Miloš sebe ne bi okarakterisao kao slabića ili kukavicu, ali upravo to je bio. Ne zato što je plakao u Nikolinom naručju u svom krevetu nego zato što se bojao da izađe. Osećao se kao da na sebi ima etiketu, tetovažu na čelu ili žig na grudima.
Tuširanja nisu pomagala. Voda kao da je težila tonu dok ga je ostavljala da se muči sa demonima koji ga nisu napuštali.
Opet. Dešavalo se iznova i iznova, niko ga nije spašavao dok se davio u sećanjima.
Možda bi ga neko i spasao da nije odbijao. Nije pričao o tome, znao je da ga niko ne sluša.
Zaboravio je na sve dobre ljude koji su o njemu mislili i video je samo tamu oko sebe.
Nikoline neumorne usne koje su pričale i pričale nisu ponagale, Nikoline tople ruke nisu ga grlile, stezale su ga. Sama koža mu je bila tesna.
Bio je svestan da se plaši, a još svesniji da ako njegovi roditelji saznaju gubi sve.
Nije shvatio kada je zaspao, ni kada je Nikola otišao, ali nije plakao kada se sam probudio. Sa utrnulim telom otišao je u kupatilo i seo na poklopljenu wc šolju. Naslonio je glavu na zid do sebe i krenuobds uzima bočice parfema. Prinosio ih je nosu, ali sve je bilo bledo. Ni kedan miris nije mogao da ga osvesti.
Shvatio je da mu se to opet dešava.
U vrtlogu de ža vua mogao je da se blago seti osnovne škole, bola koji je nosio, izdaje koja ga je i dalje izjedala, i ponosa. Ponosa koji je izgubio.
Ustao je na drhtavim nogama i osetio se iscrpljenim. Ruka je udarila o veš mašinu, ali bol nije naišao, samo tuoo pulsiranje.
Izveštačeni, animalistični osmeh mu se razvukao po usnama. Delovao je kao hijena bez gornje usne koje bila uvučena i rastegnuta, sa bljestavim zubima se povukao u svoju sobu i legao na krevet.
Nije znao da li poseduje snagu da se bori opet.
Opet? Za trenutak se zamislio. Kako se prvi put izborio. Ni tada miko ništa nije znao.
Smeh je ispunio stan, da je to bio radostan smeh sve bi bilo u redu, ali histerija tog smeha terala je jezu u kosti.
- Pa ja se nikada nisam ni izborio. So sam ignorisao.- prokevtao je između naleta smeha i pao ns krevet.
Osetio je suze u očima i sklopio iz grižući donju usnu. Ne, nidu pomagale.
Ostavljale su ga praznim, sa osećajem težine na grudima i teškim uzdisajima koji nisu mogli da prate rad njegovog srca.
Osećao je da se guši, ali vazduha je bilo. Osećao je da je pod vodom, ali voda je bila u njemu. Osećao se hladno, a soba je bila obasjana Suncem. Zaspao je tako, jadan, sklupčan i sam.

Zvono telefona ga je probudilo, naslonio je slušalicu na uho i čuo tih glas.
- Ljubavi, kako si spavao?
- Dobro teto.- slagao je.
Zašto? Ni sam nije siguran. Valjda zato što su ljudi od malena naučeni da se ne poveravaju u druge, da zadržavaju u sebi sve, da razgovor drže što kraćim. Otuđeni, nisu navikli da razmišljaju o svojim stvarnim osećanjima pre nego što odgovore na pitanja.
- Suv ti je glas.- uzvratila je- Popi malo vode.
Klimnuo je glavom iako nije mogla da ga vidi, a onda čuo kako je izdahnula.
- Doći ću po tebe. Obećavam ti. Izdrži.- čuo je tugu u njenom glasu, ali njegov mozak je nije registrovao.
- Teto, nemoj da se mučiš.- opet, ne odgovara ono što želi, jer je naučen da je to nepristojno i sebično.
- Miloše.- strogo je započela- Ona te je možda rodila, ali ti si moj sin.- zagušio je jecaj i olet klimao glavom.
- Teto...
- Volim te.- tiho je rekla.
Gušio se u suzama i bespomoćno klimao glavom. Bio mu je potreban zagrljaj i žena sa druge strane žice je to znala. Grizla je svoju usnu dok je čekala na semaforu da nastavi put ka advokatskoj kancelariji. Danas je bio zauzet dan.
- Volim te...- projecao je i spustio slušalicu pre nego što je mogao da padne dublje u očaj.

Jede, legne da spava, jede, otvori knjigu, spava, jede, spava. Ali i dalje je umoran. I dalje je gladan.
Grlo mu gori posle svake čaše vode, a stomak traži hranu koja ne postoji.
Sklonio se u sobu petog dana od kako je video Nikolu i ignorisao je svetlenje telefona koji je stajao nečujno na stočiću. Bacio se na krevet i sklopio oči.
Najgore nije ne znati od čega boluješ, već znati, a stajati nepomičan.
Za doručkom je to shvatio. Otac je bio kući što je značilo da je vikend. Sedeo je za istim stolom sa njim i majkom, ali nije čuo uvrede, nije osetio gurkanje. Nije se trznuo na dreku jada je ostavio više od pola hrane u tanjiru.
Umro je. Za kratko vreme u njemu se ugasio život koji je godinama tinjao u strahu da će nestati od strane lahora, to se i sada desilo. Disao je, jeo je, pio je, spavao je, ali nije živeo.
U njemu nije bilo osećanja, nije bilo uspomena, samo košmari, ožiljci i crne misli budućnosti.
Više nisu postojale nikakve senzacije koje bi ga probudile ili poput elektro šokova vratile u život.
Kao kroz maglu koja mu je obavijala mozak mogao je da čuje zvono.
Nije to bilo zvono crke, ni zvonce bicikla. Bilo je to zvono ulaznih vrata.
Gravitacija kao da je jače delovala na njega dok se sporo protezao i ustajao da dohvati kvaku. Otvorio je vrata svoje sobe kada je začuo drečavi glas svog oca da se nosi svako ko je na tim vratima, ali pijani čovek nije ni pokušao da se pomeri sa svog mesta  na kauču.
Miloš je otvorio vrata i pogledao na dole.
Osetio je nalet nečega u sebi kada je video blistavi osmeh i srećne oči koje su se caklile. Kada su ga plave oči skenirale od glave do pete osmeh je splasao.
- Miloše, da li si dobro?- da se nije zagledao u mladića pred sobom ne bi ni primetio ruku koja se našla na njegovom čelu.
- Jesam.- tupo je odgovorio.
- Ne izgledaš tako.- Nikola je promrmljao- Da li jedeš u opšte? Tako si bled...
- Ko je na vratima?- od svih trenutaka sada je njegova majka odlučila da se pojavi na vratima.
Stajala je, niska, sasušena, izmučenog lica i Nikola nije mogao da vidi ni trunku sličnosti sa Milicom.
- Niko.- Miloš je odgovorio.
- Miloše.- Nikola je bio odlučan.
Dotakao je Miloševu ruku i osetio kako se steže pod njegovim dodirom.
- Ja sam Milošev drug,- osmehnuo se- došao sam da vidim kako se oporavlja od povreda.
- Povreda?- žena je nagla glavu.
- Da, od napada?- Nikola je zbunjeno gledao između žene i Miloša.
Miloš je spuštene glave gledao u sivi tepih kome bi dobro došlo usisavanje, i disao plitko.
- Koga je napao!?- žena samo što nije vrisnula.
- Niko ga nije napao Miloš. Njega su napali.- Nikola je nabrao nos- Zar niste znali da je nedelju dana proveo u bolnici?- gledao je kako žena odmahuje glavom pre nego što je krenula ka svojoj suvoj i oštećenoj kosi.
Vukla je i teglila krajeve kose dok nije naterala da se dlake zadrže na prstima i skliznu sa njih na tepih.
- Čime sam ja ovo zaslužila. Joj. Joj...- kukala je i u Nikoli se javljao bes ka nespretnom stvorenju pred njima koje je na kleckavim kolenima stajalo i proklinjalo i klelo dan kada je rodila Miloša.
-Vi?- uspeo je da izgovori pre nego što ga je Miloš uhvatio.
Okrenuo se ka njemu spreman da i njemu saspe u lice koliko je bio zabrinut za njega kada se desilo neočekivano.
Miloš je spojio njihove usne i Nikola je osetio slanoću poljubca od količine suza koje su se slivale niz Miloševe obraze.
- Ne! Ne! Neeee!- Nikola je osetio kako ga neko odguruje od Miloša i zateturao se preko praga dok ih je Miloševa majka razdvajala.
- Mirjana! Kakva je to buka!?- Nikola je razrogačio oči kada je video čoveka preko dva metra, ali i dalje manjeg od Kaina kako izlazi iz sobe- Ko si ti?- upitao je kada je fiksirao oči na Nikolu.
- On je bolestan! Bolestan! Polju... Polju...- Mirjanini histerični krici su se udavili kada ju je Miloš ošamario.
Odzvanjalo je po praznom hodniku dok je Nikola stajao otvorenih usta.
- On je moj dečko.- Miloš je staloženo rekao- Čućemo se kasnije.- okrenuo se ka Nikoli i osmehnuo.
Bio je to tužni osmeh kraja, ali je Nikola uzvratio i dok su se vrata zatvarala uspeo je da ustane i da ih zadrži.
- Idi na fejsbuk. Pronaćićeš razlog moje posete tamo!- povikao je i gledao kako se javlja tračak svetla u mrtvim zelenim očima.
- Hoću.- i još jednom Nikola je bio izolovan ispred Miloševog stana bez nade da će Miloš odgovoriti na poruke ipak mu je verovao. Nije mu bilo druge.
Stavio je ruke u džepove, ali nije mogao da se smiri, da li je Miloš zaista bio dobro? Da li ima snage da se izbori? Šta god da je u pitanju Nikola je tu za njega. Nije odustajao, ne zato što je to bila ljubav, to nije bila ljubav, prerano je za nju, već želja da se pomogne, a to je Nikola najbolje umeo, jer mu je stalo.