poreklom od raznovrsnih istorijskih perioda, a tu, u srcu grada je bila i katolička katedrala. Činilo se kao da dodiruje nebesa.
Nikola nije znao koje je Miloš veroispovesti i da li u opšte veruje u Boga, ali je znao da Miloš ceni lepotu, a neke od zadužbina duhovnog porekla u Novom Sadu su odisale lepotom.
- Da li nam je dozvoljeno da uđemo?- Miloš je tiho pitao.
- Mislim da jeste. Idemo samo turistički.- Nikola je slegnuo ramenima i pogledao preko ramena.
Miloš je upijao katedralu. Činilo mu se da vidi kako se višem mladiću pomeraju prsti, kao da bi da dotakne hrapavu površinu hrama.

- Hajde.- polako ga je povukao u hladnu unutrašnjost.
Iza debelih zidina opozdravio ih je miris tamjana i raznobojna sunčeva svetlost koju je bojio vitraž sa prozora.
Rozetna je puštala svetlost na oltar i Miloš je polako krenuo među redovima klupa.
Niko u njegovoj porpdici sem njegove tetke nije bio pobožan, ali u njemu je bilo nečega što se smirivalo samo kada bi bio u crkvi. I u Beogradu je često odlazio i u crkve i u katedrale, sedeo bi sam za sebe i uživao u tišini koju su mu pružale freske i ikone sa zidova.
Dodirivao je rezbarije na klupama i milovao rukodržače dok je klizio između redova.
Nikola je stajao blizu ulaza i gledao u anđela kako obasjan svetlom lebdi među redovima i klizi na nevidljivim krilima napred. Prebrzo je išlo.
U Nikolinom stomaku se stvarao strah, ako je ovako brzo planulo u njemu, da li će se to osećanje isto tako brzo ugasiti?
Nije želeo da izgubi interes u Miloša. Još gore bi bilo da Miloš izgubi interes u njega. Da li Miloš u opšte ima interes za njega!?
PA POLJUBIO TE JE MORONU!, drala se njegova podsvest, koju je nazvao Žika, jer je poput pesme Riblje Čorbe - Žika Živac, njegova podsvest bila kriva za sve. Ti si zaista debilan ponekad. Ako mi ne veruješ odvedi ga do parka pa proveri.
Nikola je razmislio. Da, mogao bi u parku dok sede na klupi da ga uhvati za ruku.
Mogao je da zamisli Žiku kako lupa glavu o zid.
Zakikotao se. Iako su osećanja u njemu buktala nije želeo da izgore prebrzo. Voleo bi da oh ostavi da tinjaju, jako dugo, dugo, dok rešava slagalicu koju predstavlja zelenooki momak koji ga je trenutno posmatrao sa drugog kraja crkve.
Na tren je zamislio situaciju. Miloš pokraj oltara, Nikola koga vodi Milošev brat i srećna lica koja im čestitaju.
Izdahnuo je. Ako bi ostao sa Milošem, nikada se ne bi venčali, a iako je Nikolu pomalo sramota da to prizna, on je poput većine devojčica sanjao o svom venčanju, ali je ovo prvi put da mašta da je on taj koji hoda ka oltaru.
- Jesi dobro?- trepnuo je i video zabrinuti izraz višeg mladića.
Klimnuo je glavom i osmehnuo se.
- Da, da. Ako si završio sa balavljenjem oko lepote zgrade hajmo, hajmo! Imamo dosta da vidimo!- povukao je Miloša koji se durio i tvrdio da nije balavio dok se Nikola jače smejao.
Sledeća destinacija je bio Dunavsli park. Nikolino omiljeno mesto pored tvrđave, park je bio poput skrivene oaze usred ubrzanog života.

Zaklonjeni senkom drveta između dve breze, pod bregom sa pogledom na maleno jezerce ispunjeno pticama dvojica su jeli sladoled u tišini. Nikola je krajem oka gledao Miloševu desnu ruku koja je stajala na njegovom krilu. Da nije bila tu usudio bi se da je pridrži, ali ne. Morao je da je drži u krilu!
Iz frustracije je jače zagrizao sladoled i krenuo da mlati rukom oko sebe dok su mu zubi trnuli od hladnoće. Osetio je kako mu neko izvlači sladoled iz usta i otvorio jako stisnute oči kako bi se zagledao u Miloševe, obavijene humorom, zelene oči. U uglovima usana mu je stajala čokolada sa sladoleda, nakrivio je glavu ka Nikoli i prineo drugu ruku, toplu, stavio ju je na Nikolin obraz i Nikola se opustio u dodiru dok je trnjenje u zubima polako zamiralo.
- Hvala.- rekao je napokon.
- Ništa. Ne bih hteo da mi vodič umre, a da turu nismo ni otpočeli.- uputio mu je osmeh i Nikola se približio, ili je to možda bio Miloš.
Ali distanca među njima je nestajala sve dok im se čela nisu dotakla. Nisu se usuđivali da uzmu poslednji korak. Držali su dah, sve dok Nikola nije primetio nešto.
Sladoledi u Miloševoj levoj ruci su se topili i klizili preko njegovih dugih i uzanih prstiju.
- Sladoled se topi.- izjavio je.
- Mhm.- Miloš je uzvratio.
Nisu se pomakli. Nikola nikada nije ni želeo da se pomeri, umesto toga pokušao je da pomeri svoju levu ruku i dodirne Miloševo lice, ali ga ruka nije slušala. Pogledao je dole i osmeh mu se razlio po licu.
Oko njegove ruke bila je obavijena Nikolina i toplota koju je osećao nije bila od zaklonjenog Sunca, već od Miloša.
- Što se smeješ?- Miloš je tiho upitao.
- Držiš mi ruku.- Nikola je rekao.
- Da li treba da je pustim?- zbunjeno je pitao.
- Ne.
Ostali su u tišini i dalje spojenih čela i uvijenih prstiju.
- Nikola.
- Mhm...
- Boli me vrat...
Nikola je prasnuo u smeh i povukao se nazad povlačeći lopatice kako bi čuo to zadovoljavajuće puckanje.
- Što nisi rekao ranije?- nije očekivao da topla roza boja ispliva na površinu Miloševih obraza.
- O... Ovo mi je prvi put...- prošaputao je i sklonio pogled.
- I meni je.. Sa momkom...- dodao je.
- Me... Meni je u opšte.- Miloš je priznao i Nikola je izvukao ruku iz Miloševe i obe ih stavio na njegove rumene obraze.
Približio se i uzeo na sebe prvi korak. Pritisnuo je njihove usne dovoljno da ih oseti na svojima i vratio se u prvobitni položaj.
- Eto.- osmehnuo se sklopivši oči.
- Um.. Mogu li sada da bacim ovaj sladoled? Ruka mi je sva lepljiva.- Miloš je bacio pogled na svoju lepljivu ruku prelrivenu čokoladom i jagodom dok se sa skoro golih štapića slivao ostatak.
Nikola se opet zasmejao i klimnuo glavom. Gledao je kako Miloš ustaje i baca štapiće u kantu, a zatim iz torbice vadi vlažne maramice.
Nikola nikada nije video mladića sa vlažnim maramicama, sem dečaka koji idu na rekreativnu.
- Nosiš maramice?- iskazao je svoje čuđenje i gledao kako setni osmeh leže na Miloševe usne.
- Moja teta je uvek govorila da moraš biti spreman. Bilo da si muško ili žensko, ali posedstvo maramica, labela i flašice vode je osnova za sve.- Nikola ga nikada nije čuo da toliko priča. Slušao je njsgov glas i spokojan izraz lica dok je pomerao usne.
- Pametna žena.- Nikola je promrmljao.
- Izuzetno. Ponekad bih voleo da mi je ona mama.- završio je rečenicu sa glasom jedva iznad šapata.
Nikola je to shvatio kao znak da promeni temu i pogledao u njihove ruke koje su bile jedna do druge.
- I... Jesmo li mi sada... U vezi?- pitao je sa nadom u očima i podvukao svoju ruku pod Miloševu.
Dok su mu obrazi goreli Miloš je sakrio lice pod šiškama.
- A.. Ako ti želiš...- rekao je tiho.
Nikola je mislio da će mu se krajevi usana rascepiti koliko se jako osmehivao.
- Da, da, definitivno da!- rekao je i obgrlio višeg dečaka oko struka.
- S.. Samo ako bi moglo.. Znaš, da što manje ljudi zna.- prošaputao je.
- I dalje si u ormanu?- upitao je i dobio sleganje ramenima.
- Nikada mi se niko nije sviđao dovoljno da poželim da ga poljubim.
- A mene želiš?- upitao je tiho.
- Um... Da... Mo... Možda čak i više.- pogovorio je Miloš i sklonio pogled.
- Dobro je!- Nikola se opustio- Mislio sam da sam jedini perverznjak.- nasmejao se- U redu. Mislim, rekao bih samo mojim drugaricama i roditeljima.
Na tu reč Miloševe oči su se razrogačile i on je pogledao zbunjemo u mladića do sebe.
- Tvoji znaju?
- Mhm. Imam njihovu punu podršku. Otvoren sam ka tome da sam biseksualan, ali nikada nisam bio sa dečkom u vezi.
- Kako onda znaš da si biseksualan?- Miloš je nakrivio glavu.
- Poljubio sam par njih, i svidelo mi se.- izjavio je.
- Poljubio si dvojicu?
- Ne, - namrgodio se i skocentrisao- više, petoricu.
- Onda nekoliko.- Nikola je pustio iznenađen dah iz usta i pogledao u Miloša koji je nosio zadovoljni poluosmeh na usnama.
- Pametnjakoviću.- promumlao je i udario Miloša u nadlakticu.
Miloš se kratko nasmejao, a zatim su se obojica vratila u stanje mirovanja dok su gledali kako nekolicina ljudi, poput mrava, gamiže po parku svako u svom svetu na svom telefonu. Ruke su im bile znojave, ali ni jedan nije želeo da pusti ruku ovom drugom.
Miloš se bojao da će Nikola nestati, a Nikola je uživao u toplini koja je cirkulisala kroz Miloševu šaku.
- Hajde da vidimo Maticu Srpsku.- Nikola je progovorio i ustao.
Ruke im je oblizivao hladan povetarac, sada tako same činile su se previše laganim.
Iako nisu držali ruke obojica su hodali jedan pored drugog sa ramenima koja kao da žude da se dotaknu, više kao Milošev biceps i Nikolino rame, ali više od svega Nikola je želeo da ga zagrli, iako je znao da to nije moguće sa ljudima po ulici, želeo je da može da ga poljubi poput para koji se žvalavio na semaforu i vadio krajnike jedno drugom dok su dva mladića nesretno stajala i pokušavala da ne gledaju u njih.
Nije nalazio to za pravo ni Miloš. Nije on tip da pokazuje pažnju javno, ali prosto držanje ruku nije moglo biti zlo.
Obojica u mislima zamalo da su promašili njihovu destinaciju, staro zdanje Matice Srpske delovalo je kao san za nekoga poput Miloša, željnog lingvističkog i kulturološkog znanja koje su skrivale knjige. Nikola nije znao da li im je ulaz dozvoljen pa su stajali pomalo sa strane ulaza i Miloš se zadovoljio malim znanjem koje je Nikola posedovao. Za nekoliko činjenica je poželeo da ga ispravi, ali je umesto toga slušao melodiju koju je novosađanski akcenat stvarao od reči koje je Miloš sa velikom pažnjom izgovarao.

Nakon obilaska oko zgrade gde se Miloš, poput malog deteta, potrudio da dotakne svaki dostupni delić fasade Nikola je mogao da ga povede na svoje omiljeno mesto, to je bilo i omiljeno mesto svakog Novosađana, ali Nikola se pretvarao da ga je on znao najbolje. Kej.
Pored vode je bilo hladnije i prijatan povetarac se spuštao rekom kvareći Miloševu dugu kosu dok ju je bacakao u svim pravcima. Nikola je zastao i okrenuo se ka Petrovaradinu pokazujući Milošu ponos i diku staroga grada.

Tu je otkrio novu stvar o Milošu, zajedničko divljenje ka zamkovima i tvrđavama.
- Možemo li da odemo tamo?- Miloš je upitao, jedva suzdržavajući uzbuđenje u glasu.
- Naravno. Pođimo.- Miloš mu je bez razmišljanja pružio ruku kao drugaricama svakoga puta do tada i zamrzao se.
Shvativši šta je uradio, pokušao da povuče ruku, ali se iznenadio kada su se Miloševi prsti okrzli o njegove. Nije ga uhvatio za ruku, već je vrhovima prstiju igrao po njegovom dlanu i šetao ih duž Nikolinih prstiju sve dom mu nije sklopio šaku u pesnicu, okrenuo se oko sebe i poljubio manju ruku, a zatim odstupio od rumenog dečka.
- Je... Jesi li siguran da nikada nisi imao vezu?- Nikola je upitao, i dalje rukenih obraza dok ga je vodio izvan keja.
Miloš je klimnuo glavom, ali je stisao usne i uvukao donju usnu između zuba, navika koju je pokupio od tete.
- Samo, neko mi je rekao da slušam svoje srce i radim ono što mislim da je dobro.- odgovorio je isuviše tiho za bilo koga izvan njihovog ličnog balončića.
- Ta osoba je izuzetno pametna.- Nikola se zakikotao.
- Već si to rekao.- sada se Miloš osmehnuo.
- Tvoja tetka opet?- upitao je.
- Teta, - ispravio ga je- ne voli kada je zovemo tetka, kaže da zvuči strogo. Što je donekle istina.- Miloš je počešao zadnji deo vrata i pogledao na gore.
- Pa, u svakom slučaju, slažem se sa tvojom tetom, i što se naše veze tiče, približio se Milošu, tako da su im se ruke češale- hoću da uvek radiš ono što ti scre kaže. Dokle god to nije da me povrediš, inače ćeš imati tri vrlo ljute devetnaestogodišnje devojke na vratu, malenu ruskinju, odnosno moju mamu, i mog tatu.
Miloš se nasmejao kroz nos.
- Mogu da kažem isto, samo što bi u mom slučaju imao sedam osoba koje pokušacaju da spreče ženu od metar i šumske jagode da te ne proguta.
- Sedam osoba?- Miloš je digao obrvu.
- Teča i mojih pet braća i jedna sestra.
- Imaš šestoro braća i sestara!?- Nikola se zagrcnuo na vazduh.
- Pa nemam ja, oni su tetina deca, ja imam starijeg brata i sestru.- odgovorio je nekako tužno.
- Znači ti si najmlađi.
- U kući da, istih sam godina kao tetini prvi blizanci, a stariji sam od svih ostalih. Tu je Damjan od petnaest godina, Nina od dvanaest i blizanci od devet. Damjan i najmlađi blizanci su usvojeni.
Nikola je mogao samo da drži vilicu od toga da ne dotakne pod.
- To je svejedno puno dece.- rekao je.
- Mhm. Porodične gozbe kod bake i deke su uvek prepune galame. Je l' ti imaš nekoga?- upitao je ispod šišaka.
- Ne, jedinac.- rekao je ponosno- Mada pored Tijane, Anđelke i Slađe kao da nisam.- nasmejao se.- Ah, evo nas.
Petrovaradin se izdizao ispred njih delujući zatrašujuće u svojoj lepoti i eleganciji.
Miloš je mogao da primeti kako je tvrđava neočuvana, ali to ga nije čudilo. Ipak su oni u Srbiji gde ne poštuju ništa dok ga ne izgube.

Tišina je bila njihov način razgovora. Dok su gledali na grad, naslonjeni na ogradu nisu razgovarali, ali su opet bili dovoljno blizu da im reči ne budu potrebne.
Ne znaju mnogo jedan o drugome, ne znaju čak ni kada su rođeni, ali ima vremena za to, sada kada su se povezali imali su svo vreme ovoga sveta da upoznaju svaku poru na koži i svaki džep u duši.
Ili se barem Nikola tako nadao, u njegovom stomaku kao da je postojao kamen koji ga je vukao na dole svaki put kada bi video Miloševo lice. Iako se smejao u njegovim očima nije bilo onog sjaja koji su imale Nikoline oči. Njegove oči, u svoj svojoj lepoti, delovale su umrtvljeno. I to ga je plašilo.
Ali ko je on da mu to kaže? Znaju se tek deset dana, zajedno su od dva popodne. Možda Nikola sam to umišlja.
Miloš je bio izgubljen u mislima. Mislio je na to kako je Nikola priznao svojim roditeljima, razmišljao je o svom ocu koji je uvek mirisao kao podrum pića i svojoj majki sa brijačem u rukama. Nije mogao da im kaže.
Iz misli ga je probudila poruka.
M. T.
Kako ide sastanak? 😘
Nasmejao se i nije primetio Nikolu koji krajem oka čita poruku.
Srećica
Dobro, nije pobegao.
Nikola je svu svoju koncentraciju usmerio ka tome da se ne smeje.
M. T.
Nije kao da bi pobegao, jedino ako je neki kreten. Jesi još sa njim?
Gledao je kako se Milošu razvlače usne u mali osmeh.
Srećica
Da. Gledamo zalazak Sunca.
Osoba sa kojom se dopisivao je definitivno brzo kucala. Mora da je bila neka mlada.
M. T.
Ohohohohoho! Ko je to meni romantičan? Sada mrš sa telefona da te papučom ne bi gađala i poljubi ga! Plus. Hoću sliku da znam koga da ganjam ako te povredi!
Miloš je pocrveneo i Nikola je sklopio delove slagalice da otkrije od koga su mu stizale poruke.
Srećica
Tetoooo!
Odgovor nije kasnio ni minuta.
M. T.
Šta? Dobro. Ne bih ga mnogo povredila. Sada. Uživaj.
Nikola je uzeo Milošev telefon brzinom svetlosti i zaključao najnoviji samsungov model, kada ga je ulalio ušao je u kameru koja je stajala u uglu i povukao Miloša ka sebi.
- Ni.. Nikola!- čulo se škljocanje kamere i Nikola je poskočio odvajajući se od Miloša kako bi ženi, koja deluje izuzetno važno u Miloševom životu poslao multimedijalnu poruku.
Slika nije bila savršena, ali je bila lepa. Nikola je bio propet na prste sa osmehom mačora iz Alise u zemlji čuda, sa obrazom pripijenim uz Milošev, koga je povukao na dole dok je Miloš vikao njegovo ime.
M. T.
Oh! Oh! Oh!
Ovo ću da uramim!
Nikola je krenuo da se smeje i predao telefon nadurenom Milošu.
Srećica
Mrzim vas oboje! Kao prvo- promeni moje ime u svojim kontaktima, kao drugo- nemoj da te sanjam da bi tu sliku pokazala nekome.
Odgovora nije bilo dobrih četrdeset i pet dok nije stigla poruka.
M. T.
Ups...
Poruka je sadržala sliku koja je naterala Miloša da pocrveni, bila je uslikana nečijim telefonom, pošto su blizanci gledali u tetin telefon i umirali od smeha. Usledila je slika hiperaktivne plavušice koja je skakutala držeći telefon, zatim je tu bio Damjan sa pogubljenim pogledom, ali sa malim osmehom dok je u drugoj ruci držao telefon, a onda mu je telefon zazvonio. Miloš je pogledao u Nikolu koji se nevino kezio i javio se stavljajući slušalicu na Nikolino uvo.
Gledao je kako se dečko cima od vrisaka i onda pokupio telefon vraćajući ga na uvo.
- Mišoooo!- jedan od mlađih blizanaca je kukao
- Mama nam ne da da vidimo slikuuuu!
- Mišoooo!
- Kako izgleda!?- upadali su jedan drugome u reč dok Miloš nije uzdahnuo i spustio slušalicu.
- Izvini zbog toga.- rekao je i pogledao na dole ka Nikoli koji se uprkos svemu i dalje smejao.
- Opušteno, deluju kao divna porodica.- rekao je polu sarkastično.
- Jedu. Kada im tetka očita lekciju pre nego što napuste kuću.- nasmejao se.
Nikola je pogledao okolo i dok se Sunce spuštalo on je povukao Miloša u snku drveta, sakriveni ispod grana, nisu bili viđeni.
Nikola je izvukao svoj Ajfon (iPhone) i ušao u kameru.
- Sada je red na mene.- rekao je i podigao kameru da se obojica vide.
- Moramo li?
- Apsolutno.- Nikola je uzvratio i zakikotao se, na najmuževniji mogući način, a onda osetio kako ga Miloš podiže.
Zagrizao je usnu kako ne bi vrisnuo i pogledao ka lenjem izrazu lica višeg dečka.
- Boli me vrat kada se savijem.
- Marš!- Nikola se na durio i osetio kako Milošev prst pritiska njegov na kameri.
Posle bezbroj slika u tami krošnje sa prednjim blicom Nikola je ubedio Miloša da ga isprati do kuće.
Sada, u tami drveća obavio je ruke ispod Miloševih i naslonio uvo na njegove grudi. Miloš je nelagodno odmorio svoje ruke na Nikolinim leđima.
- Miloše?
- Mhm...
- Mogu li da te poljubim?
Nije dobio odgovor, već samo stidno klimanje glave koje mu je, iskreno rečeno, značilo više od bilo čega drugog.
Izvio se na prste i Miloš ga je susreo na pola puta. Poljubac je duže trajao. Nije bilo pomeranja usana, niti jezika, samo prost didir usana na usnama. Nikola se nije usiđivao da produbi poljubac jer Miloševo srce već lupalo trista na sat.
- Laku noć...
- Laku noć...- Miloš je prošaputao i dok je gledao kako odlazi povikao je- Javi mi kada stigneš.
- Naravno!- Nikola je uz osmeh odgovorio.
Da, ovo je bilo drugo veče za redom u jako dugom periodu od osamnaest godina da je Miloš zaspao uz lepe reči i tanušni osmeh na usnama. Zašto ga je to činilo tako srećnim? Jer se napokon osećao živim.
__________________________________________________________________________________
Mislim da ću za prvo vreme ustaliti termin da poglavlja budu jednom nedeljno, sredom; barem za prvo vreme.
Ostavite svoje slobodno mišljenje.
Different_so_what