Uzrujanost i bes svakim su njezinim korakom ostajali iza nje kako se sve više približavala usevima. Tamne tačkice sve su više poprimale obličje ljudi koji su poput mrava marljivo radili, trudeći se da obave što veći posao.

Rad na poljima Avi nije bio stran, a umeo je da bude i zanimljiv. Uvek bi neko imao da ispričao neku avanturu iz mladosti, staru legendu ili strašnu priču, a ona je s uživanjem slušala svaku njihovu reč. Kod tog posla najviše je volela što niko nije obraćao pažnju na nju, niko je nije dirao i radili su s interesom da urade što više za taj dan.

„Izležavaš se kao i uvek, Greg. Ne plašiš se da te sunce ne opeče svojom toplotom?“ obratila se s podsmehom zdepastom muškarcu pozamašnog stomaka, čiji je donji deo prkosno virio ispod ruba radne košulje. Sunčevi zraci odbijali su se o njegovo proćelavo teme, odajući utisak da nosi dijamant umesto glave. Njegov posao je bio da nadgleda radove.

„Ponovo stvaraš nevolje, mala?“
„Uvređena sam što misliš tako, to nije moguće.“ Ava je nevino slegnula ramenima.
„Kad si ti u pitanju, ništa nije nemoguće!“ Muškarčev hrapavi glas odjekivao je prostranim poljanama.
Ava se široko osmehnula.

„Zar izgledam kao neko ko stalno upada u probleme?“
„Ni najmanje, dete drago. Ti ne upadaš u probleme, ti ih sama praviš!“ Greg joj je namignuo, a jačina njegovog grohotnog smeha potresala mu je pihtijasti stomak.

„Sarađuj. Pokušavam da glumim nevinašce.“
„Znaš da se ne usuđujem. U suprotnom, sestra Dijana bi mogla i mene da kazni.“
Oboje su se nasmejali. Ava je volela Grega. Bio je jedini seljanin kojeg je poštovala i koji joj se sviđao.

„Uh, dobro. Dosta zabave, vreme je da se prione na posao. Pošto nisi prvi put ovde, znaš šta ti je činiti“, rekao je Greg.

Ava je kao odgovor klimnula glavom i odlučnim se korakom udaljila od njega. Pažljivo je osmotrila duge redove u kojima se nalazilo po tri člana. Jedan je kopao kanal, drugi je sadio, a treći je zatrpavao seme kako se gladne ptice, koje su poput lešinara kružile iznad njihovih glava, ne bi dočepale poslastica. Ubrzo su joj za oko zapele dve usamljene prilike. Kopač je bio daleko ispred, a drugi je muškarac s mukom pokušavao da ga sustigne, sadeći i sam zatrpavajući seme. Ava je pohitala k njemu, spremna da zasuče rukave.

„Prepustite to meni.“

Starac ju je tupo pogledao, kao da nije s ovog sveta i ne odgovorivši ništa, vratio se svom zaduženju, ostavivši njoj da zgrće prašnjavu zemlju. Ava ga je pažljivo odmerila, žacnuta njegovom neljubaznošću.

Bio je to mali čovek, mršav, a opet žilavog izgleda. Sede i guste kose, i brade koja se spuštala do bedara. Suncem preplanula koža lica isticala je njegove zeleno žute oči, koje su i dalje imale bistrinu bez obzira na njegove godine. Na sebi je imao iznošene radne pantalone, dva broja veće, pričvršćene kaišem što je više moglo. Od struka na gore nije nosio ništa. Na njegovoj se tankoj koži isticala svaka kost.

Ava je osetila trunku sažaljenja prema starcu. Zanimalo ju je zbog čega se mučio u njegovim godinama. Razmišljala je o mogućnosti nedostatka novca, ili da ga je njegova porodica terala na mukotrpan rad. Zanesena željom za odgovorima, rasterala je tišinu svojim milozvučnim glasom.

„Zbog čega radite na usevima? Zar nemate decu koja bi radila umesto Vas?“
„Zašto pitaš, dete?“ priupitao je tupo starac, ne dižući pogled s posla kojim se bavio.
„Radoznala sam.“
„Radoznalost je ubila mačku, dete.“
Ava se zamislila par trenutaka u tišini o starčevom odgovoru.

„Hoće li me stvarno ubiti ako mi kažete?“
Njihovi pogledi su se susreli, prkoseći jedno drugom.
„Ne, neće“, rekao je starac i na trenutak zaćutao, kao da je razmišljao o nečemu bitnom.

„Imam tri sina i jednu kćer. Svi su zaposleni u porodičnoj krojačkoj radnji. Meni ne dozvoljavaju da im pomažem zbog godina, ali ja moram uvek nešto da radim da bih obuzdao i potisnuo svoje misli. Pokušali su mnogo puta da me odgovore od ovoga, ali ja sam ih uvek odbijao. Oni jednostavno ne mogu da razumeju, niko ne razume. Moram da radim, moram da se krećem, moram da nastavim. Ne smem da ostanem sam sa svojim mislima, ne smem to sebi da dozvolim. Moram da zaboravim. Moram da nastavim da radim. Da radim. Posao. Rad…“

Ava je upitno izvila obrvu kad se starac pred njom izgubio u moru ponovljenih reči, a njihova jasnoća se gubila, pretvarajući se u nerazumno mrmljanje u bradu.

„Zašto?“ upitala je.

Bujica je naglo prestala i njegov prazni pogled ju je osmotrio kao da je vidi prvi put u životu.

„Da ne bih poludeo.“

Ava se lecnula, ne očekujući takav odgovor. Njezina radoznalost je poput vatre vapila za drvetom, koje je u ovom slučaju bila priča tog misterioznog sedog čoveka.

„Nešto Vam opseda misli?“ nastavila je sa znatiželjom.

Muškarac je ostao tih, marljivo radeći svoj deo posla. Ava ga je namršteno odmerila, a nezadovoljstvo joj je raslo u grudima zbog uskraćene priče. Interesovalo ju je zbog čega je čovek njegovih godina morao sebi da skreće misli, šta se to dogodilo da je ostavilo doživotnu traumu na njega. Pomno je razmišljala dok nije odlučila da postavi pitanje koje joj se najduže vrzmalo po glavi. Nije razmišljala o posledicama pitanja, želela je samo da zna.

„Ima li to ikakve veze sa Zapadnom šumom i izgradnjom drvenog zida?“

Svaki starčev pokret se zaledio, a njegovo preplanulo lice poprimilo je bledu nijansu svežeg mleka. Ava je osetila jezu kako joj se penjala niz kičmu, dok je posmatrala njegove oči u čijim se dubinama ogledao čist užas i strah, i još nešto što nije mogla da protumači. Želela je da se povuče i odustane od ne ispričane priče tog muškarca, ali neka nevidljiva sila gurala je njezin um da nastavi dalje, da sazna tajnu koju su stari čuvali od mladih.

„Posavetovaću te kao svoje dete i ako si dovoljno pametna, nećeš gurati nos tamo gde mu nije mesto“, tiho je prosiktao starac kroz stisnute zube.
Bore na njegovom licu su se produbljivale, dok se zavesa mirne osobe dizala a bes zauzimao svoje mesto na pozornici. Inat u njoj burno je odgovarao, postajući njezin neprijatelj koji ju je vodio u propast.

„Pretpostavljam da se kukavica kao Vi plaši svojih strahova, toliko da ne smete naglas ni da ih izgovorite.“
„Prekini.“ Njegov glas poprimao je grub zvuk režanja divljeg vuka, ali to nije sprečilo Avinu ključalu krv da podivlja.
„Istina boli?“
„Prekini!“ Visina njegovog tona polako se pela visokim lestvicama, preteći da slomi tišinu.
„Možda je i bolje da ne znam, ko zna koliki je Vaš greh kad ni sami sebi ne možete da oprostite što ste kukavica.“
„Dosta!“ vrisnuo je starac na nju. Mršavo telo mu je drhtalo poput osušenog granja drveta čija je mladost odavno uvela.

Ava se povukla za korak od rasprave koja nigde nije vodila. Narušeni mir pokušavao je da sastavi tišinu koja je bila rasterana olujom emocija.

„Nećeš odustati sve dok ti ne kažem, zar ne?“
Ava se pokolebala, ali je samo klimnula glavom.
„Znaj da ćeš ti biti ta koja će snositi posledice.“ Starac je duboko udahnuo, spremajući se da otvori stare rane koje nikad nisu zacelile.

„Šuma je oduvek bila tu, čak i kad su se prvi stanovnici doselili ovde. Već se na prvi pogled znalo da nešto nije u redu s njom. Zid tame zlokobno ju je okruživao, braneći pogledima stanovnika da prodru u njezine dubine. Razlika u odnosu na ostale delove šume bila je jasna, to možeš i sama da zaključiš.“ Napravio je kratku pauzu kad je pogledao u pravcu zelenih četinara.

„Životinje su držale jasnu distancu, kloneći se njezine granice. Iz tog dela nikad se nisu čuli zvukovi živih bića, pesama ptica, zujanja insekata ili šuma vetra. Ljudi su govorili da je ta zemlja prokleta, da tu žive samo demoni i čudovišta. Deci i odraslima zabranilo se da joj prilaze. Niko se nikad nije usudio da zakorači u tu tamu i da otkrije istina o toj šumi.“ Na trenutak je zastao, a preko lica mu je preletela bolna senka uspomena.

„Nakon dugih vekova izbegavanja i odbacivanja, neko je konačno zakoračio u njezinu unutrašnjost, pre tačno trideset godina.“
Ava je osetila kako joj se koža naježila, nije znala da li je od uzbuđenja zbog neverovatne i jezive priče ili zbog lošeg predosećaja koji joj se tiho kuvao u stomaku.

„Bio je dete i imao je samo deset godina“, prošaptao je starac.
„Šta je rekao o njezinoj unutrašnjosti?“ upitala je Ava. Nesvesna, radoznalost ju je polako vukla na dno s kojeg nije bilo povratka.
„Nije rekao ništa.“
Ava je upitno pogledala starca, dok joj se razočarenje razlivalo u grudima.
„Zašto?“
„Posle par dana pronašli smo njegovu iscepanu i krvlju natopljenu odeću na rubu šume.“ Niz starčevo lice su se skotrljale vrele suze, ispunjavajući udubine njegovih bora.

Ava je osetila grižnju savesti ne znajući šta mu je to dete bilo. Bujica reči potekla je iz muškarca dok je on nekontrolisano mlatio rukama, kao da se borio s nevidljivom silom.

„Bio sam tamo! Ja sam kriv! Ja! Moja je krivica što je on mrtav! Bio sam kukavica! Kukavica, kukavica, prokleta kukavica! Sva deca su se sklonila kad sam vikao na njih, ali on je ostao! Jedini on nije pobegao, već je nastavio da posmatra šumu! Primetio sam to, ali sam mislio da nije bitno!“ vrištao je.
Visina njegovog tona sve je više privlačila poglede obližnjih radnika. Nekolicina se polako približavala zbunjenoj Avi i pomahnitalom muškarcu.

Zaokupljena prilikama koje su bivale sve bliže njima, nije primetila tog mršavog starca sedih vlasi kako joj se munjevitom brzinom približavao. Kad je shvatila šta se dešavalo, već je bilo kasno. Njegovi koščati prsti su se poput čeličnih klešta obavili oko njezinog tankog vrata, preteći da ga slome poput pruta.

Videvši šta se dešavalo, muškarci su potrčali k njima. Ava je osećala vrtoglavicu dok je sve manje uspevala da udahne. Starac je možda izgledao slabo, ali njegov stisak pričao je drugu priču. Bespomoćno je grebala, zarivajući svoje nokte u sasušenu staračku kožu, ali stisak nije popuštao. Bistrina njegovog pogleda bila je zamenjena ludilom.

„Ovo je sve zbog mene, jer sam bio kukavica! Razgovarao sam s njim, a on mi je priznao da čuje šaputanje iz šume koje ga je dozivalo! Nasmešio se poput kakvog demona i to me prestravilo! Jebena kukavica! Trebao sam ga istog momenta uhvatiti za ruku i odvući u selo, ali ne, ja sam samo stajao nem, sleđen od straha. Kukavica! I dok je trčao prema šumi, ja sam nastavio da gledam kako srlja u svoju smrt dok me prožimao sve veći strah! Bio je mrtav pre nego što sam uspeo da se pokrenem! Kukavica! Vidim ga još uvek, osećam njegov pogled! Posmatra me svojim praznim očima i smeje mi se poput demona… sveti mi se što ga nisam spasio!“

Ava je osetila kako joj se teška zavesa mraka spustila na oči a prsti joj mlitavo pali pored njezinog tela. Greg i još par muškaraca stigli su na vreme i istrgnuli je iz čeličnog stiska, a ona je ošamućeno pala u prašinu mekane zemlje. Kroz zamućen vid jedva je raspoznala kako odvlače starca čiji su vrisci parali nebeski svod. Bubnjanje u ušima bilo je nadjačano vapajima ranjene životinje željne krvi.

Žene sa useva nežno su je obuhvatile oko ruku i nogu, i ponele prema crkvi. Ošamućena, nije bila svesna svoje sudbine koja nije planirala da je ostavi na miru, već je u glavi ponavljala zastrašujuću scenu…
Starčev izgubljeni pogled u tami ludila, željan krvi i osvete, kao i osmeh od kojeg se ledila krv u venama.

NASTAVIĆE SE...