Nebo je plakalo hladne suze koje su krale toplotu Avinom telu. Sudbina sveta tugovala je jer je njihova nada bila izgubljena.
Aurora je klonulo gledala u zemlju dok su joj se slane suze mešale s nebeskim.
Ava je mogla da napipa tugu koja je kružila u vlažnom vazduhu oko njezine kraljice. Razočarenje i neuspeh probadali su joj srce, optužujući je za izgubljenu bitku.

Diana je coknula zubima. Kreštavi smeh nadjačavao je gromove koji su plesali daleko oko njih. Nošen vetrom, parao je Avine uši.

„Izgleda da si kasno shvatila“, rekla je Diana.
Ava je znala da nešto nije bilo u redu, ali nije znala šta tačno. Činjenica da je Diana bila upućena, budila je u njoj neprijatan osećaj. „Šta to treba da znači?“

Nestrpljivo je gledala kako se starica okreće prema njoj. Ruganje u njezinim očima dobro je bilo skrivalo od Avinog pogleda, ali ona je mogla da ga oseti.

„I kada bih ti rekla, da li bi glupo dete kao ti razumelo?“ zlobno je prosiktala starica.
„Pokušaj, možda te iznenadim.“ Ava joj se kiselo osmehnula, ne dozvolivši svom egu da nasedne na nisku provokaciju. Mogla je da oseti staričino nezadovoljstvo zbog neuspelog pokušaja. „Čin koju je Aurora izvela može da uništi bilo šta na ovom svetu što ima zla u sebi.“
„Jednom kada izrecituješ bajalicu, više nikada ne možeš da je ponoviš. Cena koju ona nosi sa sobom je život čarobnjaka ili trećinu njegove moći, ako se radi o nekome kao što je tvoja kraljica.“ Dianino lice je sjalo od zadovoljstva.

Hladnoća, koju nije osećala, polako joj se uvlačila pod kožu, dopirući sve do kostiju. Želja da vrisne na bivšu sveštenicu i optuži je za podle laži bila je sprečena surovom istinom. Pred Avinim očima bila je servirana ohola realnost koja ih sve navodila na slepi put, gde je konačno otkrila svoje prave namere. Ljudi iz kraljevstva računali su na njih, a one su završile s neuspehom.

Tama koja se kovitlala oko njih, rugala se njihovim nadama koje su u startu bile osuđene na propast.
Dianin kreštavi smeh širio se oko njih, sladeći se pobedom. „Poželiš prosto da se zavučeš u rupu iz koje si izgmizala. Zar ne, Avo?“
Ava je spuštenog pogleda labavo držala svoje noževe. Senka je vešto krila njezine smaragde.

„Zašto sada ćutiš? Više nisi tako hrabra kada ste izgubili keca u rukavu?“
Nikakav odgovor nije dopirao od Ave u kojoj je bes kolao venama.
Diana je mogla da namiriše paljevinu u njoj, koja se iz vatre širila u neobuzdani požar. Odlučila je da još malo pogurne njezine emocije preko granice. „Znaš, oduvek sam se pitala šta je tvojim roditeljima bilo u glavi kada su te doneli na svet? Nisi ništa do običnog đubreta i to su verovatno kasno shvatili kada su te ostavili na putu pored šume.“

Avin stisak pretio je da slomi čelik njezinih noževa.
Diana se podlo osmehnula, opazivši da je blizu cilja. „Dosta si se promenila za ove četiri godine, ali jedna stvar ostala je ista. Niko te ne voli. I dalje patiš za tim. Želiš da te neko prihvati kao svoju porodicu, ali uporno nailaziš na slepu ulicu. Po tebi se vidi koliko si usamljena.

Hladnoća koja ju je obuzimala, zamenila je vrelina njezine ključale krvi. Dianine reči probadale su je poput noža, glatko i precizno.
„Prihvati činjenicu da ćeš danas umreti, sama“, nastavila je prkosno Diana.
Avin stisak postao je još jači, mogla je da oseti kako su joj se nokti zarivali u mekano meso dlanova. U njezinoj glavi stvorio se osinjak besnih misli, koje su očajnički pokušavale da izađu i zadave staricu.

Poželela je da sledi njihovu želju. Da skoči i sklopi svoje prste oko njezinog žilavog i izboranog vrata, ali nije. Misao koja je sama stajala u dalekom uglu njezinog uma, sijala je nekom toplinom koja je malo po malo vraćala red u njezinoj glavi.

Više nisi sama.

Te su reči nežno odzvanjale u njezinoj glavi. Zamagljen pogled joj se izbistrio, a sjaj u Avinim očima terao je senku koja se bila navukla preko lica. Popustila je stisak i duboko udahnula pre nego što je podigla pogled.
Diana se lecnula pod silinom moći koja je dopirala samo iz tih zelenih dubina. Smirenost, koja je bila naslikana na njenom licu, terala je njezino telo da zadrhti od jeze.

Grom praćen munjom oglasio se iza Avinih leđa, pogodivši staro stablo. Njegova svetlost bacala je njezinu senku na staricu koja je nesigurno ustuknula za korak.

Ava je vratila jedan od noževa u korice, a drugi položila ispred sebe spremna za napad. Duboko je udahnula i zatvorila oči. Fokusirala se na zvukove oko sebe, na vlažnu zemlju i hladnu kišu nošenu jesenjim vetrom.

Miris truleži koji je dopirao iz čaure bio je jak i opor. Nagrizao je njezine nozdrve. Ava se skoncentrisa i zanemarila svaki detalj koji bi je mogao ometati. Potisnula ih je duboko u svoju podsvest, nakon čega su isparili kao da nisu ni postojali.

Izdahnuvši, Diani je uputila pogled prave ratnice. Požar, koji je nekontrolisano divljao u njoj, polako se vraćao u normalu, sve dok od njega nije ostao mali, ali snažan plamen.
Brzim pokretom ruke Ava je izvukla nekoliko tankih igli iz torbice na njezinoj nozi. Sjajan metal blesnuo je u tamnoj noći, dok se svaka od tih oštrica zabadala u staričine grudi.
Vrisak smrti raspršio se noćnom tišinom ispunjenom hladnim talasom kiše. Tamna tečnost slivala se iz rana, dok se ona grčila na mekanoj zemlji koja se rastapala pod silinom nebeskih suza.

Ava je ponovo izvadila drugi nož i stala u položaj za napad. Slabašna svetlost Aurorinih kristala bacala je zlokobnu senku na Dianino nepokretno telo. Vreme je stalo i svaki Avin uzdah bio je dug i dubok dok je u sebi odbrojavala sekunde. Bleda ruka se trznula, ali se odmah i smirila. Do pre sekund nepomično stopalo se pomerilo.
Ava je skupila obrve, pripremajući se za dugoočekivanu borbu. Beživotno telo se potreslo i uz neprirodne pokrete praćene zvucima krckanja zglobova, ono se ispravilo. Zabačena glava mlitavo je pala na njezine grudi.

Tama noći, željna krvi, kovitlala se oko njih, nestrpljivo čekajući da poput šakala ščepa dušu gubitnika i odvuče je u večni zaborav putem pakla. Crveni odsjaj probio se ispod senke na staričinom licu.

Ava je mogla da ga oseti na sebi, kako joj željno preseca grkljan. Jačina tog pogleda bila je silovita, ali ona se nije plašila.
Više ne.
Crvena tečnost jurnula je u između niti koje su spajale pukotine na koži i koje su prekrivale telo bivše sveštenice. Smrad trulog mesa plesao sa svežim daškom kasne jeseni.

Promuklo režanje pobeglo je iz čeljusti stvorenja koje se našlo pred Avom. Koža, koja se nalazila na njemu, bila je odbačena poput iskorišćene maramice. Mlitavo je počivala u kaljuzi pored snažne noge s produženim kandžama. Sitna krljušt progutala je vitko telo demona. Njegove ruke su se završavale s bodežima umesto šaka. Na mestu gde se nalazilo Dianino lice, sada je stajala lobanja oštre brade, prekrivena tankim slojem rožnate tvari. Jedna crvena tačka nekontrolisano je tragala za nečim, sve dok se nije zaustavila na Avi. Zubi nalik iglama, prkosili su tami čeljusti u kojima su tražili oslonac. Osmeh smrti pakosno se cerio Avi, dok je dugačak jezik oblizivao usne koje nisu ni postojale.

„Imaš li poslednju želju?“ Dobro poznat glas igrao je oko Ave.
Poput statue, Ava nije napravila nikakav pokret s kojim bi stavila do znanja da je pogođena s tim. Duboko u sebi sumnjala je da je Diana prešla granicu ljudskosti i zakoračila na stranu tame koja je ispunila njezinu unutrašnjost, menjajući je u demona.
Od trenutka kada je osetila opori miris koji se širio staričinim telom, davalo joj je do znanja da je nešto drugačije. Ideja iz mladosti o tome kako je starica bila poput demona, postala je ironična realnost. Sudbina se igrala s njihovim fantazijama, a potom bi ih istim ošamarila.

Avu više ništa nije dalo iznenaditi i ovaj put čvršće je stegnula metal svog oružja koje je žudelo da utoli žeđ za krvlju.
Diana je bila pogođena Avinim ćutanjem. Bes ju je preplavio poput plime, pa je ispustila grleni zvuk od kojeg su srca zastajala u grlu a krv prestajala da teče.

Šum je presekao nebeske suze koje su sada još više lile. Ava je čučnula i izbegla napad koji je došao iza njezinih leđa. Ne gubeći dragocene sekunde života, koji je lako mogao biti ugašen pogrešnim pokretom, iskoristila je mulj blata kako bi se okrenula prema stvorenju iza sebe. Crno sečivo blesnulo je, ostavljajući duboki poklon u rožnatom tkivu. Stvorenje je kriknulo i zamahnulo bodežom na svom telu. Ava je uspela da izbegne i bezbedno se udalji.

Njihovi pogledi su se susreli. Mržnja prožeta besom sevala je iz Dianinih očiju. Želja za komadanjem njezinog tela bila je opipljiva.
Ava se uspravila i ponovo stala u položaj za napad. Vrisak stvora pomešao se s gromom koji je pogodio tlo iza njegovih leđa. Brzina s kojom se kretao bila je nevidljiva, ali zvukovi koji su ostajali u tom vremenu bili su isuviše dovoljni da Ava odredi odakle su dolazili.

Morala je da se osmehne i zahvali Ginu koji ju je terao da trenira s povezom za oči kako bi izoštrila čulo sluha. Voda se oglasila iza njezinih leđa, ali zvuk probijanja kroz pljusak dolazio je iz vazduha, dve stope iznad nje. Ava je izmakla glavu i uhvatila tanku ruku prekrivenu krljušti, dok je slobodnom rukom zabola sečivo u mekano tkivo ramena. Snažnim i preciznim pokretom cimnula je nož k sebi. Ne čekajući kontranapad, zamahnula je nogom i kolenom, te zadala udarac stvorenju koje se usled njegove siline otkotrljalo na površini smeđe kaše.
Miris ustajale krvi ni kiša nije mogla da spere dok se izdizao u vazduhu poput otrovne magle. Stvorenje se ječeći pridiglo na noge koje su podrhtavale. Desna ruka mu je mlitavo visila na parčetu kože, dok je crna krv isticala u potocima.

Crveno oko treperilo je od boli koje je Diana proživljavala. Ava je nemo posmatrala sve s nekim tihim nemirom. Želela je da veruje da će to sve proći lako, ali njezino šesto čulo pravilo je uzbunu koju nije mogla da stiša. Htela je što pre da završi s bezazlenom borbom koja je postajala dosadna.
Avi su pažnju ukrale crvene niti koje su uvijale skoro odsečeni ud i spajale ga s telom. Bacila je kratak pogled prema mestu gde je prvo zasekla i shvatila je da je rana odavno zacelila. Iznenađenje nije bilo prisutno, ali opreznost se uveliko naoružala.

Hrapavi glas, koji je sve više gubio Dianinu notu, veselo je odjekivao praznim poljem na kojem su se borili. Smeh pun sreće bio je očigledan. Loš predosećaj sevao je u Avinoj slepoočnici.

„Igra je gotova“, rekao je stvor.
Jeza je prostrujila Avinim telom. Alarm u njezinoj glavi postao je glasniji, toliko da je bolelo.
Oluja se te noći pogoršavala dok se vodila još jedna bitka i dok je dobro gubilo.

Tama se radovala, dok je svetlost plakala nad sudbinom sveta.
Telo stvorenja pred njezinim očima se topilo, dok su se ljigave naslage slivale i stapale s mekanom zemljom. Ono što je trebalo da bude njezin neprijatelj, bila je iluzija koja ju je vukla za nos. Obmana i prevrtljive laži bile su još jedan teret rata koji se približavao svom kraju, dok su senke zla sekle ostatke svetlosti nade.

„Nee!!!“
Bolan vrisak slamao je buru olujne noći, nadjačavajući prasak gromova koji su plesali oko njih. Hladna kiša tužno se mešala s vrelim potocima grimizne krvi, koja se gubila u tami tla pod Avinim nogama.
Oštrica je prkosno štrčala u njezinim grudima kao trofej obliven lepljivom krvlju. Snažan sjaj smaragda se poražavajući povlačio, dok su poslednji izdisaji bili praćeni penušavom krvlju.
Večna tama prekrila je Avin vid, dok je studen prihvatala njezinu dušu u svoj ledeni zagrljaj.