„Sklanjajte se odatle, derišta!" besno je povikao sredovečni muškarac dok im se sve više približavao.
„Zabranjeno vam je prilaziti šumi! Sklanjajte se dok niste osetili stari kaiš po turu!"

Strah koji ih je preplavio, naterao je njihove nožice na beg neverovatnom brzinom. Muškarčeve reči nisu imale efekta na sve njih i svi pobegoše osim jednog. Dečak je nepomično sedeo na steni zaboravljenoj u vremenu, pogleda prikovanog na čudnovatu šumu.

„Zar nisi čuo šta sam rekao?" prosiktao je muškarac iz sela, nadajući se da će tako dopreti do zamišljene glave. Umesto željenog efekta, dobio je tišinu kao odgovor.
„Zašto si ih doveo ovde?"
„Nisam ja."
„Ako nisi kriv, ko jeste?"
„Pratili su me." Pogleda prikovanog za tamu šume, odgovarao je muškarcu s veštačkom smirenošću. Njegovo čudno ponašanje ulivalo je jezu u kosti seljanina.

„Trebao si da ih odgovoriš", seljanin je bio uporan.
„Svakako me ne bi slušali. Deca ne slušaju drugu decu, čuju samo odrasle kad im zaprete batinama." Dečak je pribio sitna kolena uz bradu, a njegova istrajnost u posmatranju šume bila je poput opsesije ali i straha da će misteriozno nestati ako skrene pogled.

Seljanin ga je ćutke posmatrao, razmišljajući o njegovim rečima. Loš ga je predosećaj mučio dok mu je sumnja ulivala strah zbog mračne energije koja je kružila oko deteta. Zloslutni vazduh ga je gušio, pa se progonjen tihim nemirom približio dečaku.
„Postoji li razlog zbog kojeg posećuješ ovo mesto svaki dan?" Neprijatna tišina je vladala, terajući krupne graške hladnog znoja da rose muškarčevo čelo.

„Zato što mi šapuće", rekao je dečak.
Bujica misli u seljaninu palila je alarm. Strah od odgovora kojem se nije nadao, budio je mračne slutnje.
„Šta ti šapuće?" jedva čujnim šapatom upitao je dete. Napeti nervi su ga upozoravali na nadolazeću tamu čiji je haos narušavao dugovečni mir.

„Da me čeka. Želi da odbacim stari život i da joj se pridružim." Dete je konačno sklonilo pogled sa zloslutne šume u kojoj je mrak odbijao svetlost i gušio svaki njezin pokušaj da dopre u tu tajanstvenu unutrašnjost.

Seljaninu se oteo tihi vrisak kad je napravio kontakt s detetovim očima čije su zenice gutale toplinu hrastovog drveta. Jeza mu se polako penjala uz kičmu, šaljući neprijatne trnce telom, a mučnina mu je kuvala u stomaku, terajući ga na povraćanje kojem se odupirao. Strah od sablasne senke koja je obigravala oko njih, činila je njegovo telo teškim poput stene. Dečakovi uglovi usana neprirodno su se izvijali, preteći da mu prepolove mlado lice.

„Zna li sestra Diana za ovo?" Trudio se da zadrži pribranost, ali ga je drhtavi glas izdavao.

Detetov osmeh je nestao izbrisan seljaninovim rečima. Vrisak od kojeg se ledila krv u venama parao je napeti vazduh, terajući tišinu u beg. Poput sitne životinje, našao se na tankim nogama, trčeći prema pretećoj tami misteriozne šume.

Muškarac je paralizovan od straha posmatrao čitav splet događaja kao da je neko zbijao neslanu šalu s njim. Njegovi mišići odbijali su da se pokrenu, a teški udovi su ga čvrsto držali prikovanog za mesto. Telo nije htelo da ga sluša i nervi su mu pretili da puknu pod pritiskom koji ih je zatezao u želji da sustigne i zaustavi dečaka. Nem i bespomoćan zbog svog kukavičluka, slušao je vrisak ranjene životinje kako se udaljava od njega, te kako prestaje onog trenutka kad je sitno telo progutao veo mraka čija je tama bila gušća od beskonačnog dna ambisa.

Par dana kasnije na rubu Zapadne šume, pronađeno je dečakovo iscepano, krvlju natopljeno odelo. Seljani, u strahu da bi se nešto slično moglo ponoviti, izgradili su visoki drveni zid čija je konstrukcija branila radoznalim pogledima da zavire u zlokobnu senku iza sebe

Reč pisca:

Odmah da napomenem da žanr priče nije horor. Znam da možda prvo poglavlje tako izgleda, ali nije ni blizu tome. U pitanju je fantastika.
Za sve nove čitaoce, ovo je moja prva priča koja je prošla kroz finalnu fazu prepravke.

Hvala predivnoj Katarini koja mi je mnogo pomogla. Zabice5 hvala ti na svom uloženom trudu u ovu priču i strpljenju sa mnom! 💙
Uživajte u čitanju 🧚🏻‍♀️