Poslednji dan škole, upravo to se odigravalo pred očima koje mogu da hipnotišu dok je sedeo sam za klupom u žutoj majici sa bezveznim natpisom koji je njegovo novo odeljenje osmislilo. Svi su se prskali, potpisivali na majice vijali ili pili, a on je sedeo u učionici poput odeljenja druge godine i iz daleka gledao sve.
Dete koje je jednom volelo gužvu sada nije moglo da je podnese, sve to zbog jednog nesrećnog slučaja iz osnovne škole.
Telefon u njegovom džepu je zavibrirao i on je osetio kako se redak osmeh razvlači po njegovom licu.
- Halo?- javio se i odaljio telefon od uveta.
- KO JE NAMA ZAVRŠIO ŠKOLU!?- čuo je gomilu glasova sa druge strane veze i protresao kosu pre nego što ju je vratio iza uveta.
- Izgleda da sam to ja...- odgovorio je.
- Mišo! Nedostaješ mi!- začuo je Ninin glas i obrisao oči koje su se zacaklile.
- I ti meni plava...
- Brate, treba da navratiš kod nas čim ti se završi matura!- dva skoro indentična glasa su dodala.
- Nema dolaženja dok se ne završe prijemni!- strogi glas ih je podsetio i on je čuo kako negoduju pre nego što se sve utišalo i on je čuo nežan glas.
- Kako si ljubavi?
- Dobro sam teto...
- Jesi li upoznao nekoga?
Zagrizao je usnu. Poželeo je da je slaže i kaže da nije upoznao nikoga, ali mu se grlo steglo i naglo osušilo.
- Pa...- nakašljao se- Jesam...
- I?- nestrpljivo je pitao glas sa druge strane veze.
- Lep je...- osetio je kako mu obrazi gore.
- On?- mogao je da zamisli kako izdiže obrvu i zagrizao je usnu.
- Ona.. Lepa... Lepa! Molim te nemoj...
- Miloše.- zaustavio se, pokunjeno spustio glavvu i slušao- Koga ti voliš nije moja stvar, i nikada neće biti moja niti bilo čija stvar, sve dok taj neko ne pokuša da te povredi. Onda će imati armiju da im kuca na vrata. Ali ne, neću reći nikome. Sve dok ti ne budeš želeo.
Ispustio je dah koji nije znao da je držao i uhvatio se za grudi.
- Teto...
- Molim ljubavi?- odgovorila je glasom koji je zamišljao da je majčin.
- Volim te... Puno...
- I ja tebe. Razmisli još jednom. Možeš fakultet i ovde da upišeš...
- Razmisliću...
- Mišo...
- Da.
- Obećaj mi još nešto.
- Da?- upitao je i nervozno škrabao po klupi.
- Ne dopusti da ti šanse koje ti život daje propadnu.- rekla je i on je klimnuo glavom iako nije mogla da ga vidi i završio telefonski razgovor.
Sa druge strane žice plavušica od svega dvanaest godina se durila pred svojom majkom i braćom.
- Htela sam još da pričam sa Mišom!- zastenjala je.
- Drugi put. Miša sada treba da uživa.- rekla je majka i pomazila je po kosi pre nego što se okrenula ka svojim sinovima- Ne vidim da ste spremni za školu.- stavila je ruke na kukove i najstariji blizanci su uzdahnuli i krenuli polako, kao u lancima ka stepenicama i svojoj sobi.
- Mama...- Damjan je tiho rekao i uhvatio rukav majčine košulje.
- Isto važi i za tebe.
- Ali...
- Ni ne pokušavaj da me gledaš tim očima!- pripretila je i poljubila njegovo čelo- Ideš u školu, a ja idem da se postaram da Lazar Svetović više nogom ne sme da kroči u tu školu.
Njen sin je samo spustio glavu i ona je uzdahnula- Damjane, pogledaj me. Ti si prelep bez obzira na njihove priče, ti si jedinstven poput svake osobe na ovoj planeti, a opet si kao i oni. Imaš jedno srce, dvoje pluća i mozak, za razliku od njih, ali ti si ljudsko biće, koliko i oni.
Klimnuo je glavom i pružio majki usiljeni osmeh pre nego što je krenuo ka svojoj sobi.
- Tomase! Hari! Dovlačite guzice ovamo i pokažite mi svoj domaći!- pretila je najmlađim blizancima dok su pegičavi dečaci trčali niz stepenice, znali su da ako je sve dobro dobiće po nagradu.

Miloš je razmišljao o njegovoj tetki dok je išao bučnim ulicama grada do svog stana. Imala je šestoro dece, troje svojih i troje usvojenih. Imala je muža koji ju je voleo, i mogao je da vidi zašto ju je voleo. Ona se sećala svakog važnog trenutka u nečijem životu i činila male, ali lepe stvari za te osobe. Bila je itekao puna ljubavi iako je život nije mazio. Znao je koliko se mučila, u prisebnim trenucima njegova majka bi govorila u njoj, kada ne bi samo sedela u svojoj sobi i plakala žaleći se kako je glupa, beskorisna i debela.
Miloš se sa njom slagao oko svih tih stvari, ne zato što je bio zao i pokvaren, već zato što je znao da njegova majka traži pažnju, i on nije želeo da joj je da kada bi se ona samo zavlačila dublje u svoju ljusku i umirala više svakim danom. Odustao je od pokušaja da je smiri i spasi jer je i sam gubio tlo pod nogama.
- ..Loše... Miloše...- okrenuo se i susreo sa najplavljim očima ikada.
Plava kosa je bila mokra i padala je preko čela, a svetlo zelena majica se lepila uz telo, podjednako mokra i dopuštala da se vidi više nego što je trebalo.
- O....- rekao je i automaski spustio glavu.
- Napokon smo završili, zar ne?- pogledao je ispod svoje kose i klimnuo glavom držeći pogled na mokroj majici osobe- Znaš, pitala me je Anđelka da li bi nam se pridružio na kuglanju večeras.
- Ovaj... Vo... Voleo bih, ali...
- Super! Znači onda se vidimo tad!- uspaničeno je podigao glavu i dotakao mokro rame.
- Ja... Ja ne znam gde ima kuglana.
- Ooo... Da! Stalno zaboravljam da ti nisi odavde. Pa, daj mi svoju adresu. Pokupiću te.
- Ne bih da te mučim.
- Ma kakvi. Samo mi daj adresu.
- U... U redu...- rekao je i prihvatio telefon gde je u beleškama ukucao svoju novu adresu.
- Vidimo se!- nije očekivao nagli i brzi zagrljaj koji je dobio, ali po rumenilu na drugim obrazima shvatio je da ni druga osoba to nije nameravala.
- Da... Vidimo se...- rekao je tiho i gledao kako mu Nikola maše pre nego što je nestao u grupi ljudi njihovih godina koji su ga okružili i zajedno sa tamburašima nastavili po gradu.

Milošev stan nije bio običan stan, to su bila dva spojena stana čiji je pregradni zid srušen od strane prethodnog vlasnika.
Na zidovima i komodama nije bilo porodičnih slika, a težak vazduh je bio bogat mirisom alkohola. Iz sobe njegovog brata se samo čulo kucanje tastature i prigušeni zvuk muzike. Iz sobe njegovih roditelja se čulo tiho jecanje. Bez zadržavanja u kuhinji ušao je u svoju sobu i poneo veš kako bi se okupao.
Dok je uzimao bokserice pogled mu je pao na kutiju u ormanu. Osmehnuo se i izvukao je. Mora da ju je Irina tu sklonila. Otvorio je kutiju pocepavši poštansku marku i došao lice u papir sa porukom na vrhu.

Čestitke! Korak ste bliže ka postajanju akademskog građanina. Samo hrabro!

Srećo tetkina! Čestitam na proživljene četiri godine pakla! Ovo je mali znak pažnje od strane tvoje porodice.
Pusti mi poruku kada su ti mature. I naravno, matursko veče, da ideš, sve sam sredila sa direktorom!
Mišo! Srećan završetak srednje škole!
Nina
Odslužio si svoje. Provedi ovo poslednje leto kao slobodan čovek i zabavi se.
Blizanci (oni stariji)
Položi maturu i dođi da se igramo!
Blizanci (oni mlađi i lepši)
Dragi Miloše, čestitam na završenom srednješkolskom obrazovanju. Samo tako nastavi.
Damjan
Bravo dečko! Znao sam da ti to možeš, vidi gde si stigao! A kao da sam ti juče vezivao pertle.
Voli te tvoj teča (najkulji)
Sada kada su se svi ispisali i nazvali titulama koje nezaslužuju možeš da nastaviš sa poklonom.
Uz svaki poklon je i porukica od koga je.
S ljubavlju, tetka.

Srce kao da mu se povećalo i srećne suze su se slile niz njegove obraze dok ih je rukavom brisao. Poruku je stavio u kutiju sa ostalim porukama i zavirio unutar nje. Izvadio je prvu stvar. To je bila mala muška crna torbica sa tri džepa. Otvorio je svaki i h najmanjem pronašao poruku.

Pored lepote koju poseduješ srcem treba da poseduješ i dobar izgled. Zato je tu tvoja stilistkinja ( mama će me ubiti zbog korišćenja stranih reči, ali YOLO), tj. JA!
Nina 😛

Protresao je glavu i sklonio poruku pre nego što je u istom džepu našao nekoliko bombona i hiljadu dinara (oko 10evra), stavio je pare na jednu stranu, a torbicu na drugu. Zavukao je ruku i izvukao par bokserica na betmena, umesto etikete za njih su bile zakačene porukice.

Betmen. Da ti prvi put bude herojski, kao što je Betmen.
Ovo je bilo bezveze. (Jedan od zgodnih blizanaca, pogodi ko sam!)
Još jednom je protresao glavu i uzeo druge bokserice.
Nananananana Batman!
Da, ja nisam dobar u ovome... (Isti onaj betmenovski blizanac)
Krenuo je da se smeje i uzeo nešto upakovano. Otvorio je paket i zacrveneo se. Unutra je bila boca lubrikanta i kutija kondoma zajedno sa porukom.
Imaš dve godine da ih potrošiš. 😋
Za više informacija, okreni me. 😉
Krenuo je da se glasnije smeje, a onda je pao na krevet uz smeh. Pribravši se sledeće je izvukao autić na daljinsko upravljanje.
Kada budeš dolazio, da se igramo!
Tomi i Hari
Sledeće su bile dve knjige.
Rečnik termina da se budući akademski građanin ne zbunjuje i knjiga za tvoju kolekciju.
Teča
Na kraju je bila odeća, tamno plava košulja, iste takve pantalone i bela kravata.
Za maturu.
Teta
Zgrabivši telefon pozvao je tetku i posle drugog zvona se javila.

 
- I?- upitala je nestrpljivo.
- Vi niste normalni.
- Reci nam nešto što ne znamo.- dodala je i on se nasmejao.
- Volim vas.
- I mi tebe.
- Teto?
- Mhm...
- Izlazim sa onim dečkom.
Na vreme je odmaknuo telefon od uveta jer se začuo cik sa druge strane linije i on je zamislio nisku ženu kako skakuće po kući.
- Šta oblačiš?
- Teto...
- Šta oblačiš ili vozim sad za Novi Sad da te špijuniram!
- Idem sa njegovim prijateljima.
- Poenta tvoje priče je? - njen nestrpljivi uzdah ga je naterao da se zakikoće, nikad ne može da ima poslednju, kad je ona u pitanju.
- Oblačim crnu majicu i karirane trofrtaljke.
- Uzmi one belo zeleno plave.
Opet je kkimnuo glavom iako je znao da ga ne vidi.
- Kada se vratiš nazovi me.
- Teto?
- Da, ljubavi?
- Kako možeš tako lako da prihvatiš da volim dečake?
- Miloše...- ozbiljno je rekla- Ljubav je retkost u ovom svetu koji okreće novac, ja sam srećna što si našao nekoga za sebe, a ako ti taj dečko uzvrati ljubav ja ću skakati od sreće jer je ljubav retkost. Nije bitno da li voliš ženu, muškarca ili nekog ko se ne oseća kao i jedno od ta dva i ko tebe voli. Ta ljubav je ista. Ona ne zavisi od osoba koje se vole, ona je nepromenljiva.
- Volim te, teto.- progrcao je.
- I ja tebe srećo, a sada se spremaj za taj izlazak! Taman da iskoristiš onu kupku što sam ti kupila za osamnaesti.
- Čini mi se da si ti uzbuđenija od mene.
- Samo ti se čini.- rekla je sarkastično i tu se njihov razgovor završio sa zvucima poljubaca koji su ga činili dase opet oseća kao dete.

Telefon je vibrirao dok je Miloš stajao pred ogledalom. Nadao se da izgleda pristojno.
Uhvatio je bleštanje ekrana i pogledao nepoznati broj. Pročistio je grlo i tiho se javio.
- Halo?
- Miloše?- veseli glas je upitao i Miloš je bez ikakvog razloga osetio toplotu u obrazima.
- Da?
- Nikola ovde.- Znao sam to, pomislio je i jedva primetni smešak se razvukao po njegovim usnama- Uzeo sam zvoj broj od Tijane i reko' da ti javim... Ono... Mislim... Čekam te ispred zgrade.
Miloš se zaustavio u hodanju po sobi. Da li da ga pozove unutra? Ne, ne, to je nešto najgore što može učiniti.
- Ovaj... Silazim odmah. Samo da se obujem.
Nije sačekao ni momenat, već je spustio slušalicu i shvatio koliko je grubo to zvučalo.
U agoniji da nije odbio jedinu osobu koja mu se ikada svidela on se udarao po glavi i bacio u krevet kako bi zaburio glavu u jastuk i tiho vrištao.
Pola minuta kasnije se uspravio, popravio svoju dužu kosu, namestio pirsing i minđušu u desnom uhu, a zatim ispravio svoju odeću.
Uzeo je novu torbicu i dodao telefon uz labelo i novčanik koji su ga čekali. Slušalice su bile bezbedne u njegovom džepu, a patike kraj vrata.

Nikola je grizao svoju usnu i razmišljao o tome šta bi mogao Miloš da obuče. Pored njega i njegovog ozbiljnog lica Nikola se osećao kao detence. Ispravio se u punu visinu od sto sedamdeset i osam centimetara kada su se vrata zatvorila za Milošem.
- Hej.- bilo je sve što je mogao da izgovori.
Miloš se činio poput anđela na noćnom svetlu meseca i nekoliko pokvarenih lampi koje su treperale.
Ljudi su uvek govorili za Nikolu da je svetao, ali Miloš mu se činio svetlijim.
Njegovi pirsinzi su svetlucali, a oči iz nijansi zelenih su delovale hladno i nadmoćno. Sve u svemu činilo mu se kao da je Miloš bio stub koji ga je mogao zaštiti od svega.
- Ćao.- rekao je tiho i gledao dole ka Nikoli.
Plavušan se veselo osmehnuo i povukao ga u "bratski zagrljaj". Da bude potpuno iskren i čiste savesti samo je hteo da dotakne meterijal njegove bele košulje i da oseti toplinu njegovog čvrstog tela uz sebe.
- Da krenemo?- upitao je kroz osmeh ukrašen belim biserima.
Miloš je klimnuo glavom i dopustio Nikoli da uspostavi ritam koraka. Zbog svoje visine i uz tetinu pomoć naučio je da pusti niže ljude da postave tempo kako ih njegove duge noge i veliki koraci ne bi izmorili, i da ga ne bi udarali po ruci svojim torbama kad predloži da ih ponese.

Novi Sad je bio drugačiji od velikog i bučnog Beograda. Pola sata je za Novosađane značilo stići sa jednog kraja grada na drugi, a za bivšeg Beograđanina kako iz šireg centra stići u uži. Kratka vožnja autobusom je odzvanjala pričom, ili je to bio Nikolin monolog ispresecan Miloševim kratkim odgovorima.
Nije mu neprijatno da sluša Nikolu, naprotiv, osećaj je krajnje prijatan za njegove uši. Nikolin glas je poput njegovog lica, nežan i razdragan.
Dok je autobus čekao na semaforu Miloš je sklopio oči i dopustio da ga taj nežni glas ponese.
- Stižemo!- Nikola je izgovorio kao da su putovali danima.
Kada su napustili truckavost autobusa lahor ih je otpozdravio i Miloš je u daljini mogao da vidi mali, žuti znak kuglane.
Koraknuli su, leva, desna, leva, desna sve dok Nikola to nije primetio i krenuo da poskakuje kako bi promenio nogu.
- Neko nas ogovara!- napokon je rekao i uspeo da uživa u Miloševom zbunjenom izrazu lica dok se okretao da vidi ko bi mogao da ih ogovara.
Nikola se nasmejao i zatvorio svoje predivne plave oči, da ih nije zatvorio uživao bi u još lepšem pogledu. Miloš se osmehnuo.
Nikolin smeh nije bio duboki smeh muškarca ni piskavi smeh dečaka već melodija koja je odisala harmonijom i oslikavala vazduh nekom iskrenom srećom.
- Kada hodaš istom nogom kao neko, to znači da vas neko ogovara.- Nikola je naposletku objasnio i opet krenuo napred sa Milošem pored sebe.
Zagrizao je usnu kako bi sprečio osmeh da mu pređe usne pošto su opet isto hodali. Bili su izuzetno blizu i to mu se sviđalo, skoro pa je mogao da oseti toplotu koju je viši dečko širio oko sebe, a ruke bi im se dotakle samo da Nikola malo ispruži prste.
- Stigli smo!- objavio je i u trku se popeo uz stepenice i okrenuo kako bi video da je Miloš i dalje na dnu stepenica- Hajde, hajde!- požurivao ga je.
Nije trebalo to da uradio, osetio je vetar u lice i kada je trepnuo Miloš je bio pored vrata sa polu osmehom na usnama delujući ponosno što je uspeo da iznenadi nižeg momka.
- Kako? Zašto? Prokleti bili svi dugonošci!- uskliknuo je proklinjući nebo i zastao.
Čuo je anđele. Mogao je da čuje njihov blistavi smeh i u strahu da ne umire kao neženja se okrenuo i shvatio da to nije bio smeh anđela ni zvona nebesa već smeh tamnokosog momka pred njim.
Poželeo je da ga poljubi, o kako bi želeo da spoji njihove usne u topli poljubac i prisvoji ga, ali on nije ni znao da li je Miloš biseksualan, ili homoseksualan.
Umesto toga se osmegnuo i požurio do Miloša i u trku bacio ruku preko njegovog ramena savijajući ga do svoje visine i utrčavajući u zgradu.

Može se reći da je to veče bilo uspešno, ali onda bi Miloš lagao. Nije imao pojma kako da kugla, i iako je Nikola davao sve od sebe da mu objasni i pokaže Miloš je uporno mašio. Izdahnuo je dok ga je Nikola pratio do stanice.

Može se reći da je ovo veče bilo uspešno, i to bi bila istina. Nikola je imao šansu da dotakne Miloša svaki put kada bi visoki dečak pokušao da baci loptu. Jednom ga je čak i obgrlio kako bi mu pokazao kako da baci loptu. I sada je poskakivao u koracima i veselo pričao Milošu zanimljive priče iz života žitelja tog vojvođanskog grada.
Tijana, Anđelka i Svetlana su znale da odustanu od Miloša. Za njih tri, posmatrače sa strane, bilo je jasno kao dan da se plavokosi i tamnokosi momci privlače gore od magneta sa suprotnim polovima i uz malo Svetlanine pretnje su odsutale od pokušaja da zavedu prosto nezainteresovanog zelenookog lepotana.

- Hvala što si me pozvao.- Miloš inače ne voli svoj stan, ali sada ga je voleo još manje jer mu se činilo da su prebrzo stigli.
- Nema na čemu. Sačuvaj moj broj i okreni me ako želiš da ti neko pokaže grad.- Nikola se nasmejao i potajno nadao da njegovi pokušaji flertovanja ne postanu previše providni.
Miloš je razmišljao i vukao donju usnu među zubima. Da li je prerano da mu odma' kaže da želi da ga vidi što pre? Razlog zbog koga je bio siguran da ima šansu je upravo bilo to što devojke neprestano pričaju. I u tom pričanju Tijana se izlanula da je Nikola biseksualan. Ali da li je Miloš bio spreman za taj korak? Nikada nije bio u vezi.
Setio se tetinih reči i jače zagrizao usnu.
- Znaš šta, voleo bih to!- rekao je ne usuđujući se da prikrije svoje oduševljenje.
- Super!- Nikola je bio još srećniji da je čak i poskočio- Sutra?- kada je Miloš klimnuo glavom Nikola je uradio nešto što nije očekivao da će uraditi.
Povukao je Miloša na dole i pripojio njegove usne na nežnu kožu Miloševog obraza.
- Laku noć!- viknuo je i otrčao ostavljajući zbunjenog i crvenog mladića da stoji okupiran svojim mislila.

__________________________________________________________________________________
A/N
Moram da stavim malo kawaiinessa u početak priče pre nego što dovedem stvaran svet. (Danas sam na japanizmu u Beogradu 02.07. i hoću da kažem da sam poludela! Ovo je moj raj.)
Ono što želim da pokažem ovo pričom je mentalitet za koji verujem da deli veliki deo Balkana.
Nisam sigurna koliko će dugačka biti ovo priča, mislim oko 15 poglavlja.

Takođe stavovi likova iz priče ne prikazuju moje stavove.