„Gledao sam te kako rasteš, znajući tvoju sudbinu mnogo pre nego što si rođena. Tiho sam patio u svom zatvoru, iščekujući dan kada ću te ponovo sresti.“

                             ***

Tišinu crnog ambisa bila je narušena zvukom Avinih potpetica. Hrabro je koračala napred, iako od crnila tame ništa nije nazirala. Trudila se da ide pravo. Barem se nadala da to čini.
Bat njezinih koraka odzvanjao joj je u glavi i stvarao glavobolju. Vreme ovde nije teklo i imala je utisak da korača satima mada nije osećala umor.

Odlučila je da stane i da oslušne praznu tišinu koja ju je okruživala. Njezino telo osećalo je prijatnu toplotu koja je dolazila od negde neodređeno. Nešto njoj nepoznato govorilo joj je da pogleda u stranu.
Čim je tako učinila, mala tačka svetlosti stajala je tamo poput usamljene zvezde na nebu. Samo je ta mala točka bila trunka nade u tami zla.

„Priđi.“
Nošena radoznalošću i glasom koji je dopirao iz svetlosti, uputila se prema mogućem izlazu iz večne tame. Čista svetlost razlivala se oko nje kako joj je prilazila, obasipajući njezinu hladnu kožu svojim toplim kracima. Zbunjenost je nastala onog trenutka kada je zakoračila prema izlazu iz tmurnog tunela tame i našla se u velelepnoj prostoriji belih zidova i svoda.
Na kraju prostorije nalazilo mermerno stepenište koje je vodilo prema visinama, gubeći se iza paperjastih oblaka.

„Priđi.“
Sada već poznat glas doputova joj je ponovo do ušiju. Nije znala gde se nalazi njegov izvor, ali je osećala da mu veruje. Bez odugovlačenja zaputila se dugim nizom stepenika, koji su vodili prema skrivenim nebesima.

Raj.

Ta reč joj je prva pala na pamet, ali njezin um odbijao je da to prihvati kao činjenicu. Nasmejala se sama za sebe ironično. Nije bila dovoljno dobra osoba da bi završila u Božijem vrtu.
Koračala je i koračala, čitavu večnost bez nekog značajnog pomaka. Kao da se belina stapala sa stepeništem i ona je imala utisak da gaca kroz vazduh, bezuspešno.

Prostorijom se zatim protegnuo zvuk zastarelih šarki, nadglasavajući njezine otkucaje srca. Iz prolaza je prokuljala blistava svetlost, gde su joj raširena krila vrata poželela dobrodošlicu.
Ava se konačno našla na vrhu stepeništa ispred gigantskog prolaza. Dok se kretala pravo u nameri da prođe kroz njih, na jednom od krila primetila je duboko utisnut zlatni žig pupoljka. Odbacila je tu misao i izgubila se u svetlosti koja ju je progutala. Rukom je prekrila oči kako ne bi oslepela i kada se malo priviknula, pažljivo je osmotrila okolinu oko sebe koja joj je oduzimala dah.

Pod prostorije činili su paperjasti oblaci, dok su iz belih dubina, koje su predstavljale zid, isticali mali vodopadi kristalne vode. Životinje čudnih oblika sramežljivo su se skrivale iza divlje lozice koja je obrastala u uglovima te čudne prostorije. Na njezinoj sredini nalazio se omanji bazen u mermernom postolju, nalik fontani za ptice. Ava se zaputila prema njemu u želji da vidi šta se nalazi u misterioznoj vodi koja se talasala. Mogla je da oseti poglede krznenih i pernatih živuljki, koje su je opčinjeno posmatrale prateći je u stopu.

Pažljivo je zastala kod ruba bazena i radoznalo pogleda u njegovu bistru dubinu koja se gubila u plavoj tami. Obuzimao ju je prijatan osećaj dok je sa nekim strpljenjem čekala da se nešto dogodi.

Povučena nekom nepoznatom silom, zaronila je ruku u hladnu tečnost koja joj je milovala kožu. Tragala je za nečim što ni sama nije znala šta je, a onda napipa glatki predmet veličine lopte. Radoznalost ju je naterala da ubaci i drugu ruku i tako zgrabi nepoznato pod svojim dodirom.

Bio je težak, ali nije odustajala od namere da ga izvadi iz te dubine koja ga je lukavo krila od radoznalih pogleda. Osećala je da je blizu i kada je glatka površina lopte dotakla svetlost prostorije, nešto je blesnulo i pod nevidljivim pritiskom lopta se otrgla iz Avinog stiska te poletela naviše.
Ava je ustuknula za korak. Nije osećala strah i to ju je čudilo. Lopta je isijavala čudnu toplotu koja je kupala njezino lice i obasjavala njezine zelene dubine. Poznata aura formirala se pred njezinim očima, pa je zatreptala od siline sjaja koji je u trenutku eksplodirao iz lopte. Bela silueta se spuštala, i dalje emitujući zaslepljujuće zrake svetlosti sve dok se nije prizemljila na paperjasti pod.
Ava je pogledala u priliku koja je poprimala oblik čoveka visokog dva metra. Njegovo telo bilo je prekriveno belom odorom sa zlatim vezom oko rubova. Široka kapuljača skrivala mu je lice od njezinog radoznalog pogleda.
Taman pre nego se sudila da ga upita ko je, on je njezino neizgovoreno pitanje preduhitrio, skinuvši svoj zaklon od radoznalih pogleda. Ava je razgoračila oči kada se pred njom pojavio starac duge sede brade i brkova, i kose koja je padala u pletenici niz njegova prava leđa. Bistro plavetnilo toplo ju je posmatralo, kao davno izgubljeno dete.

Ljubav prema njoj koja je dolazila iz njegove aure, nije se uklapala u oštre linije lica koje nisu ni najmanje pripadale starcu kao što je on. Na neki način podsećao ju je na Gina. Nije osećala opasnost i bila je poprilično opuštena u prisustvu tog neznanca.
Njihovi pogledi su se sudarali, vodeći nemi razgovor koji ni jedno od njih nije razumelo. Ava je u trenutku zbunjeno zatreptala kada su se u starčevim bistrim očima skupile suze i kliznule niz obraze gubeći se u gustini njegove snežnobele brade.

„Žao mi je.“ Glas koji je mnogo puta čula kako je doziva, sada joj se kroz jecaje izvinjavao.
Tuga u njezinim grudima rasla je, preteći da eksplodira. Nesigurnim korakom prišla je visokom muškarcu i obgrlila ga snažno kao davno izgubljenog roditelja.
Nije joj bilo jasno zašto su vrele suze potekle niz njezino lice i zašto se gušila u tom slanim moru. Znala je da je duboko potisnuta seta konačno pronašla izlaz prema svetlosti dana. Dva potpuna neznanca grlila su se i ronila vrele suze koje su natapale kožu onog drugog, dok su mala stvorenja kružila oko njih, pružajući im neku vrstu utehe.

Ava je osetila kako je nepoznati starac nežno odguruje od sebe i osetila je njegovo plavetnilo kako je s ponosom posmatra. To joj je nateralo osmeh na lice, ali zbunjenost i neizgovorena pitanja pritiskala su je poput tereta.

„Ponovo se srećemo posle toliko godina. Žao mi je što je toliko dugo trajalo i što je tvoj život morao biti takav“, rekao je starac. Ava je nakrivila glavu i izvila lepo oblikovanu obrvu. U njezinim očima nazirala su se mnogo pitanja.

„Ne razumem. Ko ste Vi? Zašto imam osećaj da se dugo poznajemo? I zbog čega sam osetila ovoliku tugu?“
„Sve će ti biti jasno kroz par trenutaka.“

Visoki muškarac provukao je ruku kroz vazduh i u blizini njih stvorio se ovalni sto na kom je počivao keramički set za čaj. Dve bele metalne stolice, izvijenih naslona, pozivale su svoje goste da se pridruže čajanci.

Ava se ironično osmehnula, ali je prihvatila neizgovoreni poziv. Njih dvoje su se udobno smestili, a starac je nasuo tamnu tečnost u šoljice. Vreli oblak ispunjavao je Avine nozdrve i od tog mirisa pošla joj je voda na usta. Starac je još jedno mahnuo rukom i pred njima su se stvorili ukusni kolačići.

Ispijali su topli napitak u tišini, časteći se čarima čekoladnog deserta. Tacnica je zazvečala kada je starac spustio svoju šoljicu. Prošlo je vreme za opuštanje, pa je Ava učinila isto.

Sve pred njima nestalo je u vidu zlatne izmaglice i sredinu stola zamenilo je safirno ogledalo, uokvireno zlatnom lozicom. Ava je očarano gledala nestvarno lep predmet pred sobom.
„Pre nego što počnem, predstaviću se jer verujem da si zaboravila ko sam ja. Moje ime je Domenikus Partio. Ja sam jedini preživeli potomak naroda Idorus, nažalost. Takođe, ja sam čarobnjak koji je pre trista vekova napravio zatvor za demone.“

Ava nije uspela a da ne zine od šoka kada je starac pred njom izgovorio poslednju rečenicu. Legendarni spasitelj čovečanstva sedeo je preko puta nje, a pre nekog vremena su se uplakani grlili. Zbunjenost je rasla u njoj, gušeći izmaglicu koja se trudila probiti u njezin um, ali bezuspešno.

„Mislim da ne razumem. Kako je moguće da ste Vi živi? I kako je moguće da se mi poznajemo?“ pitala je zbunjeno.
„Znam da ti je sada sve nejasno jer se ne sećaš, ali ću ti sve objasniti ako mi dopustiš da ti ispričam.“
Ava je progutala knedlu koja joj je zastala u grlu. Proganjao ju je strah od neispričane priče. Plašila se istine koja se krila u njegovom plavetnilu. Zatim je prekorila samu sebe i umesto odgovara klimnula mu glavom.

„Moj narod je drevni narod nebeskog kraljevstva Idorus. Bili smo posvećeni miru u svetu i naš jedini zadatak bio je da ga čuvamo od zlih sila koje su uvek nalazile način da naruše harmoniju. Po mom rođenju, predviđena je sudbina velikog spasitelja koji će konačno doneti mir na svetu.  Moj otac i ostali vrhovni poglavari našeg naroda, neumorno su me terali da izučavam prastare spise i da treniram kako bi ojačao. Bio sam nešto najsvetije u njihovim očima, ali postojalo je nešto još moćnije od mene. Pupoljak mira. Svakim danom smo se molili i klanjali neobjašnjivoj sili koja je štitila sav narod na ovom svetu. Njegova topla svetlost ohrabrivala nas je u našoj nameri da štitimo sve dobro na ovom tlu. Nažalost, iskvarenost među ljudima širila se poput kuge i svakim danom tama se sve više uvlačila u ljudska srca, praveći od njih zveri koje su, nakon što bi prekoračili granicu u sebi, gubili svu ljudskost koja se nikada nije mogla povratiti. Moj dobri otac i ostali poglavari izučavali su ljude koji su postali čisto zlo. Ta stvorenja govorila su našim jezikom, ali su imali drugačija uverenja mira. Koliko god bio posvećen jednoj veri, crv zla uvek je nalazio način da se probije kroz tu čeličnu volju.“

Domenikus je napravio pauzu kako bi osmotrio Avu. Nove informacije o kojim nije ni sanjala da će saznati, ispunjavale su njezin um, stvarajući haos. Sačekao je malo da joj se istina slegne u umu, a zatim nastavio.
„Bio sam samo dete sa svetlom budućnosti koje je čitavo detinjstvo posvetilo učenju. Često bih učio u prostoriji gde je Pupoljak bio izložen. Voleo sam tu toplotu i sigurnost koju mi je pružao. Ne znam kako, ali sam osećao veliku povezanost s njim, pa sam mu uvek čitao štivo koje sam učio. Vreme je prolazilo i sve više izopačenih stvorenja pojavljivalo se na tlu. Zabrinutost među našim narodom širila se poput tihog požara, a pritisak se sa svakim danom sve više vršio na mene. Tada je crv zla u njihovim srcima počeo da raste i da se širi. Svađe u našem plemenu bile su neizostavan deo svakodnevnice. Često bih uplakan trčao u zagrljaj Pupoljku. Dok bih jecao, njegova toplota me je dodirivala po ramenima i smirivala. Tešio me je bez i jedne izgovorene reči.“

Mali smešak pojavio se na njegovom bradom obraslom licu, i on je bez gubljenja vremena nastavio, praveći u Avi nemirno more.

„Jednog jutra probudili su me moji prijatelji. Mislim na ove svete životinje koje vidiš.“ Pokazao je rukom na stvorenja koja su se uokolo skrivala. „Njihov strah bio je opipljiv i terali su me da bežim. Nisam shvatao šta se dešavalo, i uprkos njihovom odupiranju, krenuo sam prema laboratorijama gde su moj otac i njegovi prijatelji provodili najviše vremena. Prizor koji sam tamo zatekao i dalje mi stoji sveže urezan u pamćenje. Moj otac izgubio je svaku trunku ljudskosti, kao i ostatak poglavara. Prizivao me je svojim mislim da im se pridružim, jer su oni preci današnji Nobara. Ljudi sa zemlje koji su mutirali, preci su Apola.“
Ava nije mogla verovati svojim ušima. Svako čudovište, svaki demon koji je ikada ubila, nastao je od čoveka. „Ali kako je to moguće?“ pitala je iako nije želela da zna odgovor.

„Tama koja je postojala na svetu, neprimetno je trovala duše onih koji su činili grehe gore od ubistva. Moj otac i narod sumnjali su u čistotu i dobrotu kojoj su služili, i to je bio početak njihovog greha.“
Ava je klimnula glavom, shvativši da je gubljenje vere najveći greh koji čovek može da počini. „Šta se potom dogodilo?“ upitala je. Interesovalo ju je kako će se priča završiti. Providna izmaglica postajala je sve gušći dim, koji je treperio pred njom. Pred očima su joj proletale čudne slike nejasnih oblika, čineći je nervoznom zbog osećaja kojeg ona nije poznavala.
„Bežao sam prema jedinoj nadi koja je mogla da stane na put zlu koje se uvuklo u naš svet. Pupoljak mira bio je jedini tračak nade koji je mogao da nam tada pomogne. Sećam se treperavog osećaja kada sam ga sav uplašen i obliven krvlju obuhvatio u naručje. Izbajao sam čin kojom sam propao kroz pod i oblake zamka. Moje srce udaralo je u grudima od straha i adrenalina dok sam lebdeo na hladnom vazduhu, srljajući da se spojim s crnilom zemlje. Na sreću, tokom svojih učenja, obučavao sam drevna bića i tada sam prizvao Belog sokola koji me je na svojim leđima odveo na zapad. Tamo gde sunce poslednje stiže, a mrak uvek kasni.“

Ava je oseti bolnu tugu kako joj se širila u grudima. Rana na njima nestala je još dok je koračala prema ovom mestu.
„To je bio pre trista godina, kako je moguće da ste još uvek živi?“
„I nisam“, odgovorio je brzo, prebrzo.
Ava je zatreptala, dajući mu znak da je bila zbunjena.
„Umro sam onog dana kada sam bacio čin na kraljevstvo Peridot. Žrtvovao sam život kako bi ta magija trajala što duže.“ Domenikus je zastao i ozbiljno pogledao Avu u oči, preispitujući ispravnost sledećih reči. Pod silinom tih očiju, Ava se osećala kao dete koje je bilo grđeno. „Trajala zbog tebe.“

„Mene?“ Iz beličastog dima rađala se jedna po jedna slika i dalje zamagljena. Ava se uhvatila za glavu, bolno pulsiranje pretilo je da joj raznese um.
Kada sam pobegao, zajedno s magijom Pupoljka stvorio sam i ovo mesto. Mesto gde sve čiste duše nađu spas i mir. Ovo je moje kraljevstvo u kojem sam vladao s Pupoljkom mira. S tobom.“
„O čemu pričaš, ja…“ pokušavala je da nađe ispravne reči.
Ali je jedna slika izronila iz dima, pretvarajući se u pokretne sličice i mogla je jasno da vidi malog dečaka, nadutih očiju od suza, kako joj govori neke utešne reći da će sve biti u redu. Sledeća slika prikazivala je istog dečaka, par godina starijeg, kako ponovo priča s njom, objašnjavajući joj kakvo je stanje na Zemlji. Zatim se promenio u muškarca koji je proizvodio magiju, stvarajući razna stvorenja.

Ava je kroz bol pogledala čoveka ispred sebe. Bio je to isti starac koji je sada u njezinom umu stajao sa suzama u očima. Vreli potoci slivali su joj se niz obraze, dok joj je govorio kako je on sada samo duh i da više nikada neće moći da napusti nebeski raj.
Slike su se naglo prestale izmenjivati i ona je osetila kako joj glavobolja iščezava. „Šta je to upravo bilo?“
Domenokus je duboko uzdahnuo, spremajući se da ispriča nešto što mu je seklo srce na delove.

„Vidim da se i dalje ne sećaš. Jednog dana, posle moje smrti, Pupoljak mira sijao je jače nego ikada. Njegova toplota pretila je da istopi sve u svojoj okolini. Zabrinut da je zlo nekako uspelo da dopre do nje, prišao sam svom dugogodišnjem prijatelju. Položio sam ruku na njega, ne znajući kako da ga smirim, ali u tom trenutku video sam budućnost, tračak nade. Onda kada bude spreman, postaće sjajna svetlost koja će pobediti zlo. Već unapred sam znao sudbinu koja će zadesiti Pupoljak. Tuga i ogorčenost zbog toga stiskala mi je srce, ali morao sam se pomiriti s činjenicom da to tako mora biti.“
Ava je osećala kako joj čitavo telo drhti. Nije želela da zna, ali je morala.

„Šta si video?“
„Tebe.“
„Ne razumem.“
Starac je udahnuo. Vreme zagonetka je prošlo. Istina je morala biti otkrivena. „Ti si Pupoljak mira. Ti si biće koje je rođeno kako bi umrlo i kako bi se ponovo rodilo i spasilo svet. Ti si ispunjena moćima svetlosti koja je stvorena da štiti svet od zla. To je tvoja sudbina.“
Ava je pustila suzu da joj sklizne niz obraz, dok su se slike smenjivale u njezinoj glavi.

„Pre dvadeset i dve godine Pupoljak mira poprimio je ljudski oblik. Dete sudbine bilo je rođeno.“
Ava je u mislima mogla da vidi starčevo uplakano lice kako se oprašta od nje. Mogla je da se seti kako mu šalje utešne reči u misli da će se ponovo sresti. Videla je kako je veliki Beli soko odnosi na zemlju i ostavlja na putu kraj šume i Zimela. Njezina svest o njezinom postojanju bila se povukla duboko u nju, ostavljajući čistinu koja je trebala biti ispisana njezinim sadašnjim životom.

„Ti si morala biti ubijena kako bi došla ovde i saznala istinu. Moralo je biti tako, kako bi se tvoje pravo ja oslobodilo i kako bi mogla biti ponovo rođena, ovaj put kao Spasitelj. Tvoje srce je nekoliko dana pre nego što ćeš biti probodena kroz grudi, zamenilo mesto s tvojim organima iz stomaka. Od samog početka tvoje pravo ja znalo je na koji način ćeš biti ubijena. Ono što si ti i svi drugi smatrali detetom, bilo je hrabro srce koje se borilo kako bi tvoja duša preživela. Ako je srce celo, onda uvek ima nade, jer duša uvek može da se vrati u telo.“

Ozbiljnost njegovog lica govorilo joj je da je svaka njegova reč bila istina. Nikada nije bila trudna, nikada nije bila ono što je mislila. Roj misli bubnjao joj je u ušima i nešto duboko u njoj se slomilo. Preplavio ju je dugogodišnji pečat koji je krio sve tajne ovog sveta. Svako sećanje, znanje, emocija, kolali su Avinim telom. Trenutni boj u njoj naterao ju je da padne na kolena i pusti vrisak koji je parao uši. Vreli potoci tekli su niz njezino lice, pomešani s emocijama sreće za povratkom i tugom što je sve bila laž. Mešali su se u moru suza koje je sada isticalo od olakšanja.
Zamagljenog pogleda gledala je Domenikusa kako je hvata u zagrljaj. Uzvratila je istom količinom ljubavi čoveku koji joj je bio poput roditelja. Tišina je dopustila da se njihova dugogodišnja rastavljenost ispuni jakim emocijama.

„Oprosti što mi je toliko trebalo.“
„Tebi bih i izdaju oprostio.“
Njih dvoje su se pogledali, smešeći se jedan drugom. Ava je konačno osećala kako je delić slagalice, koji je oduvek falio, konačno našao svoje mesto u njoj.
Domenikus se upravio, povukavši Avu na noge.

„Nemamo vremena, bitka je uveliko počela i ti moraš što pre da se vratiš.“
Avi su kroz glavu prošle krvave scene iz grada, gde su grimizni potoci krvi tekli ulicama pretrpanih leševa. Svi njezini voljeni su umrli, boreći se da zaštite ono malo nade. Njezinoj sreći prikrala se tuga, koja zarila svoje oštre kandže u njezino srce.

„Ne brini, to što si ti sanjala bila je samo iluzija koja je nastala usled šoka razdvajanja tvoje duše od tela“, objasnio joj je.
Ava je s olakšanje izdahnula, ali ošamarila ju je činjenica da još ništa nije bilo sigurno, pa se uozbiljila, spremna za sledeći korak. Nije morala da se priprema, njezino istinsko biće bilo je budno i već je znala svoju sudbinu.

„Pođimo prema ogledalu vremena. Tu ćeš moći da pogledaš i saznaš šta se dešava trenutno.“
Njih dvoje su se približili safirnoj dubini stakla. Domenikus je prešao rukom preko njega, prikazavši sliku koja je Avi stvorila mučninu. Aurora je onesvešćeno ležala pored njezinog leša, dok je Mila u saradnji sa Olujom pravila nosila kako bi ih prebacili na sigurno. Ostatak preživelih seljana bio je bezbedan, za sada.

Slika se prebacila na ulazak u grad, gde su Gin i Rodžer nepomično ležali u gomili pepela i ruševina. Oko njih su ležala raskomadana i krvlju oblivena tela Vukova mira. Avi su zasuzile oči, setivši se da su ta stvorenja nastala pred njezinim očima i da su odgajana kako bi štitila ljude. Grad je bio u plamenu, a demoni su kosili jednog po jednog vojnika. Nebo je bilo posuto krvavim oblacima, koji su se preteći uvijali iznad palate. Na stotine krilatih stvorenja kretala su se u spirali, spremna da se obruše na plen ispod. Ava se prisetila svog sna, koji je sada imao mnogo više smisla.

Bila je to budućnost koju je predvidela, ali njezina ljudska forma to nije razumela. Slika se ponovo promenila i sada je pred njom stajao čovek kojeg su obe strane njezine duše volele. Kolt se, rame uz rame s Kaijem, borio s nadolazećom hordom Nobara i Apola.
Dobro poznata plavuša predvodila je svoju vojsku zla. Ava je skupila obrve i poželela da je ono veče na balu Saši stvarno skinula glavu s ramena. Devojčin krvavi osmeh terao joj je krv da proključa i Ava je stegnula pesnicu, usecajući nokte u meso.

Ljudi su se u strahu povlačili sve dublje prema palati, ali zidine su jedva uspevale da obrane nadolazeće Demore otpadnike. Vojnici su se hrabro borili, ali njihova snaga bila je vidno nadjačana.

Svet se raspadao pred njezinim očima. Čovečanstvo je gubilo bitku protiv tame. Svetu je pretilo da bude progutano od strane zle sile koja nikome nije želela dobro.
Ava je mahnula rukom i ogledalo je prekinulo s emitovanjem događaja. Ozbiljnog izraza lica i odlučnog pogleda, posmatrala je Domenikusa koji se ponosio s njom. Nije mogla da odoli a da mu ne uputi osmeh.

„Vreme je. Već kasnim u rat, a svet me već predugo čeka“, rekla je odlučno.
„Vidimo se ponovo.“
Ava je klimnula glavom i privukla starca u svoj zagrljaj, snažno ga obgrlivši kao poslednji pozdrav dok se ponovo ne sretnu. Izgovorila je bajalicu, i bela svetlost pokuljala je ispod njezinih nogu, gutajući je svojom toplotom.

                               ***

Bol koja je sevala Aurorinom rukom, terala ju je da se probudi iz sna bez snova. Olovni kapci odbijali su da se otvore, ali ona je naterala svaki atom snage da radi za nju. Zamagljenog pogleda, tražila je naznaku poznatog lica.

Nebo je ponovo obuklo svoj tamni kaput, ovaj put krvavih oblaka. Poželela je da se nije ni budila. Bolno je prostenjala kada je osetila probadanje u laktu leve ruke. Bacila je pogled na nju, i kao što je već i znala, tamo je zatekla samo pola ruke.

Došlo joj je da se nasmeje, ali joj je pogled pao na Avino beživotno telo. Vrele suze potekle su joj niz lice, dopuštajući tihim jecajima da potresaju njezino telo i naruše tišinu.
Oluja i Mila došli su iste sekunde. Sitna devojka tešila je umornu kraljicu, čije se srce cepalo zbog Avine smrti. Želela je da vrati vreme unazad i da zameni mesto s njom. Ona je trebala da ume, a Ava da živi.
Taman kada je Oluja hteo nešto da kaže i uteši skrhanu Auroru, sve ih je iznenadila jaka i čista svetlost. Aurora se zagrcnula usred jecaja te razgoračeno pogledala u smeru njezinog izvora.

Na mestu Avinih grudi, svetlucavi prah ulivao se u zjapeću rupu, ispunjavajući je i vraćajući njezinim grudima stari izgled. Topli zraci koji su obasjavali sveprisutne, ulivali su spokoj i nadu koja im je u tom trenutku bila najpotrebnija.
Aurora je u čudu i praznog uma gledala čudo pred sobom. Avino telo izdizalo se u vazduhu, dok su mlitave ruke visile pored nje. No jedan mali pokret privukao je trima prilikama pažnju, primetivši kako se Avini prsti lagano trzaju.

Neverica i šok nastupili su umesto zbunjenosti. Još jednom su se njezini prsti pomerili, ovaj put snažno se stegnuvši u pesnicu. Ava je naglo otvorila oči, a zaslepljujuća svetlost obasjala je čitav Zimel. Sveprisutni su zaklonili oči, ali ne želeći da izgube sekund ovog fenomena, čkiljili su ispod senke svog zaklona.
Avino telo progutali su beli plamenovi čiste svetlosti, koji su se vijorili oko nje, predstavljajući njezin oklop protiv zla. Okrenula se prema svim prisutnima, polako povlačeći jačina tih umirujućih zraka. Njeni smaragdi bili progutani toplom belinom i svi su mogli da osete njezin pogled koji im je budio davno ugašenu nadu.

„Rat još nije gotov.“ Dobro poznati glas je rasterao napetu tišinu.
Aurora je osetila olakšanje, shvativši da je Ava ipak bila živa, ali zabrinutost zbog činjenice da nije znala šta se upravo desilo, mešala se sa zbunjenošću. Želela je da postavi milion i jedno pitanje, ali joj se prilika nije ukazala.

Ava je odskočila u vazduh, vinuvši se na desetine metara uvis. Glasan zvuk probijanja zvučnog zida dobodovao je u njihovim ušima, dok je belina Avinih plamenova ostavljala beli trag na tamnom nebu. Bila je poput zvezde padalice, koja je prolazila kako bi ljudi poželeli želju.

Krvavo nebo nezadovoljno se komešalo, dok ga je Avina moć gušila i terala. Mesec se ponovo ukazao, bacajući svoje poslednje pozdrave pre nego što ga zameni izlazeće sunce.
Ljudi su se skupili i poslednji put pomolili.