Ava se ukopala u mestu, očarana prizorom ispred sebe. Njezin je um pokušavao da prihvati istinu koja je bila potpuno drugačija od one kojom su je seljani učili. Nije mogla da ih krivi, nikad niko nije kročio na ukleto tlo koje je svima uterivalo strah u kosti. Želeli su da veruju da tama šume krije iskrivljenu sliku o njoj i da je njezina sama unutrašnjost slika obamrlih i sasušenih stabala. Da ništa sem pretećih demona ne boravi u njoj.

Zanesena velelepnim plavičasto ljubičastim isijavanjem, Ava je snažno protrljala oči, pokušavajući sebe da ubedi da je nije obuzelo ludilo groznice. Sklonivši ruke s lica i dalje se nalazila na teritoriji koja je utešno sjajila uprkos tami koja ju je obavijala. Stabla su se neobično uvijala i granala, preplavljena gusto zbijenim lišćem neobično šarenih boja. Uz njihovu se koru vretenasto pela puzavica obrasla svetlećom mahunom.

S velikim je strahopoštovanjem zakoračila, plašeći se da ne naruši lepotu koju je otkrila. Njezin otisak ostao je utisnut u mekanu travu, koja je svojim vlasima milovala njezina izranjavana i krvava stopala. Njezina pratnja se udaljila i ona je potrčala kako bi ih sustigla.

Svest joj je pokosio tornado vrtoglavice i ona se hromo zateturala, ali je na vreme uhvatila ravnotežu, ne odavši slabost svojeg tela pred vojnicima koji su joj štitili leđa. Praveći se da se samo saplela, nastavila je da pravo korača napred.

Radoznalo je posmatrala okolinu, upijajući svaki neobičan detalj koji bi joj privukao pažnju, a bilo ih je mnogo. Tišina u putujućoj grupi vladala je velikim delom puta.

Ava je bila zahvalna na njihovim neizgovorenim pitanjima. Nije imala snage da im daje odgovore koji bi zadovoljili njihovu radoznalost. Beličasta izmaglica zaklanjala joj je bistrinu vida i ona je umorno protrljala oči, skidajući kapi znoja s orošenog čela. Usta su joj bila suva poput pustinje, vapeći za oazom hladnog izvora.

Krajičkom oka bacila je pogled na prinčeva široka leđa. Želja za vodom bila je nadvladana strahom i na kraju se odlučila da sačeka još malo.
Nije bila baš sigurna u sigurnost u grupi neznanaca koji su se niotkuda pojavili i tvrdili da služe kraljevstvu za koje je čula prvi put u životu.

Vrela lava kolala je njezinim venama, paleći joj svaki deo tela. Oslabljene noge su sve više odbijale da se kreću i Ava je uprkos umoru nastavila da ih vuče, otvarajući nove i produbljujući stare rane. Jeziva drhtavica joj je potresala telo. Ledeni nalet, koji kao da se kupao u zaleđenom jezeru, preplavio joj je čula.
Bolno je progutala vrelu pljuvačku koja joj je parala nadraženo i suvo grlo. Bledim jezikom oblizala je pomodrele i ispucale usne, ponevši sa sobom ukus krvi. Dim magle pred njezinim očima bio je sve gušći, ometajući je da hoda pravo.

Nije bila dovoljno skoncentrisana da čuje žamor iza njezinih leđa. Svako čulo joj je otupelo i ona je pogledala noćno nebo. Veliki i bezbrižni mesec tužno ju je  posmatrao, dok su njegova dečica vapila da dodirnu njezinu dušu i ranjeno telo u želji da je zaleče.

Ava se umorno osmehnula, željna da položi svoje izmučeno telo na mekani pokrivač šume. Njezini su koraci postali pijani hod i poslednji atom snage počeo je da je napušta. Daleko u magli iza sebe čula je povik muškarca čije reči nije mogla da razume. Bacila je pogled ispred, primetivši kako je čitava povorka stala. Teški metal preteći je zveckao približavajući joj se, predvođen mladim princem.

Zbunjeno je trepnula, ostavljajući za sobom bolno peckanje koje joj je probadalo glavu, budeći glavobolju. Vid joj je počeo da gubi bistrinu, dok je pokušavala da protumači Koltove reči koje nisu dopirale do njezine svesti. Mogla je da vidi veliku zabrinutost na njegovom lepom licu i kako pruža ruke k njoj, pre nego što joj zavesa tame nije pala na oči a mrak joj progutao um.

NASTAVIĆE SE...