Vesela muzika uvijala se oko tela ljudi koji su bezbrižno plesali, obrćući se u krugovima po dvoje, nošeni slatkim porokom alkohola.

Glasna vika raspoloženih muškaraca koji su prepričavali svoje doživljaje iz mladosti, mešala se s cikom sitne dečice koja su se vešto šunjala kroz gužvu. Brige i problemi su nestali, ostavljajući za sobom mir i sreću. A oni, čiji su nosevi uveliko bili uokvireni crvenom nijansom, smatrali su svet prelepim mestom bez mana. Baklje i šareni lampioni kupali su tamu nebeskog svoda i svojom svetlošću davali prizor kao da gore.

Muškarac kasnih četrdesetih pijano je štucnuo, hvatajući se za drvenu kriglu slatkog piva čija se pena neravnomerno slivala niz rubove, kvaseći mu grubu kožu prstiju. Veselo se smešio sebi i mutnim slikama pred sobom, prinoseći piće suvim ustima. Cepanje drveta privuklo mu je pažnju i on se okrenuo u smeru decenijama starog zida. Sumnjičavo je osmotrio staru građevinu dok mu je alkohol lebdeo na par milimetara od tankih usana. Na trenutak je pomislio da mu se učinilo, ali jezivi zvuk nastavio je da mu para uši, terajući pijanu izmaglicu koja mu je prekrivala oči.

Bistrina njegovog uma vrtoglavom se brzinom vraćala, dok je tajanstveni strah ubrzavao čovekov puls. Sitne zenice su mu se raširile, gutajući boju rane jeseni dok je posmatrao kako mu se jezivi procep na granici između sveta demona i ljudi opako smeši. Krigla ispunjena hladnim opijajućim alkoholom skliznula mu je iz mlitavih prstiju, a glas mu je zamro na usnama dok se jezik grčio i kotrljao po suvim ustima, željan da vikne, da upozori.

Pukotina se iznenada proširila drvenim zidom poput paukove mreže i trula trupca počela su da se raspadaju, lomeći pod svojom težinom granicu koja je ponosno stajala dugi niz godina. Muškarac je poželeo da sanja, ali ga je vrisak straha podsetio da je sve to bila java.

Gozba za demone šume bila je postavljena.

***

Hladan vazduh noći grubo joj je parao pluća, dok je polako sve više gubila dah. Svesna da je na izdahu snage, kleknula je iza buradi s pićem, oslonivši se mršavom rukom na njih. Senka obližnje kuće vešto ju je skrivala, braneći je od radoznalih pogleda.

Drvenu granicu zamenjivao je metrima visok zid guste prašine. Neizvesnost i napetost osećala se u vazduhu. Poput elektriciteta ju je peckalo, navodeći njezinu radoznalost na nepromišljenost, ali ju je odlučno obuzdala, iščekujući kao i svi. Mogla je da čuje šum koraka koji su svojom težinom lomili ostatke trulog zida. Bat njezinog srca odzvanjao joj je u ušima, dok je srce pretilo da iskoči iz grudi. Neizvesnost ju je preteći gušila i ona je poželela da se stvar nekako ubrza.

Upornog pogleda posmatrala je kovitlac prašnjave magle, upinjući se da vidi kroz nju. Dva ćilibarna klikera pretećeg sjaja isijavala su iz neprozirne prepreke. Nekoliko žena je vrisnulo, primetivši isto. Ne gubeći vreme, prilika je odlučno napustila veo misterije.

Stvorenje duge njuške, ispunjene nizom belih oštrih zuba i prekriveno dugom crnom dlakom, ponosito je stalo pred seljane koje je poput otrova paralizovao strah. Ava je očarano posmatrala divljeg vuka koji je zračio mračnom lepotom, dok se njegovo telo pelo više od dva metra u visine. Poželela je da mu priđe i uroni prste u svileno krzno koje je odisalo toplotom i komforom. Zagrcnula se i osmehnula u sebi, shvativši da je verovatno ona jedina smatrala misterioznog vuka prelepim.

Stvorenje je ponovo zakoračilo, otkrivajući snažno telo.

Avine krupne oči su se raširile usled šoka kad je ugledala mladića ranih dvadesetih na vukovim leđima. Negde u daljini uma čula je tihi žamor, ali njezina svest bila je okupirana lepotom tajanstvenog neznanca. Ravna gavran crna kosa bila je elegantno zalizana unazad, dok je jedan buntovnički pramen prkosio skoro pa besprekornoj frizuri. Nemirno je upadao u oči boje krvavog rubina, čija je dubina preteći posmatrala usplahirene seljane.

Mesec kao da je voleo mladića i svojom je svetlošću kojom ga je obasipao, isticao belinu njegove kože. Ravna linija kockaste vilice zaokruživala je lepotu mladog lica. Njezin pogled je pao niže, ispitivački prelazeći preko bogatih detalja njegove odeće. Nije joj promaklo da je nosio pozlaćene broševe u čijem se centru nalazilo retko drago kamenje. Crnilo, koje je nosio na sebi, ublažio je crveni plašt, ponosno se vihoreći na hladnom povetarcu.

Zavesa guste prašine se spustila, otkrivajući mnogobrojne vojnike u blistavim srebrnim oklopima i belim plaštevima kako mirno počivaju u tami pozadine pozornice, čekajući da njihov gospodar izda naredbu. Zvuk konjskih kopita privukao je Avinu pažnju i ona je osmotrila visoku osobu na belom konju. Njegovo ratničko odelo znatno se razlikovalo od ostalih. Crni metal blistao je na srebrnoj mesečini. Grimizni plašt, sličan kao u njegovog gospodara, počivao je na njegovim širokim ramenima prikačen s dva broša u obliku vučije glave, a šlem pretećeg izgleda krio mu je lice od radoznalih pogleda.

„Ko si ti?“ Napetu tišinu prekinula je oštrina Dijaninog glasa. Preteći ton prkosio je misterioznim putnicima opakog izgleda. Mladić na vuku pogledom je preleteo preko skupine koja se stiskala jedna uz druge.

„Predstavi se.“ Svešteničin glas se orio tihom noći u kojoj su i insekti bili utihnuli. Nije mogla da podnese ignorisanje momka koji je ni jednog trenutka nije pogledao. Kao da nije čuo njezino pitanje, obratio se svojoj trenutnoj publici.

„Moje ime je Kolt I Perid, prestolonaslednik kraljevstva Peridot, vama vekovima poznat kao Zapadna šuma.“ Dubina njegovog glasa milovala je ženska srca. Tihi šapat planuo je poput požara. Diana je prkosno stajala pravih leđa i ledenog pogleda, streljajući pridošlice.

„To i dalje ne objašnjava Vaš dolazak u ovo malo selo, Vaša Visosti“, otrovno je procedila njegovu titulu, posmatrajući ga preteći. Ava je stisnula pesnice, osećajući kako se u njoj budi bes.

„Mislim da Vam je u interesu da doživite još koju godinu, starice, zato bolje držite jezik za zubima i pripazite kako mi se obraćate. U suprotnom ću biti primoran da Vam ga lično iščupam golim rukama.“

Ava se zakikotala. Uživala je u prizoru gde se sveštenica puši od nemoćnog besa, ućutkana i prekorena.

Mora da boli osetiti svoj otrov na sopstvenoj koži… pakosno je pomislila Ava dok su joj pune usne igrale na prašnjavom licu.

Princ je pogledao u svog crnog viteza i neprimetno klimnuo glavom, a potom je njegov snažni glas odjeknuo seoskim trgom.

„Ovde sam kako bih vam ponudio pomoć svog kraljevstva. Doba tame sve je bliže i šuma više nije bezbedna. Jadna zaštita kao što je ovaj zid, neće sprečiti silu zla da upadne u vaše selo i da vam pojede duše.“

Ava je mogla da oseti strah kako struji letnjim povetarcem, ali nešto duboko u njoj odbijalo je da se preda tom silovitom osećaju kao i ostali.

„Ovo nije nešto gde imate slobodu da birate, hteli vi to ili ne, morate prihvatiti našu ponudu. Kao vaš zalog vernosti kraljevstvu Peridot, koje će vam pružiti zaštitu od stvorenja tame, predaćete mi jednu mladu žensku osobu, ne stariju od dvadeset godina.“

Žene su ustuknule, zaštitnički grleći svoju decu. Muškarci su se počeli buniti, ali ih je jedan Koltov ledeni pogled naterao da utihnu pod silinom krvavih dragulja. Tišina je potrajala i on je skupio guste, lepo oblikovane crne obrve.

„Dovedite mi kćer poglavara ovog sela.“

Mila i njezina majka su vrisnule, odavši se. Bespomoćno su jecale dok je poglavar s njegovim sinovima zaštitnički stajao ispred svojih uplakanih voljenih, stavljajući jasno do znanja da ne žele da predaju svoju kćer i sestru. Kolt je klimnuo glavom i crni vitez u pratnji još četiri vojnika sjahali su sa svojih konja. Teški metal zveckao je dok su grabili prema masi ljudi koja se od straha širila, ostavljajući im prohodan put.

Avino je srce zadrhtalo pod prizorom Mile, koja je skupljena u malu loptu zaranjala lice u majčine grudi. Vreli potoci njezine tuge pomešane sa stravom slivali su se niz punačke obraze. Sloboda za kojom je čeznula isparila je, zamenivši je briga i zaštitnička odlučnost da spreči razaranje porodice koja joj je mnogo puta pomogla u teškim trenucima. Drhtave noge ponele su njezinu prepolovljenu težinu i ona je istrčala iz svog skloništa. Mesec ju je kupao svojom toplotom, dok joj je telom kolao plamen groznice. Prišavši dovoljno blizu, ukopala se u mestu, odlučna da prekine predstavu koja je išla iz krajnosti u krajnost.

„Hej!“ odlučno je povikala.

Povik joj se zaorio vazduhom, privukavši pažnju svih prisutnih, pa čak i samog princa i vitezova koji su se našli na svega par koraka od svog plena. Mogla je da čuje užasnute uzdahe kad su ugledali njezino stanje. Potisnula je ispitivačke poglede pune preneraženosti. Bila je svesna svog izgleda, nažalost, uspela je da baci pogled u ogledalo u sirotištu. Odeća joj je visila na mršavim ramenima i kukovima, iscepana do neprepoznatljivosti. Skorela krv u ugrušcima je krasila nekad belu tkaninu tunike. Njezino lepo lice nije se naziralo od prljavštine koja se mešala sa suzama i znojem usled groznice. Svileni talasi kestenaste kose zamršeno su štrčali. Stajala je potpuno ogoljena pred stotinom pogleda u čijim je dubinama rastao užas, ali je nije bilo briga.

Ispod oka je osmotrila sveštenicu čije je lice prebledelo. Poželela je da se osmehne, ali mali trijumf joj trenutno nije bio prioritet. Njezini smaragdi, čija je bistrina sijala zelenim odsjajem, ukrstili su se s Koltovim.

„Izaberite mene umesto nje.“ Ponosno je stajala pravih leđa, odlučnog stava. Verovala je duboko u sebi da je ovo druga karta za beg iz Zimela. Opasnija, ali sigurnija.

„Ti…“ Dijanin tihi šapat joj je doputovao do ušiju i ona je direktno pogledala ženu u čijim se ledenim dubinama ogledao strah. Ovaj put nije odolela da se osmehne.

„Moraću da Vas razočaram, ali čak ni Vi niste uspeli da mi skinete krila slobode“, rekla joj je Ava.

„Kako?“ upitala je Diana.

Ava je nevino slegnula ramenima, praveći se naivna. Diana je pokušala nešto da izusti, ali ju je Koltov glas prekinuo.

„Zašto bih to uradio?“

Ava je osetila žaoku besa kako joj pogađa dubinu duše, ali ju je obuzdala i samouvereno pogledala mladića na vukovim leđima.

„Jer ja nemam šta da izgubim“, odgovorila je.

Princ je upitno izvio obrvu i Ava je, ne želeći gubiti vreme, brzo nastavila.

„Imam nepunih osamnaest godina, siroče sam i niko neće patiti za mnom. Trenutno sam malo u haosu, ali to se da vrlo lako srediti. Prinče, biću iskrena s Vama.“

Kolt ju je radoznalo osmotrio i klimnuo glavom. „Slobodno.“

„Moja je želja da odem iz ovog sela i pronađem svoju sudbinu izvan Zimelovih granica. Sanjam o slobodi i smatram da je ovo moj poziv da započnem novo poglavlje u životu. Do pre pola sata sam sedela u ćeliji u sklopu crkve, pokušavajući da pobegnem pod groznicom. Kao što i sami vidite, uspela sam, stojim pred Vama i nudim se kao zalog koji garantuje našu pokornost.“

Kolt se duboko zamislio o njezinim rečima koje su pogodile sve prisutne. Diana je osetila težinu prekornih pogleda i pokušala da se povuče, ali strah ju je paralizovao. Istina ispod maske sveštenice bila je ogoljena i sad je predstojala kazna.

„Imate moju reč da će vas kraljevstvo Peridot štiti od svakoga zla“, napokon je rekao Kolt.

Crni vitez se u stopu sa svojom pratnjom povukao do svojih konja. Vuk se, s Koltom na leđima, okrenuo i uputio prema misterioznoj šumi. Ava je progutala veliku knedlu koja joj se stvorila u grlu i pošla za njima.

Sladak miris slobode osvajao joj je čula i ona je osećala sigurnost i pored pretećeg izgleda misterioznih putnika. Sigurno je koračala prema tami šume, upijajući crni veo koji ju je prekrivao. Odlučno je zakoračila na zabranjenu granicu, ne pogledavši ni jednog trenutka iza sebe. Prošlost je bila prošlost, deo života koji treba da ostane iza leđa. Mrak misteriozne šume ju je progutao i ona je nestala s vida svih prisutnih seljana koji su se i dalje zaštitnički grlili.

NASTAVIĆE SE...