Želeli smo svet bez zla, a napravili smo najveće. Želeli smo svetlu budućnost za sve, a zapečatili smo istu svima. Molili smo za spasenje sveta koje je svakim danom sve više tonulo u tamu koju su ljudi sami napravili, a mi smo bili ti koji smo stvorili zlo koje je gutalo sve pred sobom svake sekunde. Mi smo želeli život, a stvorili smo smrt. Naša iskrena želja da pomognemo, u startu  je bila zatrovana tamom koju smo odbili da prihvatimo da postoji u nama. Naši gresi spalili su čistotu naših duša, stvorivši nas ovakvima.

                               ***

„Od kad se to sveštenici klanjaju đavolu?“ upitala je Ava. Njezin podrugljiv ton naterao joj je venu na čelu da besno pulsira.

„Ja više nisam jedna od njih“, uzvratila joj je Diana s ponosnim osmehom kojeg su kvarili požuteli zubi. Njezin pogled bio je prazan i bez sjaja. Lutka koja je izgubila boje života mogla je služiti kao pristojan opis za tu ženu
Ava ju je netremice gledala bez trunke sažaljenja.

„Bilo je i vreme. Oduvek me je zanimalo kako zlotvori poput tebe smeju da pomenu Božije ime, a kamo li da mu služe? Zanimalo me je kako vam ne izgori taj jezik pun zla dok izgovarate nešto čisto kao što je njegovo ime?“
„Trebala sam ti onaj dan odseći taj lajavi jezik i zašiti ti usta“, procedila je Diana besno, ogorčena što su je njezine reči pogađale isuviše direktno u dušu.
Ava nije hajala za njezine preteće pogleda ispunjene mržnjom. Žudela je za jednom stvari. Krv bivše sveštenice kako se sliva niz njezine ruke, dok joj odseca glavu ili čupa srce iz grudi.

„Zahvalna sam ti što nisi, inače nikad ne bih mogla da ti kažem koliko te mrzim.“
„Hah, nije da i ja nešto preterano delim simpatije prema tebi.“
„Ne znam kako bih preživela da si mi rekla suprotno.“

Aurora je pažljivo posmatrala suprotstavljanje strane pred sobom, strpljivo tražeći u svojim sećanjima magiju koja bi jednom zauvek stavila tačku na to zlo.

„Aurora, pogledaj.“ Olujin zabrinut glas trgnuo ju je iz misli i ona je pogledala u pravcu u kojem mu je pogled bio odlutao. Svet oko nje je postao najednom mnogo tiši, rat reči između Diane i Ave u njezinim ušima zamenilo je nešto što je podsećalo na cepanje kože.

Pukotina se sporo širila mekanim tkivom čaure, a prozirna sluz slivala se niz njezine rubove.
Rođenje Matice je počelo.
Nije želela da veruje da ih je vreme još jednom prevarilo. Ništa im nije išlo od ruke i po prvi put od početka zapitala se da li se to neko igrao s njima.
Obmanjeni smo.

Bolna misao joj je odzvanjala u glavi poput eha. Činjenica da je to mogla biti istina, stiskala joj je grudi. Pokušala je da natera sebe da poveruje u to, ali sve oko nje joj je govorilo suprotno. Dnevnik koji je našla jasno je govorio o životu čarobnjaka koji im je pre toliko vekova pomogao. Otkrio im je tačnu lokaciju Matice koja je bila gospodar svim stvorenjima satkanim od zla.

A šta ako je sve to bio deo nečijeg plana?

Panika joj je rasla u grudima, a razum je odbijao da prihvati nešto što je moglo biti samo plod njezine sulude mašte. Snažno se udarila po obrazima. Oluja i Mila zbunjeno su je pogledale, ne očekujući takvo što od nje.

Aurora je otvorila oči u kojima je ponovo tinjao stari plamen odlučnosti. Prekorila je sebe što je dozvolila strahu da joj pomuti razum. Ovde je kako bi spasila svoj narod po cenu svog života.
U rukavu odore napipala je glatki metal štapa, nežno ga obuhvatila dugim prstima i pažljivo izvukla na vazduh obojen crvenom svetlošću. Misli su joj se rojile dok su vredno tragale za drevnim činima. Vreme kao da je bilo stalo i ona se polako uspravila kako bi bolje osmotrila sve oko sebe. Nedaleko od mesta na kojem se nalazila Ava, nalazile su se Nobare čije su glave beživotno ležale pored njihovih tela.

„Olujo, uzmi devojku i nađite sve preživele iz ovog sela. Odvedite ih na bezbedno i čekajte nas da se vratimo.“
Oluja je nežno dodirnuo Milu po ramenu i ona je bez reči ustala, rešena da pomogne. Brzo su se udaljili prema tami u kojoj su se izgubili kao da ih nije ni bilo.

Aurora je duboko udahnula. Isključila je svaki osećaj i čula koja su je povezivala sa svetom oko nje. Tamu u njezinom umu zamenila je svetla točka, koja se u toplim talasima širila njezinim telom. Crveni pupoljak njezinog štapa usijao se željan da pokaže svoju moć.

Neka ovde bude kraj.

Velikom brzinom pojurila je prema čauri iz koje se rađalo zlo. Melodične reči su joj se prevaljivale preko jezika, dok su se mekane usne razdvajale kako bi pustile napolje njihovu lepotu. Bajalica koju je naučila još kao dete, bila je iz vremena prvog čarobnjaka koji je stvorio zatvor.

Moćna čin koja je uništavala i najčistije zlo, mnoge je koštala života zbog slabe magične energije. Aurora je bila drugačija, jer je ona bila najjači čarobnjak u poslednjih trista vekova.
Vrelina koja je strujala njenim telom prenosila se na njezino oružje. Moć je kružila oko nje, terajući zlokobnu tamu da se puzeći povuče u svoju rupu. Svet oko nje postao je crn i nije videla ništa sem svog neprijatelja. Sekunde su postale večnost kako je grabila prema svom cilju.

Želela je da sve okonča brzo, ali magija je zahtevala da vreme teče sporije kako bi se čarobnjak pripremio da zada udarac.

Aurora je zavrtela štap koji se gubio u brzini obrtaja. Krvavi kamen je poput pakosnog oka ostavljao krvavi trag za sobom, dok se bela svetlost širila oko njezinog tela, dajući joj anđeoski izgled. Tama prostora se gubila, vraćajući nazad svet u život. Sekunde su vraćale svoju brzinu, jureći prema punoj minuti. Auroru više ništa nije moglo da zaustavi i ona je zaustavila štap koji je blesnuo neverovatnom svetlošću ispunjenom gvozdenom snagom njezine magije.

Sjajna sfera ispunjena crvenim nitima formirala se iznad kristalnog pupoljka i rasla poput bujice koja je rešila da spere svu nečistoću s ovog sveta.
Mogla je da oseti Avin očaran pogled i to ju je nateralo da se osmehne, zadovoljna što će svemu doći kraj.
Mogla je da oseti kako ju je sopstvena snaga gutala, ispunjavajući joj svako čulo strahovitom moći. Želela je da vrisne od zadovoljstva tog osećaja, ali zadržala je to u sebi. Nije bilo za slavlje pre nego što se stvor ne uništi.
Vođena snažnom voljom, glasom od kog se zemlja tresla, izgovorila je  čini na samo njoj poznatom jezikom. Sfera se zavrtela praćena crvenim nitima, izdižući se sve više prema tamnim nebesima.

Aurora je zamahnula štapom dok je lopta čiste energije pratila svaki njezin pokret, a zatim je bacila prema čauri koja je svakim trenutkom bila sve više prošarana pukotinama. Gledala je kako se njezina moć spaja s mekanim tkivom koje je oblagalo čudovište unutra. Jaka svetlost ispunila je zloslutnu noć.
Aurora je prekrila oči kako bi zaštitila svoje dragulje od zaslepljujuće snage. Neko vreme morala je kriti pogled, sve dok svetlost nije počela da se gasi, povlačeći se prema unutrašnjosti mesta gde je bačena. Mogla je da oseti sreću uspeha u ustima. Međutim, gorka knedla bila je jača i ona je sprečila taj sladak ukus da se proširi. Bolan otkucaj srca probio joj je grudi, a razočarenje ju je obgrlilo.

Na mestu gde je pupoljak zla bio zasejan, stajala je prazna ljuštura iz koje je u potocima isticala providna sluz. Matice nije bilo. Umesto nje, zatekla je bleda tela nekad živih seljana Zimela. Vrele suze su joj se nekontrolisano slivale niz obraze, stapajući se u slanu reku. Noge su je izdale i ona je pala pokošena gorkim porazom.

Sve je ipak bila zamka.

Šapat lukavog razočarenja širio joj se u mislima, dok su se hladne kapi kiše spuštale na polje gde su jedna bitka, verovatno i rat, bili izgubljeni.
Crvena svetlost tamnija od krvi, bojila je bledo lice koje je osvajalo mnoga muška srca. Ledeni kristali svojim su plavetnilom prkosili tom gnusnom svetlu koje je dopiralo iz kristalne kugle.

                               ***

Saša je podrugljivo frknula, otkrivši niz blistavih zuba. Predstava je bila po njezinom ukusu i uživala je sve do samog kraja kada je Aurora shvatila svoju grešku koja će mnoge koštati života.

„Šta je smešno?“
Glas koji je parao Sašin mir trgnuo ju je iz misli. Mrzovoljno je pogledala osobu koja se stvorila niotkud.

Njegovo telo bilo je izvajano čvrstim mišićima, lepih proporcija na kojim bi mu pozavideo svaki muškarac. Dva tamna ambisa bila su crnja od bilo kakve tame na svetu. Njegov pogled ju je upijao. Bio bi savršen da mu se na ramenima nije nalazila lobanja izdužene čeljusti, prekrivena tankom kožom. Dva roga su prkosno gledala prema visinama.

Saša je zavodljivo oblizala usne i ustala sa svog kamenog prestola. Elegantnim korakom dvorske dame približila mu se i položila svoju malu šaku na njegove široke grudi. Mogla je da oseti kako se trzao pod njezinim dodirom. Bila je zabranjeno voće koje je bilo van njihovog domašaja.

Uživala je u tome što je budila požudu kod stvorenja koje je bilo njezina desna ruka. Njezin savetnik i najverniji sluga.
Uputila mu je prodoran pogled od kojeg su muškarci u Peridotu ludeli, praćen osmehom vrednim čitavo bogatstvo.

„Smešno je koliko su ljudi glupi. Dopuste da ih želja za nečim toliko ponese da zaborave da razmišljaju svojim glavama“, rekla mu je.
„Kako to misliš?“
Prstom mu je prošla preko grudi pa sve do brade, koju mu je nežno podigla kako bi fiksirala njegov pogled za svoj. „Mislim na to kako je Aurora iskoristila drevnu čin koja kosi pred sobom svaku mrlju zla. Ne postoji jača čin od te, ali…“
„Ali?“

Tišina se polako spuštala, ali ju je Saša oterala svojim zvonkim glasom koji je odzvanjao hladnim zidovima pećine. Njezin kikot budio je prijatne žmarce svima koji bi ga čuli.
Pustila je Nobarinu bradu i zaobišla ga, uputivši se dugačkim hodnikom na čijem se kraju naziralo slabo svetlo. Njezin verni čuvar pratio ju je u stopu sve dok se nisu našli na proširenju u kojem su se nalazile mnogobrojne Nobare.

Sedeli su u tišini, iščekujući ovaj trenutak. Mogla je da oseti njihovo nestrpljenje i napetost, i to ju je uzbuđivalo.

„Raule“, zazvala ga je.
Stvorenje se trznulo na spomen njegovog imena. Njezin glas ga je milovao tako brižno i nežno i on joj je prišao. Došlo je vreme da čuje odgovor.

„Ta čin. Može samo jednom u životu da se iskoristi. To je moć koja nastaje iz želje za nečim. Tu magiju iskoristio je čarobnjak koji je stvorio zatvor. Kada je jednom upotrebiš, više nikada ne možeš da je ponoviš i tvoja moć se smanji za trećinu.“ Saša je svukla rukave svilene crvene haljine koja je skliznula niz njezinu mekanu kožu, ostavljajući njezino krhko telo izloženo čitavom svetu. Okrenula je glavu, bacivši pogled Raulu dok joj se osmeh širio licem.

„Zato sam se ja postarala da je iskoristi u pogrešnom trenutku.“
Njezine reči ostale se da vise u vazduhu, dok je ona sigurno koračala prema sredini prostorije u kojoj se nalazio mali bazen ispunjen tamnom tečnošću. Zastala je na poslednjem stepeniku koji je vodio u njega i čekala. Nekoliko prilika u belim odorama stajalo je poređano oko bazena. Melodične reči ispunjavale su prostoriju dok su svi s nestrpljenjem čekali.

Bajalica je naglo prestala, i oni koji su izgovarali njezine reči, skinuli su svoje kapuljače, otkrivajući lica prošarana borama i sedim vlasima. Najviši među njima otvorio je oči koje nikada nisu ugledale svetlost dana. Njegovo treće oko je mirovalo, pogleda uperenog prema Saši.

Glas koji nije pripadao Neusu odjeknuo je prostorijom. „Pred nama se nalazi izabrana. U bazenu pred vama nalazi se krv hiljadu ljudskih duša pomešanih s još toliko demonskih. Puštajući naše živote u ovaj bazen, ostvarićemo ideale naših davnih predaka koji su poginuli boreći se za svet gde moć kontroliše slabe.“

Čarobnjaci su zasekli oba ručna zgloba, dopuštajući toploj krvi da ističe iz njihovih tela kako bi se stopila s onom ispod njih.

Saša je zakoračila u lepljivu tečnost koja je grejala njezinu bledu kožu, praćena nepoznatim rečima čini. Gutali su je prijatni žmarci dok je osećala neopisivo zadovoljstvo. Oko nje se uzburkala krv koja se u talasima penjala uz njezino telo, prekrivajući joj svaki deo kože. Glas čarobnjaka postajao je sve jači, dok se boja povlačila iz njihovih lica.
Tamna tečnost ulazila je kroz njezina usta, nos i uši, ispunjavajući njezinu unutrašnjost slatkom gorčinom.
Poslednje kapi su pale u bazen iz kojeg se sada skoro sve povuklo u Sašino telo.

„Matica je rođena.“ Neusov srećan glas izgubio se u širokoj prostoriji, nakon čega su starci pali mrtvi, ne dočekavši da vide svog vođu.
Na sredini bazena nalazila se Saša, prekrivena ostacima tečnosti koja se poslednja uvlačila u nju. Napetost u prisutnim rasla je dok su čekali daljnji tok događaja.

Saša je podigla glavu prema kamenom plafonu i otvorila oči ispunjene tamom. Njezin se smeh prolomio zidovima pećine. Prisutne Nobare ustale su sa svojih mesta, nakon čega su kleknuli kada se ona počela penjati uz stepenice. Na samom vrhu dočekao ju je Raul i ogrnuo je svilenim mantilom. Mogla je da oseti sreću u njemu, pa mu je poklonila poljubac od kojeg se zaledio.
Zavodljivim osmehom okrenula se prema ostatku njezinih sledbenika. Tamnim pogledom prelazila je preko pognutih glava. Zadovoljna prizorom, morala je da se složi s jednom činjenicom.

„Neka zabava počne.“
Spušteni pogledi zasijali su čistim zlom.