„Ne ostavljaš mi mnogo izbora.“ Proganjao ju je ledeni glas senke bez lica u ženskom obličju, odzvanjajući joj u umu. Preteći se nadvio nad njom, zarobivši je veličinom svoje tamne siluete.

„Ovog ću puta iščupati tvoja krila slobode koja toliko voliš. Nateraću te da gledaš kako nestaju u plamenu, sve dok ne izgubiš svaku nadu da ćeš ikad više poleteti.“ Na senkinu licu razvukla se bela ovalna linija, predstavljajući osmeh. Dok je gledala kako joj se približava s kožnim kaišem u ruci koji se mlitavo njihao, strah joj je ščepao srce poput čeličnih klešta, preteći da ga rastrga na komadiće.

Ava je naglo otvorila oči, pokušavajući halapljivo da uhvati vazduh koji nikako nije mogao da nađe svoj put do njezinih pluća. Uspravila se u polu sedeći položaj i unezverenog pogleda pretraživala bilo kakvu naznaku tamne utvare, dok joj je srce pretilo da iskoči iz grudi. Strah je polako jenjavao i glavobolja joj se rascvetala u glavi poput trnovite ruže dok se naprezala da razbistri misli. Pluća su je bolela od dubokih uzdaha s kojim je želela da se smiri.

Umornog pogleda još je jednom osmotrila polu svetlu prostoriju u kojoj se probudila. Probudila se na mekanom ležaju koji je delio njezino umorno telo od drvenog poda. Zidovi i plafon bili su od belog platna čudnog polukružnog oblika, dopuštajući sunčevim zracima da rasteruju tamu unutrašnjosti. U jednom uglu nalazile su se pažljivo naslagane kutije iz kojih su virili voće i tkanina. Ošamućena od sna, poželela je da zna gde se nalazila, ali njezin je um odbijao da sarađuje s njom.

Bacila je pogled prema izlazu iz njezinog boravišta i poželela da posegne k njemu, željna da sazna. Vrtoglavica joj je istog momenta pomutila razum i ona se nesigurno oslonila rukom na grubo drvo, pridržavajući svoje telo. Ljuto se ugrizla za usnu, prekorevajući se što je slaba.
Pažnju joj je, zatim, zaokupio njezin izgled. Miris jutarnje svežine kupao joj je čula, dok je razgledala čistu kožu i pamučnu belu košulju te smeđe pantalone od istog materijala koje je nosila na sebi. Želela je da pocrveni od stida jer nigde nije videla ženu u prinčevoj grupi, ali umesto toga, osećala je samo zahvalnost prema toj osobi. Rukom je prošla kroz svoju gustu kosu. Ponovo je bila ona stara, mekana i svilena na dodir dok je padala u divljim valovima na njezina krhka ramena. Ava je poželela da se istovremeno smeje i plače, da viče na sav glas zbog bola koji je zadirao duboko u nju i da peva od sreće što je konačno pobegla. Želela je na trenutak da se ponaša kao osoba koja je izgubila razum i da je zbog toga niko ne osuđuje. Umesto toga, duboko je udahnula i uzela crne baletanke koje su bile uredno složene pored njezinog ležaja.

Pomešane emocije kovitlale su se u njoj poput oluje, pritiskajući joj grudi, preteći da na surov način napuste toplu unutrašnjost. Zbunjenost joj je opsedala misli, dok je pažljivo posmatrala laganu obuću na svojim malim stopalima. Bile su kao salivene za nju. Ava je podigla jednu nogu i pažljivo ih zagledala, delovale su udobno. Naglo je ustala s ležaja, a tupa bol joj je prostrujila telom, nateravši je da klekne. Nova okolina učinila je da zaboravi na svoje rane i znajući da ne sme, ipak je tiho opsovala staru sveštenicu. Ponovo se pokrenula prema izlazu koji ju je prizivao, ovaj put puzeći poput malog deteta. Mogla je da čuje sa spoljne strane glasove koji su vodili na desetine razgovora, zvuk udaranja metala o metal, pucketanje vatre i zvuk bata koraka.

Sela je na noge kod izlaza i slastan miris hrane zagolicao je njezina čula. Stomak joj se bolno zgrčio, ispuštajući neprijatne zvukove gladi. Zatvorila je oči, dopustivši sebi da uživa u primamljivoj aromi nepoznate hrane dok joj se pljuvačka skupljala u ustima.
Platno se naglo razmaknulo i zvuk šuštanja trgnuo ju je iz njezinog malog raja u mislima. Kad je otvorila oči, nalazila se na samo par milimetara od prinčevog prelepog ozbiljnog lica. Mogla je da vidi blago iznenađenje u njegovim očima boje sveže krvi, koje su krasile duge crne trepavice. Nije joj promaklo ni to da je imao mali crni mladež poput tačkice ispod donjeg kapka. Mogla je da potvrdi da su to najlepše oči koje je ikad videla i da su se savršeno uklapale u njegov bledi ten. Pažnju su joj privukle njegove pune usne nežne nijanse roze i savršenog oblika. Bile su toliko privlačne da je imala osećaj da joj govore… poljubi me.

Nesvesna šta radi, podignula je ruku i položila je na njegov obraz. Koža mu je bila iznenađujuće glatka i mekana poput dečije. Njegov iznenađeni pogled ju je trgnuo i preplavio ju je iznenadni nalet sramote. Naglo se odgurnula telom unazad, dočekavši se zadnjicom na tvrdi pod. Osećala je kako joj lice gori kao i bol zbog rana koje još uvek nisu zacelile. Želela je da propadne u zemlju od sramote, ali morala je prvo da uradi nešto povodom svog postupka. Brzo se bacila na kolena i spustivši glavu na skupljene šake ispred sebe, obratila se princu što poniznijim glasom.

„Molim Vas da mi oprostite na mom bezobrazluku, Vaša Visosti.“
Strah joj je stegnuo grudi, dok su joj misli letele poput uzrujanih pčela. Nije poznavala princa pred sobom i samo jedan pogrešan korak mogao ju je odvući na samo dno ponora.

„Da li se osećaš bolje?“ upitao je.
U neverici je podignula pogled prema princu koji je potpuno zanemario njezin malopređašnji postupak.
„Pa?“ Ovaj put joj je uputio nežan osmeh.
„Da“, jedva čujnim šapatom uspela je izustiti.

Kolt ju je pažljivo osmotrio i zadovoljno klimnuo glavom, ne nastavivši daljnji razgovor kao da može da joj pročita misli i ona mu je bila zahvalna. Samouvereno joj je ponudio svoju ruku kao oslonac, dok se za jedan korak odvojio od kočije a drugom pridržavao platno izlaza. Ava je progutala veliku knedlu, preispitujući sebe da li se usuđuje da prihvati veliku šaku dugih prstiju. Nesigurna, bojažljivo je spustila svoju malu ruku u njegovu, a on ju je čvrsto stisnuo, dovoljno da joj ulije malo hrabrosti. Iznenađujuće gruba koža joj je na čudan način prijala, stavljajući joj do znanja da niko nije savršen.

Kolt ju je nenamerno povukao k sebi. Ne očekujući to, krenula je da pada. Čvrsto je zatvorila oči, očekujući bolno prizemljenje, ali umesto toga, osetila je nešto sasvim suprotno. Topao i mekan osećaj poput zagrljaja. Krišom je gvirnula kako bi osmotrila svog spasioca čiji je identitet već unapred znala. Koltove snažne grudi su je grejale, dok su njezine ruke nevino počivale na njima. Mogla je da oseti čvrst stisak oko njezinog mršavog struka, a njihovi nosevi su pretili da im se dodirnu. Njegove prodorne oči gutale su je svojom dubinom, preteći da izbrišu njezino postojanje, a pune usne su mu zaigrale u podrugljiv osmeh.
Nalet besa preplavio ju je poput olujnog talasa, i ne želeći da i trenutak više provede u njegovom zaštitničkom zagrljaju, svom je snagom pokušala da ga odgurne, ali njezin otpor je završio neuspehom. Kolt se nagnuo prema njoj, a njegov vreli dah zagolicao je njezinu ušnu resicu, šaljući joj neprijatne trnce kroz čitavo telo.

„Stvarno sam želeo da vidim kakav je osećaj kad staviš svoje malene šake na moje grudi. Hvala ti, veoma sam zadovoljan.“

Srce joj je lupalo kao ludo i očekivala je da svakog časa izleti iz grudi kao ptica kukavica iz sata. Lice joj je gorelo, preteći da eksplodira od sve veće temperature. Prkosno je odmahnula glavom, sklonivši svoje smaragde koji su pretili da se istope pod strahovitom snagom njegovih rubina.

Kolt se slatko nasmejao i konačno je pustio iz čeličnog stiska. „Hajde, hrana se hladi.“

Nevoljno je zakoračila za njim, prateći ga za stopu manje. Ispod oka je osmotrila prinčeva široka ramena. Uska pamučna bela košulja prisno mu se pripijala uz mišićima izvajano telo, a crni poldron mu je krasio desno rame. Na kukovima, oko ruba tamnih pantalona, ležerno je visio široki mač neuobičajene veličine. Njegova je oštrica pretila da zapara tvrdu zemlji, a balčak Koltovog oružja krasila je zlatna glava vuka. Uredno zalizana frizura sada mu je neuredno padala u neukrotivim garavim pramenovima na njegovo čelo. Opuštena dnevna odeća na neki je način činila Kolta privlačnijim.

Duboko je udahnula i zagledala se u prostrano plavetnilo letnjeg neba. Neobičan poj ptica joj je godio, dok je uživala u svakom dašku svežeg vazduha koji je sa sobom donosio sladak miris divljeg cveća. Mrva brige je i dalje postojala, opominjući je da ne spušta gard jer i dalje nije poznavala ljude koji su je spasili bednog života, ali i pored toga, mogli su da budu oni koji bi pretvorili isti u pakao. Okupirana navalom misli, nije primetila Kolta kad se zaustavio. Sudarivši se sa snažnim mišićima njegovog tela, trgnula se iz sveta mašte koji joj je bio beg od stvarnosti.

„Uživaš da me dodiruješ?“ upitao je, zadirkujući je.
Ava je osetila kako joj se vrela krv skuplja u upalim, neuhranjenim obrazima. Žar besa preteći je tinjao u njoj, preteći da se rasplamsa. Iz strahopoštovanja, primirila je dim koji je kuljao, najavljujući požar.
Njezinu pažnju privukla je nevina belina velikog šatora. Njegov ulaz  zaštitnički su čuvala dva stražara u blistavim oklopima koji su se presijavali na sunčevim zracima. Grb vukove glave ponosno je stajao na crvenoj zastavi, vijoreći se na povetarcu. Kolt je elegantno prišao ulazu, i dok se straža sklanjala kako bi ga propustila, dignuo je desno krilo tkanine koja je tiho zašuštala.

„Dame imaju prednost.“ Blago joj se osmehnuo, želeći da joj stavi do znanja da joj ne želi zlo.

Ava je nesigurno osmotrila mali deo unutrašnjosti, koji nije mogla da razazna zbog senke koja je prkosila svetlosti dana. Iako nepoverljiva u njegove dobre namere, odlučila je da ipak prati put koji je vodio u šator. Poput mačke, pažljivo je zakoračila u nepoznat prostor. Za njom je odmah ušao i Kolt, pustivši belu tkaninu da se uz šuštanje vrati na svoje mesto. Vitezovi koji su ponosno čuvali ulaz, tiho su se vratili na svoje položaje.

Nastaviće se...