Tihi jecaji mešali su se s metalnim zvucima okova, a njihov se hladni metal usecao u kožu zglobova. Grupa ljudi molila je Boga da im pokaže put iz pakla, ali tamo gde su se oni nalazili Božije oči nisu dopirale.

U najzabačenijem uglu male tamnice, devojka mrtvog pogleda prazno je zurila u tamu koja ih je pokrivala. Njezina volja za molitvama presušila je onog trenutka kada onaj, u koga je najviše verovala, nije bio tu kad su odvojili njezinu porodicu od nje. Pribila je kolena uz grudi kako bi sprečila bol, ali duša je odbijala da prestane s komadanjem njezinog izranjavanog srca.

Usamljena suza skliznula joj je niz blatom umazano lice, ostavljajući za sobom prljav trag kao podsetnik da je nekada postojala.

Zvuk niskih potpetica koji se pojavio niotkuda, odzvanjao je u njezinoj glavi. Sa svakim korakom joj se po jedan nož tih oštrih štikli zabadao u mekani organ, praveći bol koji bi zatim potresao njezino telo.
Molitve su naglo prestale, a oni koju su tražili mrvu nade povukli su se prema hladnim zidovima, pribijajući se uz njih čitavim telom, kao da će ih to zaštititi od nadolazećeg zla.

Glavobolja praćena crvenim mrljama preplavila je devojčin vid. Lanci koji su zveckali zbog uzdrhtalih tela samo su je pogoršavali. Zvuk koraka zamro je pred njihovim vratima i svi su zadržali dah. Devojka je samo posmatrala te siluete u tmini kako beznadežno pokušavaju da zaustave nešto što je neizbežno.

Metalna brava kliknula je uz rđav zvuk, uništivši napetu tišinu. Škripanje šarki parao je njihove uši, utirajući im strah dublje u kosti. Žuta se svetlost izdužila i progutala prljavu devojku u uglu. Mršavim i izranjavanim rukama prekrila je oči, kako bi mogla da osmotri visoku senku pravog držanja i uzanog struka.

Mogla je da se zakune kako je na tami njezinog lica videla izvijene uglove bele linije koja je predstavljala njezin osmeh. Dobro poznat glas izgmizao je iz senke i ljigavo se uvukao u devojčine uši, dok su joj se dlačice terane jezom nakostrešile od tog tona.
„Došao je red na tebe, Mila.

                               ***

Lepršanje bele odore bilo je jedino što se čulo, narušavajući skladnu tišinu koja je danima boravila u tami šume. Šuštanje odore praćeno teškim koracima sive zveri, značilo je da se nešto konačno dešavalo. Živa bića posle mnogo vremena bili su jedini posetioci u to mračno doba.

Gusto zbijena stabla neprijateljski su dočekivala goste, koji itekako nisu bili dobrodošli na tlu u kojem je boravilo zlo. Njihovo suvo, pocrnelo granje očajnički je vapilo za njihovom svežom krvlju, ali putnici su lomili svaku njihovu nadu, uspešno se probijajući napred.

Aurorini kristali slamali su tminu koja je gladno vrebala da ih proguta. Nebo bez zvezda doprinosilo je zastrašujućoj tami koja je delovala neprirodno.
„To je bilo nepromišljeno“, rekla je Aurora. Bila je prva koja je probila led u neprijatnoj tišini. Šutnja je trajala sad već par sati od kako su se probile kroz barijeru.

Ava nije sklanjala pogled s puta kojim je pre par godina hodala prema novom životu. Svako njezino čulo bilo je izoštreno do svojih granica, spremno da reaguje na svaki zvuk, pokret ili miris koji nije bezbedan.

„Nije bilo drugog načina“, objasnila je Ava.
„Način uvek postoji.“ Aurora ju je gledala ispod oka, nije želela da se čuje prekor u njezinom glasu, ali nažalost, tako je ispalo.
„Postoji, ali to ne važi i za vreme.“ Da je bilo šta drugo odgovorila, verovatno bi nastavile prepirku, ovako je Ava stavila tačku na dalji razgovor o njezinom izboru da sama krene na dug put. „Zar ne znaš magiju koja može da napravi prolaz na barijeri?“ upitala je Auroru.
Aurora ju je upitno pogledala. Nije bilo uobičajeno da Ava bude ta koja prva postavlja pitanja.

„Znam, ali moji kristali koji su mi pomagali u tome su uništeni one noći kada se vreme naglo skratilo“, odgovorila je Aurora.
„Čarobnjaci iz palate dali su mi eliksir s kojim se otvora prolaz na bilo čemu, ali prekratko traje, pa je jako dragocen.“
„Šta si tražila kod njih?“
Ideja da je Ava nestala kod vrhovnih čarobnjaka nije godila Aurori kao istina. Nije joj se to sviđalo i loš predosećaj čvrsto ju je stisnuo u grudima.
„Odgovore“, zamišljeno joj je odgovorila Ava, usput očima prelazeći po svakom kutku i osluškujući svaki šum.

„Šta su ti rekli?“
„Ništa specijalno, osim da su gomila sedih kukavica.“
„Avo, oni su ljudi koji su mnogo toga uložili u ovo kraljevstvo“, opomenula ju je Aurora.
„Ako je tako, zašto se kriju iza onih belih vrata?“
„Zato što je njihov posao da prate dešavanja koja su van našeg domašaja.“

Tišina se ponovo razvukla između njih i Aurora je pomislila kako je Ava odustala od daljeg razgovora. Ipak, bilo bi to suludo pomisliti, jer je u jednom potezu zaustavila Oluju koji se naglo zakopao u mestu. Aurora je, ponesena brzinom kojoj su joj pružale svetleće sandale, projurila pored njih, ali se odmah vratila. Interesovalo ju je šta je sada to mlado dete imalo na umu.

„Olujo, jesi li dobro?“ Ava je prošaptala pitanje vuku u uho, nežno mu pogladivši svileno krzno koje je do pre sekund grubo povukla kako bi ga zaustavila.
Glas koji je bio melem za uši, napustio je čeljusti pune oštrih zuba.

„Sve je u redu“, odgovorio joj je Oluja.
Zadovoljna njegovim odgovorom, ozbiljno je pogledala Auroru kojoj se taj pogled najmanje dopadao.
„Da li si znala da je Neus izgubio moć predviđanja?“ upitala ju je Ava.
„Molim?!“ Šok je jasno bio ispisan na Aurorinom licu.
„Pretpostavljam da nisi znala da je naš najjači mag vidovnjak ostao bez moći.“
„Kako je to moguće?“ Aurora se čudila.
„Nadala sam se da mi ti možeš više reći.“
„Nisam sigurna zašto ovo sada saznajem. Kako ti znaš?“
„Zar nije logično? Sve što se do sada izdešavalo, dogodilo se kao iz vedra neba. Zar neko ko je kao Neus ne bi trebao da nam kaže bar nešto od tih dešavanja?“ Ava je bila nemilosrdna u ovim prekrivenim optužbama.
Aurora se prizemljila na crnu zemlju posutom beživotnom travom. Briga je rasla na njezinom licu, uokvirenom kratkim crvenim pramenovima.

„Šta ti se dogodilo sa kosom?“ radoznalo ju je upitala Ava, kada je pažljivo odmerila njezinu dužinu koja je sad dopirala do ramena.
Aurora se trgnula iz razmišljanja i nehajno osmotrila svoju novu frizuru.

„Žrtvovala se umesto moje glave i jako sam joj zahvalna na tome.“ Široko se osmehnula Avi i ona joj je uzvratila.
„Da li postoji nešto što nam može skratiti put za par sati?“ Ava se iskreno ponadala da postoji.
„Postoji, ali…“ Aurora je započela.
„Biću u redu.“ Ava joj je odmah dala do znanja da je dobro, da je jaka. Nije se smatrala slabom samo zato što je trudna. Aurora ju je sumnjičavo osmotrila, ali je ipak odlučila popustiti. Predala je bitku za koju je znala da će unapred izgubiti.

„Postoji nešto što nas za par sati može dovesti do Zimela, ali plašim se zbog tvoje trudničke mučnine. Postoji mogućnost da ti pozli.“
„Sada mogu da kontrolišem nagone za povraćanje. Ako bi to bilo sve, zašto ne bi počele?"

Aurora je mogla da vidi u Avinim očima goruću želju koja je žudela za mestom gde je nekada živela. Nije bila sentimentalna, želela je avanturu i sada ju je konačno doživljavala. Ponovo se našla u vazduhu. Iz širokog rukava bele odore izvukla je oružje koje joj je najbolje pristajalo. Zlatna drška štapa prkosila je tami, dok je crveni kristal u vidu krvavog pupoljka isijavao svetlost koja je bojila mrak u boju sveže krvi.

Ava je osetila kako joj se gubilo tlo pod nogama i njezina čula su se pobunila. Praćena instinktima, ruke su joj poletele prema njezinim noževima u kanijama, ali se zaustavila kada je shvatila da umesto neprijatelja njezino tlo zamenjuje prozirna barijera.
Beličasti talasi prošarani crvenim nitima, mešali su se i komešali u neujednačenom ritmu koji ju je opčinjavao svojom lepotom. Kristali koji su im osvetljavali put, munjevitom su se brzinom okretali oko loptaste barijere u kojoj su se oni nalazili. Ava nije mogla da isprati njihovo kretanje, koje se ponavljalo u krugovima u šest različitih smerova. Kako se barijera uzdizala u vazduh, tako se i njihova brzina uvećavala, čineći da ih čista svetlost oblijeva. Njezina toplota zadirala je duboko u Avine kosti.

Aurora se smestila u sedeći položaj na sredinu sfere, položivši svoj štap na kolena. Oluja se protegnuo i smestio iza njezinih leđa.
Ava, koja je jedina stajala, odlučila je da im se pridruži. Leđima je duboko uronila u mekano svileno krzno koje ju je toplo dočekalo.

„Spremna?“ upitala ju je Aurora.
„Nadam se.“
Aurora joj se široko osmehnula, pokazavši svoj savršen niz belih bisera. Podigla je desnu ruku i pucnuvši prstima, neka sila ih je gurnula napred. Ava je utonula još dublje u Olujino krzno. Da njega nije bilo, verovatno bi se zalepila za zid barijere.
Kristali su mahnito pravili krugove dok im se brzina ubrzavala. Nije se naziralo ništa sem bele svetlosti.

„Kako znaš kuda idemo?“ Ava je bila zadivljena.
„Moj um povezan je s kristalima, oni mi šalju jasnu sliku šta se dešava oko nas.“
„Zvuči moćno.“
Aurora se zakikotala. „I jeste, ali pre nego što sam uspela da savladam ovo, trebalo mi je dobrih par meseci da naviknem želudac na nekontrolisana povraćanja i još par meseci da ga oporavim.“

Ava se široko osmehnula svojoj kraljici pa pogledala ispred sebe. Nije bilo potrebno da vidi šta se dešavalo oko njih. Mogla je jasno da zamisli sliku u glavi svog sela u kom je odrasla. Stare drvene kućice koje nisu imale ni malo života i seljane kako se umorno vuku sa useva. Samo što je tu sliku sada zamenjivalo nešto mračnije i mnogo zlobnije. Mogla je da vidi njihove iskasapljene leševe koji su ležali na zemljanim uličicama, čekajući da ih neko od stvorenja dokrajči. Videla je vatru koja je sa svojim plamenovima gutala sve što joj je stajalo na putu.
Ono što je mogla kristalno jasno da vidi bila je tamna senka koja ju je proganjala u snovima. Gledala ju je u svojim mislima kako stoji ispred tog požara, štiteći seme zla.
Njezin beli osmeh prkosio je tami, koja je upila svaku crtu tog izboranog lica.
Dolazim da naplatim stare dugove, sestro Diana.

Te reči letele su joj umom, dok je gledala sebe kako napada staricu crnim sečivom koje je lako prolazilo kroz smežuranu kožu i stare kosti kao da su od putera.

                              ***

Mila je vukla noge, jer su je teški okovi sprečavali da hoda normalno. Dva bića koja su podsećala na ljude, ali po mnogo čemu su se razlikovali od njih, držali su je za mišica s obe strane.
Grubo su je gurali, ali ona nije osećala bol. Svet je postao slika u sivim nijansama bez nade za živom bojom.
Sestra Diana mirno je koračala ispred njih, vodeći je prema čeljusti smrti. Nije znala kako da se oseća, nije marila. Niko je neće spasiti. Ovo nije bila bajka gde princ na belom konju spašava mladu devojku od veštice. Ovo je bila realnost i mnogo je strašnija i bolnija od bilo koje priče koju je slušala.
Izvor slanih suza davno je presušio. Čak ni zvezda nije bilo da oplakuju njezinu sve bližu smrt, a mesec je strpljivo čekao njezinu dušu kako bi joj pokazao put prema nebesima.

Mila nije mogla da suzdrži blistavo sarkastični osmeh koji je bio sušta suprotnost njezinom prljavom licu. Život je bio smešan, kratak i mučan, ali smešan. Zar bi iko pomislio da bi jednog dana mogao završiti u stomaku nekakvog demona?

Gorka knedla zastala joj je u grlu kada se setila noći kad se drveni zid srušio i Avinih leđa i čelične volje koja ju je gurala prema njezinim snovima. Odlučnog koraka zakoračila je u nepoznate dubine tame koja ju je progutala. Zavidela joj je što je imala hrabrosti da napusti ovo mesto koju je i nju gušilo. Želela je da vidi svet i upozna ljude raznih običaja i verovanja. Sve što ona nikada nije smela, Ava je radila za dve.
Frktaj joj je napustio usta kad je shvatila koliko je bilo ironično što je mislila na devojku koja je napustila svoj stari život pre četiri godine.

Naglo su se zaustavili i Mila je zažmurila. Crvena svetlost ju je zaslepljivala, sve dok joj se oči nisu navikle na nestvarnu pojavu pred njom. Čaura visoka nekoliko stopa i isto toliko široka, ritmično je pulsirala vireći samo do pola iz zemlje. Nešto što je trebalo da predstavlja žile, ili možda vene, u nizu sitnih mreža prožimalo je nepoznatu stvar pred njom.

Opčinjenost ju je terala da zaboravi na svet oko sebe, ali ju je trzaj otrgnuo iz transa. Neljubazno ju je dočekala tvrda zemlja, ostavljajući svoju prašinu u njezinim oderanim kolenima i šakama. Pogled joj se zadržao na prstima. Nije imala volju da pogleda u čauru ispred sebe u kojoj se nalazio stvor, koji je isejavao svetlošću svetlijom od sveže krvi.

Krajičkom oka spazila je par uglačanih crnih cipela. Vrh jedne joj je dotaknuo bradu, gurajući je uvis. Ne želeći probleme, uradila je kako joj je bilo zapoveđeno tim pokretom i uputila je prazan pogled starici ispred sebe.
Diana ju je posmatrala s jezivim osmehom. Lagala bi kada bi rekla da nije osetila strah od tih plavih klikera.
„Ponovo se srećemo, drago dete.“ Dianin glas bio je sušta suprotnost staričinom izgledu.

Mila je odbijala da progovori, te joj je uputila nemi protest ćutanjem.
Diana je frknula, sazuvši oči. Mila je osetila kako joj se glatka koža cipele pribija u obraz. Silina tog udarca pomerila joj je vilicu, dok joj je glava skoro dotaknula leđa. Ukus gvožđa ispunio joj je usta i ona se nakašljala, izbacivši krv koja se potom u potocima slivala niz uglove njezinih usana. Prkosno je vratila pogled prema bivšoj sveštenici.

Diana se pakosno nasmejala i ščepala mladu devojku za kosu, snažno joj cimnuvši glavu unazad. Iskezivši svoje požutele zube, svojim je dahom dahnula u Milu. Mila je poželela da povrati od mirisa truleži koji je dolazio iz staričinih usta.

„Rekla sam ti, sećaš se? Nećeš proći lako sledeći put. Ovo će biti tvoja kazna za drsko ponašanje i nepoštovanje starijih.“ Slobodnom je rukom pokazala dvojici pripadnika Nobara da se udalje. Kada su učinili kako im je bilo zapoveđeno, starica je ponovo cimnula Milinu kosu, ovaj put prema sebi. Snažno je vukla iznureno devojčino telo u kom nije postojala ni trunka volje za borbom.

Milin pogled dosezao je tamu neba koje ju je na kraju izdalo. Tamni oblaci su se komešali, skrivajući lepotu koju je poželela po poslednji put da vidi pre nego što smrt povuče njezinu dušu u bezdan u kojem ju je čekala večna patnja. Mogla je da oseti stvorove otkucaje srca kako joj prožimaju telo, dok ju je njegova toplota grlila poput ljubavnika.

„To je to! Ovo je tvoj kraj! Ovako se završava tvoj bedni život!“ Diana je povikala glasom koji je podsećao na kreštanje gavrana. Grlen vrisak parao je uši, zvučeći kao ludački smeh i terajući tišinu da se povuče.
Iskrena suza skliznula je niz Milino lice, dok je u mislima slala poslednju poruku svetu.

Zbogom.

Sklopila je oči, dozvolivši da joj mrak proguta svest. Jaka bol prostrujala joj je telom kada je osetila kako se nešto oštro zarivalo u nju. Ipak, bol je bila trenutna i ona je pomislila kako je već mrtva, ali ju je Dianin bolni vrisak trgnuo iz misli.

Naglo je otvorila oči i susrela se s belom čeljusti koja ju je nežno nosila. Nije dugo trajalo i biće slično onom koje je došlo u njihovo selo pre četiri godine nežno ju je spustilo na zemlju. Njegov plavi pogled ju je tešio. Preplavilo ju je neka vrsta olakšanja, dok joj se telo treslo.

Nešto ju je dodirnulo po leđima i ona je poskočila u mestu, hitro okrenuvši glavu prema prilici iza sebe. Žena crvenih talasa dočekala ju je s toplim osmehom punim razumevanja.
„U redu je. Sada si na bezbednom.“
Odmah ju je prekrila belim prekrivačem koji je obasuo Milino uzdrhtalo telo nežnom toplotom. Želela je da sklopi oči i utone u dubok san, ali ju je radoznalost povukla u pravcu Diane.

Tama noći lukavo je prikrivala radnju ispred nje, ali kada se skoncentrisala, jasno je mogla da vidi staricu kako se drži za ruku s kojom ju je do pre par trenutaka držala za kosu. Potočići krvi tekli su joj niz šaku, obilno ističući iz rane u kojoj se nalazilo nešto poput igle za pletenje, samo deblje i veće.
Neko je morao s velikom preciznošću da baci to, a da ne povredi Milu. Uskomešali oblaci su se sklonili, u strahu se razbežali pred sjajem mesečine. Srebrna svetlost prosula se po zemlji i obasjala nisku priliku koja je nosila vulgarno crno kožno odelo.
Mila je prepoznala osobu pred sobom samo po jednoj stvari. Dva smaragda neprirodno su sijala. Požar koji se predugo kontrolisao, sada je plamteo u Avinim očima željan krvi.

Devojka, koja se nalazila pred njom, ničim nije odavala da je to ista ona osoba koja je prečesto upadala u probleme. Ava je podigla jednu ruku i vrh noža okrenula prema Diani. Beli zubi blistali su joj ispod širokog osmeha, dok ju je mesečina obasipala svojim blagoslovom.

„Vreme je da platiš svoje dugove, veštice.“ Poslednju reč Ava je procedila s velikom količinom gađenja.
Diana je podigla pogled s ranjene ruke, a bolan vrisak zamenio je nadmeni smeh. U jednom pokretu iščupala je dugačku iglu iz šake i pustila da joj se sveža krv sliva niz prste i natapa suvu zemlju. Njezine plave oči izgubile su svaku prisebnost i poput divljaka uputila je Avi pogled pun želje za njezinom smrću. Široko se osmehivala dok je cinično pozdravljala staru poznanicu.

„Dobrodošla nazad, Avo. Stižeš taman na vreme.“ Prodoran smeh joj se oteo iz grla, dok je puls čaure postajao intenzivniji, potresajući im tlo pod nogama.