„Kako se osećaš?"

„Iskreno, kao govno", odgovorio je Gin, glasno se nasmejavši, a onda se zakašljao zbog bola.

Ava mu se nasmešila i potapšala ga po ramenu, a zatim sela u stolicu do bolničkog kreveta gde je ležao. Desna ruka i leva noga su mu bile u zavojima, kao i nos.

„Tako i izgledaš", iskreno mu je rekla.

Sad su se oboje glasno nasmejali, a Ava ga je potom tužno pogledala.

„Čemu taj pogled?"

„Preterala sam."

„Hah! Samo si radila ono što je bilo potrebno da pobediš."

„Ali..."

„Nema ali, ni ja se nisam suzdržavao. Rekao sam ti, u areni sve veze nestaju. Prijatelji, poznanici i porodica postaju neprijatelji."

Ava je ćutala pogleda uperenog u pod.

Gin joj je pružio zdravu ruku i čvrsto je stisnuo za rame kao znak da je sve u redu. „Dobro odrađen posao. Ponosan sam na tebe, dete."

„Hvala. Lekari kažu da će kralj poslati čarobnjake iscelitelje da te izleče kako bi mogao da prisustvuješ ceremoniji."

Gin je klimnuo glavom, a onda osmotrio njezin stomak uvijen zavojem. Krenuo je da otvori usta kad su se vrata bolničke sobe otvorila uz glasan tresak. Njih dvoje su iznenađeno pogledali pridošlice. Zadihani Kolt pridržavao se za dovratak s ogromnim buketom žutog i belog cveća, a iza njega se nalazio Kai, noseći pletenu korpu punu voća.

Koltov i Avin pogled se spojio i on je uleteo u sobu. Prišao joj je u par velikih koraka i uhvativši je za lice, nežno ga privukao svom. Ava bi slagala kada bi rekla da nije bila zatečena.

„Kako se osećaš? Boli li te rana? Kraljevski čarobnjaci dolaze i zalečiće ih", izbrbljao je Kolt u jednom dahu.

Ava ga je zbunjeno pogledala. Njegove oči su bile pune nade i brige. Pribrala se i uputila mu ravnodušni pogled od kog se on odmah povukao, pustivši njezino lice kao da ga je opekla.

„Preblizu si. Narušavaš moj lični prostor", odrezala mu je.

Kolt je osetio kako mu crvenilo obliva obraze.

Ava ga je odmerila pa prekrstila ruke preko grudi. „Za tvoju informaciju, dobro sam. Čarobnjaci nemaju potrebe da gube vreme na moje rane koje su samo ogrebotine."

„Hoćeš da kažeš da je rana nanesena šiljcima Ginove rukavice obična ogrebotina?! Da li si ti poludela?!" prasnuo je Kolt na nju.

„Hej!" Ava je pucnula prstima, stavljajući mu do znanja da ćuti. „Gin mi nije zadao nikakvu ozbiljnu ranu."

„Lično sam video, ne samo ja, već je još na hiljade ljudi videlo kako nisi uspela da izbegneš njegov udarac."

„Ko kaže da ga nisam izbegla?" Ava ga je pogledala s podignutom obrvom i Kolt se zbunio.

„Ali..."

„Neprimetno sam izvila leđa, dopustivši da Ginovo oružje s rukavica napravi površinsku ranu dovoljno duboku da deluje kao da je ozbiljna i da obilno krvari. Vizualno je, vama svima a i njemu, izgledalo kao da mi je zadao težak udarac, ali nije. Moj je plan od početka bio da mu slomim ruku."

Kolt ju je iznenađeno pogledao. Imala je neobično smiren izraz lica koji ništa nije odavao. Osetivši se postiđeno, gurnuo je cveće Avi u ruke.

„Ovo je za tebe! Želim ti brz oporavak!" Okrenuvši se na peti, izleteo je iz bolničke sobe poput munje.

Ava je zatečeno gledala čas u cveće, čas na izlaz, a onda pogledala Gina pa Kaija, koji se sada nalazio pored bolničkog kreveta. Smireno je odložila pletenu korpu punu voća na noćni sto.

„Ne obraćajte puno pažnje na njega. Kako se osećaš, Gine?" upitao ga je Kai.

„Kao govno!"

„To tako liči na tebe. Preneću to i Koltu. Avo, čestitam ti na pobedi."

Ava mu je klimnula glavom. Kai joj je klimnuo isto i izašao. Kada su vrata bila zatvorena, ona i Gin su se nemo pogledali.

„Hej, hej. Kakvo je to cveće? Nisam znao da voliš takve stvari." Gin se opet nasmejao, a Ava je bespomoćno izdahnula i odložila cveće u vazu pa ponovo sela.

„Idiot."

„Vidim li ja to crvenilo na tvojim obrazima?"

„Ha? Mora da sam te prejako udarila u glavu, sigurno imaš potres mozga."

„Izgleda da je tako", rekao je kroz smeh pa se zakašljao, praveći bolnu grimasu.

Ava se uvek divila Ginu, jer se u svim situacijama smejao i uvek sve gledao s pozitivne strane. To joj je zagrejalo srce, ali se brzo setila većeg problema. Namrštila se i nalaktila na prekrštenim nogama. „Mardž će nas ubiti."

„Slažem se", potvrdio je Gin.

„Pitam se da li je već čula."

„Pretpostavljam da jeste."

„Šta misliš, hoće li doći u posetu?"

„Ne verujem, zna da će Rodžer poslati svoje magove iscelitelje."

„Mhm. Stvarno ume da bude hladna."

„Hahaha, slažem se, ali volim je takvu kakva jeste. Zbog toga smo i dan danas i posle trideset godina braka zajedno."

„To je jako lepo. Kako je to biti u braku?"

„Bolje da sama saznaš." Gin joj je lukavo namignuo, a Ava ga je pogledala s gađenjem.

„Zaobići ću, hvala."

„Ne budi takva. Ljubav je lepa emocija."

„Nisam ja stvorena za to."

„Nikad se ne zna. Svake sekunde bi mogla da staneš na ludi kamen."

„Samo u tvojim snovima."

„Šta misliš, da li je Mardž već pozvala krojače?"

„Kakve krojače?"

„Pa za tvoju haljinu."

Ava se uspravila u stolici. Zbunjeno i sumnjivo je pogledala Gina. Široko smešio. „Ne shvatam o čemu pričaš."

„Pretpostavljam da ne znaš."

„Ne znam šta?" Ava ga je zbunjeno upitala.

„Posle ceremonije imenovanja za viteza, uveče će se održati bal u glavnoj hali palate."

„Nećete me videti", rekla mu je Ava sigurno.

„Zar stvarno misliš da ćeš umaći Mardž?"

Ava je progutala knedlu. Ginova žena Mardž bila je desetak godina mlađa od njega. Visoka i krupna, delovala je poprilično snažno. Njezina plava kosa prošarana sedinama, uvek je bila vezana u strogu gustu punđu. Jedan pogled na njezino lice, činio je čoveka da oseti spokoj i bezbednost.

Iako je bila u ranim pedesetima, nije imala niti jednu boru. Njezine tople smeđe oči pružale su sklonište od loših stvari svima kojima je to bilo potrebno. Glasom mekim poput svile, tešila bi one koji su patili. Imala je mudre savete i svi su je slušali bez pogovora. Ali ista ta žena, koja je odisala dobrotom i koju su poredili s anđelom, bila je gora od đavola kada se ljutila.

Ava i Gin su često prekorevani satima, jer bi se uživeli u trening s kojeg su se uvek vraćali puni modrica i ogrebotina. Koliko god ih kritikovala, morala je usput da im čisti i previja rane. Osobe s dobrom dušom kao što je njezina bile su retke.

Ava se prisetila kada je prvi put pobedila Gina. Imala je slomljeno rebro, dok ih je Gin imao mnogo više i posekotinu preko levog oka. Avu je bila ponela atmosfera borbe i kada ju je adrenalin napustio, osetila je veliku krivicu. Plašila se da bi Mardž mogla da je zamrzi i zatvorila se u svoju sobu, odbijajući da izađe iz nje. Dva dana kasnije, Mardž je razvalila vrata njezine sobe, uletevši unutra poput furije. Ava, koja je bila zamotana u ćebe na krevetu, prebledela je od straha šta bi moglo da se dogodi. Mogla je da oseti Mardžin bes na svojoj koži. Tada je pomislila da je to kraj.

Čvrsto je zatvorila oči dok joj je prilazila krupna žena besnim i velikim korakom. Očekivala je da je zgrabi i izvuče napolje iz Mansiona, ali umesto toga, staričine velike ruke su je zagrlile.

„Budalo! Zašto odbijaš da jedeš?!" Mardž je povikala na nju.

Ava je tada osetila kako je popušta jaka bol u grudima, pa joj je uzvratila zagrljaj. Kasnije joj je Mardž brisala suze koje su bile natopile njezine obraze, svo to vreme oštro je kritikujući. Na kraju se ispostavilo da je tako bilo oduvek sa svakim Ginovim učenikom. Njoj to nije smetalo, jer se već bila navikla, znala je da je to sve bilo deo treninga.

Ava je tada prodisala i progledala od olakšanja i odlučila da se više neće suzdržavati. Od tog dana Gin je ni jednom nije mogao pobediti.

Mardž ju je volela kao svoju ćerku koju nikad nisu dobili. Imali su tri sina, ali želja za ženskim detetom nikad nije nastala. Podučavala ju je etikom svaki dan, četiri godine. Kako se trebalo ponašati u plemićkom društvu, kako piti čaj, držati pribor za jelo i tako u nedogled. Terala ju je da hoda u cipelama visokih potpetica i kada bi ga usavršila, dodavala bi jednu knjigu na prethodnu. Maksimalni broj bio je pet i nije smela da obori ni jednu dok se okretala i koračala. Bila je to prava tortura, ali na kraju je uspešno savladala plemićki hod.

Ni poduka u plesu nije je zaobišla. Ako je hod s knjigama na glavi bio tortura, vežbanje više različitih plesova bilo je gore od toga.

„Nebitno je to što si ratnica. Ti si žensko i moraš da znaš etiku lepog ponašanja!"

Mardž bi tako uvek govorila kada bi se Ava žalila da je takve stvari ne interesuju. Volela je Mardž i bila joj je poput majke koju nikada nije upoznala, te je na kraju odustala od odupiranja i prepustila se njezinoj volji.

Ava je sada javno porazila Gina i kralj je pred svima objavio da će je imenovati za viteza i da će posle toga biti održan bal, proslava koju će svi pamtiti vekovima. Mardžini snovi se konačno obistinjuju.

Nadurivši se, ponovo je podlaktila bradu i pogleda Gina pravo u plavetnilo njegovih očiju. „Pretpostavljam da sam gotova."

„Ne vredi ti da se duriš, moraš prihvatiti činjenicu da nemaš nikakvog izbora", rekao joj je Gin.

„Mogu da se sakrijem."

„Ubeđen sam da bi Mardž prevrnula zemlju da te nađe, a onda bi te odvukla."

„Hah, predajem se."

Gin se nasmejao.

„Ali ne želim ništa spektakularno i s puno detalja!" dodala je.

„Ne govori to meni, znaš da ja nemam ništa s tim." Gin je podigao ruke u zrak kao da se brani.

„Možeš me podržati." Ava je bila uporna.

„Žao mi je, Avo, ali sama si u tome. Ne želim da me Mardže kori."

Ava ga je besno ošinula pogledom, a onda bespomoćno izdahnula. U tom trenutku vrata su se opet otvorila i u bolničku sobu su ušle tri prilike. Prvi put se susrela s kraljevskim čarobnjacima.

Gin ih je u svom Mansionu imao par, ali ni jedan nije odisao toliko moćno kao što su ta trojica. Nosili su bele odore sa zlatnim vezom na rubovima kapuljače, rukavima i delu gde su se nalazila dugmad za zakopčavanje. Kao po komandi, istovremeno su svukli kapuljače.

„Zar nije to malo previše čarobnjaka za jednu osobu?" Gin se nasmešio, gledajući dobro poznata lica."

„Kraljeva naređenja", rekao je prvi.

„Deluješ kao da ti je potrebno i više iscelitelja da te zakrpimo", dodao je drugi.

„Druže, izgledaš kao govno!" počastio ga je komplimentom treći.

„Znam!" Gin se nasmejao i sva trojica su mu se pridružila.

Ava ih je sa zanimanjem posmatrala, a potom je ustala i tako privukla pažnju na sebe. „Ja ću da sačekam ispred dok te ne zakrpe."

„Zar tebi takođe ne treba isceljenje?" upitao ju je jedan od čarobnjaka, onaj koji je imao dugu gustu i snežno belu kosu, upletenu zajedno s bradom u pletenicu koja je padala na starčeva bedra. Njegove oči boje zlata radoznalo su je posmatrale. Imala je osećaj kao da je njegov pogled zadirao duboko u njezine misli, pa je okrenula glavu u stranu.

„Ne brinite, to je obična ogrebotina."

„Zar nisi dobila gadan udarac u stomak?"

„Slažem se i mi smo to videli", dodala su uglas druga dva čarobnjaka.

Ava ih je radoznalo pogledala, pitajući se gde su mogli da vide borbu kad ih nije primetila u publici. Pažljivo ih je osmotrila. Čarobnjak koji je rekao da je dobila gadnu povredu bio je najviši među svom trojicom. Imao sedu, kratko podšišanu kosu, kao i bradu i brkove. Nije imao zenice ni iris. Njegove oči bile su potpuno bele poput mleka. Ava je pomislila da je slep, ali je znala da je to bila samo varka. Mogla je da oseti njegov prodoran pogled kako je pažljivo procenjuje. Poslednji čarobnjak bio je nizak i njegovo telo je podsećalo na sočnu krofnu. Imao je čupavu sedu kosu i ćosavo lice. Obrazi su mu bili ogromni, toliko veliki da su se smeđe oči jedva nazirale i izgledao je kao da gleda prema suncu.

Ava je izdahnula, pa lenja da ponovo objašnjava, počela da odvija zavoj sa stomaka. Videla je na njihovim licima da su radoznali.

„Kako?" upita je onaj najviši.

„Diverzija."

Ni jedan ništa više nije rekao. Osećala je njihove ispitivačke poglede i bilo joj je neprijatno.

Istupio je čarobnjak spojene kose i brade u pletenicu. „Svejedno mi dozvoli da zalečim tvoje rane. Biće mi čast da takvom borcu vidam rane."

Ava ga je sumnjivo pogledala, ali na kraju je prihvatila ponudu. Sela je ponovo na stolicu, skinuvši i zavoj s leve noge. Čarobnjak je prišao i položio svoju desnu ruku par centimetar od rane. Zelenkasta svetlost krenula je da isijava iz njegove šake. Avu je svetlost zagolicala i osetila je toplotu koja se širila oko bolnog mesta. Pažljivo je posmatrala kako joj koža zarasta, ne ostavljajući nikakav ožiljak ili trag. Postupak je ponovio i na drugoj rani. Kada je sve bilo završeno, on se odmaknuo za par koraka unazad.

Ava je ustala i još jednom pregledala krajnji rezultat. Stvarno nije ostao nikakav trag, kao da rane nikad nisu ni postojale. Čarobnjaci u Ginovom Mansionu odlično su isceljivali, ali bi uvek ostajali gadni ožiljci ako je rana bila ozbiljnija ili dublja. Primer je bilo Ginovo levo oko.

„Zapanjena sam. Odličan posao." Zahvalno ih je pogledala, a oni su joj klimnuli glavom.

„Pošto ste mene zakrpili, red je na njega. Ja ću čekati ispred."

Rekavši ovo, prešla je preko sobe i otvorivši vrata, bacila kratak pogled prema Ginu i čarobnjacima. Posmatrali su je ozbiljnog izraza lica. Jeza joj je prošla telom, jer joj se nije sviđalo to što je videla, a onda je zatvorila vrata, ostavivši da obave svoj posao.