Gusta sunčeva svetlost probijala se kroz prozorčić na vrhu male prostorije. Pesma ptica pozdravljala je vedro i toplo jutro, ljudi su napuštali svoje domove kako bi što pre započeli svoju dnevnu rutinu. Posao nikada nije čekao, a letnji dani bili su dugi.
Buka njihovih razgovora budila je mrzovolju u usnuloj osobi koja se prevrtala po krevetu. Želela je da sve utihne i da joj dopuste da sanja san koji nije videla. Ulazna vrata male barake zatresla su se od siline udaraca, preteći da ih odvoji od starih šarki. Zvuk se širio malom i jedinom prostorijom poput eha i usnula osoba imala je osećaj da joj bubnjevi sviraju i glavi.

„Ustaj! Zakasnićemo!“ dozivao ju je dobro poznat ženski glas, ali ona nije želela da se odazove, plašeći se da napusti toplotu svog starog kreveta.

„Avo!“
Oslovivši je njezinim imenom, ona se naglo uspravila u krevetu. Teškog uzdaha, uspaničeno je hvatala prašnjavi zrak dok se nervozno držala za grudi. Zbunjeno ih je opipavala, tragajući za rupom koja je tu trebala da prazno zjapi.

Lupanje na vratima se nastavljalo i ona je skočila te pohitala prema njima. Čvrsto je zgrabila klimavu kvaku i naglo je cimnula k sebi.
Jutarnja svetlost praćena velikom količinom svežeg vazduha pokuljala je u malu baraku. Avine oči su se od šoka raširile kada je pred sobom zatekla Milu. Jedina devojka koja joj je pravila društvo.

Vrele suze ispunile su joj oči i u potocima joj nakvasile obraze. Prigušeni jauk napustio joj je grlo, a pod je dočekao njezina kolena. Mila je u šoku gledala Avu kako jeca na ulaznim vratima. Šokirana prizorom, obgrlila ju je i pokušala da je uteši rečima. Zbunjena devojka nije znala zašto se Ava iznenada srušila na zemlju i zašto je ronila slane suze.

Ava je gutala gorku istinu kao otrov. Njezino srce i duša cepali su se zbog tuge koja ju je zapljusnula. Život nikada nije fer, pogotovo ne prema osobama koje sanjaju slobodnu. Da, sve ovo je bio san. Slatka iluzija slobode i avanture za kojom je žudela. Trajali su poput njezinog čitavog života, a zapravo nije bilo duže od jedne besane noći. Iluzija da je našla porodicu i ljude koji su je prihvatali, sekla je njezinu unutrašnjost na komadiće.
Suze su lile dok je u njezinoj glavi odzvanjala surova istina.
Sve je bio san.

                               ***

Sunce je bilo visoko na nebu kada se Ava primirila i Mila joj je pomogla da dođe do malog kreveta. Smestivši drugaricu na bezbedno, otrčala je do improvizovane kuhinje i nasula čašu hladne vode.

Ava je jedva držala stakleni sud u drhtavim rukama i Mila joj ga je oduzela kako se ne bi još i povredila, a zatim joj pomogla da ispije hladnu tečnost i odmah kleknula pred nju. Gledala ju je svojim srnećim očima punim tuge i želje da razume. More suza je presušilo i ostala je pustinja u njezinim očima koja ju je pekla poput surovog sunca. Ava je šmrcnula i pogledala Milu kojoj ništa nije bilo jasno.

„Ja…“ pokušala je Ava.
„U redu je. Šta god da se desilo možeš mi ispričati kad se budeš osećala bolje.“ Mila ju je tešila.
Ava je ispravila glavu i pogledala prema izlazu, prema zelenilu koje je ispunjavalo njezin pogled.

„Želim da odem na jedno mesto.“
„Pomoći ću ti da se obučeš.“
Poglavareva kći istog je momenta skočila i potražila čistu odeću u škrinji na dnu kreveta. Ava ju je tužno gledala, prisećajući se kako je vesela devojka izgledala u njezinom snu. Izgladnelo, prljavo i otupelo od silne tuge koje joj je zlo nanelo. Njezina uredno očešljana kosa poskakivala je dok je tražila Avinu odeću. Našavši belu pamučnu košuljicu i crne somotske pantalone, s velikim osmehom pogledala je Avu. Ali Ava joj je mogla uzvratiti samo tužnim osmehom.

Mila se sneveseli, ali svakako je prišla svojoj drugarici i pripomogla joj da se obuče. Avino telo je i dalje podrhtavalo od šoka koji je doživela zbog istine da je sve bio samo san.

                             ***

Dve devojke u tišini su koračale dobro poznatim zemljanim uličicama Zimela. Žene su radile kućne poslove, dok su se mala deca uz vrisku i ciku igrala trčeći u krug. Stari su sedeli ispred svojih kuća i uživali u toploti tog dana. Svi su izgledali srećno, samo je Ava osećala veliku prazninu koja je nastupila kada se probudila. Približavale su se trgu na kojem su bili postavljeni štandovi s domaćim voćem i povrćem. Mlade žene obavljale su kupovinu, lukavo se cenkajući. Prodavci, koji su delovali ljuto zbog rasprava oko cene, duboko u sebi dobro su se zabavljali.

Ali Ava je, čim se pojavila, privukla svima pažnju. Momentalno je nastalo šaputanje. Mogla je da oseti njihove poglede na sebi, kao i nešto što se moglo nazvati zabrinutost.
Loše raspoloženje kružilo je oko nje i svi prisutni mogli su da ga opipaju. Niko nikada nije video Avu tako slomljenu. Devojka, koja nije prezala ni pred kim i koja se uvek borila do poslednje sekunde, tumarala je selom spuštenog pogleda i tromih pokreta. Sažaljenje u očima drugih seljana nije je doticalo, samo je nastavila da se kreće prema mestu kojeg su se svi plašili.

Mila ju je nežno pridržavala za mišicu, jer su Avine noge sa svakim korakom sve više podrhtavale. Plašila se istine na koju bi mogla da naiđe. Želela je da šuma i dalje postoji onakva kakvom ju je sanjala.

Dve devojke posle nekoliko minuta šetnje napustile su trg i uputile prema zelenim pašnjacima. Pozdravljalo ih je njištanje konja koji su se veselo igrali na zelenoj površini.

Mila se zaustavila, zadržavši tako Avu čiji je pogled i dalje bio spušten. Tihe suze klizile su joj niz obraze, pomirene sa istinom. Želela je da veruje u suprotno, ali sve je bilo jasno. Tromo je podigla pogled prema zelenilu četinara i listopadnih drveća. Šareno cveće obasipalo je rub šume. Mogla je da vidi malog zeca kako veselo skakuće u pratnji svog partnera. Ptice su uletale i izletale iz prelepe šume koja je ostavljala bez daha. Negde u daljini mogla je da vidi i jelena koji ju je pažljivo posmatrao, a onda se izgubio u zelenoj dubini.

Tama kakvu je ona sanjala nikada nije ni postojala, kao ni strah koji je ona uterivala u kosti seljana. Usamljena stena godinama se opirala starosti. Ava je istrgnula ruku iz Milinog stiska i bojažljivo prišla prastarom svedoku koji je tu počivao vekovima.
Pažljivo se smestila na njegovu hrapavu površinu i zamišljeno se zagledala u pravcu šume koja je bila poput misterije za nju. Mila joj je zabrinuto prišla, plašeći se da Ava gubi razum.

„Jesi li u redu?“
Povetarac je nosio Milino pitanje dok je vladala tišina. Ava, koja je uporno tražila naznaku nečeg iz sna, umorno je sklopila oči.
„Sanjala sam jednu šumu. Tama ju je činila strašnom i odsecala ju je od čitavog sveta. Život u toj šumi nije se mogao videti i uvek je bila misterija. Jedne noći, na dan proslave u selu došao je on. Muškarac koji je osvojio moje srce i kojeg sam zavolela čitavim bićem.“

Ava je na trenutak prekinula priču kako bi dopustila usamljenoj suzi da pobegne niz njezino lice. Mila se sada našla pored nje, želela je da čuje razlog zbog kojeg je osoba kao što je Ava bila slomljena.

„Poveo me je sa sobom u kraljevstvo koje je pripadalo njegovom ocu. Avantura za kojom sam žudela konačno mi se ukazala. U početku nismo našli zajednički jezik i zbog toga me njegov otac poslao kod jednog vojvode da me obučava da postanem vitez. Ako pobedim vojvodu, mogla sam da ostanem u kraljevstvu, u suprotnom bi me vratiti kući. Pobedila sam i organizovana je velika proslava koja nije ni bila ni nalik proslavama kakve mi ovde održavamo. Bio je bal, a ja sam nosila najlepšu haljinu i plesala s najlepšim princem na svetu.“

Mila ju je sve zabrinutije gledala, i ne znajući šta da čini, položila je svoju malenu šaku na njezina leđa te joj uputila pogled pun razumevanja.
Ava je konačno otvorila oči i njihovi pogledi su se susreli.

„Šuma je bila zatvor koji je štitio ljude od demona koji su živeli u njezinoj tami. Magija je slabila svakim danom sve dok potpuno nije nestala i oni su krenuli u napad. Da bi spasili sve, njegova majka i ja došle smo ovde, jer se ovde nalazilo stvorenje koje je trebalo da predvodi ostale demone. Bile smo uvučene u zamku i završilo se tako što je žena koju mrzim probola moje grudi na mestu gde mi je kucalo srce.“
Mila je osetila kako joj jeza silazi niz kičmu, ali se nije usudila da progovori išta dalje.

„Posle toga, mogla sam da vidim kako se njegova majka borila s tom ženom, tim stvorom u kojeg se pretvorila i kako ga ubija. Videla sam naše saputnike kako oplakuju moje mrtvo telo. Videla sam kralja i vojvodu kako se bore sa stvorom i kako ih pravi predvodnik zla ubija. Videla sam kako moj voljeni umire, kao i ljudi koje smo svi štitili. Gradom su tekle reke krvi. A onda si ti pokucala na vrata i ja sam se probudila.“
Ava je jecajući zarila lice u šake. Celo telo joj se treslo i Mila ju je zagrlila, gladeći je po kosi i pokušavajući da je uteši. Ava se ubrzo pribrala te nateklih očiju i crvenog nosa uputila zahvalan pogled Mili.

„Želim da budem sama.“
„Avo…“ obratila joj se Mila, želeći joj se usprotiviti.
„Molim te, Mila. Potrebna mi je samoća, obećavam da neću napraviti nikakvu glupost.“
Mila ju je sumnjivo posmatrala i Ava je videla da joj ne veruje. „Imaš moju časnu reč. Stvarno mi je potrebna samoća.“
Mlada devojka je izdahnula, odlučivši da joj popusti. Ustavši, zagladila je svoju suknju i ponovo zagrlila Avu koja joj je po prvi put uzvratila zagrljaj. Nesigurnim korakom udaljavala se od usamljene prilike koja je opčinjeno posmatrala zelene dubine prastare šume.

                               ***

„Sigurna si da je dobro?“ Visoki muškarac, tamne puti i pokojih sedih vlasi u gavran crnoj kosi, stajao je pored Mile koja je nervozno lomila prste.
„Mislim da će biti u redu, oče“, odgovorila mu je Mila.
„Sedi tu ceo dan. Hrana i voda koju si joj donela i dalje stoji netaknuta.“
„Možda nije gladna.“
„Mila, povečerje je i mrak će se uskoro spustiti, stvarno veruješ u to?“ Otac joj je bio uporan.
Porumenevši, devojka je spustila pogled, a njezin je otac izdahnuo.

„Trebalo bi da je sklonimo odatle. U šumi ima dosta vukova i drugih divljih životinja koje izlaze noću.“
„Oče, imam jednu molbu.“
Visoki muškarac upitno ju je pogledao sa izvijenom obrvom. „Slušam.“
„Može li Ava večeras, ne… može li Ava od sada da živi s nama?“
Muškarac kasnih četrdesetih sa zanimanjem je posmatrao svoju ćerku, čije su ga srneće oči preklinjale.

„Mogu li da znam razlog takvog zahteva?“
Mila je progutala knedlu i uputila pogled prema usamljenoj prilici. „Zato što želim da joj pružimo porodicu.“
Njezin otac zadovoljno je klimnuo glavom, a zatim su se oboje uputili prema Avi. Mila ju je nežno dodirnula po ramenu, na šta se ona crvenih očiju okrenula prema njima.

Veseo osmeh sijao je na Milinom licu, a toplina njezinih očiju pružala je Avi neku vrstu ljubavi. „Hajde, idemo kući“, zacvrkutala je poput ptice i ispružila ruku. „Hajde, idemo kući“, ponovila je.
Ava ju je zbunjeno pogledala i nesigurno prihvatila njezinu ruku.
Milin otac ju je gledao sa širokim osmehom, potapšavši je po leđima u  prolasku. „Vreme je da upoznaš svoju novu porodicu.“

Avu je ispunila zbunjenost, ali pratio ju je osećaj sigurnosti dok je koračala za njima. Tuga u njoj se stišala i ona je tada odlučila da prihvati istinu. Želela je da veruje da je svet bio onakav kakvim ga je sanjala, ali to nije bila stvarnost.

Sunčevi zraci su se gasili, ostavljajući noćno nebo za sobom. Bio je to kraj jednog dana, ali i početak novog života ispunjenog ljubavi.

                                ***

Dani su prolazili u poslu i sreći. Ava nije verovala da će ikada pronaći porodicu, a sada je uživala u ljubavi ljudi koji su joj uvek pre pomagali, ali ih zapravo nikad nije poznavala na ovakav način.

Pomagala im je u porodičnoj radnji, a ostatak dana, kada nisu imali posla, išla bi s Milom u nabavku. Za razliku od njezine drugarice, Ava nije odlazila u crkvu, čak je i izbegavala da odgovori na to pitanje. Znala je da je njezin san bio samo iluzija, ali nešto u njoj nije moglo da se pomiri s činjenicom da je sveštenica Diana možda drugačija.
Leto je zamenila topla jesen i vatrene boje počele su bojati okolinu za godišnje doba koje niko nije voleo zbog priprema za predstojeću zimu. Ljudi su radili punom parom, pripremajući namirnice i završavajući poslednje pripreme na usevima.

Ava je tih dana bila previše zauzeta poslom u pekari koju su Milini roditelji držali. Posao je išao lepo, i malo po malo, bledeo je ružan san ispunjen jakim emocijama. Kada bi pala noć, uvukla bi se zajedno s Milom u krevet, i pre nego što bi utonule u san, ćaskale bi o lepim momcima koji su ih sa skrivenom namerom posećivali svako jutro u pekari.

Kikotale bi se dok neka od njih ne bi zaspala. Ava je posle surovog buđenja tonula samo u san bez snova. Praznina koju je osećala, polako se popunjavala toplom ljubavi Mile i njezine porodice.
Zima je konačno došla i ljudi su imali mnogo više slobodnog vremena. U tom periodu gostionice i krčme bile su prepune ljudi, koji su veselo ispijali jak alkohol i častili se sočnim mesom. Njihova pijana pesma orila bi se preko čitavog dana i do polovine noći. Život je bio sasvim normalan i uobičajen, previše miran i monoton. Ava bi to katkad primetila, ali bi zanemarila činjenicu koja bi mogla da joj pokvari sreću.

Nova godina bila je na pomolu i Mila i ona pravile su dekoracije za predstojeće praznike. Vesela vatra koja je pucketala u kaminu, grejala ih je svojim sjajem. Milina majka često bi im se pridružila i one bi veselo pričale o stvarima koje su želele da urade u Novoj godini.
San je još više bledeo, a rupa u Avinim grudima sve se više popunjavala.
Praznici su prošli i ljudi su se posle njih pripremali za nadolazeće poplave zbog belog pokrivača koji je sezao do kolena. Nadali su se da će ih ove godine to zaobići, ali prolećne kiše činile su da štete budu velike.

Ava je pomagala seljanima u pravljenju brana i nasipa kako bi odbranili obradivu zemlju za useve i životinje. Borba je trajala danima, a onda je kao blagoslov, sunce obasjalo Zimel i lepi dani su potiskivali nadolazeću vodu, vraćajući je u normalu. Sveža trava prekrila je mrtvu zemlju, a golo granje obuklo je svoje zelene kapute s raznobojnim tufnicama. Zvuk pčela donosio je mir Avinoj duši.

Mila je u tom periodu našla pristojnog mladića s kojim se počela zabavljati. Njih dve bi ostajale do kasno uveče razgovarajući o njihovim sastancima. Par puta Mila je spomenula da on ima druga koji odavno želi da upozna Avu. Ava se uvek kikotala, stidljivo odbijajući. Mila ju je zadirkivala i preklinjala. Nemoćna da je odbije, pristala je da upozna momka koji bi mogao biti njezina sudbina.

San se sada već pretvorio u bledu izmaglicu koja je s vremena na vreme dolazila u Avinu svest, ali bi je ona uvek terala. Rupa je bivala sve ispunjenija i Ava je mogla da oseti spokoj.
Bio je početak leta i ljudi su uveliko radili na usevima. Mila se nešto kasnije verila i euforija oko venčanja obuzela je devojke. Ava je našla sreću pored druga Milinog verenika. Sreća četvoro mladih svima je mamila osmehe.
Jednog sunčanog dana, dva para zaljubljenih odlučili su da pomognu učiteljici seoske škole. Preuzeli su na sebe obavezu da tog dana izvedu decu u šetnju. Zvuk slavuja mešao s veselom vriskom male dece, koja su razuzdano trčala pašnjakom. Mila je išla uporedo s verenikom i njegovim drugom. Ava ih je pratila na rastojanju, diveći se sreći koju je doživela. San je sve više bledeo i sada je visio na granici da nestane, a njezina praznina se skoro uopšte nije osećala.

Ne gledajući kuda ide, sudarila se s jednim malim dečakom od desetak godina. Uplašivši se da ga je slučajno udarila, čučnula je i obuhvatila ga rukama.

„Jesi li dobro?“ pitala je zabrinuto dečaka. Njegove tople oči pažljivo su je posmatrale i ona se mogla zakleti da vidi nešto poznato u njima. Blaga jeza  spustila joj se niz kičmu, ali ju je zanemarila.

„Da li si srećna?“ upitao ju je dečak.
Avu je pitanje zbunilo, ali se ipak veselo osmehnula. „Naravno“, odgovorila je.
Dete ju je ravnodušno posmatralo, a potom pogledalo u pravcu oboda šume. Avu je zapljusnuo neki čudan osećaj straha i zbunjenosti. Nit, koja je u njoj držala san, pucala je, gurajući ga prema sve većoj dubini zaborava.

„Vidiš li onu stenu?“ nastavio je dečak.
Ava je pogledala u smeru koji je pokazivala njegova debeljuškasta ručica. Klimnula je glavom kao odgovor, a onda shvatila da se dete uveliko uputilo prema prastaroj steni. Zbunjena, uspravila se i krenula za njim. Imala je utisak da je stena bliža šumi nešto što je ikad bila. Zanemarila je luckastu misao i zastala pored mesta gde je dete sada sedelo.

Nešto u njoj se otimalo i želelo je da izađe, ali njezino neznanje ga je gušilo. Obuzimao ju je strah od nepoznatog. Dete je mirno posmatrao zelene dubine prelepe šume u kojoj je sve vrvelo od života. Ava se osmehnula na prizor zaljubljenih životinjica.

„Volim da sedim ovde i posmatram šumu“, rekao je dečak.
Ava je zbunjeno pogledala u dete koje je sada pričalo samo za sebe.
„Uvek me je podsećala šta je stvarnost“, nastavio je.
Avine obrve skupile su se u ravnu liniju. Nezadovoljstvo u njoj je raslo, a srce pretilo da izleti iz grudi. Nepoznata bol širila se u njoj.

„Stvarno je lepo videti je ovakvom i nadam se da će jednog dana tako i izgledati. Ja nikada neću imati šansu da je ikada vidim da tako izgleda. Ali ti si zaboravila.“
Nešto je počelo u Avi da se ruši kada joj je dečak uputio optužujući pogled.
„Zaboravila si“, prezrivo je ponovio. „Zašto?“
Zbunjenost ju je gušila dok se praznina u njoj topila. Zamenjivala ju je oštra bol i ona se uhvatila za grudi, gladno hvatajući svaki dah. Gledala je dečaka u te oči koje su je osuđivale i tražila je objašnjenje. Nešto poput izmaglice uvlačilo se u njezin um. Nejasne slike letele su joj pred očima.

„Da li si toliko vapila za srećom da si zaboravila šta je istina?“
Šamar realnosti vratio joj je izgubljena sećanja na san koji je snila pre godinu dana, a vrela suza skotrljala joj se niz lice. „Kako ti znaš za to?“
„Svi znamo.“

Ava se okrenula oko sebe, a pola seljana stajalo je nedaleko od njih. Deca, koja su veselo vrištala, sada su mirno stajala ozbiljnih izraza. Nekoliko njih je falilo, ali nije mogla da ih pronađe pogledom. Milin verenik i njegov drug bili su tu, ali Mili nije bilo ni traga. Čak se i njezina porodica tu nalazila.

„Tebi nije mesto ovde“, rekao je dečak.
„O čemu ti pričaš?“ pitala je u neverici. Bujica slika i sećanja navirala su joj i ona je osetila glavobolju koja je pretila da joj raznese glavu. Pala je na kolena i uhvativši se za glavu, bolno vrištala dok se surova istina vraćala u život.
Suze su natapale suvu zemlju i kroz vodeni pogled spazila je dečakove kratke noge. Podigla je glavu prema njemu i spazila suze i u njegovim očima.

„Zar si stvarno zaboravila sve?“
„Ali, to je bio samo san. Probudila sam se iz sna za koji sam mislila da je stvarnost.“
Dečak je odmahnuo glavom i obrisao pobeglu suzu. „Ne. Probudila si se posle svoje smrti, ali tvoje mesto nije ovde.“
Ava je osetila kako joj nešto vuče pogled prema dolje. Ona ga je slepo pratila i susrela se s rupom na njezinim grudima iz koje je isticala sveža krv. Njezinu belu haljinu zamenilo je ratničko odelo koje je uvek nosila u borbama. Praznina u njoj se ponovo pojavila, a njezin život, koji je delovao kao san, ponovo je budio stara sećanja.

„Mrtva si, ali tvoje mesto nije ovde“, ponovio joj je dečak.
Ava ga je odlučno pogledala, želeći odgovor na svoje pitanje. „Gde ja pripadam?“
Dečak se široko osmehnuo, podižući ruku i pokazujući joj put prema šumi. „Dugo ti je trebalo vremena. On te čeka.“
Avu je zbunio njegov odgovor, ali se bez ikakvog pitanja uputila prema rubu šume gde je zastala. Bacila je poslednji put pogled prema ljudima koji su je svojim prisustvom ohrabrivali. Milin otac i majka su se grlili, kao i njezina braća.

„Reci Mili da nam je žao što smo je napustili. Reci joj da ćemo je uvek čuvati“, obratio joj se Milin otac.
Momak, kojeg je njezina drugarica volela čitavim bićem, pustio je gorku suzu. „Reci joj da sam je oduvek voleo i da će je moja ljubav pratiti svuda. Želim joj da bude srećna i da ponovo jednoga dana voli nekoga iskreno kao mene“, uputio je Avi reči pune ljubavi izmešane s tugom.

Ljudi su lili neme suze, željni da kažu svoj poslednji pozdrav. Ava im je klimala glavom dok je slušala njihove poruke za voljene. „Preneću im vaše poruke, svima.“
Ponovo se okrenula i uputila u dubinu šume koja ju je ovaj put dozivala. Duše umrlih iza nje davali su joj vetar u leđa, a na vetru je do nje doputovao tihi i promukao glas.

Dobrodošla nazad.

Bez oklevanje zakoračila je u nepoznatu dubinu koja je obojila njezin svet u crno.