Pod krvavim nebeskim svodom, vrisak smrti orio se pustim ulicama Peridota.
Reke krvi tekle su i natapale rastrgnute leševe vojnika, koji su sve do poslednjeg daha verovali da će se dogoditi čudo. Prolaz do palate bio je popločan smrti hiljadu duša, dok se Saša pela prema svome tronu. Mračna sreća stiskala joj je grudi, a osećaj slatke pobede terao je uglove njezinih usana da se izviju.
Praćena svojim najjačim slugama, sa svakim korakom nazirala je bele zidine palate koja će vrlo brzo postati njezina.

                                 ***

Poslednji demon bio je srušen i Kolt je zasekao zemlju, oslonivši se na svoj mač. Grabio je dah dok se njegovo telo treslo od iznurenosti. Kai je nedaleko od njega već ležao na zemlji, dok mu je njegova verenica Suzan vidala rane.
Ginovi sinovi bili su u pripravnosti, motreći na okolinu i na zveri iznad njih. Kolt je osećao obamrlost u zglobovima, želeći da klone na zemlju prekrivenu crnom krvi.

Neprimetan pokret privukao mu je pažnju i on je pogledao u tom smeru. Saša, predvodnik horde zla, ponosno je koračala prema njima. Mučnina mu se penjala kroz grlo do usta.
Lepotica Peridota zaustavila se na pristojnoj razdaljini i široko se osmehnula.

„Trebao si me prihvatiti dok si još uvek imao vremena“, cvrkutala je svojim podlim glasom.
Kolt nije uspeo da suzdrži podsmeh zbog njezine arogancije. „Nisam slep i mogu da vidim kada je nečija duša ružna koliko i ta osoba.“
Nestao je osmeh sa Sašinog lica, a u njezinim crnim dubinama sevao je bes. Podigla je ruku i Raul joj je pokorno prišao.

„Želim da ih se rešiš sve do jednog“, oštro je rekla.
„Na vašu zapovest, gospodarice.“
Koltova čula su se izoštrila, napinjući svaki nerv u njegovom telu. Demon pored nje nije delovao ni najmanje naivno ili slabo. Niz njegove ruke spustili su se lanci, na čijim su se završecima nalazila zakrivljena sečiva.
Kolt je zgrabio svoj mač i u trenutku kada se ga je podigao, demon se odjednom našao ispred njega. Njihova sečiva silovito su se sudarila i Kolt je osetio kako gubi ravnotežu. Potražio je oslonac u jednoj nozi, kako bi se okrenuo i propustio demona pored sebe. Učinivši tako, put prema demonovim leđima se oslobodio, pa je zamahnuo prema njima. Međutim, Koltova oštrica zasekla je vazduh, komešajući zbunjenost i strah u njemu. Okrenuo je glavu iza sebe i ugledao demona kako lebdi u vazduhu, a njegova sečiva letela su prema Koltovim vratu.

Zadah smrti nikada mu nije bio bliži, ali je strela čiste energije projurila vazduhom, pogodivši Raula u rame. Raul se otkotrljao po zemlji, a Kolt je pogledao u pravcu Suzan koja ga je spasila u poslednjem trenutku. Prilazili su joj Ginovi sinovi, spremni za odlučujuću bitku.
Kolt je progutao knedlu i uputio prezrivi pogled Saši. Koliko god je se gnušao, morao je da zna.

„Onaj stvor u Zimelu, sve je to bio mamac kako bi moja majka napustila kraljevstvo?“
„Tako je“, odgovorila je Saša, ne trudeći sakriti zadovoljstvo u svom glasu.
„Šta si ti?“ Kolt ju je upitao s gađenjem.
„Ja sam Matica.“
Pesnica istine pogodila ih je sve u stomake, poželevši da povrate. Sašine crnilom ispunjene oči gledale su samo u Kolta i izazivale ga da postavi pitanje za koje je znala da će ga uništiti.
Kolt je morao da zna odgovor na to pitanje. „Moja majka i… Ava. Jesu li žive?“
Sašin osmeh razvukao se preko čitavog lica, otkrivajući beli niz zuba. Kolt je osetio neprijatnu jezu kako mu se spušta niz kičmu.

„Aurora je živa s udom manje.“ Slatko se nasmejala, a onda naglo uozbiljila, pogledavši nakratko svoje nokte. „Što se tiče tvoje drage“, rekla je glasom punim lažne tuge. „Recimo da je lep prizor videti krv iz njezinih grudi kako se meša s blatom“, završila je pa prasnula u smeh.

Sašine reči izmešane sa zlobnim smehom polile su Kolta poput ledene vode, oblivajući ga nesnošljivom tugom. Surova istina sekla je njegovo srce na hiljadu komadića, a more suza uzburkalo se u njemu, terajući mu slane kapi na oči.

Nevericu i šok nije doživeo samo on. Svi prisutni osećali su se kao da ih nevidljiva sila stišće do smrti. Niko nije očekivao da preživi ovaj dan, ali saznanje da je Ava bila mrtva, bilo je poput hladnog tuša koji nikome nije prijao.

Kolt je stisnuo jače svoj mač, jer je želja za Sašinom krvlju na svojim rukama nadjačavala njegov zdrav razum. Zaslepljen mržnjom, nije primetio Raula kako mu se približavao munjevitom brzinom. Suzanina strela ležala je na zemlji, prekrivena njegovom crnom krvlju, ali rana više nije postojala. Kai je poželeo da mu vikne, da ga upozori, ali bilo je kasno. U trenutku kad je Raul ukrstio svoj pogled s Koltovim, već je bio u skoku, zamahujući svojim sečivom prema njemu.

                              ***

Plamen je gutao okolinu i ruševine koje su ležale oko mnoštva tela muškaraca koja nisu davale nikakve znake života. Među njih nežno se spustila bela svetlost na razoreno tlo. Toplota njezinih zraka obasjavala je ratničko groblje. Tišina smrti rugala se njezinom kašnjenju.

Beličasti plamen raspršio se na mestu Avinog lica i ona se osmehnula tišini koja se povlačila naspram siline njezine moći. Pažljivo je osluškivala poslednje otkucaje i izdahe ratnika, koji su do kraja branili nadu ovog sveta. Ponos i sreća ispunjavali su njezine grudi.
Podigla je ruku ispred sebe, a svetlucavi prah odvajao se od njezinog izvora, šireći se okolinom i obasipajući preživele. Ispunjavala je svaki otvor i ranu na njihovim telima koja su sada lebdeći prilazila Avi.

Snažna muška ruka u oklopu trznula se i Rodžerove oči polako su se otvorile, gledajući u krvavo nebo koje je bežalo od njemu nejasne sile. Uz muku se okrenuo na drugu stranu i ugledao onesvešćenog Gina prekrivenog sopstvenom krvi. Rana koja je zjapila na njegovom stomaku, polako je zaceljivala, ali na mestu odsečene noge ništa nije izrastalo.

Rodžer se osmehnu ovoj suludoj ideji i dopustio toploti magije da ga proguta. Bilo je nečeg poznatog u njoj. Strah je zamenio poverenje i sigurnost, a ugašena vera ponovo se rodila. Jača i prkosnija nego ikada pre.
Pre nego što je sklopio oči i utonuo u san bez snova, opazio je priliku okruženu belim plamenovima kako se uzdiže u nebesa koja su bežala pred njezinom moći. Poput zvezde padalice, ostavila je svoj trag kao znak da je svet ustao na noge i da se neće predati bez borbe.

                             ***

Sečivo smrti kosilo je živote pred sobom, ovaj put stremeći prema Koltovom. Poslednji najlepši trenuci provedeni s Avom prolazili su mu pred očima, dok se njegova duša radovala, jer će se naći s njezinom na stubovima koji nose raj.

Pomiren s bliskom smrću, sklopio je oči kako bi dopustio njezinoj tami da ga uzme pod svoje. Umesto hladnoće, telom mu je odjednom počela prolaziti spokojna toplota.

Kai je bespomoćno trčao prema svom prijatelju, koji je stajao pred sudom demonskog kosača. Vrele suze natapale su mu obraze, mešajući se sa skorelom krvi. Saša se široko osmehivala, zadovoljna predstavom.

Odjednom, vreme kao da je stalo i poslednje sekunde koje su delile Kolta od smrti, trajale su poput večnosti ispunjene patnjom. Zlo, koje je spustilo pipke na zemlju, željno je potiskivalo sudbinu koja je od nastanka sveta zapisana u vremenu. Tama, koja je odlučila da je rat gotov i da je pobeda njezina, slepo je verovala u svoje snove koji su bili samo to, snovi.

S nebesa se spustio snop bele svetlosti u vidu munje. Silina njegove energija odbacila je Kolta unazad, sudarivši ga s Kaijem te obojicu rušeći na zemlju okupanu krvlju. Ošamućeni, dvojica prijatelja pogledala su u pravcu svetlosti koja je sada tinjala, vraćajući svoje zrake u plamenove.

Prilika, koja je stajala u svom sjajnom oklopu moći, držala je Raula za glavu. Demon se bespomoćno trzao u njezinom stisku. Sečivo njegovih oštrica letelo je prema njezinom grlu, ali se istog momenta rasprsnulo na sitne komadiće pri dodiru s tom čistom svetlošću.

Saša je zbunjeno posmatrala dešavanja pred sobom. Njezina podvest  lukavo joj se prikradala i šaputala joj kako je sve gotovo. Vrela krv joj je kolala venama, svesna da je plan izgubio čvrst oslonac i sada je stajao na staklenim nogama.
Bela svetlost uskomeša se na mestu gde je bilo lice, otkrivajući blistave smaragde sjajnije i od najčistijeg kristala. Dobro poznato lice rugalo joj se sa svojim blistavim osmehom.

„Dugo se nismo videli.“ Avin melodičan glas pratio je zvuk lomljenja kostiju u trenutku kada je smrskala Raulovu lobanju.
Njegovo telo se po poslednji put trznulo i mlitavo palo na zemlju. Crna krv je cvrčala dok ju je topila toplota Avine moći. Nobare, koje su se nadnosile nad njima, sada su se povlačile u mršavu senku svoje gospodarice koja nije mogla da ih zaštiti.

Sašino bledilo zamenilo je crvenilo koje joj je oblilo obraze. Bes u njoj ključao je poput lave, a želja za Avinim srcem bivala je sve veća i veća. Pripremajući svoj tanani glas kako bi naredila svojim sledbenicima da je ubiju, njezin plan još je jednom bio poljuljan. Snopovi bele svetlosti padali su s neba poput Božijeg koplja, uništavajući duše demona.

Saša je nemo posmatrala pokolj svog naroda, koji je jedan za drugim umirao uz neprirodne vriske. Želela je da zaustavi padajuću svetlost, ali nemoć u tom trenutku oduzela joj je snagu u nogama. Nemoćna, kolenima je dotaknula zemlju.

Ava je iskoristila taj trenutak njezine ranjivosti. Okrenula se prema Koltu, koji je sve to posmatrao sa šokom. Njegov izraz naterao ju je da se osmehne i priđe mu, te mu rukama nežno obuhvati lice. Osmeh joj je odavao tugu, pa ga je sa setom i puno ljubavi približila k sebi, dozvolivši njihovim usnama da se spoje.
Koltova suza kliznula je niz lice onog trenutka kad mu je Ava prenela deo svog sećanja.

„Žao mi je“, rekla mu je. Gledala ga je pogledom punim izvinjenja, koje je pratilo njezinu krivicu.
Njegovo telo obavila je toplota, terajući ga da utone u san kao i svi preživeli na kraljevskom tlu. Bela izmaglica izdizala se prema nebesima, praćena sferama u kojima su se nalazile njihove duše i tela. Nestajali su u belom portalu, putujući na mesto gde će biti bezbedni. Ava je posmatrala kako nestaje i poslednja duša i kako se portal gasi, a onda se okrenula prema Saši. Klonulo je sedela na zemlji, posmatrajući pepeo koji je ostao od njezine horde.

Krilata stvorenja i dalje su kružila nad njihovim glavama i svojim kricima poručivala da borba još uvek nije bila gotova. Saša se okrenula licem prema Avi, livajući krvave suze iz crnih ambisa koje su kvarile njezinu lepotu.
Ava je suzila oči, sada potpuno ozbiljna. Njezina topla svetost sudarala se s tamom senki, koje su obigravala oko Sašinog tela. Ne želeći da gubi vreme, Ava je u ruke uzela Koltov mač koji je istog momenta zasjao, prepoznavši svog istinskog vlasnika. Njegova oštrica, ojačana Avinom svetlošću, preteći je posmatrala svog neprijatelja.

„Hoćemo li početi?“