Potres koji je osetila pod sobom, naterao ju je da poskoči na svom ležaju. Truckanje i njihanje konstantno se ponavljalo. Ava se razbudila vrlo brzo i bez daljeg odlaganja otpuzala prema prednjem delu kočija.

„Dobro jutro, spavalice! Kako si spavala?“ toplo ju je dočekao Ginov veseli glas.
„Poprilično dobro, hvala na pitanju“, odgovorila je, udobno se smestivši pored njega. „Jesmo li blizu kr...“ Reči su joj se izgubile na usnama kad je ugledala brdo prekrivamo šarenim bojama čije je postojanje stvarao niz bezbrojnih zgrada.

Nije mogla da ih dobro osmotri, jer su i dalje bili udaljeni. Na vrhu uzvišenja koje je pretilo da dosegne nebesa, nalazila se ogromna bela građevina koja je svojom veličinom ostavljala utisak moći. Pretpostavila je da je to palata. Ipak, morio ju je osećaj da nešto nije bilo u redu s prizorom ispred nje. Pokušala je da napregne svoje misli kako bi pronašla povezanost, ali neuspešno. Odlučila je da zanemari nespokoj koji ju je proganjao u grudima i nastavila da se divi prizoru.

Stigli su do neobičnog prolaza gde ih je dočekala grupa naoružanih vojnika u blistavim oklopima. Kolt i crni vitez su se probili na čelo grupe i posle par razmenjenih reči, vojnici su se razmaknuli, oslobađajući prolaz. Metalna kapija se podigla uz glasno škripanje zupčanika i zveckanje lanaca. Kolt je prošao prvi u pratnji s crnim vitezom, nakon čega im se pridružio i ostatak grupe. Avu su obuzeli trnci uzbuđenja. Ako je grad izgledao očaravajuće izdaleka, kakav li ju je prizor čekao iza ogromnih zidina.

„Uzbuđena?“ upitao ju je Gin.
„Itekako“, Ava mu je odgovorila uz blistav osmeh preko celog lica.

Onog trenutka kada su zakoračili na tlo kraljevskog grada, Ava je ispustila glasan izdah, nesvesna da je zadržavala dah. Svet ispunjen svetlošću i jakim bojama ispunio je njezin pogled. Na hiljade ljudi guralo se jedni uz druge na ulicama, srećno uzvikujući Koltovo ime, bacajući cveće i latice. Svi su izgledali srećno zbog njegovog povratka. Buka koja ih je okruživala prijala joj je poput tišine koju je volela. Skrenula je pogled s beskonačne mase ljudi  kako bi razgledala kuće. Izbliza su bile još lepše nego u njezinim mislima. Svetlih i veselih boja, raznih oblika i veličina, činile su da se nova pridošlica oseća bezbedno i ugodno. Ni jedna nije izgledala ni približno kao kuće u Zimelu. One su bile od drveta i sumorne. Svaki drugi dom imao je dvorište ispunjeno čudnovatim cvećom duginih boja. U nekim bi zatekla decu koja su veselo trčkarala i penjala se po ogradi da i oni dočekaju princa Kolta. Bio je to prelep prizor ispunjen srećom.

Nastavili su da se kreću kroz glavnu ulicu dok uzvici i topao doček ljudi nije jenjavao. U blizini palate prošli su kroz ogroman trg. Na sredini se nalazila velika fontana s neobičnom statuom osobe u čudnoj odori s dugim štapom u ruci. U krugu trga, nalazio se i veliki broj štandova s robom. Razne vrste voća i povrća, sorte koje je prvi put u životu videla. Bile su tu i tezge s ribom i mesom. One s materijalima za odeću kao i raznovrsni nakit bili su udaljeniji od štandova s hranom. Sve je delovalo tako šareno i prijatno pored buke. Ava se nasmejala promeni u njezinom životu.

„Da li uživaš?“ upitao ju je Gin s ogromnim osmehom.
„Prelepo je! Zamišljala sam ga otkako sam krenula na putovanje, ali ovo nisam mogla ni da sanjam!“ uzbuđeno je rekla.

Gin se glasno nasmejao, ali ništa nije rekao. Ava je nastavila da uživa u divnom pogledu na novi svet koji je tek otkrivala. Zavalila se u sedištu kola upijajući sve oko sebe.

Nakon nekog vremena stigli su do kapija palate. Ava se uspravila i zagledala u divne zidine koje su je okruživale. Imale su neobična vretenasta slova koja su prekrivala po jedan deo zida i to ih je činilo još lepšim u očima posmatrača. Ava je sada pažljivo osmotrila kapiju ispred koje su se zaustavili. Zlatni odsjaj bleštao je na popodnevnom suncu.

Ovaj put ih niko nije dočekao, već se kapija odmah počela otvarati i oni su krenuli u unutrašnjost.
Palata je blistala zaslepljujućom svetošću koja je oduzimala dah. Beli zidovi uzdizali su se visoko prema beskrajnom svodu neba, a plavi crep se savršeno stapao s nebesima, izgledajući kao da ih je držala palata. Deset ogromnih kula okruživalo je dom kralja, a po Avinoj proceni, imala je oko desetak i više spratova. Pored dugačke staze bilo je posađeno cveće, koje je izgledom podsećalo na bele ruže. Blago se osmehnula zadovoljna prizorom koji ju je dočekao. Putujuća grupa se konačno zaustavila.

Veliki balkon se nadnosio iznad ogromnog ulaza, a staklena vrata visoka par metara otvorila su se. Ava je morala da zakloni oči od sunca kako bi bolje osmotrila priliku koja je izašla. Muškarac neverovatne visine nalazio se iznad njih. Imao je vitku i mišićavu građu koja se isticala ispod odeće koju su nosili samo pripadnici kraljevske krvi. Na ramenima je imao ogroman plavi krzneni plašt. Duga i gusta brada bila mu je uredno podšišana, a na pažljivo zalizanoj sedoj kosi stajala je zlatna kruna. Kralj se približio ogradi balkona i naslonio ruke na hladan beton i dalje pravog držanja. Njegov jak i dubok glas odjeknuo je dvorištem palate.

„Dobro došao kući, sine. Dobro došli nazad, hrabri ratnici i putnici. Molim vas da raspakujete vaše stvari i pridružite se gozbi dobrodošlice. Prešli ste dug put i obavili ste dobar posao. Danas i večeras zaslužujete najbolju gozbu i najbolje piće. Vreme je da slavite.“

Ljudi su veselo uskliknuli i podignuli po jednu ruku u vazduh. Kralj je zadovoljno klimnuo glavom i vratio se unutar palate. Grupa se posle kratkog govora uputila prema bočnom delu palate.

„Gde idemo?“ Ava je upitala Gina.
„Idemo u zadnji deo palate. Tu se nalaze štale i ostave, kao i sala gde ćemo proslaviti nas bezbedan povratak“, rekao joj je Gin.
„Nećemo slaviti u palati?“
Gin se grohotom nasmejao.

„Ne. To mesto je predviđeno samo za plemiće i kraljevsku porodicu. Ovo je za radnike, vojnike i putnike prodavče i snabdevače.“
Ava je razočarano uzdahnula. Gin ju je pogledao krajičkom oka i nasmejao se još jednom.

„Ne budi takva. Videćeš kako izgleda unutrašnjost palate, sigurno.“
„Kako?“
„Ti si sada nova ovde. Kolt te je doveo u svoje kraljevstvo i sada moraš da nađeš posao s kojim ćeš zarađivati za život. Uvek se možeš zaposliti kao sluškinja u palati ili u kuhinji. Obično sve devojke koje su dovedene tako urade.“
Ava se zamislila.
„Da li mogu da tražim nešto drugo da radim?“
Gin je izvio obrvu i upitno je pogledao. „Naravno. Ovo je samo bio predlog. Devojke su obično dobre u tim stvarima. Plata i uslovi su dobri. A šta bi ti volela da radiš?“
Ava je prećutala odgovor na pitanje i nastavila da gleda ispred sebe. Gin ju je još jednom upitno pogledao i odustao. Verovatno ni neće dobiti odgovor, ipak, njezino pitanje ga je zabrinjavalo.

Devojka je bila slobodnog duha i nepredvidljiva. Od nje nikada nisi mogao da očekuješ nešto sigurno. Svako njezino delovanje ili reči bile su poput hladnog tuša. Gin je poželeo da joj zaviri u misli i da vidi o čemu je razmišljala. Brzo je vratio pogled ispred sebe i uzdama poterao konja da ide brže.

Deo iza palate je bio ogroman. U jednom delu nalazila se velika zgrada u kojoj su bile konjske štale. Malo dalje nalazila se druga zgrada belih zidova s drvenom konstrukcijom, koja je delovala poput njezinog kostura i imala je bezbrojan niz prozora.

„Hej, Gin, čemu služi ona velika zgrada?“
„To je mesto gde sve sluge iz palate žive. U prizemlju se nalazi velika sala gde svi zajedno jedu. Danas i večeras biće to prostor gde ćemo slaviti naš povratak.“
Ava je zazviždala od iznenađenja. Zgrada je bila velika kao trećina palate. Mora da su imali mnogo sluga. Nastavila je da posmatra okolinu. Nešto dalje nalazila se još jedna zgrada slična prethodnoj, samo bez drvene konstrukcije. Bila je deset puta veća nego prethodna. Njezina veličina bila je poput polovine palate.

„Hej, Gin, a ona zgrada?“
Gin je zastao u toku istovara svojih kola i pogledao u pravcu Avine podignute ruke. „Tu žive vojnici“, rekao joj je kratko.
„Zar oni nemaju svoje kuće?“ znatiželjno je nastavila Ava.
„Imaju, ali tu stanuju i žive oni koji nemaju porodicu, ili koji su došli iz daleka da se pridruže vojsci. Iza te zgrade nalazi se teren gde vežbaju i treniraju mačevanje i borbu.“

Ava je pomno posmatrala građevinu, a Gin je pažljivo analizirao njezin izraz lica i nije mogao da protumači o čemu je razmišljala. Neka ga je jeza  obgrlila i on se sav stresao. Imao je loš predosećaj. Pitao se šta li će ovog puta da učini.

„Ako si završila s razgledanjem, molim te da mi pomogneš sa istovarom“, zamolio ju je.
Ava je nemo klimnula i prihvatila se posla.

                               ***

Sunce se uz poslednje zlatne zrake oprostilo od ljudi za taj dan. Plavetnilo koje je vuklo za sobom tamu noći, gutalo je rumeno nebo. Ljudi su veselo dobacivali šale kako su privodili raspakovanje kraju. Malo po malo, sala je bivala sve punija.

Rođaci, prijatelji i poznanici, koji se nisu videli godinama, toplo su se grlili. Po prvi put od kako je napustila Zimel, videla je i druge žene. Bilo ih je raznih godina i sve su nosile istu crnu uniformu s belim keceljama. Pomislila je koliko je lepo izgledala odeća kraljevskih sluškinja.

Ubrzo su se sva mesta u sali popunila, a  žene i muškarci počeli su da iznose razna jela na stolove koji su bili sastavljeni u polukrug. Ava je prvi put u životu videla tu količinu hrane neobičnih oblika i tekstura, čiji su mirisi ispunjavali prostoriju. Iako je sve bilo brzo postavljeno i spremno za uživanje, niko se nije služio. Sipali su piće i pili, ali niko nije dirao hranu koja se pušila. Razmišljala je o razlogu, a onda se isti pojavio na vratima.
Svi su ostavili piće i ustali, a Ava, ne znajući šta da radi, povela se za njihovim primerom.

U prostoriju je ušao kralj obučen isto kao i kada im se obraćao. Rame uz rame s njim išao je Kolt, odeven u skupu svilu i pamuk koji su označavali da je pripadnik kraljevske loze. Ava je spazila i treću osobu koju nije poznavala, kako za stopu manje prati Koltovu senku.

Suzila je oči kako bi bolje osmotrila pridošlicu. Bio je to visok mladić u svojim ranim dvadesetim. Imao je taman bronzani ten, tamnosmeđu kosu i oči boje četinara. Njegovo mišićavo telo isticalo se ispod uzane uniforme. Pažljivo je osmotrila odeću nepoznate osobe. Zbog knjiga koje je čitala u selu, znala je da su to nosili vojnici s visokim činom, poput kapetana ili...

Ava je ponovo podigla pogled i pažljivo osmotrila opet mladića kojeg je po prvi put videla, ali bez oklopa. Bio je to crni vitez. On je uvek u stopu pratio princa Kolta.

Kralj, Kolt i crni vitez popeli su se na počasno mesto koje se nalazilo u prednjem delu prostorije. Bile su to postavljene tri stolice s visokim naslonima i sto s najraskošnijom hranom. Kada su se smestili, kralj je uzeo zlatni pehar. Sluškinja koja je bila tu, nasula mu je neku ljubičastu tečnost i sklonila se u stranu. Kralj je podigao pehar uvis i svi su sledili njegov primer, pa čak i Ava, koja je držala času obične vode.

„Dobro došli nazad i hvala vam na vašem trudu i napornom radu. A sad, neka slavlje počne.“ Rekavši ovo, otpio je gutljaj čudne tečnosti, a zatim su svi učinili isto te glasno uzviknuli.
Vesela muzika ispunila je celu prostoriju i ljudi su počeli da jedu i halapljivo piju. Neki su se već napili.

Pijani, ustajali su i hvatajući prvu žensku osobu koja je bila u blizini i uz veseo smeh s obe strane, krenuli bi da plešu. Ples koji su oni igrali bio je identičan onom u Zimelu. Vreme je odmicalo i ljudi su postajali sve opijeniji atmosferom. Gin, koji je sedeo preko puta Ave, ponudio joj je čudno piće, ali ga je ona ljubazno odbila zadovoljivši se vodom.

Jela je polako, bacajući pogled prema kralju i Koltu. Delovalo je kao da su se dobro zabavljali, veselo razgovarajući između sebe i s ljudima koji su im prilazili. Čak se i momak, koji se krilo ispod crnog oklopa, smejao i veselo ćaskao.

„Hej, Gin. Kako se zove muškarac koji sedi odmah do princa?“ upitala je Gina, ne odvajajući pogled s tog momka.
„To je Kai. Njegov prijatelj iz detinjstva i crni vitez.“

Ava je samo potvrdno klimnula glavom, dobila je odgovor kao što je i mislila.
Atmosfera se penjala visokim lestvicama do vrhunca uživanja. Ava je prisustvovala raznim zabavama u Zimelu, ali ni jedna nije bila ovoliko živahna i vesela. Uživala je u pogledu i njihala se uz muziku, pažljivo stavljajući svaki zalogaj u usta. U jednom trenutku su joj prišle par devojaka i uhvatile je za ruke, govoreći da im se pridruži u igri. Ava je očajnički pokušavala da ih odbije, ali na kraju je završila na podijumu za ples. Uhvatila ju je panika da će se saplesti i pasti, ali ju je Gin čvrsto stisnuo za rame i ona se opustila.

Uhvatila se pod ruku s prvim slobodnim mladićem i oni su krenuli da igraju. Okretali su se i obrtali u krug, puštajući se i hvatajući se sa sledećom osobom pod ruku. Cika i vriska ispunjavale su njezine uši. Uglovi širokog osmeha pretili su da dosegnu jedan drugi. Srce je htelo da joj iskoči iz grudi od sreće.

Sve vreme dok je igrala, osećala je uporan pogled koji ju je svuda pratio. U jednom trenutku odlučila je da pogleda u tom pravcu, iako je znala šta će zateći. Kolt ju je pomno posmatrao, upijajući svaki njezin pokret. Nije želela da kvari trenutnu zabavu i samo mu se osmehnula najblistavije što je mogla. Okrenuvši mu leđa, nastavila je da igra ne obraćajući pažnju na njegov iznenađen izraz lica.

Vreme je prolazilo i ona je imala osećaj da je igra trajala čitavu večnost, a onda je kralj podigao ruku i muzika je utihnula. Ljudi na podijumu za igranje krenuli su da se vraćaju na svoja mesta, a Ava ih je pratila, pitajući se šta se to događalo. Kada su svi seli, kralj se oglasio.

„Dragi moj narode, obavili ste jedan jako važan zadatak. Kao znak moje zahvalnosti, bićete bogato nagrađeni. Ako neko želi nešto pored toga, neka istupi i neka to kaže.“
Svi su veselo pozdravljali kraljeve reči, ali niko nije ustajao i niko nije tražio ništa više. Ava je gledala u pod čvrsto stiskajući kolena.

„Ako je to onda to…“ završavao je kralj, ali pre nego što je završio rečenicu, Ava je naglo ustala uz glasno škripanje stolice od pod. Svi su se okrenuli u njezinom smeru. Bila je svesna njihovih pogleda.

Kolt, Kai i Gin pomno su je posmatrali, pribojavajući se šta bi mogla da uradi. Ava je odstupila od stola i laganim hodom prišla na par koraka od mesta gde se nalazio kralj, spuštene glave, pogleda prikovanog za pod. Kralj ju je posmatrao, zanimajući se za nju.

„Predstavi se, mlada damo.“
„Oče, to nije bitno“, umešao se Kolt u strahu da bi Ava mogla napraviti glupost zbog koje bi zažalila.
Kralj ga je upitno pogledao, ali je vratio pogled na Avu. „Predstavi se“, rekao je.
Posle kraće pauze, Ava je odlučno progovorila.

„Moje ime je Ava, prezime nemam zato što sam siroče, Vaše Visočanstvo, kralju Peridota.“
„Odakle dolaziš?“ upitao ju je.
„Iz sela na rubu Zapadne šume, Zimel.“
Kralj je klimnuo glavom u znak odobrenja. Za to vreme ni jednom nije podigla pogled. Ginu, Koltu i Kaiju se ovo ni malo nije sviđalo, čak su se i ostali uozbiljili. Svi su očekivali neočekivano.

„Pa, Avo, pretpostavljam da sada stojiš ispred mene jer želiš da tražiš nešto?“ kralj ju je pronicljivo upitao.
„Tako je“, Ava je potvrdila.
„Pretpostavljam da je to posao?“
„Da, Vaše Visočanstvo“, ponizno je odgovorila.
„Odlično. U palati je uvek potrebno radne snage. Možeš da postaneš sluškinja ili da radiš u kuhinji. Mlade devojke kao što si ti uvek biraju jedno od ta dva“, rekao je kralj kao da je već rešio problem.
„Vaše Visočanstvo…“ Ava je bila uporna.
Na te reči Gin, Kolt i Kai su se naježili. Oluja, koju je samo Ava mogla da napravi, bližila se i oni nisu mogli da je zaustave.
„Reci, dete.“

Otkako je stala ispred kralja, Ava je prvi put podignula pogled. Njezine smaragdne oči sijale su poput pravih dragulja. Njezin izraz lica bio je ozbiljan i odlučan u njezinoj nameri.
Koltu nije bilo dobro, znao je da se nešto veliko sprema. Ava je primetila njegov zabrinut pogled, ali nije pridavala puno pažnje. Odlučno je prikovala pogled za kralja. Kralj se uozbiljio, svestan da dolazi nešto krupno.

„Ja ne želim da budem sluškinja ili pomoćnik u kuhinji, Vaše Visočanstvo“, rekla je.
„Ako je tako, šta je tvoja želja?“
Prostorijom je zavladala zagrobna tišina. Svi su zadržavali dah u iščekivanju njezinog odgovora.
„Ja...“ Ava je zastala.
Onima koji su upoznali Avu u toku putovanja, slivale su se graške znoja. Mnogi su se otreznili u sekundi, a tišina je postajala sve neizvesnija.

„Ja želim da postanem vitez!“ napokon je rekla. Odlučno je izgovorila ove reči i još ozbiljnije pogledala kralja u oči.
Neverica i šok su zavladali prostorijom. Kolt je očekivao nešto suludo, ali nije se nadao ovome. Kralj ju je pomno posmatrao. Njegov ispitivački pogled ju je proučavao. Imala je osećaj da zadire duboko u njezine mislim, ali se nije osećala ni malo nervozno.

„Da li si ti sišla s uma?!“ Princ Kolt je skočio sa stolice, oborivši je.
Svi su pogledali prema njemu. Ava ga je ignorisala, pogleda i dalje prikovanog za kraljev.
„Ne ignoriši me, dođavola! Da li si svesna šta tražiš!?“ besno je vikao Kolt, ali ona nije želela da obraća pažnju na buku koju je pravio. „Prestani da me ignorišeš. Odgovori mi, odmah!“ procedio je kroz stisnute zube.

Ava, koja je bila na ivici živaca zbog njegovog vikanja i ne želeći da skrene pogled i prekine tihu konverzaciju s kraljem, podignula je levu ruku koja je bila najbliža Koltu, savila je u laktu i blago stisnute pesnice elegantno podignula srednji prst.

Svi prisutni u sali ostali su zatečeni. Gin se suzdržavao da se ne nasmeje, a neki su posmatrali sve širom otvorenih usta. Kolt nije mogao da poveruje u ono što je video sopstvenim očima. Stisnuo je zube, a na vratu mu je iskočila vena koja je ljuto pulsirala. Želeo je da je zadavi koliko mu je išla na živce. Nije mogao ni da pretpostavi da je ovoliki buntovnik, iako je znao da je divlja. Kai ga je uhvatio za rukav, a Kolt ga je besno ošinuo pogledom. Ali Kai nije ustuknuo, samo je nemo odmahnuo glavom.

Kolt nije želeo da se smiri i besno je okrenuo glavu prema Avi, spreman da nastavi raspravu, ali ga je prekinuo glasan smeh. Bledo je pogledao kralja koji se uhvatio za stomak i smejao na sav glas. Gin više nije mogao da se suzdrži, te mu se i on pridružio.
Nakon njega, svi u prostoriji počeli su da se smeju. Kolt se osećao postiđeno, želeo je da se zemlja otvori i da ga proguta. Ovo je bilo gore od vruće pirinčane kaše koja se lepljivo slivala niz njegovu glavu. Ipak, bes ga nije prolazio. Nastavio je da besno posmatra Avu koja i dalje nije skidala pogled s njegovog oca.

Kralj je obrisao suzu koja se skupila u uglu oka od smejanja i uozbiljio se. Smeh je istog momenta zamro u prostoriji. Svi su bili napeti šta će se sledeće dogoditi. Avin čin bio je smešan, ali to je bilo nepoštovanje kraljevske porodice. Pritom, princ Kolt bio je prestolonaslednik. Tenzija je rasla i svi su s nestrpljenjem očekivali kraljev odgovor i kaznu zbog njezinog čina.

„Vrlo dobro. Tvoja želja će biti uslišena zbog toga što si me nasmejala“, kralj je napokon rekao.
Svi su bledo pogledali kralja. Kolt nije mogao da veruje svojim ušima.
„Oče...“ pokušao je Kolt.
Kralj je podignuo šaku prema princu i ovaj je ućutao. „Ova devojka... šta ti misliš o ovome, Gine?“

Ogromni starac se okrenuo u stolici i pogledao Avu koja se opustila zbog kraljevog prihvatanja njezine želje, ali je ponovo postala nervozna, ne znajući zašto se Kralj obratio Ginu.
Gin je ustao i lakim korakom brzo prešao razdaljinu između njega i Ave. Uputio joj je čudan pogled koji ona nije mogla da protumači, kao ni njegov izraz lica.

„Mislim da se slažem s tobom, Rodžere“, rekao je Gin.
Ava je zinula. Nije mogla da veruje da je Gin, čovek koji je bio putnik snabdevač, oslovljavao kralja njegovim imenom. Kralj je na njegov odgovor klimnuo glavom.

„Lično sam vozio ovo dete u svojim kolima. Nepredvidiva je i divljeg duha. Ne pokorava se lako.“
„Hm.“ Kralj se zamislio.
„Ali, mislim da to ne treba da nas brine, zato što mislim da njezina naklonost treba da se pridobije na drugačiji način.
„U redu. Rešeno je“, rekao je kralj.
Ava je zbunjeno gledala čas u kralja, čas u Gina.
„Šta je rešeno?“ upitala je skoro šapatom, a strah je narastao u njoj, gutajući njezino telo. Uplašila se da je prešla granicu pokazavši Koltu srednji prst, ali nije mogla da se suzdrži, iritiralo ju je njegovo vikanje. Gin i kralj su se široko osmehnuli.

„Počevši od sutra, bićeš Ginova učenica“, kralj joj je objasnio.
„Molim?“ Strah je zamenio zbunjenost. Nije znala u koga pre da gleda.
„Gin je bivši komandant moje vojske. Sada se penzionisao da bi pravio sušenu svinjetinu“, tupo je završio kralj.
Gin se samo nasmejao. „Najbolju sušenu svinjetinu u čitavom kraljevstvu.“
Kralj je samo odmahnuo glavom i uzdahnuo.
Gin je nastavio da se smeje i ogromnom šakom potapšao Avu po leđima.

„Nisi se valjda uplašila?“ upitao ju je.
„Naravno da nisam!“ Ava se nadurila, a kralj joj se opet obratio.
„Gin je, takođe, jedan od tri najboljih mačevalaca i osoba koja definitivno ume da prenese znanje. On će te trenirati i podučavati svemu što treba da znaš o ovom kraljevstvu, njegovoj istoriji i običajima.“
Ava je klimnula glavom, sada još čvršće rešena da učini ono što je namerila.

„Još jedna stvar…“ kralj je nadodao.
Ava je pogledala kralja ozbiljnog izraza, a zatim Gina koji je imao isti izraz.
„Pošto će te Gin podučavati, bićeš kod njega na imanju koje je udaljeno par kilometara od kraljevskog grada. Dobićeš rok od četiri godine.“
„Ne razumem.“
„Za četiri godine moraš da naučiš veštinu mačevanja toliko dobro da možeš da poraziš Gina.“
Ava je zinula u neverici. Da li je takvo nešto moglo biti moguće?
Prostorijom se preneo tihi žamor. Kralj je podignuo ruku i svi su ućutali.

„Neće ti biti dozvoljeno da dolaziš u grad i palatu za te četiri godine. Ako to uradiš, bićeš vraćena u svoje selo.“
„Ali…“ Ava je bila zbunjena.
Kralj ju je prekinuo samo podigavši ruku. „To će biti tvoja kazna zbog nepoštovanja prestolonaslednika kraljevstva Peridot. Priznajem, to me je iznenadilo i nasmejalo do suza, ali takvo nešto ne može da prođe nekažnjeno. Takođe, ako ne uspeš da ispuniš uslov koji ti je dat i ne naučiš veštinu mačevanja za četiri godine, bićeš takođe vraćena u selo.“

Avu je oblio hladan znoj. Nije želela da se vrati u to odvratno selo koje je bilo gore od pakla. Nije sve ovo prošla da bi bila tako lako vraćena. Stisnula je čvrsto pesnice i uputila kralju odlučan pogled.

„Verujte mi, prevaziću Vaša očekivanja“, rekla je odlučno.
Kralj je zadovoljno klimnuo glavom, a Gin se široko osmehnuo.
„Hajde, idemo. Vreme je da upoznaš novi dom. Sutra rano krećemo s treningom. Biće ti potrebno da se dobro odmoriš“, rekao joj je Gin i položio ruku na njezino rame.

Ava je potvrdno klimnula glavom. Dok je izlazila, bacila je pogled prema kralju, a zatim i prema Koltu. Njihovi pogledi su se susreli. Mogla je da vidi veliku zabrinutost u njegovim očima i još nešto.

Tugu?

Zatim je izašla iz prostorije i izgubila princa iz vida.
Gin je doveo jednog konja i uz njegovu pomoć se popela i bezbedno smestila u veliko sedlo. Sevši iza nje, nogama je ritnuo životinju i oni su se uputili prema kapiji palate. Izašavši, uputili su se strmim putem prema izlazu iz grada. Ava je bacila pogled prema palati, imala je osećaj kao da je ovo poslednji put da će je videti, ali je već duboko u sebi rešila da se to neće dogoditi. Okrenula je glavu i čvrsto stegnula sedlo.

„Da li se plašiš?“ upitao ju je Gin.
„Ne.“

Oboje su ćutali dok su jahali kroz usnuli grad i dok su odlazili iz istog. Neko vreme je prošlo, a onda se u daljini ukazala ogromna građevina osvetljena mnogobrojnim svetiljkama. Bila je to prelepa zgrada, jedna od onih plemićkih koje je Ava viđala u knjigama.

„Ovo je moj dom. Od sad ćeš živeti tu. Upoznaću te sa svojom ženom i decom. Verujem da ćete se lepo slagati.“
„Gin?“
„Da?“
Ava se okrenula i pogledala ga svojim smaragdnim očima koje su se sjajile u mraku.

„Ja se neću vratiti u Zimel. Ja ću te pobediti.“
Gin ju je ozbiljno pogledao. Mogao je da vidi njezinu čvrstu rešenost u tom pogledu. Umesto osmeha, samo joj je klimnuo glavom. Oboje su gledali ispred sebe. Jahali su u tišini prema svojoj nepredvidljivoj budućnosti.

                                ***

„Da li si stvarno morao to da uradiš?“ Kolt je besno pitao oca dok su hodali hodnikom palate.
„Da.“
„Zašto?“

Kralj je ćutao, i zastavši, pogledao je kroz prozor u zvezdano nebo. Kolt ga je posmatrao dok je bes ključao u njemu. Nije želeo da Ava postane vitez. Biti vitez je jako teško i mučno. Znao je da je patila u selu, iako nije znao njezinu priču. Čvrsto je stegnuo pesnice, setivši se njezinog veselog osmeha koji mu je uputila dok se zabavljala igrajući. Nije želeo da više nikad ne vidi taj osmeh. Gin je čovek koji je parirao samom kralju u veštinama mačevanja i bio je Koltov lični učitelj. Znao je koliko je njegov trening težak i zahtevan. Avino krhko telo to neće podneti.

„Zato što si ti prestolonaslednik ovog kraljevstva. Nikakvo nepoštovanje ne sme se tolerisati, ma kakva god bila tvoja osećanja“, odgovorio mu je kralj, prekinuvši tišinu.

Kolt ga je pogledao, ali on mu je već okrenuo leđa, nastavivši da korača napred. Posmatrao je očeva leđa kako se udaljavaju i nestaju iza ugla. Ostao je tako da stoji još neko vreme, a onda je i on pogledao zvezdano nebo. Bilo je prelepo kao i onda kada ju je prvi put sreo.

Pojavila se zvezda padalica i Kolt je zažmurio, poželevši svu sreću ovog sveta Avi. Otvorio je oči i zaputio se u svoju sobu. Ostao je samo mesec koji je bleštavo osvetljavao grad uz pomoć svojih rasutih dragulja.