Pucanj biča koji je strastveno ljubio nežnu kožu, odjekivao je praznom prostorijom. Kap po kap nevine krvi slivala se i padala u grimizno more koje je kaljalo čistoću mermernog poda. Bol je kidala Avino telo, terajući je svojom voljom do granica pakla. Škripa zuba prkosno se odupirala da pusti ikakav zvuk patnje iz Avinog grla, ne dozvoljavajući sveštenici da uživa u njemu.

Čvrst predmet kazne prelazio je iznova i iznova preko dubokih brazdi, čiji je izgled terao čoveka na povraćanje. Ava je sklopila oči, prepustivši svoj um tami.

***

Ljutita vatra, čiji je plamen žario njezinu nadraženu i iskidanu kožu, prenula ju je iz dubokog besvesnog sna bez snova. Naglo se ispravila u polu sedeći položaj, dopustivši da joj bol prostruji telom i terajući je da joj se um razbistri.

Mesečevi zraci tužno su dopirali kroz jedini otvor u tamnici u kojoj ju je njezina tama prisno obavijala. Avine oči su se malo priviknule na mrak u kojem je boravila. Ništa sem nje i slamarice na kojoj se nalazila nije zauzimalo mali prostor. Ustajali memljiv vazduh ju je gušio, njezina pluća su vapila za svežim vazduhom. Polako, kako ne bi uznemirila ljute rane, uspravila se i hromo dotetura do otvora u zidu zapečaćenog starim šipkama. Mesečeva svetlost obasjavala je njezino bledo lice, dok je ona obavijala vitke prste oko hladnog metala, prljajući ih rđom s njega.

Požudno je pribila lice uz pečat malog prozora bez stakla, a njezina pluća zaplesala su kad je noćni povetarac svojom čistinom zamenio otrovni zadah ćelije. Mirno je stajala uz jedini izvor čiji se kraj završavao pogledom na svet van njezinog zatočeništva. Spokojno je sklopila oči, dok su joj sveže rane bridele i unosile mir u njezinu dušu, ali uprkos tome, pokušavala je da se seti čitavog događaja posle starca čiji su koščati prsti zamalo presekli dotok života u njezino telo.

Ironično se osmehnula, shvativši da je begom od jedne smrti uskočila u drugu, mnogo bolniju i usamljeniju. Maglovita sećanja puzala su tamom njezinog uma, rasterujući ih, trudeći se da prikažu bistrinu slika koje su se poput filma brzo smenjivale, rekonstruiravši čitav događaj.

***

„Ja ću biti ta koja će ti strgnuti ta krila slobode. Ne krivi mene za ovo, sve je tvoja krivica.“ Hladnoća Dijaninog glasa odjekivala je u unutrašnjosti crkve.

Prodorne oči svetaca s ikona mirno su posmatrale kako se zubi Avine kazne zarivaju u nju, kidajući joj meso, željni da se dokopaju njezine divlje duše i zauvek je rastrgnu na komade.

Dva draga kamena, čija je svetlost prkosila tami, hladno su upirala pogled u Spasitelja čiji je lik trebao da zaštiti sve dobro i da odagna svo zlo sa zemlje. Nije mogla da obuzda svoje usne, koje su se uprkos krvavom bolu izvijale naviše. Smejala se sebi i svojoj glupavoj veri, smejala se onom koji je trebao da je spasi i kazni ženu čiji su postupci prkosili svetu.

***

Ava se odvojila od prijatne letnje hladnoće koja je štipala njezine blede obraze obasjane srebrnom mesečinom. Okrenula je leđa usamljenom mesecu, koji te večeri nije poveo svoju dečicu. Usamljeno je počivao u beskrajnoj tami neba, došavši da jedini pruži utehu Avi.

Bol, čiji je žar tinjao, pretvorio se u plamen kad je ona pokušala da svuče iscepanu, krvlju natopljenu tuniku. Stisnula je zube, gurajući sebe do granica koje su posle Diane postale mnogo dalje i podnošljivije, a zatim uredno spakovala uništeno parče odeće na tanku slamaricu.

Pogled joj je pao na mali metalni sud veličine ljudske šake i ona ga je pažljivo podigla, trudeći se da pravi što manje nepotrebnih koraka. Bistrina njezinih smaragda ogledala se u tamnim dubinama vode. Prinela je sud usnama i otpila veliki gutljaj, spirajući ukus krvi u njima i terajući pustinju koja ju je morila.

Zadovoljivši potrebu svog tela, nasula je sebi na dlan malo hladne tečnosti koju je potom pustila da joj klizne niz oštećenu kožu. Kapi vode ulazile su u pukotine i ublažavale vatru koja je pretila da se proširi čitavim telom, donoseći sa sobom groznicu i bolest. Ostatak je izručila na leđa u pokušaju da ispere duboke rane.

Njezin pogled ponovo je pao kod proreza u metalnim vratima, tražeći naznaku hrane koje nije bilo. Bezdušno je posmatrala taj mali prolaz, zamišljajući kako Diana gori na lomači. Pomirena s činjenicom da neće videti hranu par dana, prišla je trošnom ležaju i smestila se tako da rane ne dotiču prašnjavu tkaninu. S mukom je upala u bezdan snova, čije su slike stvarale noćne more od kojih je proklinjala što je sklopila oči u potrazi za odmorom.

***

Grebanje je narušavalo tišinu male prostorije, dok je Ava snažno urezivala kamenom prave linije u hrapavi zid. Tvrdi predmet joj je ispao iz ozleđenih i umornih prstiju, dok je ona pažljivo posmatrala recke ispred sebe koje je sama napravila. Sedmi dan je došao, a nikakva naznaka slobode nije bila ni na vidiku, kao ni hrana.

Njezina creva su se bunila, ljutito zavijajući, praveći mrtvi čvor. Vatra njezinih rana širila joj se telom poput požara, terajući kožu da žari vazduh oko nje. Uzdahnula je, i pomirena s trenutnim stanjem, smestila se na svoj ležaj, pažljivo razmišljajući o planu koji je smislila. Ukosnica u njezinoj prašnjavoj, čvorovima zamršenoj kosi strpljivo je čekala da je njezin vlasnik iskoristi.

Vika odraslih i vriska dece jasno su dopirali do tamnice u kojoj se Ava nalazila. Nikoga nije bilo briga šta se onog dana dogodilo s njom i gde je nestala. Diana im je možda rekla da je pobegla, dok ju je ta ista sveštenica izgladnjivala do smrti, dopuštajući da joj groznica izjeda telo.

Tužno se osmehnula, zabacivši glavu unazad, a kad joj je teme dotaknulo hladni kameni zid, savila je kolena te ih privila grudima i obgrlila rukama. Više nije osećala bol, nije osećala ništa. Sklopivši oči, strpljivo je čekala da svetlo tadašnjeg dana izgubi bitku protiv nadolazeće tame noći.

Priprema za proslavu dana sela bila je u jeku, karta za njezin beg iz pakla bila joj je nadomak ruke i ni po koju cenu nije smela da dopusti sebi da propusti takvu šansu.

***

Kralja svetlosti u zaslepljujućem zlatnom odelu, smenio je mračni vitez u srebrnom oklopu čiji su zraci kupali Zemljinu površinu. Njegova vojska malih vojnika slepo ga je pratila svojom svetlošću koja je podsećala na prosute bisere.

Ava je očarano posmatrala noćno nebo, a lepota te noći dodirivala je njezino skrhano srce. Nije odolela porivu da se osmehne, a vrela suza joj je kliznula niz obraz, skupljajući pred sobom prljavštinu i za sobom ostavljajući belu liniju. Čim je prigušena muzika s letnjim povetarcem doputovala do Avine ćelije, ona je odmah ustala i navukla na sebe ostatak nekad bele tunike koju je odložila prvog dana njezinog boravka u zatvoru crkve.

Srebrna svetlost njezinog nebeskog viteza joj je obasjavala put, a Ava je duboko udahnula i pažljivo izvukla ukosnicu oštrih vrhova. Polako je kleknula na izgrebana kolena i sklopila oči, prisećajući se stare lekcije putujućeg zanatlije. Slike starog gospodina u otmenom odelu koji joj pokazuje kako na lukav način otvoriti bilo koji bravu, letele su joj u mislima, stapajući se s njezinim osećajem u rukama. Sigurna da je spremna na poslednji korak, ubacila je mali predmet u rđom nagriženu ključaonicu.

Poput provalnika, vešto je pomerala vitke prsti sve dok malom prostorijom nije odzvonio snažni škljocaj. Jeziva škripa parala je i kidala tišinu neizvesnosti, dok su se vrata praktički sama otvarala, gurana nevidljivom silom. Ava se uspravila na noge i potrčala, dok su joj vreli potoci kupali prljave obraze. Snaga koja je pretila da se ugasi, planula je čeličnom odlučnošću da iz svega toga izađe živa.

Pusti hodnici upijali su bosi korak koji se gubio u njihovoj dubini. Ava je snažno gurnula teška vrata, a svež letnji povetarac veselo ju je dočekao, mrseći njezinu ionako čvorovima uništenu kosu. Široko se osmehnula, halapljivo hvatajući svežinu noći. Spremna da nastavi dalje, uputila se prema skromnoj kući u sklopu crkve.

Vrata su se bez šuma otvorila i ona je upala u njezinu unutrašnjost, hrleći prema delu gde je kuhinja. Zgrabila je staru torbu i počela da kupi bilo koju hranu koja bi joj zapala pod rukom. Lukavim pokretima ulične životinje pretraživala je svaki pedalj, tražeći lekove ili novac. Poželela je da se popne na viši sprat i provali u Dijaninu sobu, ali želja za što bržim odlaskom odvukla ju je od te ideje.

S malo hrane i nešto lekovitih pilula, potrčala je prema seoskim štalama gde je tišinu noći narušavalo konjsko njištanje. Neprijatni trnci su joj se penjali uz telo, osećajući nemir životinja. Nesigurna u svoje osećaje da se nešto loše sprema ili da su osetili njezin miris, odbacila je prvu ideju i posegnula za velikim metalnim vratima zgrade.

Prasak drveta koji se raspada zloglasno je odzvonio, a vrisak stotinu duša horski se zaorio tamom noći, sprečivši njezine tanke prste da obuhvate metalnu bravu. Taman kad je poželela da potisne radoznalost, loš predosećaj ukopao ju je u mestu.

Skrenula je pogled prema seoskom trgu, gde je proslava trenutno bila naglo prekinuta zbog guste magle prašine. Nošena svojim osećajima, pohrlila je prema izvoru buke užasa. Dlačice na telu su joj se nakostrešile od usiljene rečenice u glavi koja se iznova i iznova ponavljala poput pokvarene gramofonske ploče.

Radoznalost je ubila mačku.

N

ASTAVIĆE SE...