Dnevnu vrevu zamenila je grobna tišina grada duhova.
Bat koraka narušavao je mrtvilo zvukova, dok su teški izdisaji bežali u vidu pamučnih oblačića. Hladan se znoj slivao niz vojnikovo lice, mešajući se sa slanim rekama suza.

Svakim atomom snage terao je svoje uzdrhtale mišiće da prave veće i brže korake od kojih su zavisili mnogi životi. Strah njegovog srca odzvanjao mu je poput bubnjeva u ušima, ubijajući tišinu. Bela vrata, za kojim je toliko žudeo, izmicala su mu svaki put kada bi pomislio da su mu na dohvat ruke. Sa svakim korakom ostavljao je po mrvu svog života iza sebe, koji je isticao poput peska u peščanom satu, samo što je umesto zlatkastog kristala prosipao sitne kapi krvi.

Zamućenog pogleda od još neprolivenih suza, spazio je velelepnu belinu koja mu je dala tračak nade u njegovoj izgubljenoj bitci. Drhtavom rukom posegnuo je prema zaslepljujućoj svetlosti koja je postajala samo u njegovim mislim.
Škripa je odjeknula pustim hodnicima.

                                ***

„Idem ja“, rekla je Ava.
„Ne dolazi u obzir!“ Horski, svi prisutni su joj se usprotivili.
Ava im je s prekrštenim rukama preko grudi uputila hladan pogled. Kolt je jasno mogao da u tim zelenim dubinama vidi živahnu vatru, koja je veselo prerastala u nesavladiv požar.
Tiho je izdahnuo, pripremljen za verbalnu bitku s Avom. Nije ni započeo, a već je znao da je gubitnik i da će ona s ponosom odneti pobedu. Vredelo je pokušati. Pogledom je prešao preko prisutnih članova Saveta i shvatio da nije bio sam u svojoj nameri.

„Trudna si“, rekao je Kolt. Svaki mu je nerv bio napet dok se trudio da bude što smireniji. Njegov miran ton bio je previše veštački i poželeo je da udari sam sebi šamar, ali nije bilo povratka.
Ava je upitno nabrala obrve. „Pa?“
„Previše je opasno za bebu u tom stadijumu.“
„Sve je u redu dok pazim.“
„Ne razumeš…“
„Šta to?“ oštro ga je prekinula.

Njezin smaragdni pogled zadirao je duboko u njegovu dušu. Mogao je da se zakune kako je osetio njezine udarce koje su prekrivali svaki delić njegovog tela. Njezina aura bila je previše moćna i samo je s njom mogla da porazi svog protivnika. Sklopio je oči i potisnuo nadolazeću bolnu plimu crvenih svetlaca.

„Sada brineš o još jednom životu pored svog.“ Mardž je preuzela daljnji razgovor. Ona je uvek imala najviše uticaja kod Ave.
„Do sada sam brinula o mnogo više“, rekla joj je Ava.
„Sada je drugačije.“
„Po čemu?“ Oštrina Avinog tona sekla je duboko u Mardžine emocije. Svi su videli kako je jadna žene poprimila ljubičastu nijansu lica od nemoćnog besa. Isto tako su znali da nije imala šta da joj odgovori.

Veo tišine pao je preko njih i ništa sem ujednačenog disanja nije narušavalo trenutni „mir“. Ava je sparingovala sa svojom nestrpljivošću zbog zatišja, ali na kraju ju je pobedila ta loša navika jednim nokautom.

„Onda je odlučeno. Idem ja.“
„Avo…“ Kolt je beznadežno izrekao njezino ime kroz jasan izdah.
„U redu“, odjednom je Ava rekla.
Neverica je bila trenutna, ali ih je odmah pokosila sumnja prožeta neizvesnošću. Koliko god godina prošlo, neke su stvari kod Ave bile nemoguće da se promene. Vuk dlaku menja, ali ćud nikad.
„Neću ići. Verujem da vam je lakše da to čujete od mene“, rekla je i pravih leđa prišla okruglom stolu, postavivši na njega ruke isprepletanih prstiju te ih sve pogledala bez ikakvog traga emocija. „Ali, ako zateknete moje odaje praznim, da li će vam tada biti lakše ili teže? Varajući sami sebe da sam ostala? Dok sam se ja tajno išunjala i pobegla dok je mesec bio visoko na nebu? Ili je ipak bolja opcija da se svi složite sada sa mnom i da sa sigurnošću znate gde sam.“

Pognutih glava i spuštenog pogleda, dopustili su tišini da govori umesto njih. Zadovoljna svojom malom pobedom, Ava je otvorila usta kako bi to naglas i objavila, ali ju je tup udarac u vrata prekinuo u toj nameri.
Teška krila od čiste hrastovine raširila su se kao da su od papira. Visoka prilika u sjajnom oklopu vojske Peridota zadihano je pala na kolena, oblivena znojem koji se mešao sa suzama i krvlju.

Njegova bleda koža isticala je dva tamna oka, koja su tražila neku vrstu utehe u svom upadu. Gin je uhvatio mladića koji je upravo krenuo u zagrljaj hladnom podu. Aurora se bacila na zaceljivanje rane na stomaku, koja se po Avinoj proceni završavala duboko u njegovoj utrobi.

Šansa da preživi bila je tanka zbog velikog gubitka krvi i ko zna kakve unutrašnje povrede. Ava je slobodno procenila da je pogoršao svoje stanje samim trčanjem do ovde i divila se mladiću koji je i pored svega toga stavio svoj život na kocku kako bi doneo verovatno loše vesti.

Celo telo mu je podrhtavalo u Ginivom toplom naručju. Njegove reči su pokušavale da uteše muškarca na samrti. Ava je sve posmatrala s nekim čudnim osećajem ravnodušnosti, mogla je da vidi duboko u tim tamnim dubinama sreću zbog dosegnutog cilja.
Nije ga poznavala, ali je delila taj isti osećaj s njim.

„Šta se dogodilo?“ upitao ga je kralj. Njegova silueta progutala je mladićevo krhko telo, čije su se oči usredotočile na mesto odakle je Rodžerov duboki glas dopirao. Beličasta izmaglica navlačila se preko njih, gutajući svetlost života.
„To je bila zamka“, mladić je jedva rekao.
„Kakva zamka?“ kralj je upitao.
Nestrpljenje koje je strujalo između svih bilo je opipljivo.
„Zarobili su nas.“
„O čemu…“ kralj je započeo.
„Isto onako kao što su naši preci njih pre mnogo vekova“, mladić ga je prekinuo. Čim je to izrekao, njegova je ruka mlitavo pala u baricu crvene tečnosti.

Aurora je stisnula pesnice, nemoćni bes kolao je njezinim venama, jer nije uspela da mu spasi život. Svi su se tiho pomolili za njegovu dušu, a Gin mu je polako sklopio usta, dopustivši njegovom telu da večno počiva u smrtnoj tami.

Kolt je osećao gorčinu u ustima koja ga je izjedala. Ništa se nije odvijalo u dobrom smeru. Bacio je pogled prema Avi kako bi proverio kako je, ali na njezinom mestu zatekao je prazninu koja je zloslutno odisala. Hladni trnci su mu preplavili telo.

„Sranje!“ rekao je glasno.
Ostatak Saveta se okrenuo prema njemu, uputivši mu prekoran pogled, ali ih je dočekao isti osećaj kada su shvatili da Ave nema.

                                ***

Lanci na njezinom čokeru podlo su zveckali sa svakim njezinim korakom. Jurila je pustim hodnicima samo s jednim ciljem.

Naglo je skrenula levo i ubrzala korak prema prostoriji koja je bila svima zabranjena, sem kralju i kraljici. Nije usporavala približavajući joj se, nije imala nameru da se zaustavi i mirno pokuca. Ljubaznost u njoj isparila je poput poslednje kapi u pustinji.
Podigla je visoko nogu i u jednom zamahom zadala silovit udarac teškom drvetu. Silina udarca izbila je zlatnu bravu koja se u krugovima okretala do sredine prostorije, dok je jedno krilo vrata obamrlo visilo na izvaljenim šarkama.

Grupa od desetak ljudi u belim odorama zapanjeno su pogledali u njezinom pravcu. Šok je zamenio bes, koji je sevnuo u njihovim očima poput letnje oluje.

„Kakvo je ovo nepoštovanje?!“ zagrmeo je dubok, dobro poznat glas.
Ava je u par koraka prešla prostoriju i skočila na sto, uništavajući njezinu čistu belinu. Snažno je ščepala Juseusa za njegovu neobičnu pletenicu, grubo ga cimnuvši prema sebi. Njegovi pogledi su se ukrstili dok su im lica bila isuviše blizu. Mogla je da oseti njegove neravnomerne izdisaje koji su značili strah.

Sekla ga je svojim zelenim očima, preteći da mu prodru u um. Mogla je da čuje kako je progutao knedlu koja se zaustavila negde na polovini, jer mu je srce pretilo da izađe na usta.
Lakim pokretom isukala je crno sečivo koje je brzo prislonila na starčev vrat.

„Pitam se da li je krv matorih čarobnjaka iste boje kao i mladih osoba?“
Tišina koja je zavlada posle njezinih reči delovala je previše veštački, a šum njihovih drhtavih otkucaja dopirao je do njezinih izoštrenih čula.

Hladan čelik zasekao je naboranu kožu iz koje je niz vrat skliznula tamna linija. Ava ju je dotaknula prstima i razmazala, proveravajući nešto što ni ona nije znala. Crvenilo se jasno isticalo na jagodicama njezinih prstiju i ona je ponovo uputila sumnjičav pogled preplašenom čoveku ispred sebe.
Uz glasan izdah, čučnula i povukla Juseusa niže, kako bi mogla da ga gleda s visine.

„Pa, šta imate da mi kažete?“
„Ne znam o čemu pričaš“, prkosno joj se usprotivio.
Njegov ton joj se nije dopadao, pa ga je počastila šamarom, i to s rukom u kojoj se nalazilo njezino oružje. Obraz mu je sada krasio trag njezine nakrsnice oko kojeg je crvenilo uveliko naticalo smežuranu kožu.
„Šta imate da mi kažete?“ ponovila je pitanje.
„Ne zna…“

Udarac je stigao još brže nego prvi put. Ovog je puta bio jači, sada ostavljajući sitnu posekotinu na starčevoj jagodici. Njegove prodorne plave oči posmatrale su je s nevericom.
„Želiš li da ponovim i treći put pitanje? Nisam sigurna da će se dobro završiti ako ne dobijem zadovoljavajući odgovor.“
Strah je mutio njegov pogled. Srce mu je preskakalo dok su mu kolena klecala od Avinog bezbojnog pogleda.

„Ja…“
„Dete“, začuo se glas sa strane.
Pažnju joj je privukla visoka prilika čije su oči davno izgubile svaku boju. Bele dubine zadirale su duboko u njezinu dušu i ona je ispustila starčevu bradu, poklonivši svoje vreme Neusu. Misterioznom čarobnjaku koji je na prvi pogled bio slep, ali je to sve bila maska.
„Slušam.“

Mogla je da oseti oklevanje u njegovom ćutanju. Njezinom strpljenju bližio se kraju. Nije bila stvorena za mirne i spore razgovore koji nisu vodili ničemu, osim što su joj krali dragocene minute njezinog života.
Lagano se uspravila, nadnoseći se nad njima. Njezina moć kružila je oko nje i svi su mogli da osete kako ih štipa za kožu. Svesni da ako ubrzo ne progovore, njihove glave će se klatiti u njezinim rukama.

Barkam je spuštenog pogleda nežno položio ruku na prijateljevo rame. Neusus je napravio tužnu grimasu koja je zbunila Avu. Na njegovom čelu se pojavila izbočina, koje se poput larve migoljila ispod tanke kože. Ava bi se prije previše šokirala tom pojavom, ali sada je sa zastrašujućom smirenošću posmatrala kako se na čarobnjakovom čelu izbočina umiruje.

Tada se pojavila tanka linija na njegovom čelu, koja je razdelila naboranu kožu i stvorila kapak. Lenjo se otvorivši, izložio je svetu oko čija se dužica mogla uporediti s noćnim nebom prošaranim sjajnim draguljima.

Osmotrivši prostoriju oko sebe, oko se zaustavilo na Avi. Neus je otvorio usta, ali je potpuno drugačiji glas izašao iz njega. Ava je primetila da su njegove oči ostale zatvorene. Nešto je živelo u njegovom telu, još jedna duša koja je bila moćnija, ali se klonila sveta.
„Ovo nisam mogao da predvidim“, prozborio je Neus tim glasom koji kao da je dopirao negde iz dubina.
Ava ga nije udostojila pažnjom oko te izjave. Nije smatrala da zaslužuje ikakav komentar od nje, samo je nemo zurila. Oko je trepnulo, ispitujući njezino lice, koje je više ličilo na lice statue nego na lice žive osobe. Dubina njezinog pogleda zatvorila je svaka vrata njezinih emocija.

„Zašto si ovde?“ glas ju je upitao.
„Došla sam po odgovore“, odgovorila je zapovedno. Želela je da joj ih da, ni zbog čega drugog nije došla ovde. Ni zbog predviđanja ni zbog nepredviđanja.

„Žao mi je, ali ih nećeš ovde naći.“
Tišina koja je pala oko nje bila je previše zloslutna. Oko je ponovo prešlo pogledom po prisutnima i niko se nije usuđivao da se pomakne sa svog mesta. Njihova magija bila je jaka i mogli su da se otarase Ave, ali njezina aura ih je prikovala za mesta, stavivši im teške metalne okove oko zglobova.

„Odgovore koje tražiš naći ćeš na mestu u kom si odrasla i odakle si pobegla. Tvoja sudbina leži tamo“, prozborio je, ponovo se usredsredivši na Avu.
„Kako da prođem kroz barijeru?“ U njezinom glasu nije bilo pitanja, zvučala je kao da daje naredbu.
Oko joj je uputilo jedan dug pogled. Mogla je da ga oseti kako se poput ljigavih pipaka uvlači u njezin um. I pre nego što je duša koja je živela u Neusov telu shvatila šta se dešava, Ava ga je snažno jednom rukom stegnula oko vrata, a drugom s nožem uperila u oko.

Grčevito se uhvatio za njezin stisak jači od čeličnog. Njegovi nokti grebali su njezinu ruku u kožnoj rukavici dok je ona pojačavala stisak.

„Pokušaj još neki prljav trik i obojica ćete umreti“, zapretila je. Siktala je poput mačke koja je branila sebe i svoju teritoriju.
„U redu. Reći ću ti“, jedva je izustio podstanar Neusovog tela, dok je život isticao iz njega u poslednjim izdasima.
Ava je naglo oslobodila njegov vrat. Uz kašalj, koji je potresao njegovo telo, pao je na kolena, hvatajući se za svaki atom vazduha. Barkam je kleknuo pored njega, proveravajući da li je u redu, ali ga je starac nežno odgurnuo u stranu.
Pljuvačka mu se slivala niz bradu i posmatrao je sa strahom požar u njezinim očima. Bila je previše opasna i sada je razumeo zašto se niko nije usuđivao da baci bilo kakvu čin.

Zavukao je slobodnu ruku u džep odore i izvadio malenu prozirnu bočicu koja je visila sa srebrnog lančića. Radoznalo je pogledala u mali predmet koji se nalazio u njegovoj ruci. Sigurnim pokretom ruke preuzela je ogrlicu i prinela je bliže licu kako bi proverila tečnost unutar bočice.

„Čemu služi?“
„To je napitak s kojim možeš da prođeš bilo gde, ali…“
„Ali?“ Značajno ga je pogledala kada je sklonila pogled s malog predmeta, stavljajući ga oko vrata. Mogao je da oseti neprijatne žmarce zbog tih smaragda.
„Dejstvo je kratkotrajno. Ne treba da ga popiješ, već da baciš bočicu prema određenoj prepreci. Stvoriće se prolaz koji traje deset sekundi, nakon toga ne možeš više proći. Budi pažljiva, jer ako se zatvori dok budeš prolazila, to će te…“
„Ubiti“, završila je umesto njega, uveliko prešavši pola puta prema izlazu. Na trenutak je zastala i bacila pogled preko ramena od kojeg su se svi zagrcnuli i poskočili.

„Vratiću se. Neću dozvoliti da me smrt tako lako uzme. Ako saznam da niste prstom mrdnuli i da niste ušli u bitku kako bi spasili narod, kunem vam se da neće demoni biti ti koji će vam iščupati srca.“
Nakon toga uputila se prema pustom hodniku. Njezini koraci su bili sve brži, a njihovi pogledi su je pratili dok se udaljavala neverovatnom brzinom.

                              ***

Kolt je sjahao sa Senke zadihan i unezverenog pogleda. Tražio je naznaku Avine siluete, ali gužva koja se formirala zbog zastoja bila je prevelika. Žene su jecale, grleći svoju decu koja su ih pratila. Stari su tiho šmrcali, tajno brišući suze. Vojnici su se trudili da obuzdaju uspaničene ljude, koji su još više pomahnitali kada su videli da su kralj i kraljica pristigli u pratnji Gina i njegovih sinova, Kaija i njegove verenice. Njihova zapomaganja su odzvanjala gustim granjem.

Kolt je procenjivao udaljenost od grada i shvatio je da su poprilično daleko, jer im je trebalo najmanje pola sata s konjima. Gušio ga je strah koji je osećao kod svog naroda. Bespomoćno ih je posmatrao u neznanju šta da im savetuje da učine sledeće i kako da im pruži utehu. Kako da im povrati tračak nade, koji su izgubili zbog zloslutne prepreke koja se u crnim talasima uzdizala prema visinama.

Njegov otac naredio je da se ljudi polako vrate u grad, jer šuma nije bila dovoljno bezbedna da budu na otvorenom. Za sada je to bila jedina opcija dok ne budu smislili bolji plan. Glavobolja koju je toliko potiskivao, polako je zarivala svoje tupe noževe u njegov um, pojačavajući bol svake sekunde. Sve je išlo nizbrdo, a kao vrhunac svega, od Ave nije bilo ni traga ni glasa. Umor ga je stiskao čeličnim obručem i poželeo je da legne na hladnu zemlju i sklopi oči. Želeo je da kada otvori oči, da se nađe u udobnom krevetu pored svoje voljene. Da joj pokloni prvi jutarnji poljubac i poželi dobro jutro. Želeo je da je sve ovo samo san. Košmar koje se nalazio samo u njegovoj glavi.

Komešanje iza njega trgnulo ga je iz sumornih misli i umorno je okrenuo glavu u tom smeru. Pomućenog pogleda, nazreo je neku priliku koja se vrtoglavom brzinom približavala barijeri. Ljudi su vrištali u strahu da se pojavio neki od Demora otpadnika, spreman da ih povede u zagrobni život. Visoka prilika prekrivena sivim krznom koje se vijorilo na vetru zbog brzine kojom je trčala, preskočila je veću grupu preplašenih građana.
Kralj i članovi Saveta sa velikim su iznenađenjem gledali Avu koja je jahala jednog od vukova Mira.

Kolt je primetio kako je strgla nekakvu ogrlicu s vrata i snažnim zamahom bacila na prepreku. Staklo se raspršilo u milion delova i na mesto gde je tečnost iscurela stvorio se prolaz, dovoljno velik da kroz njega prođe Ava na vuku.
Nešto je ipak bilo previše čudno kod toga, jer se prolaz previše brzo zatvarao. Kolta je prožeo strah od kojeg mu se zamutilo u glavi.

„Ne!“ Začuo je sebe kako viče. Njegov glas nije dopirao do Ave koja je pratila svoju sudbinu. U jednom se skoku vuk provukao kroz rupu koja je svake sekunde postajala sve manja.
Nešto belo privuklo je Koltovu pažnju i primetio je svoju majku kako prati Avu, srljajući u svoju smrt. Svet oko njega se smrznuo u mestu, mogao je da oseti moć Aurorine magije. Gledao je kako se u trenutku puvanja čini njegove majke prolaz zatvorio, presekavši i odvojivši crvene talase Aurorine bujne kose, koja je poput paukovih niti pala na zemlju.
Crnilo je progutalo Avu i Auroru. Same su se uputile na trnovit put popločan krvlju i pun smrti koja je vrebala na svakom koraku.

***

Saša je udobno sedela u stolici visokog naslona, crvenih jastuka i zlatnih ukrasa.
Njezine usne, koje su bile prekrivene ružom boje kupinovog vina, izvile su svoje uglove u izopačen osmeh. Njezin plavetni pogled bio je okupiran crnom kuglom oko koje je isijavala crvena svetlost. U tom kristalu jasno je videla kako Aurora, najjači čarobnjak svog doba i verovatno najjači u poslednjih nekoliko vekova od kako je čarobnjak putnik posetio Peridot, napušta svoj narod praćena slepom nadom da se rešenje njihovih problema nalazi u bezvrednom selu na rubu Zapadne šume.

„Mamac je zagrižen“, rekla je tiho se kikoćući.
Tihi kikot prerastao je u glasno smejanje, koje je odzvanjalo kamenim zidovima pećine kao kletva.