U Nikoli se sve ledilo i kuvalo u isto vreme. Kriz vene je šikljala vrela krv, pekla mu srce kao hiljade bičeva i terala ga da brže radi, dok su mišići ostajali zategnuti, napeti, smrznuti i odbijali da se brže pokreću.
Nikolina glava je bila svet za sebe.
Uplašen, Nikola se kretao kroz park do Miloševe kuće.
Ali to nije bilo dovoljno brzo. Ništa nije bilo dovoljno brzo.

Umesto lifta koji je odbijao da se spusti sa trećeg sprata Nikola se odlučio za stepenice. Dok se penjao ka prvom spratu užasna misao ga je sustigla.

Šta ako je prekasno?

To je bilo sve što je bilo potrebno da vatra pobedi led i da se njegovi mišići povinuju željama mozga kidajući vlakna koja ih drže dok se on penjao.

Nije zvonio, lupao je na vrata sve dok mu ista žena, koju je odbijao da zove Miloševom majkom, nije otškrinula vrata.

U strahu da ga ne izgubi Nikola je dopustio besu da preuzme oblike bola i tuge kako bi ih zamaskirao i dao mu snage da se suoči sa nesnosnom ženom.

- Gde je!?- povikao je odbacujući je od vrata i ulazeći u kuću.

Nije obraćao pažnju na čoveka u kuhinji koji se drao, na otvaranje jednih vrata.

- Gde je?- ponovio je.

- Ne... Ne znam...- žena je jecala- U...Udario me je...- kukala je ka mužu koji je pokušavao da ustane od stola.

Nikola je krenuo dalje u kuću kada je video svetlo u kupatilu. Da li je to bila sudbina ili slučajnost da je primetio svetlost koja je izlazila iz kupatila na svetlosti dana, nikada neće znati, ali bio je srećan zbog toga. Iz sve snage se zaleteo u vrata koja su ga odbacila u nazad, kada ga je neko uhvatio za ramena.

Užasan miris alkohola, zaglušio mu je čula i debeli prsti su se zarili u njegovo rame.

- Ko si ti da razvaljuješ MOJU kuću!?- zaurlao je pribijajući Nikoluuz za zid.

Bes je nestao i Nikola je zajecao.

- On umire! Debilu jedan, on umire!- vikao je kroz suze i batrgao se.

- Pa nek umre.- Nikoline oči su se rasirile na veličinu oraha dok se bes vraćao, snažniji no ikada, kipteo je u njemu, no pre nego što je uspeo da razazna zaglusujuće zvukove iz pozadine i reči koje je želeo da uputi trutu ispred sebe trut je pao.

Iza njega je stajala vrlo uzrujana Milica sa tepsijom u ruci. Raščupane kose bacila je tepsiju sa strane i Nikola je uspeo da čuje Mirjanin cijuk. Pre nego što je uspeo bilo šta da je pita ona se zaletela u vrata i Nikola je čuo kako puckaju. Zaletela se još jednom i vrata su se nakrivila.

Uhvatio ju je za rame i pomerio malecnu ženu kako bi se on zaleteo. Vrata su popustila pod njegovom težinom i Nikola se našao na vratima koja su se oslonila na mašinu za veš.

- Miloše!- povikao je i poleteo ka kadi iz koje je virilo samo pola lica visokog mladića.

Nije primetio kada mu se kvaka zabila u butinu, kada se okliznuo na vodu i baricu krvi, niti kada je Milica povukla vrata.
Sve što je video bila je Miloševa bleda koža, i crvena voda. Užasno crvena.

Uz jauk Nikola je izvukao Miloša iz voda. Nije znao da li je to od vode, ali Miloševo telo je bilo toplo i nada u Nikolinim grudima je plamsala.

- Diši, diši...- mumlao je dok je pipao njegov vrat- Diši... Molim te... Diši...- osetio je ruke oko sebe i pre nego što je uspeo da se izbatrga video je kako Milica prilazi Miloševom telu i opustio se.

- Diši... I ti diši Nikola.- Kain je šaputao dok je sedao na poklopljenu wc šolju sa Nikolom u rukama.

Nikola je tek onda shvatio da diše užasno kratko, da mu je nos zapušen i da se suze neprestano slivaju niz njegovo lice.
Kain ga je drmao i nežno šaputao u njegovo uho dok su Damjan i Milica klečali oko Miloša.

Oči su mu se razrogačile i on se napregao da pobegne od Kaina kada je video Miloševu ruku koja se zgrčila i opustila pre nego što je Damjan uspaničeno zajecao.

- Mama!- zaplakao je- Mama!

- Idi po suvu odeću.

- Mama...- jecao je dečak, kao da se gušio na nevidljivu knedlu.

- Odmah.- strogo je zapovedila i sa poslednjim jecajem Damjan je požurio iz kupatila.

- Šta se dešava!? Milice šta se dešava!- Nikola se otimao i otimao pokušavajući da se oslobodi.

Miličine reči su se vratile na Miloševe grudi i Nikola je zajecao.

Ne sme da umre. Ne, ne! Bori se. Bori se Miloše. Toliko toga ti nisam pokazao. Molim te. Miloše!

Kao na znak Damjan i hitna pomoć su uleteli u kupatilo. Malo kupatilo je bilo premalo za toliko ljudi i Nikola je grebao Kaina dok su ga on i Damjan izvlačili iz kupatila.

Kain je zapravo morao da se pomuči da, naspram sebe, sićušnog mladića obuzda. Uvukao ga je u Miloševu sobu i seo sa njim na krevet ljuljajući ga kao što bi ljuljao i Damjan kada bi se probudio iz košmara.

Uplakanog lica, Damjan je stajao pokraj vrata i gledao kako ljudi ulaze i izlaze iz stana. Mirjana je stajala na vratima dnevne sobe držeći se za grudi sa očima punim suza.

Maleni crvenokosi dečak nije mogao da misli dobro o njoj. Koliko god da se trudio nije video žal u njenim očima.

Od silnog piljenja u Mirjanu nije primetio da je Miloš sa maskom za vazduh prebačen na krevet i iznet iz stana. Kada ga je majka dotakla odskočio je. Poput nje i on je po sebi nosio tragove Miloševe krvi.

- Kaine, idi u bolnicu sa njima.- rekla je smirenim i tihim glasom.

- Sada si našla da govoris tiho.

Nikola nije mogao da vidi izvor nepoznatog glasa, ali ga je više iznenadio bes u milim očima zabrinute tetke.
Umesto odgovora njena meka ruka sa dugim bledim prstima susrela se sa nečim mekim i u vezduhu je odjekivao zvuk.

- Ne mog sina, kurvo jedna!- Nikola je začuo krik i Kain ga je pustio skočivši na noge.

Viša, ali mršavija Mirjana je krenula ka Milici sa noktima poput kandži zarila ih je u miličinu mišicu siktajući u njeno lice.

Milica je okrenula glavu ka Kainu koji je stajao spreman da rastrgne Mirjanu na mestu.

- Kaine. Bolnica. Damjane odvedi Nikolu u kola.

- Slušaj me dok ti pričam, ćurko!- Mirjana je jaukala poput zarobljene zveri.

Nikola je osetio kako ga Damjan povlači sa kreveta i kako ga provlači, prateći Kaina. U hodniku Nikola je video mladića, starijeg od Miloša, ali istog oblika lica i očiju, ubitačno zelenih, međutim Miloševa crna kosa bila je zamenjena prljavo plavom, skoro karamel braon i mnogo kraća.
Pogled mu je bio zamagljen suzama, a obraz crvenio sa otiskom dugoprste šake. Nikola nije mogao, a da mu ne uputi oštar pogled dok je pratio nered crvenih lokni.

Milica je čula kako se vrata stana zatvaraju i izdahnula pre nego što je vratila pogled na izvor buke.

- Ućuti.- bilo je nešto u njenom glasu što je nateralo mlađu od dve da zaklopi usta- Miloš je živ, i dalje je vitalno ugrožen. A vidiš. Miloš je tvoj sin. Znaš, ti imaš dva sina. I pre nego što kažeš bilo šta razmisli da li je pametno, korisno i istinito.- pogledala je u zatečenu sestru- Vidim. Nije. Miloš će ostati u bolnici jedan dan od kako se probudi, biće pod prismotrom. Ali ako se Kain pita, a pita se, jer je uradio nešto od svog života,- naglasila je i uperila pogled u dnevnu sobu gde je ugurala polu svesnog zeta- mi ćemo se videti sutra. Doći ću da se ovo rasčisti.

Na upitni pogled pogubljene sestre Milica je zakolutala očima i pustila malo zlobe koju je čuvala duboko u sebi da ispliva.

- Ovo je imak moj stan.- svukla je ruke svoje mlađe sestre sa svoje majice i osmehnula se pobedonosno dok je izlazila iz stana sa poslednjim mahanjem, zalupila je vrata sigurna da će barem jedan od ramova koji vise po zidovima otpasti.

Zadovoljna sobom osmehnula se i ušla u lift.
Pogledala je u svoj odraz i sklopila oči, nije mislila da će se ikada opet videti oblivena tuđom krvi. Pustila je kosu iz neuredne punđe i zarila ruku u magični džep svojih pantalona gde se uvek nalazila barem jedna papirna maramica. Obrisala je polu svežu krv sa svojih ruku i izašla iz lifta. Kola su i dalje bila neuredno parkirana kod ulaza u zgradu i dva dečaka su sedela u njima pognutih glava i tiho šaputala. Izmamili su joj osmeh na lice i Milica otvori vrata od kola.

Nikola je sa zadnjeg sedišta pogledao ka Milici nesiguran šta je isplanirala. On je želeo da ide do Miloša, odmah, ali nije znao da li bi mu Milica dopustila.

- Nikita,- pogledao je ka ženi razbarušene kose i video kako mu pruža paket vlažnih maramica- šta kažeš na ovo?- upitala je i pogledala ka svom sinu i opet ka njemu- Sada kada se obrišemo odemo do Nikole,  jer želim da razgovaram ozbiljno sa vama troma i onda se svi lepo pridružimo Kainu u bolnici?- upitala je ljupko.

Koliko god da je želeo da se buni Nikola nije mogao. Samo je klimnuo glavom i video da Damjan čini isto. Milica je humnula u znak razumevanja i upalila radio. Pre nego što je glasna muzika mogla da zabruji i Nikoli stvori još veću glavobolju Milica ju je promenila i prelepi instrumental, nežna kombinacija viole i klavira rasipala je po vazduhu dok je ženski tenor tiho raznosio reči od svile. Nikola ih nije razumevao, ali osećao je smirenost o kojoj je pevala. Čudno, posle svega osećao je smirenost.

- Stigli smo.- Milica je tiho rekla i pogledala preko svog ramena u dva usnula dečaka.

Osmeh sa lica joj je nestao i ona je zagrizla usnu. Muzika se ovog puta nije poklapala sa njenim osećajem krivice. Nije mogla, a da ne misli da je mogla da spase Miloša. Da ga je samo otela od roditelja kako je želela već godinama. Jače je ugrizla usnu, ali pre nego što je uspela da dublje zađe u crnilo uma primetila je kako se vrata kuće otvaraju.
Mahnula je ka Nikolinoj majki i opet se okrenula ka usnulim dečacima.

- Ajde, ajde bubice...- tepala je gugutom- Bubice...- otkopčala je pojas i okrenula se da ih prodrma.

Damjan je odmah otvorio oba oka dok je Nikola lenjo otvorio jedno, a onda odjednom ustao. Kao da nije bio svestan da li je sve sanjao ili ne. Razočaran, protrljao je oči i otvorio zadnja vrata.

- Koljenjka!- njegova majka je povikala gledajući polu mokru i krvavu odeću svog sina.

- Sve je u redu.- umorno je lagao.

- Ako nije problem, da li mogu da razgovaram sa Vama i Vašim suprugom?- Milica je upitala, kada je plavuša klimnula Milica se okrenula ka Nikoli- Ali prvo bih želela darazgovaram sa Nikolom.

Tanja je spremila čaj za dečaka koji je poslušno sedeo za stolom u trpezariji dok je Miroslav nervozno gledao na sat. Nikola je već pola sata bio u sobi sa Milicom.

Tanja se osećala napetom dok je sedala za sto. Damjan nije orogovarao i ona je po njegovim uspravnim ramenima i pogledu bačenom na pod, shvatila da od njega neće ništa izvući.

Nikola je sišao niz stepenice, presvučen i vlažnih očiju dok ga je Milica pratila sa rukom na njegovom ramenu.

- Nikita, reci, molim te.- Tanja je prozborila i Damjan je uzdahnuo.

- Moj sestrić, on nije ni loš mladić, niti bilo šta tako.- Milica je odgovorila kada je Nikola jače stisao usne- On je samo neko ko je uplašen, jer u živitu nikada nije imao majčinu nežnost, očev smeh, imao je mene, ali ni ja nisam mogla da budem zauvek tu. Ono što želim da kažem je, nemojte da ga osuđujete zbog ovoga.- zastala je i uputila im snažan pogled- Miloš je pokušao da izvrši samoubistvo.- Tanja je poklopila ruku preko usta, a Miroslavov stav se ukrutio.

- Šta ga je nateralo?- Tanja je upitala sa suznim očima.

- Ne znam. Ima toliko stvari, ali razlog zbog koga vam ovo govorim je drugi. Nikola je trenutno jedini za koga mislim da može da ga izvuče iz toga. Ljubav i nežnost koju mu moja porodica pruža su jedna vrsta nežnosti, ali ono što mu Nikola može dati je nezamenjivo. Znam da ni jedan roditelj bez razmišljanja ne bi dao svoje dete strancu, ali ja to upravo tražim od vas. Želim da povedem Nikolu sa sobom i Milošem na nekoliko dana. Znam da je ovo loš trenutak za to, sa prijemnim iza ćoška, ali oni će učiti, to vam garantujem, jer i moja dva duduka moraju da uče.- kada je pustila da se zabrinutim roditeljima to slegne nastavila je- Tu je i druga stvar. Nikola želi da upiše filozofiju. Prethodnih dana smo pričali dosta o tome i Nikola je izrazio želu da studira u Beogradu. Znam da je Beograd daleko, i da naspram Novog Sada deluje kao košmar, ali on ne bi živeo sam. Dogovorili smo se da on sa Milošem i mojim najstarijim blizancima živi u mom devojačkom stanu. Kiriju ne bi plaćali, hranu bi donisili od mojih roditelja, a troškove bi delili na četiri ravna dela, ja bi plaćala tri za moju decu- Nikola je osetio osmeh na usnama kada je shvatio da je nazvala Miloša njenim detetom- i vi za Nikolu. Ne očekujem odgovor odmah za ovo sa fakultetom. Znam da je Nikola jedinac i da je teško, i da mnogo tražim od vas za dete koje niste ni upoznali, ali molim vas, otvorite srce i njime sagledajte ovo. A sada, odvešću Nikolu u bolnicu jer gospodin odbija da razgovara dok se ne uveri da je Miloš u redu.

Tanja se zakikotala i klimnula glavom dok je Miroslav sedeo zamišljeno i gledao za tri figure.

- U šta li se uvalio...- Tanja je uzdahnula.

- Ne znam. Ali...

- Njegov osmeh.- Tanja je završila i pogledala u mužuvljeve oči.

Taj osmeh je bio vredan svih muka.

____________________________
Samo malo mog rukopisa pisanja ruskih nadimaka...
Znam da se objavljivanje poglavlja rasteglo, ali sam izgubila volju za bilo čim sem za čitanjem. Potrudiću se više za naredna poavlja.