Za vreme dugih šest godina, Avino ljudsko obličje nestalo je pod silinom njezine moći, koja je pokosila sve pred sobom. Njezina duša bila je netaknuta, jer je ona bila izabrana da štiti svet od zla. Svakako, čak je i najjačima potreban odmor. Škrto je skupljala svoju snagu kako bi jednog dana mogla da se vrati među žive i nastavi tamo gde je naglo prekinula poglavlje.

                                ***

Stari čarobnjak pomno ju je pratio u ogledalu, čije je staklo bilo jedini kontakt sa spoljnim svetom. Život se polako vraćao svom prirodnom toku, onako kako mu je davno bilo uskraćeno.

S ponosom koji mu se toplo ušuškao u grudima, posmatrao je ceremoniju koju su ljudi praktikovali između osoba koje se vole. Ava, koja mu je bila poput deteta, nosila je svilenu venčanicu koja je pratila liniju njezinog tela. Dugačak rep haljine vukao za njom, dok su mala deca nesigurnim korakom nosila veo da se ne bi vukao po podu.

Gin, koji je sada na mestu izgubljene noge imao drvenu protezu, poput ponosnog oca s podignutom bradom pratio je Avu do oltara. Rodžer se nervozno premeštao s noge na nogu. Našao se u neobranom grožđu kada su od njega tražili da ovekoveči vezu između dve zaljubljena duše.
Kolt se meškoljio u mestu, u njegovim očima moglo se videti nestrpljenje iskovano u ljubavi.

Slavlje je trajalo tri dana i tri noći. Proslava, kakvu svet nije video, širila se poput požara, praćena pesmama u kojoj je jedan heroj kesten kose i smaragdnih očiju proterao zlo sa sveta gde mu i nije bilo mesto.

                               ***

Mala prilika promeškoljila se ispod debelog pokrivača i snažno obgrlila svog medu, a osoba da nje obgrlila ih je oboje. Nevini dragulji u kojima se odgledala čistota njihove duše, posmatrali su me pospano, ali vrlo zadovoljno.

Ona je imala oči svog oca, crvenilo koje se sretalo samo kod rubina, a on čistotu smaragda, koji su bili čista retkost.
Morao sam da se osmehnem i svojom rukom pomilujem njihove guste vlasi gavran crne kose.
Glas koji je bio lepši i od slavuja, terao je trenutno nastalu tišinu. Voleo sam da je slušam, jer je podsećala previše na nju.

„Deko Domenikuse, to je sve bila istina, zar ne?“ upitala je slatko i znatiželjno.
Njezin brat još ju je čvršće privio u svoj zagrljaj. Bio je krhko dete, ali odlučnog pogleda. Štitio ju je od svega što je delovalo sumnjivo. Morao sam da se nasmejem toj povezanosti koju su samo blizanci posedovali.

„Naravno, Kaja. Da li se i tebi svidela priča, Koline?“ upitao sam.
Dečak je nesigurno klimnuo glavom. Bio je bistro dete od par reči.
Ovlaš sam bacio pogled prema zidnom satu, koji je označavao vreme za spavanje. Nežno sam ih dodirnuo po paperjastoj kosi, dopustivši mojoj magiji da pripomogne njihovim olovnim kapcima da brže naiđu na tamu iz koje su se rađali najslađi snovi.

Mirni poput anđela, u zagrljaju su snili snove koji im nisu bili jasni. Voleo sam da ih noćima posećujem dok su spavali, sve dok me jednom Kaja nije opazila.
Kolin je bio sumnjičav, ali njezina radoznalost ga je umirivala. Malo po malo, naš odnos postao je nesalomiv, a ja sam im svako veče pričao po malo priču koja je kružila svetom.

Bacio sam još jednom pogled na decu koju sam smatrao unucima i zadovoljan onim što sam video, dozvolio sam mojoj duši da se raspline i vine u nebesko kraljevstvo koje je čekalo povratak svog gospodara.
Pupoljka Mira i spasitelja čovečanstva.

                               KRAJ