U polumračnu prostoriju ušli su ljudi u belim odorama. Dvadesetak osoba koje su sedele za velikim okruglim stolom pogledale su prema njima, ali senke njihovih kapuljača skrivale su njihova lica od radoznalih pogleda. Prilika, koja je nepomično stajala nedaleko od velikog stola, zračila je nekom ozbiljnošću. Njezina neobična odeća koja je otkrivala i suviše kože, isticala se u tmini poput svetle tačke.

Pridošlice su se bez i jedne izgovorene reči uputile prema njoj i stale joj iza leđa u stroj. Tišina u prostoriji bila je sve napetija da se mogla osetiti u vazduhu. Prisutni su osećali nemir u sebi koji je rastao, prelazeći granicu pucanja, ali se niko nije usuđivao da progovori i tako naruši tišinu.

„Bez daljeg odugovlačenja preći ću odmah na stvar.“
Prilika koja je izgovorila ove reči istupila je na slabu svetlost, a zlatni medaljon koji je predstavljao kraljicu i koji je počivao na njezinim grudima zablesnuo je.

„Imamo najviše dve nedelje pre nego što magija štita potpuno nestane“, rekla je ozbiljnim tonom.
Brana, koju su postavili i koja je sve vreme potiskivala stres i napetost u njima, zbog jedne rečenice je eksplodirala. Panika se proširila među njima poput požara. Mnogi su počeli da jecaju, gušeći se u sopstvenim suzama, a neki su duboko u svojim mislima gledali u svoja stopala, dok je mali broj njih usplahireno vikao.
„Kako je moguće da se takvo nešto dogodi odjednom?!“ neko je upitao.
„Šta ćemo sada da radimo?!“
„Umrećemo, svi ćemo umreti, a kraljevstvo će biti zbrisano s lica mesta.

Sa svih strana su stizali raznorazno komentari.
Gin, koji je bio član kraljevskog Saveta, mirno je sedeo s prekrštenim rukama preko grudi. Njegov izraz lica nije ništa odavao, ali njegova aura gorela je od želje da svakog od ostalih članova išamara dok se ne priberu. Duboko je udahnuo, potisnuvši svoju želju i s ozbiljnošću na licu pogledao kraljicu.

„Možeš li da nam kažeš nešto više o tome?“ upitao je mirno.
Kraljica je bacila pogleda prema svom mužu i kralj joj je klimnuo glavom.
„Kao što...“ počela je kraljica.
Glasni jecaji prisutnih ugušile su njezine reči, kao da im se obraćala nebitna osoba a ne neko ko je bio kraljevskog roda. Kolt, koji je sedeo s očeve leve strane, izgubio je strpljenje zbog nepoštovanja svoje majke i naglo ustao sa svog mesta, udarivši pesnicama o sto i tako privukao pažnju na sebe. Jecaji su odmah prešli u tiho šmrcanje, a sve oči otečene od suza uprle su pogled u njega.

Kolt ih je par trenutaka posmatrao, dok je u sebi osećao gađenje prema tim ljudima. Vekovima unazad znalo se da će doći do ovog dana i da moraju uvek biti spremni da u tom trenutku donesu brzu i razumnu odluku koja će spasiti što veći broj ljudi. Postavljao je sebi pitanje kako su došli do toga da savet, koji je trebao da čine najhrabriji i najbistriji ljudi kraljevstva, zapravo čine kukavice i plačljivci.

„Ako ste završili sa samosažaljevanjem, voleo bih da vam uputim par reči“, rekao je oštro Kolt.
Prisutni su se trznuli na njegove preteće reči koje su bile ispunjene čistim prezirom. Loš osećaj ih je čvrsto obgrlio, terajući ih da zadrže dah.
„Od ovog trenutka trenutni članovi saveta lišeni su svoje pozicije“, glatko i odlučno obavestio je sve prisutne.
Njihov strah sad je zamenila preneraženost. Kolt je tada podigao svoj pogled koji je sve do tada bio spušten i pogledao ih očima koje su se u polumraku crvenele poput sveže krvi. Oni koji su hteli da mu se usprotive, ukopali su se u mestu i progutali svoje neizgovorene reči.

„Svi sem kralja, kraljice, njezinih izabranih, vojvode Gina Teris i mene, napustiće ovu prostoriju i palatu u pratnji mojih vitezova. Savetu su potrebni jaki i hrabri ljudi, a ne kukavice. Protivljenje mojoj volji biće najstrože kažnjavano, dok će oni koji se budu opirali i izazivali haos biti osuđeni na smrt.“

Hladan ton kojim je govorio, ledio je njihove umove do temperature pucanja. Obamrlo su gledali u svoja stopala dok su Koltovi vitezovi ulazili u prostoriju i uz pokoje gurkanje terali bivše članove da se upute prema izlazu. Sve se brzo završilo i tišina je ponovo zavladala među preostalima. Kolt je ponovo seo, osećajući se mnogo lakše. Pogledao je prema majci i njihovi pogledi su se spojili. Mogao je da vidi ponos u njezinim očima, a široki osmeh je to i dokazivao. To je i njega nateralo da se blistavo osmehne.

„Izgleda da je tvoje proricanje ovog puta bilo tačno“, rekla je kraljica još uvek nasmejanog lica.
Preostali muškarci koji su se nalazili za okruglim stolom, zbunjeno su se pogledali između sebe, ne znajući šta kraljica pokušava da kaže.
Jedna od prilika u beloj odori podignula je svoje ruke i spustila kapuljaču, otkrivajući svoj identitet. Kolt ju je odmah prepoznao, godinama je nije video i iznenadio se što se ni malo nije promenila. Bila je to Suzan, prelepa plavokosa devojka, čije je lice krasila frizura ošišana na kratki paž. Njezine nebesko plave oči, koje su uvek odisale nekom vrstom čistoće i mira, pružale su spokoj onima koji bi gledali u njih. Kolt se široko osmehnuo, a sreća je ispunila njegovo srce, ne zbog sebe, već zbog svog dugogodišnjeg prijatelja Kaija. Suzan je bila njegova voljena verenica.
Praćeni Suzinim postupkom, ostatak prilika ispod kapuljača učinilo je isto.
Gin se široko osmehnuo, prasnuvši u smeh. „Ovaj dan pun je iznenađenja!“ uzviknuo je dok se udaljavao od svog mesta.

Trojica mladića gledala su ga s čežnjom. Njihov osmesi bi drugima delovali tužno, ali samo je otac mogao da zna da se iza njih kriju najjača ljudska osećanja namenjena samo za svoje roditelje. Gin je snažno zagrlio svu trojicu. Porodica Teris konačno je bila na okupu. Kad je bio mali, Kolt je obožavao da se igra s njegovim sinovima, kasnije su i trenirali zajedno.

Edgar je bio najstariji i najviši. Podsećao je na Gina u mlađim danima. Njegova plava kosa bila je uredno ošišana sa strana, dok je gornji deo uvek zalizivao unazad i vezivao u malu punđu. Brada od par dana isticala je njegovu jaku kockastu vilicu. Njegove sitne plave oči bile su poput jezera u najhladnijim zimskim danima, ali za razliku od hladnoće, odisale su iskrenom toplotom. Bio je vešt mačevalac i koristio je magiju vatre. Iako ga je njegovo krupno telo činilo zastrašujućim, bio je dobra osoba koji je i pored svoje ozbiljnosti umeo da bude veoma brižan.

Ginov srednji sin, Leon, nije mnogo ličio na svoje roditelje. Često bi Gin, crvenog nosa od velike količine alkohola, pričao kako ga je Leon podsećao na njegovog pokoj brata koji je tragično poginuo u lovu. Bio je srećan što je imao priliku da uvek vidi lik koji ga je podsećao na vlastitog brata. Leon je imao ravnu, kratko ošišanu crnu kosu, a njegove oči boje noćnog neba isticale su mladićevo lepo učenjačko lice. Od malena se više interesovao za knjige i učenje nego za borbe i oružje, ali ni u tome nije izostajao. Imao je mišićavo i vitko telo, koje nije bilo previše krupno kao kod starijeg brata. Služio se kopljem kao svojim oružjem i mnogi su ga nazivali genijem u baratanju njime. Uporedo s tim, naučio je isceliteljsku magiju koja mu je mnogo puta pomogla u neprilikama, kao i njegovim saputnicima.

Na samom kraju, najmlađi sin, bio je godinu dana mlađi od Kolta. Mika je bio priča za sebe. Dok su bili deca uvek je upadao u probleme ili bi iste pravio drugima. Vragolasto dete puno života bio je opis kojim ga je Gin uvek opisivao. Iako je delovao slabo zbog svoje sitne građe, ispod odeće bio je mišićav i opasan po život svog neprijatelja. Njegova talasasta plava kosa i oči boje vruće čokolade, činili su ga poželjnim u ženskom društvu koje bi padalo u nesvest na njegov šarmantan pogled i osmeh. Mika je bio uvek vedar i nasmejan, usput se šaleći i praveći smicalice, ali kada bi se borio, postajao bi potpuno druga osoba ozbiljnog izraza i pogleda željnog krvi. Naučio je da se bori s dva mača istovremeno i kada bi se našao u problemu koji je imao za rešenje samo borbu, postajao bi mašina za ubijanje. Takođe, koristio je jezik životinja i uz malu pomoć magije mogao je da ih kontroliše.
Kolta je sada jako zanimalo ko su bile poslednje dve osobe, nadao se nekome novom, ali umesto toga, zatekao je dobro poznata lica. Kai i Ava stajali na par centimetara od njega.
„Odakle ste se vas dvoje stvorili?“ iznenađeno ih je upitao, ustuknuvši malo u stolici.

„Stojimo ovde već par minuta dok si ti posmatrao ostale“, odgovorio mu je Kai, blistavo se osmehujući.
Kolt mu je uzvratio osmehom, jer je znao da je razlog tome povratak Suzan, a onda je ozbiljno pogledao Avu, mršteći se.

„Šta?“ obrecnula se Ava.
„Kako si ti dospela ovde?“
Ava je prevrnula očima, glasno izdahnuvši. „Da li je zabranjeno?“
„Ne, ali…“
„Ne razvlači, Kolte, pređi na stvar.“
„Kako si za tako kratko vreme pridobila poverenje moje majke?“
Ava se na njegovo pitanje široko osmehnula. „Ko kaže da jesam?“
„Molim?“ Kolt je progutao knedlu, osećajući kako mu jeza prolazi telom. Nadao se da se Ava nije spremala da učini neku glupost. Krenuo je da nešto kaže, ali ga je ona uhvatila za ramena i nežno ga stisnula.
„Ne brini, samo se šalim. Kai i ja smo umirali od želje da vidimo tvoju reakciju.“

Želeo je da se namršti i da je opomene, ali se jednostavno nije mogao naterati na takvo nešto. Pred njegovim očima nalazio se najlepši osmeh i oči boje smaragda, te je umesto odgovora razmaknuo usne, otkrivajući svoje blistavo bele zube. Nije si mogao pomoći, bila je prelepa.

„Ako te interesuje kako sam zadobila njezinu pažnju vrlo brzo, moram te razočarati i reći da ne znam. Odmah nakon što sam se vratila s Ginom u Mansion, kraljica nas je posetila, tražeći da me upozna“, objasnila mu je Ava.
„Šta je želela?“ upitao ju je Kolt. Imao je loš predosećaj u vezi onoga što će Ava reći.
„Pitala me da li želim da se priključim Savetu.“
„Kako ona zna za tebe?“
„Nisam sigurna, izgleda da ju je neko obaveštavao o događajima ovde, mada verujem da je to radio kralj. Ipak je ona njegova žena.“

Kolt se složio s njom, klimnuvši glavom. Osećaj nespokojstva koji mu je rastao u grudima, govorio mu je da mu Ava prećutkuje jako bitan deo, ali nije rekao ništa. Shvatio je da kada je bila reč o njoj, morao je biti strpljiv, a ona će mu vremenom sve ispričati, jer je za sve postojalo pravo vreme.

„Sad ću vas zamoliti da sednete jer nemamo baš puno vremena.“ Kraljičin glas je odjeknuo prostorijom i to je konačno nateralo Gina da pusti sinove iz zagrljaja.

Suzan je prišla Kaiju i oni su seli blizu Ave i Kolta. Gin je zauzeo stolicu s kraljeve desne strane, a njegovi sinovi su seli odmah do njega, poređani od najstarijeg do najmlađeg.

„Kao što sam rekla, imamo malo vremena na raspolaganju. Pre pet godina moji sledbenici i ja napustili smo kraljevstvo u potrazi za drevnom čini, jer je magija zatvora postepeno počela da slabi. Nažalost, nismo imali puno uspeha u tom cilju, ali smo otkrili kako da se rešimo Nobara i to vam se neće svideti.“

Kraljica je zastala na par trenutaka da bi se njezine reči slegle i da bi dozvolila prisutnima da ih svare. Bila je to gorka istina za sve i razumela je čemu strah, ali sad nije bilo ni mesto ni vreme da se pokazuje, jer ako su želeli da žive, morali su da reše njihov najveći problem proteklih trista vekova. Duboko je udahnula i nastavila s teškom temom.

„Ako želimo da uništimo Nobare, moramo da ubijemo Maticu.“
„Maticu?“ upitao je kralj, konačno se oglasivši, zbunjen isto koliko i drugi oko njega.

Kraljica je potvrdno klimnula glavom i nastavila. „Tako je, sve Nobare su nastale od vrhovnog demona koji se u drevnim spisima naziva 'Matica'.“
„Pronašla si drevne spise?“ Kralj nije moga da veruje.
„Da, ali u njima se ne nalazi nikakva čin s kojom je napravljen zatvor. Pretpostavljam da su ovi spisi od čarobnjaka koji su se bavili istraživanjem i koji su bili u neposrednoj blizini čarobnjaka koji je pomogao našim precima.“

„Šta si još pronašla, Aurora?“ Kralj je ovog puta oslovio kraljicu njezinim imenom, na šta mu se ona neprimetno osmehnula.
Avi to nije promaklo, pa se široko osmehnula ugodno iznenađena.
„Šta je smešno?“ prošaputao je tiho Kolt.

„Ništa“, odgovorila mu je što tiše i pogledala ga direktno u oči.
Kolt se na trenutak zbunio, jer je na njoj video prvi put izraz lica koji nije mogao sebi da objasni, samo je osetio kako mu je srce preskočilo. Ava je potom skrenula pogled s njega, usmerivši ga prema kraljici.

„Ne puno, jer je Suzan u tom trenutku imala viziju kako Demori otpadnici provaljuju u palatu u toku trajanja bala. Skupili smo sve spise i knjige i požurili da se vratimo nazad. Ja sam upotrebila svoje moći i napravila značajnu razdaljinu dok sam ostale ostavila iza sebe. Kao što već znate, stigla sam u poslednji čas“, rekla je kraljica.
Tišina je ponovo zavladala. Kraljica je prekrstila ruke preko grudi i na trenutak se zamislila, dok je njezin ozbiljan izraz lica prisutne činio nervoznim.

„Ovo nije trebalo da se dogodi“, dodala je.
„Šta tačno?“ upitao ju je Kolt, a ona mu je uzvratila brižnim pogledom.
„Štit nije trebao ovako brzo i iznenada da oslabi.“
„Kako to misliš, majko?“
„Štit nije nestao, ali se polako spušta tako da sva zla stvorenja sa sposobnošću letenja mogu da uđu u bezbedno područje. Nešto se dešava u senkama šume. Ovo je moja pretpostavka, ali postoji mogućnost da štit slabi velikom brzinom, jer je nadjačan moćima Nobara koje su još uvek žive i dobro skrivene.“

„Objasni nam, molim te“, obratio joj se Gin, dok su mu se guste obrve spajale, praveći bore oko očiju.
„Nisam sigurna, ali mislim da Nobare mogu da komuniciraju između sebe. Verovatno pre nisu bile u mogućnosti zbog jačine čini, ali od kako ona slabi, one verovatno mogu da uspostave kontakt. Pretpostavljam da su smislile plan i udružili svoje moći kako bi napali drevnu čin i štit koji ih drži u zatočeništvu jako dugo, ubrzavajući njegov proces nestajanja. Ovim tempom sam izračunala da imamo najviše dve nedelje, ali nije isključeno da može da se dogodi mnogo ranije.“
„Šta nam je činiti?“ upitao ju je Gin zabrinuto.

Kraljica je na njegovo pitanje slegnula ramenima i pokušala da odgovori na pitanje na koje ni ona nije imala tačan odgovor. „Nisam sigurna, ali jedno sigurno znam. Moramo se pripremiti na predstojeću borbu koja će uzeti mnogo žrtava.“
Svi su se nemo složili klimanjem glave.

„Posle ovog sastanka pokušaću da pronađem lokaciju Matice. Ako sreća bude na našoj strani, možemo sve rešiti bez većih žrtava pre nego što zatvor nestane. Želi li neko još nešto da doda?“ upitala je kraljica.

Njihovi ozbiljni izrazi su je samo nemo posmatrali i ona je znala da bez obzira na to šta ona rekla, ljudi pred njom već su prihvatili blisku budućnost i sudbinu koja bi ih mogla zateći.

„Ovim proglašavam današnji sastanak završenim. Sledeći će biti održan za tri dana, a u slučaju nečeg neočekivanog, bićete istog momenta obavešteni.“
Rekavši ovo, kraljica je podigla ruku iz koje je počela da isijava bela svetlost. Ava je osetila težinu na svojim grudima i sputivši pogled, uočila mali medaljon koji je stajao oko njezinog vrata. Pogledala je sve oko sebe i primetila da ga i oni imaju.

„Kad medaljon zasija crvenom svetlošću, to će biti znak da moramo da održimo hitan sastanak. Slobodni ste“, završila je kraljica.
Svi su ustali i uz dubok naklon ispratili kralja i kraljicu. Nakon što su nestali iz njihovog vida, Gin je srećno obuhvatio sinove oko ramena i glasno povikao: „Večeras slavimo! Nisam vas video mesecima!“

Kolta je zbunila njegova izjava i nije izdržao a da ne upita. „Par meseci? Zar nisu odsutni već pet godina?“
„Tačno tako, ali za vas koji živite van mog Mansiona. Ja sam od početka znao sve. Aurora bi s vremena na vreme slala po jednog da me obavesti o napretku.“

„Kolt je klimnuo glavom u znak da je razumeo, a onda pogledao Kaija i Suzan.
„Meni je bilo zabranjeno da otkrivam bilo šta, bilo kome. Kai nije ništa znao ovome kao i ti“, odgovorila mu je Suzan na neizgovoreno pitanje. Kai i ona su se pogledali i uz naklon Koltu napustili prostoriju.
Gin je vukao sinove prema izlazu i pri samom izlasku okrenuo je glavu prema Avi. „Ideš li? Ako ne požuriš, ne garantujem da će ostati moje domaće rakije.“

Ava se nasmejala i mahnula rukom Ginu. „Ne, u redu je. Imam još neka nedovršena posla ovde.“
Gin ju je sumnjivo pogledao i uočivši Kolta, koji je zbunjeno stajao iza nje, široko se osmehnuo. „Pretpostavljam da ću ti ipak ostaviti koju čašicu. Lepo se provedi!“

Rekavši ovo, naglo je izašao iz prostorije i dalje grleći sinove. Ava mu je mahala dok se blago osmehivala. Kolt ju je zbunjeno pogledao, a onda je shvatio da su ostali sami. Čudan osećaj prostrujio mu je telom, te je osetio kako su mu se sve dlačice naježile. Ava se okrenula prema njemu i opet mu uputila pogled sa izrazom koji je njemu bio stran. Široko se osmehnula dok je pružala ruku prema njemu.

„Želiš li da prošetamo?“ upitala ga je.
Kolt ju je zbunjeno pogledao, ali je njegovo telo refleksno poseglo za njezinom rukom. Topao osećaj proširio mu se u grudima i on je osetio kako mu postaje vruće. Nije bio svestan izgovorenih reči sve dok nije čuo svoj glas kako joj odgovara.
„S tobom bilo šta.“

                                ***

Zec čudnog izgleda spokojno je grickao bilje u blizini. Trgnuo ga je tihi zvuk šuškanja i on je, uspravivši svoju glavu, načuljio uši. Malom njuškom njušio je vazduh, a lišće je ponovo zašuštalo pa se dao u beg. Nešto što je podsećalo na lisicu jurilo ga je šumom dok su izbegavali prepreke pred njima. Zec je spazio malu rupu u žbunju i u poslednjem trenutku pobegao kroz nju. Lisičje čeljusti sklopile su se na par milimetara od njegovog repa, a zec se skotrljao kroz rupu i izašao na drugi kraj. Kao da se ništa nije dogodilo, vratio se jelu koje je malo pre morao da prekine zbog trke života.

Nije primetio tamnu senku koja je puzila po zemlji i kako je za sobom ostavljala uvenulo cveće i mrtvu travu, jer nije pravila nikakav zvuk. I pre nego što je shvatio da nešto nije u redu, ostao je samo njegov mali skelet koji se istog momenta krenuo raspadati, pretvarajući se u prašinu.

Tiho šištanje začulo se nedaleko odatle, iz pravca velikog drveta koje nije imalo krošnju već čvornato i izuvijano granje. Slaba crna izmaglica počela je da izlazi iz male rupe veličine pesnice, koja se nalazila na sredini stabla. Crvene oči kratko su mu blesnule, a dugački koščati prsti provukli se kroz otvor, obuhvativši ga oko ruba. Potom se začulo tiho pucanje drveta.