Neprozirni oblak vreline izdizalo se iz ogromnog drvenog korita koje se koristilo kao zamena za kadu na putovanjima. Kolt je opušteno ležao u vodi s naslonjenim rukama na ivici. Nagnute glave i sklopljenih očiju, bio je duboko u svojim mislima. Toliko se udubio u njih da nije čuo šuštanje šatorskog krila.

Posetioca je primetio par trenutaka posle, kad se senka poput tame nadvila nad njim. Lenjo je otvorio desno oko da virne, a potom ga zatvorio, praveći se da nije video osobu koja ga je mrko posmatrala.

„Znaš da ne možeš da me ignorišeš!“
Kolt je okrenuo glavu na drugu stranu i dalje čvrsto sklopljenih očiju, praveći se da nije čuo. Pridošlica ga je posmatrala par trenutaka, a onda je laganim korakom napustila šator. Čuvši šuštanje platna, odahnuo je i opet se vratio svojim mislima. Ponovo je bio izgubljen u razmišljanju da nije primetio kad se tamna silueta ponovo nadvila nad njim.

Mlaz ledene vode obgrlio ga je poput ljubavnika i on je, šokiran iznenadnim „napadom“, skočio na noge u drvenom koritu, ustuknuvši dva koraka od osobe koja ga je polila. Bes ga je preplavio brzinom svetlosti.

„Jesi li poludeo?!“ povikao je Kolt.
„Rekao sam da ne možeš da me ignorišeš.“
Kolt je posmatrao osobu koja ga je uznemirila u prijatnoj kupci kako pažljivo odlaže drvenu kofu pored noge u crnom oklopu. Oduvek ga je interesovalo kako je uspevao da se u tako teškoj opremi kreće bez ikakvog zvuka. Bio je poput mačke. Kolt ga je besno ošinuo pogledom i ponovo se spustio u vodu koja se pušila.

„Šta je svima danas? Da li je danas dan 'Polijmo Kolta bilo čim'?
„Ne znam o čemu pričaš.“
„Ooo, ne pravi se glup i naivan, vrlo dobro znaš o čemu govorim, Kai. I prestani da me gledaš tako, iako ti ne vidim lice, osećam tvoj pogled.“
Crni vitez stajao je mirno neko vreme bez odgovora, a onda je skinuo šlem. Prišao je stolu gde se nalazila stolica na koju je seo i nalaktio se dok mu je pogled bio uperen prema Koltu.

„Kakvo sranje si sad napravio?“ upitao ga je Kai.
Kolt se trznuo, znajući da je u nevolji. Kai je bio njegov prijatelj iz detinjstva i od tada su sve radili zajedno. I evo ih sada, on će jednog dana postati kralj, a Kai je bio njegov prvi vitez. Takođe, Kai je uvek bio taj koji je bio odgovorniji i staloženiji u mnogim situacijama, dok je Kolt večito upadao u probleme. Kada bi se to dogodilo, Kai bi uvek rešavao sve, ali bi ga posle prekorevao bez ikakvog suzdržavanja. Bilo mu je drago što se posle tolikih godina i razlike u statusu njihovo prijateljstvo nije promenilo.

Voleo je što ga je Kai, kad su bili sami, tretirao kao običnu osobu. Ipak, njegov drug bio je čudovište kad je u pitanju bio neki problem koji je samo Kolt mogao izazvati. Njegove reči bi te sekle poput sečiva koje je glatko prolazilo kroz mekani puter.

Kai je prekrstio ruke na grudima, a noge isprepleo jednu s drugom, smestivši se tako još udobnije u stolicu. Njegov hladan pogled dopirao je sve do Koltovih kostiju. Mogao je da oseti kako mu temperatura pada, tako da ni vrela voda nije mogla da mu zagreje telo.

„Ja čekam odgovor.“ Kai ga je gledao sa strpljenjem za celi svet.
Kolt je posramljeno spustio pogled, blago porumenevši. „Poljubio sam je“, šapatom je odgovorio, ne gledajući svog prijatelja u oči.
„Šta? Uozbilji se i reci to glasnije da mogu da te razumem.“
„Poljubio sam je!“ rekao je, povisivši ton više nego što je planirao i uputio pogled krivca Kaiju. Vitez je delovao zatečeno, taman je otvorio usta da nešto kaže, ali ga je Kolt pretekao.

„Nemoj da poludiš kad čuješ ovo. Ne znam kako je došlo do toga, ali nekako se desilo da sam je ujeo za rame i ostavio trag…“ Rekavši ovo, crvenilo sramote oblilo je Kolta.
Kai, njegov prijatelj iz detinjstva, posmatrao ga je širom otvorenih usta dok mu se bes peo licem. „Ti si uradio šta?!“
„Pst!“
„Nemoj ti meni pst! Šta si ti? Neka životinja pa da grizeš ljude okolo?!“
„Znam da nisam trebao to da uradim, ali…“
„Ali šta, Kolte?“ procedio je njegovo ime s takvom energijom koja je u Kaiju budila želju da ga išamara kako bi ga prizvao zdravoj pameti.

Kolt se trgnuo i radi sigurnosti udaljio od prijatelja. Nakašljavši se, pročistio je grlo i nesigurno mu uzvratio prekoran pogled, iako je to bila poslednja stvar koju je želeo da uraditi. Ali on je bio budući kralj, a on njegov potčinjeni. Kai je izgledao poput demona koji seje uništenje oko sebe kad izgubi smirenost i Kolt se pokolebao, progutavši veliku knedlu.

„Za odbranu imam da kažem samo da sam se zaneo. Znaš, ona je bežala od mene, ja sam je vijao i ne znam kako, ali to je probudilo nešto u meni i ja sam samo...“ Koltov glas je zamro, videvši da njegov prijatelj gori od besa.

„Hoćeš da kažeš da si trčao po kampu jureći tu devojku?“
Kolt je nemo klimnuo glavom, ne znajući šta da kaže.
„Kada si je uhvatio, ti si je poljubio, a potom ugrizao?“
Koltu je ovaj put zastala knedla u grlu pa je opet samo nemo klimnuo glavom.

„Ti...“ Bilo je sve što je Kai uspeo da procedi kroz stisnute zube dok mu se približavao. I pre nego što je uspeo da odreaguje, njegov dobri prijatelj čvrsto ga je stisnuo za ramena, pogledavši ga pravo u oči poput prave zveri. „Shvataš da si u nevolji, zar ne?“
Kolt je prebledeo. Kai je imao svoj jezivi smešak, koji je bio deset puta strašniji od bilo kod demona.

                               ***

Ava se vratila do tovarnih kola u kojim je putovala. Bešumno se uvukla u njihovu unutrašnjost i brzo se smestila na improvizovani ležaj prekrstivši noge.

Nalaktivši se, bacila se u razmišljanje. Nije osećala krivicu zbog onog što je uradila Koltu pred svima, štaviše, osećala je zadovoljstvo. Mesto gde ju je ujeo i dalje je bolno pulsiralo. Setila se da je negde ostavila melem koji je dobila da tretira rane, što joj je dobrodošlo, ali ostalo je jako malo. Nanela ga je na mesto ujeda, a sastav leka je bio nežan i blago je hladio bolno mesto. Ava je izdahnula i opet se vratila razmišljanju.

Nikad nije imala iskustva u ljubljenju do sada. Još uvek je mogla da oseti trag njegovih mekanih usana na svojim. Ipak, to je nije činilo srećnom. San svake devojke je da nađe muškarca svojih snova i sve su sanjale o savršenom prvom poljupcu. Ali Avi nije bilo tako. Nikad je nije preterano interesovala romantika ili ono što je ona donosila. Više je želela da uči stvari koje bi joj nekad bile od neke koristi. Dok su ostale maštale o princu na belom konju, Ava je maštala o avanturama i pustolovinama koje je donosio svet izvan granica njezinog sela Zimela.

„Princ na belom konju ne postoji. Postoji samo magarac koji jaše vuka“, sumorno je izgovorila ovo sama za sebe i dohvatila perjani jastuk na kojem je iskalila svoj bes, udarajući ga o drveni pod teretnih kola. Nije joj se sviđala sama pomisao da ju je Kolt na svoju ruku poljubio. Imala je osećaj kao da ju je iskoristio, iako to možda nije bila njegova namera. Nije imao pravo da radi takve stvari bez njezine dozvole.
Mrzela je tip muškaraca koji se ponašao toliko slobodno prema devojkama, da su sebi dopuštale da ih ljube bez njihove dozvole, a ponekad i gore stvari poput neprimerenog dodirivanja ili grljenja.

„Mi nismo igračke koje služe za njihove pohotne i perverzne želje!“ frustrirano je uzviknula i dopustila sebi da iskali sav bes na nedužnom jastuku, sve dok prve peruške nisu počele da izleću iz njega. Tek tada se smirila.

Drage volje se spustila na svoj udobni ležaj koji ju je toplo dočekao i dohvatila mekano ćebe s kojim se pokrila sve do brade. Sklopila je oči želeći malo da odspava i tako povrati snagu koju je izgubila u bežanju od Kolta. Umesto toga, nesvesno je utonula u san bez snova.

                                 ***

Ava se naglo trgla, i shvativši da je u kolima mrak, brzo se uspravila u sedeći položaj. Ipak, ono što je bilo najbitnije, bilo je to da su se teretna kola kretala. Nastavila je da sedi u tami dok je razmišljala šta da radi. Ako se uputi prema zadnjem delu kola da posmatra putovanje, srela bi se s Koltom, a to nije želela. Sama pomisao na njega terala ju je da složi facu punu gađenja.

„Trebala sam mu sipati malo kaše i u pantalone“, tiho je prozborila. „Hm, pitam se...“ komentarisala je sama za sebe, gledajući prema prednjem delu kola. Kad je bolje razmislila, shvatila je da zapravo nije znala ko je vlasnik njezinog trenutnog boravišta koje je koristila kao prenoćište i sredstvo za putovanje. Zainteresovana, puzeći na sve četiri, prišla je otvoru na prednjem delu i bojažljivo razgrnu platno.

Polako, poput neke životinje, promolila je glavu da baci pogled. Pored nje se nalazio vlasnik kola koji je upravljao smeđim konjem. Čovek koji je po njenoj proceni imao najviše šezdesetak godina. Bio je ćelav, a kao sušta suprotnost tome, njegova snežno bela brada bila je izrazito duga i gusta, i padala je sve do struka upletena od pola u debelu pletenicu. U desnom uhu nosio je ogromnu zlatnu alku. Njegovo mišićima izvajano telo i pravo držanje činilo ga je zastrašujućim na sami pogled. Oči boje najčistijeg jezera gledale su pravo u Avu. Shvativši da bulje jedno u drugo, Avini su obrazi buknuli. Taman kad se spremila da ispari odatle brzinom svetlosti, starac ju je zaustavio.

„Ooo, dobro veče, 'Damo od pirinčane kaše'. Da li si dobro spavala?“ obratio joj se prijatnim glasom.
Nije se nadala da vlasnik ima nijansu glasa koja može da umiri ljudske emocije, ali po onom kako je on izgledao, to nije išlo uz njega, bilo je nezamislivo. Delovao je preteći i opako dok mu je glas bio druželjubiv i nežan. Zbunjena, podigla je jednu obrvu.

„Dama od pirinčane kaše?“
„Pretpostavljam da još nisi čula.“ Grohotom se nasmejao.
„Čula šta?“ upitala je.
Starac ju je radoznalo pogledao, nakon čega se nasmešio tako da su mu se sitni beli zubi nazirali ispod brkova i brade. „Svoj nadimak“, kratko je rekao.
„Molim?“ Ava je bila zapanjena.
„Dete, ono što si učinila Koltu pred celim kampom, nije moglo da nas ostavi ravnodušnim“, rekao je s podsmehom.
„Pa ste mi dali nadimak?“
„Tako je. Mislili smo da bi 'Dama od pirinčane kaše' bilo savršeno.“ Rekavši ovo, starčev zvonki glas pretvorio se u smeh koji je remetio noćni mir. Ava ga je posmatrala sa iskrenim zanimanjem. Sviđao joj se.

„Da li je slobodno pored Vas?“
„Naravno, dete, slobodno se smesti.“
Ava nije sačekala da dovrši rečenicu i već se nalazila pored njega, udobno se smestivši na mekano sedište.
Starac ju je osmotrio ispod oka i široko se osmehnuo.

„Želiš malo?“ Ponudi joj nešto što je ličilo na sasušeno granje.
„Šta je to?“ upitala je. Značajno ga je pogledala dok je uzimala jedan, a u njezinim očima jasno se mogla videti nevina radoznalost.
„Sušena svinjetina, ja sam je lično pravio. Najbolja u kraljevstvu!“ ponosno je rekao.

Sa sumnjom ju je omirisala, nakon čega je uzela poveći zalogaj. Izraz zadovoljstva širio se njezinim licem dok je pažljivo žvakala najukusniju poslasticu koju je ikada probala. Slanoća se i dalje osećala pored blago nadimljenog ukusa, a unutrašnjost je bila toliko mekana da se topila sa svakim zalogajem i gotovo da nije bilo potrebe da se žvaće. Zadovoljna, nastavila je da uživa u poslastici dok ju je starac ponosno posmatrao krajičkom oka, široko se osmehujući.

„Evo, uzmi još, sigurno si gladna. Prespavala si večeru, a tvoj ručak je završio na Koltovoj glavi.“
Na ovo poslednje, starac se nasmejao tako da mu se celo telo treslo. Ava je prihvatila hranu i nasmejala se. Kad je bolje razmislila i jeste bilo smešno. Prinčev izraz lica bio je neprocenjiv, pamtiće ga do kraja života.

„Hvala Vam, gospodine. Ovo je stvarno ukusno“, rekla je zadovoljno.
„Jel da? Rekoh ti, pravim najbolju sušenu svinjetinu u celom kraljevstvu. I zovi me Gin, Damo od pirinčane kaše.“
Ava ga je značajno pogledala. „Naravno, Gine, i ti mene zovi Ava.“
„Drago mi je da smo se upoznali, Avo“, rekao je s iskrenim osmehom.
„Meni takođe.“ Razmenili su poglede nakon čega su se vedro nasmejali. Bio je prijatan čovek koji je svojim osobinama prkosio svom izgledu.

Ava je ponovo posmatrala šumu noću. Bila je očaravajuća kao i prvi put kad je ušla u nju. Trava i biljke, čak i poneko drveće, isijavali su plavičasto- ljubičastu svetlost. Ponegde bi videla pokoju životinju čudnog izgleda, imale su malo sličnosti sa životinjama izvan Zapadne šume. Jeleni su ovde imali biserno belo krzno i oči boje noćnog neba prošaranog sjajnim zvezdama, a umesto rogova rasle su im grane na kojima je bilo mnoštvo lišća i čudnog voća. Njihov dugačak rep završavao se u obliku lopte prekrivene bodljama dugačkim skoro deset centimetara, a kod nekih je viđala i duže.

Ptice su izgledale gotovo isto kao i izvan šume. Šareno perje koje se presijavalo na svetlu, teralo je posmatrača da ostane bez daha. Ali imale su jasnu razliku. Krila su im bila obložena oštrim sečivom koje je lako presecalo svoju metu. Tako su lovile ili se branile.

Usput je videla i jednu lisicu, ako se to moglo nazvati lisicom. Njezino pufnasto krzno boje žara jasno se isticalo čak i u tmini. Okrugle i velike uši davale su joj neku vrstu slatkoće, a mesto lisičjeg lica nalazilo se rakunovo. Na mestu gde je trebao da bude dugački i mekani rep, visio je patrljak koji je bio puka senka onog što se nazivalo repom. Životinje ovde bile su stvarno čudna pojava i Ava ih je posmatrala sa smirenom zainteresovanošću.

„Hej, Gin. Zašto su životinje i biljke ovde toliko drugačije nego izvan Zapadne šume? Koja tajna se krije između ovih dugogodišnjih stabala i krošnji? Šta je to što mi koji živimo van nje ne znamo?“ Postavljala je ova pitanja bez da je gledala svog saputnika, nastavivši da upija lepotu neobično tajnovite šume.

„Dobra pitanja, mlada damo.“ Gin je nežno gladio svoji dugu i gustu bradu s pogledom usmerenim negde u daljinu. „Razmišljam odakle da počnem, ali kako stari kažu, najbolje je početi od početka. Jesi li spremna za priču svog života?“
Ava mu je uputila blistavi pogled. Gin nije mogao da odoli a da se ne osmehnem. Radoznalost joj se poput reke prelivala iz tih nevinih smaragda.

„Pre par vekova ovo je mesto bilo normalno. Životinje, biljke, sve je bilo onakvim kakvim ti znaš. Kraljevstvo Peridot bilo je na vrhuncu svoje moći i ljudi su živeli u harmoniji, srećni i zadovoljni svojim životima. U tom periodu magija je bila normalna pojava. Postojale su razne radnje s magičnom opremom i čarobnjaci raznih rangova. Oni najjači služili su u palati, održavajući mir u kraljevstvu. Nažalost, ni jedan mir ne traje večno. Čudne stvari su krenule da se dešavaju u pojedinim delovima šume. Niko nije imao jasnu predstavu o tome šta se događalo. Mnogi trgovci i usamljeni putnici se ne bi vraćali sa svojih putovanja.“
Napravio je malu pauzu i počešao svoju dugačku bradu. Nije dugo prošlo pre nego što je nastavio.

„Ljudi u kraljevstvu postajali su sve zabrinutiji i tihi se strah polako širio, unoseći malo po malo paniku u njihovu svest. Tadašnji kralj, Rodžer I Perid, naredio je svim čarobnjacima srednjeg ranga da istraže čudna dešavanja i nestanak ljudi. Što su više istraživali, to je odgovor bio sve ozbiljniji a situacija sve gora. Tamo gde je postojala dobra magija, postojala je i ona loša. Svet je stvoren kao jedan veliki balans između svega što postoji na njemu. Dobro i loše, mir i haos, svetlo i tama. Sve što postoji na ovom svetu mora da ima dobru i lošu stranu. Kada su podneli konačni izveštaj, kralj i njegovi visoko rangirani čarobnjaci shvatili su da pred njima stoji ogroman problem koji je lako mogao da slomi psihu građana i napravi pometnju čija bi šteta bila nepopravljiva“, rekao je ozbiljnim tonom.

Malo je zategao uzda i coknuo dva, tri puta jezikom prema konjima. „A sad dolazi zanimljiv deo. Jesi li ga spremna čuti?“ upitao ju je.
Ava je samo klimnula glavom. Vratio je pogled u daljinu i kao u transu nastavio da priča.

„Pojavila su se čudna stvorenja različitih moći. Po prikupljenim informacijama napravili su tri klase zveri u zavisnosti od njihovih sposobnosti, snage i moći. Prva klasa pripadala je Himerama koje su imale 3 podvrste. Šaptače, Furije i Apoli. Šaptači su zveri koje imaju moć telepatije i privlače svoj plen tako što šalju vibracije koje šapuću svojoj žrtvi njihove najdublje želje, privlačeći ih u svoju podlu zamku. Furije imaju neverovatno brzinu i snagu. Nisu sve loše, obično se drže podalje od ljudi i drugih stvorenja, i sve dok ih ne diraš, tada mogu biti jako opase. Apoli su smrtonosni, njihov otrov može da parališe ili ubije žrtvu. Nešto poput zmija, samo što ni malo ne liče na njih. Druga klasa je nazvana Demor. Oni su retka vrsta. Neverovatno su inteligentni i imaju sposobnost govora. Njihova moć nije bazirana ni na čemu kao kod Himera. Svaki Demor ima različitu sposobnost koju ne možeš znati dok ne vidiš. Oni su druželjubivi i naklonjeniji su ljudima. Redak je Demor koji bi naudio čoveku, ali nažalost, i takvi postoje. Na kraju, treća klasa je Nobara. Oni su najređi i najopasniji od sve tri klase stvorenja. To su pravi demoni satkani od čistog zla. Imaju ljudski oblik, ali mnoge stvari na njima ukazuju da to nisu. Uvek imaju neki ud viška ili neku izraslinu poput rogova ili krila. Veoma su opasni jer koriste crnu magiju.“

Ava je sa zanimanjem slušala svaku Ginovu reč i pamtila svaku sitnicu. Nije se ni pomicala, samo je treptala.

„Shvativši s čime su se suočavali, kraljevstvo je moralo smisliti neki plan kojim bi zaštitio svoje ljude. Dani su za njih prolazili u agoniji i niko nije uspevao da dođe do nekog značajnog rešenja. Situacija je postajala ozbiljna i sve veći broj ljudi je nestajao. Uskoro su se i u kraljevskom gradu, gde je bila smeštena palata, počeli dešavati upadi u toku noći gde bi ljudi uz užasan vrisak nestajali. Kralj i njegovi čarobnjaci postajali su sve očajniji, jer nisu uspevali da nađu rešenje koje bi sve moglo spasiti. A onda je jednog dana u palatu došao čarobnjak putnik.“
„Čarobnjak putnik?“ Ava je upitno ponovila za Ginom.
„Čuo je za nedaće s kojima se kraljevstvo suočavalo i ponudio im svoju pomoć“, rekao je Gin.
„Da li im je pomogao?“ Ava je glupavo upitala.

Gin ju je samo sumorno pogledao i nastavio svoju pripovest.
„Objasnio im je da se ova situacija nije dešavala samo kod njih, već svuda u svetu i da je bilo malo onih koji su pokušavali nešto da urade povodom toga. Kralj je zamolio čarobnjaka da podeli njegovu mudrost s njima bez obzira na sve, hteo je da zaštiti svoj narod. Stranac je pristao, ali postojao je samo jedan način koji je mogao da spasi ljude, ali da se to nikom neće svideti. Naime, čarobnjak je izneo svoj plan koji je šokirao sve prisutne.

„Šta je bio taj plan?“ Ava je upijala Ginove reči poput sunđera. Istina je bila neverovatna, a toliko novih stvari koje je saznala u njoj su budile do tada nepoznate emocije koje su se mešale, stapale i pretapale, praveći nove.
„Da se kraljevstvo pretvori u zatvor.“
„Zatvor?“ Ava je ponovila poput papagaja. Ovaj ju je odgovor poprilično zbunio.

„Tako je. Zatvor u kom će zarobiti sve zveri iz te okoline, ne samo iz kraljevstva već i mnogo dalje izvan njega. Zatvor je bio takođe predviđen da svaku zver ili demona, koji bi prišao teritoriji, uvuče u sebe bez obzira gde se nalazili. Nastalo je onda pitanje šta će biti s kraljevstvom, s ljudima koji su tu živeli godinama, decenijama. Čarobnjak je rekao da bi mogli napustiti svoje domove ako su se tako osećaju bezbednije, ali i da bi mogli da ostanu tu gde jesu i da nastave da štite kraljevstvo i okolinu. Kralj je pitao kako bi to bilo moguće ako bi napravili zatvor u čijem bi centru biti oni. Čarobnjak je objasnio da je njegova magija mogla zaštiti svako mesto koje je naseljeno, ali bi putovanje između tih mesta moglo da bude veoma opasno. Ponudio im je da ih nauči magiju kojom su mogli da oblože puteve koji spajaju naseljena mesta sa kraljevskim gradom i na taj način niko ne bi bio povređen. Kralja Rodžera je i dalje brinula činjenica da je postojala klasa demona koja je koristila crnu magiju. Čarobnjak je i za to imao rešenje. Objasnio je da može stvoriti veliki broj tamnica u zemlji gde bi uvučene Nobare bile zatočene i samim time bi osigurali veću bezbednost. Kralj i njegovi čarobnjaci bili su u dilemi šta je bilo ispravno za uraditi. Čarobnjak im je dao dvadeset četiri sata da razmisle i da konačno odluče šta će učiniti. Ako bi ostavili situaciju ovakvom kakva jeste, pokolj bi se samo nastavio, ali ako bi pretvorili celo kraljevstvo u zatvor za te zveri, bilo bi opasno, ali bi se sprečilo daljnje krvoproliće.“

Ava je imala osećaj da svi ljudi u ovoj neobičnoj povorci slušaju Gina. Sve je bilo tiho, samo su se čula konjska kopita kako su se sudarala sa zemljom i lagano kloparanja kotača.

„Kada je vreme za većanje isteklo, čarobnjak je opet došao ispred kralja. Kralj i njegovi čarobnjaci jednoglasno su odučili da urade kako je čarobnjak putnik rekao, a on im je obećao da se neće pokajati. Iz širokog rukava njegove odore izvukao je pozlaćeni štap s ogromnim kristalom boje krvi. Stavio ga je ispred sebe i nakon izgovorene bajalice, veličanstvena svetlost u obliku krvave munje jurnula je k nebu. Nebo je u trenu bilo obasjano crvenom bojom i šuma je počela da se menja. Drveće je počelo da poprima čudne oblike, kao i bilje i životinje koje su postajale kombinacija više vrsta. Sve je to trajalo par sati. Kada je čarobnjak završio, prišao je kralju i iz drugog rukava izvukao mač neverovatne veličine. Bio je dugačak i širok poput više spojenih mačeva, a na balčaku je stajala glava vuka.“

Avi je kroz misli proletela slika mača koji je Kolt nosio uz sebe pre par dana.
„Poklonio se i predao kralju mač uz reči da uči svoje potomke umeću mačevanja i da ih obučava s ovim mačem, jer će doći vreme kad će magija krenuti da slabi i ako ne nađu drugo rešenje, moraće lično da se suprotstave zverima i demonima. Mač je bio iskovan od legendarnog metala i dragog kamena koji je imao magiju u sebi. Bilo je to specijalno napravljeno oružje koje je služilo za ubijanje demona bez obzira na njegovu moć. Posle toga, čarobnjak je nestao i više se nikad nije vratio u kraljevstvo. Sve kako je rekao, tako je i bilo. Životinje i biljke su se promenile, ali bile su u suštini iste, sem čudnog izgleda, te su napravljene još dve klase stvorenja. U prvoj klasi su bili mutanti koji su bili bezopasni a u drugoj koji su bili opasni, ali ni jedna od obe klase nisu imale nikakve moći ili sposobnosti, nisu bile inteligentne, samo su bile obična mešavina životinja sa izmenjenim instinktima.“

Ovo je Avu još više zainteresovalo, pa se nagnula prema Ginu, doslovno mu skoro viseći na ramenu. Gin se osmehnuo na to, oduševljen njezinom predanom pozornošću. Pročistio je grlo i glatko nastavio dalje s pričom.
„Ostale tri klase su se pomerile za dva mesta ispod prethodnog. Vreme je prolazilo i ljudi su se pomalo navikavali na nov život. Shvatili su da je šuma bila obložena nekom crnom tamom koja nije dozvoljavala da zveri i mutanti izađu, ali su zato ljudi mogli slobodno da cirkulišu. Takođe, oni koji su izvan šume gledali u nju, nisu mogli ništa da vide, a oni koji su bili u njoj, sve su mogli jasno da vide. Vreme je prolazilo i znanje je prenošeno s kolena na koleno. Tadašnji kralj i njegovi kasniji naslednici nisu čekali da magija nestane i da se sve vrati na staro. Organizovali su lov na demone i tako su, tragajući po teritoriji kraljevstva, pronalazili tamnice i ubijali onoliko demona koliko su uspevali da nađu. Neki su bili nedostupni, a neki dobro skriveni. Broj demona značajno se smanjivao zbog zarobljeništva i nemogućnosti razmnožavanja, pa su ljudi polako prestajali s lovom. Lov na demone postao je godišnji događaj u kraljevstvu. Ljudi su se vratili uobičajenom životu koji je sada bio normalan za njih. Ipak, došlo je vreme kada će se čarobnjakove reči obistiniti.“

„Kako to mislite?“ upitala je Ava.
Starac je sada imao ozbiljan izraz lica i pogled mu je bio dalek. Ćutao je par trenutaka, a onda je, ne gledajući u Avu, nastavio.
„Došlo je vreme, dete, kada će čovek morati da prestane da se oslanja na magiju i moraće da zasuče rukave kako bi se suočio s problemom. Jer, magija je počela da slabi i zatvor koji je štitio narod od zveri i demona počeo je polako da nestaje. Zveri još uvek ne mogu da napuste šumu, ali uspevaju da iskoriste svoje moći da namame ljude u tamu šume. Trenutno ni demoni još uvek ne mogu da napuste svoje ćelije, ali ne zadugo.“ Značajno je pogledao Avu i uputio joj tužan osmeh. Ona je mogla da vidi teret onoga što joj je pričao.

„Demoni su na redu za lov. Vreme je da lovina postane lovac, a lovac lovina. Magija je na izdahu, a rat između dve sile uskoro će početi.“