Sve se dešavalo kao da Nikola nije bio u kontroli nad svojim telom, pratio je Miloša, radio stvari automatski, bez prevelikog razmišljanja i onda, odjednom se našao ovde. Poslednje čega se seća bio je Milošev poziv da idu da se voze biciklovima. Zajedno su krenuli ka izlazu iz sela. Vazduh je bio prepun raznih mirisa, dalek miris balege bio je ublažen mirisom pokošene trave, paradajiza, jagode i prepun vlage od obližnje bare. Sunce je farbalo nebo tonovima narandžaste i ljubičaste, prepritali su se i dosezali do visokog meseca. Aon, stajao je mirno, bleda mrlja na šarenom, jarkom nebu, kao da sa visine i bez ikakvog osećaja gleda na krvarenje umiraćeg sunca, snažno zeleno lišće topole je tamnelo, ponekad kao da gori, a opet kao da je još svežije zeleno. Miloš je skrenuo ka puteljku između dve kuće razdvojene poljem deteline. Skočio je lako s bicikla i naslonio ga na ogradu imanja.

"Ideš li?", pogledao je ka Nikoli i on je shvatio da stoji na putu buljeći u Miloša.

Vrhovi ušiju su mu postali iste boje kao sunce dok je gurao bicikli do Miloševog i naslonio ga na njegov. Lagano, kao povetarac vrhovi Miloševih  prstiju su dotakli njegove, a onda jače, kao Košava, progurali se između njegovih i stegli njegovu šaku. Bez reči povukao da je za sobom, stazom preuskom i za jednu osobu je su išli prislonjeni  uz ogradu, kao da se boje da budu pronađeni u postom kraju, šunjali su se dok je Nikolino srce kucalo u njegovom grlu, a graške znoja se zaustavljale kod njegovih obrva i onda nastavljale dalje niz obraze do brade. Kako su nastavljali tako su se teren spuštao nizbrdo, Miloš ga je cimnuo i pustio njegovu ruku pre nego što je krenuo da trči, usne otvorene dok su prigušeni krci izlazili napolje, njegovo lice razvučeno u dečijem ushićenju. Trčali su nizbrdo dok se Nikola nije sudario s Milošem i spleteni pali su na vlažnu travu i zemlju nedaleko od bare.

Inicijali šok je brzo napustio Nikolino telo i on je krenuo da se smeje, povlačeći se u sedeći položaj, Miloš ga je pratio.

"Hajde,skoro smo tu.", ponovo je uzeo njegovu ruku u svoju i povukao ga na gore podsećajući ga na razliku u visini između njih.

Šaka oko Nikoline je bila topla, puna života i tiho, duboko u srcu, Nikola se zakleo da će učiniti sve da takva i ostane.

Pažljivo su prešli preko palog debla, izmežu grana dve isprepletene vrbe i izbili su na čistinu, umesto topola okruživala ih je hrastova šuma, mirisalo je na sveže, nebo se jasnije videlo i u daljini je Nikola mogao da razazna tamne obrise Fruške gore. Na proplanku nije bila tišina, čula se voda, poj pokoje pice pevačice, lepet krila, kreket žaba i zujanje pčela, poljsko cveće je izgledalo tako mekano. Nikola se sagnuo i dotakao ga osećajuči kako klizi pod njegovim prstima. Krajem oka je mogao da vidi malu crkvu, Miloš mu nije do mira, povukao ga je u pravcu crkve, preskočili su nisku kapiju drvene tarabe i krenuli ka visokim stepenicama crkve.

"Ovo je plavno područje, zato je tako visoka.", Miloš je odgovorio

Protegao se i izvukao ciglu koja je bila uklesana kao kutica, pomalo rđav ključ se našao u njoj i Miloš je pustio Nikolinu ruku da otključa vrata.

"Ova crkva služi više kao podsetnik na Sveticu iz ovog kraja, ona ju je i podigla, ovo je replika naravno, stara crkva je bila od drveta, propala je davno...", pričao je

Miloš se zamislio, unutar broda nije moglo da stane više od desetoro ljudi, oltar nije bio bogat i zlatan kao u katoličkoj crkvi u Novom Sadu, ni ukrašen kao u Pravoslavnoj, čitava crkva je bila skromno odrađena. Miloš je seo na uzvišenje pred oltarom i pogledao gore ka freski Hrista Pantokratora, kao da mu poručuje nešto. Prateći ga, Nikola je seo pored njega i pogledao gore.

Neprimetno Miloš se naslonio na njega.

"Plašim se...", započeo je, "Više nemam mamu i tatu... Mislim, izgubio sam ih odavno, ali.... Više nemam dom.. Ne u stvari...", isfrustrirano je uzdahnuo.

Nikola se okrenuo ka njemu, prislonio je šake na Miloševe obraze i prineo njegovo lice svom.

"Tu sam...", prošaputao je i prislonio svoje usne na Miloševe.

Nije ih pomerao, dopuštajući Milošu da se navikne. Miloševe ruke, stidljivo, polako su se pele do Nikolinog vrata, jedna više, ka njegovoj kosi, a druga je ostala šakom na strani njegovoh vrata sa prstima na zadnjem delu, masirajući kožu koja se brzo hladila okružena kamenom crkve.

Prvi se Miloš povukao kada mu je ponestalo vazduha, crven u licu, sa suznim očima. Nikola nije mogao a da se ne nasmeje.

"Znaš da treba da dišeš kroz nos?", pitaoje i njegov smeh je odjekivao kada je Miloš odmahnuoglavom, sada crven od stida, "U redu je...", ponovo je uzeo njegovo toplo lice u svoje šake, "Prati moje usne... Kada osetiš moj dah na svom obrazu,i ti izdahni.", poslednje reči je izgovorio tik uz Miloševo lice.

Miloš je mogao da osetinjegovu toplinu i samo što je klimnuo glavom ponovo je osetio meke, blede usne natrag na svojima. Nesretno, nestripljivo, ali uporno je pratio Nikoline usne, gore-dole, gore-dole u prijatnom ritmu dok je Nikolin topli dah stajao na njegovom obrazu, dok je on sam imao problema da se seti da mora da diše.

Nikola se prvi povukao i usne su mu otputovale do Miloševih očiju koje je nežno poljubio, zatim njegove usijane obraze i na kraju njegovo čelo. premestio se iz sedećeg položaja i sad je klečao na ispravljenim butinama pred Milošem. Uz blago drhtanje trepavica je otvorio svoje plave oči i osmehnuo se lagano gledajući dole na Miloševo lice u njegovim šakama.

Miloševa usna je zadrhtala i Nikola se sagnuo da ih opet poljubi, nežno, kratko pre nego što se povukao i osmehnuo.

"Ja sam tu, Milica je tu, Kain je tu... A dom... Dok... Dok ga ne nađeš.... Mogu li ti ja poslužiti kao dom?", nakon što su reči spale sa njegovih usana shvatio je koliko glupo zvuči i poželeo da se udarii.

Miloš je zaplakao, privukaoje Nikolu bliže i plakao kvaseći Nikolinu majicu svojim suzama. Nije plakao dugo, ubrzo se povukao i pogledao ka Nikoli, drhtavi osmeh na njegovim crvenim usnama.

"Hvala... Za... zapravo sam hteo nešto da ti kažem...", nežno je odgurnuo nikolu da bi ustali i poveo ga nazad, ka izlazu iz crkve, prekrstio se i promumlao nešto stojeći za tren duže od Nikole u vratima crkve pre nego što je izašao, zaključao crkvu.

Nikola nije shvatio koliko mu je bilo hladno dok nije izašao napolje i shvatio da se trese pri odsustvu sunca.

"Šta si hteo da mi kažeš?", pitao je okreću ći se ka Milošu.

"Da sam spreman... Znam da se sve desilo skoro i... I da ću još plakati, osećati se slabim i nemoćnim, ali sam spreman, spreman sam da kažem.. Zbogom  svom starom životu.", drhtavo se osmehnuo.

Ponos je ispunio Nikoline grudi na te reči i on se osmehnuo toliko jako da su ga boleli uglovi usana, prišao je Milošu i popeo se na vrhove prstiju, miloš ga je sreo negde na sredini i podelili su još jedan poljubac.

Kraj.

__________________________________________________________________________________

Želim da se zahvalim svima koji pročitaju ovu priču. Ona se ovde završava. Kada sam krenula da je pišem, ona je izgledala drastično drugačije u mojoj glavi, međutim i ja sma odraslai ideja je evoluirala u mojoj glavi.

Ovo je kraj moje priče, ali ne i kraj Nikole i Miloša, za njih je ovo samo deo putovanja po nazivu život, htela sam da ovu priču završim otvorenim krajem, da im obojici dam mogućnosti da se dalje razvijaju zajedno, ili pojedinačno, da oni sami krejiraju svoj dalji život.

Još jednom vam iz sveg srca zahvaljujem na tome što ste pročitali ovu priču.

S ljubavlju,

Mima