Vrata su se tiho otvorila i u prostoriju je ušla osoba u čijim se rukama nalazila hrpa papira od kojih mu se nije moglo videti ni lice. Zvuk pisanja je utihnuo i muškarac za radnim stolom podignuo je pogled s dokumenta.

„Zar ima još?“ očajnički je upitao Kolt.
Osoba mu je prišla i spustila papire ispred njega, pa ga s prekorom pogledala. „Da nisi bio lenj, ne bi imao četiri planine papira, već jednu.“
„Kaiii!“ još očajnije uzviknuo je Kolt. Njegov molećiv pogled nije doticao njegovog prijatelja.

„Što manje budeš kukao, pre ćeš završiti posao i imaćeš vremena za druge aktivnosti“, rekao mu je Kai.
Kolt je bespomoćno uzdahnuo i nastavio da piše. Kai je došao iza prinčevih leđa i tu ostao da stoji. Kancelarijom se širio zvuk pera koje je glatko klizilo po papiru. Koltu je to išlo na živce.

Želeo je da izađe iz proklete kancelarije i da luta kraljevstvom, ali ga je Kai sprečavao u tome. Prisilno ga je zatvorio u kancelariju, stražareći pored njega. Ponekada se pitao da li mu je on stvarno prijatelj ili mučitelj. Bespomoćno je odmahnuo glavom i skoncentrisao se na posao ispred sebe. Čekao ga je naporan dan.

Vreme je sporo odmicalo, a planini papira nije se nazirao kraj. Odjednom su se vrata kancelarije naglo otvorila i u nju je ušao mali čovek u šarenom odelu.

„Njegovo Visočanstvo, vladar kraljevstva Peridot, kralj Rodžer III Perid ulazi!“ uzviknuo je čovečuljak i brzo se pomerio sa strane, ostavljajući prolaz slobodnim. Kolt je ustao i zajedno s Kaijem poklonio se kralju.
„Još uvek si ovde?“ upitao ga je kralj.
„A gde bih trebao da budem? Čeka me puno papirologije, a nisam još ni pola završio“, sarkastično je odgovorio Kolt.
„Zato što si neodgovoran.“
Kolt ga je preneraženo pogledao.
„Šta je ovo? Ti i Kai ste napravili tajni pakt protiv mene?“
„Nema nikakvog pakta. Kad smo kod Kaija, mogao bi da se ugledaš na njega. Tvoj prijatelj je za razliku od tebe odgovoran i završava svoje poslove na vreme i zato uvek ima slobodnog vremena na pretek koje, nažalost, troši stražareći tebi iza leđa i pazeći da ne bi pobegao i lutao ulicama grada.“

Kralj je bio nemilosrdan.
Kolt ga je ošinuo pogledom, a zatim bespomoćno izdahnuo, uhvativši se za glavu.

„Šta želiš, oče? Ili si došao samo da me kritikuješ?“
Kralj ga je iznenađeno pogledao s jednom izdignutom obrvom. Njegova reakcija je zbunila Kolta.
„Šta?“ protisnuo je Kolt.
„Ništa, samo…“
„Samo šta? Budi direktan kao što si i malo pre bio.“
„Hmm. Mislio sam da ćeš se setiti. Zar nemaš neku vrstu kalendara na kojem odbrojavaš dane?“
„O čemu ti pričaš?“ zbunjeno ga je upitao Kolt.

Kralj ga je pogledao zamišljeno gladeći bradu.
„Ništa. Kad se budeš setio, znaš gde me možeš naći.“ Rekavši ovo, okrenuo se da izađe.
Kolt je bio još zbunjeniji.

„Hej! O čemu pričaš? Dovrši šta si hteo!“
„Nemam vremena“, kralj je rekao hladno i izašao iz prostorije.
Mali čovečuljak brzo je istupio i uzviknuo grlenim glasom: „Njegovo Visočanstvo, vladar Peridota, kralj Rodzer III Perid izlazi!“

Nakon toga se povukao leđima unazad, usput zatvorivši vrata. Kolt je ostao da stoji zbunjen. Nije mu bilo jasno šta je njegov otac ovog puta smislio. Nemo je seo dok se pridržavao za glavu, kao da je imao najgoru glavobolju i nastavio da piše.

„Kai“, zazvao je upitno Kajia.
„Da?“ Kai mu je odgovorio kao da se dosađuje.
„Ti znaš o čemu moj otac priča, zar ne?“
„Nemam pojma.“
„Lažeš!“ Kolt ga je optužio.
Kai je ućutao, nastavivši da ignoriše njegovo pitanje. Kolt nije mogao da se skoncentriše na posao pred sobom. Uporno je razmišljao o čemu je njegov otac govorio. Najgore od svega, imao je čudan osećaj u njegovim grudima. Osećao se kao da je zaboravio nešto vrlo bitno, ali nije mogao da se seti.

„Kai?“ pokušao je ponovo.
„Da?“
„Da li je danas nekome rođendan?“
„Verovatno nekome jeste, negde, koga ne poznajem“, rekao je Kai zagonetno.
Kolt je ostavio pero i ošinuo ga pogledom. Kai je ponekad umeo da bude poprilično bezdušan. Uzdahnuvši, okrenuo se prema papirima pred sobom i nastavio s poslom. Vreme je polako odmicalo i na jednom je tišinu razbila ljudska vika i smeh. Kolt se trznuo od iznenađenja.

„Šta se događa?“
„Ne znam.“ Kai ga je ponovo ignorisao.
Brzo odustavši, Kolt se vratio pisanju. Buka je i dalje trajala, postajući sve glasnija. Činilo mu se da se nešto dešavalo u blizini. Neki događaj iz pravca kraljevske arene za borbe. Shvativši šta mu je upravo prošlo kroz misli, naglo je ustao, oborivši jednu planinu papira i ona se razletela na sve strane. Nervozno je pogledao svog prijatelja.

„Kai! Koji je danas dan?“
„Imaš kalendar.“
„Proklet bio!“ Kolt je besno odvratio i brzo potražio kalendar na stolu. Našavši ga, dograbio ga je, oborivši još jednu hrpu papira koja se takođe razletela posvuda. Na glatkom listu jasno je stajao datum zaokružen debelim crnim krugom.

„Jebote“, opsovao je.
Kai ga je iznenađeno pogledao kad je opsovao, ali Kolt nije obraćao pažnju. Bacio je pogled prema satu. Bilo je tri minuta do dvanaest popodne.
„Sranje!“ još je jednom opsovao. „To je danas i već kasnim!“ Brzo je dohvatio svoj kraljevski blejzer i izleteo iz kancelarije. Trčao je kao bez duše prema vojnoj areni, navlačeći tamnoplavi deo odeće na sebe i pokušavajući da zakopča zlatnu dugmad. Ubrzo je čuo još nečije korake. Bacio je pogled iza sebe i video Kaija kako ga prati u stopu.

„Proklet bio, Kai! Zar nisi mogao da mi kažeš?“
„Zar nisi ti taj koji bi trebao da zapamtiš?“ doviknuo mu je Kai, prateći ga u stopu.
„Umukni! Naravno da jesam, ali ovih sam dana prezauzet papirologijom da nisam razmišljao ni o čemu drugom!“ pravdao se Kolt.
„Za to si sam kriv.“
„Kako možeš biti tako smiren?“

Kai mu je samo slegnuo ramenima i njih dvojica su nastavili da trče. Uspeli su da stignu samo par sekundi pre nego što se kapija na areni krenula zatvarati. Zadihani, popeli su se do mesta koje je zauzimala samo kraljevska porodica i oni koji bi bili pozvani da im se pridruže.

Kralj je sam mirno sedeo na svom mestu na uzvišenoj stolici visokog naslona i otmenih držača za ruke. Neko bi je na prvi pogled pomešao s tronom. Dva mladića su prišla svojim mestima i bez daha se srušila na njih. Kralj ih je tek tada opazio.

„Drago mi je da te vidim, sine“, razdragano je rekao kralj. „Ipak si došao?“ bocnuo ga je.
„Ućuti. Zar niste mogli da mi kažete?“ Kolt ih je optužio.
„Zar smo trebali?“ Kralj je nevino izvio obrvu.
„Naravno da da!“ Kolt je ljutito odgovorio.
„Zar nije ona neko ko je tebi drag?“

Kolt ga je bledo pogledao i rešio da odustane od prepirke, zavalivši se u udobnu stolicu. Sluga mu je prišla i Kolt je uzeo čašu hladnog vina, dok je Kai, koji je sedeo odmah do njega, pristojno odbio, tražeći samo čašu vode.

Buka je postajala sve glasnija. Tribine arene bile su pune. Vojnici, sluge s dvora i obični građani došli su da prisustvuju velikom događaju. Svi su želeli da vide borbu čuvenog i slavnog Gina.

Gin je bio bivša kraljeva desna ruka i komandant kraljevske vojske. Mačevalac broj dva u kraljevstvu. Njegove veštine mačevanja parirale su samom kralju. Male su bile razlike koje su odlučivale pobednika u njihovim sparinzima.

Pored mača, bio je vešt i u baratanju ogromnom sekirom i niko mu nije bio ravan. Nakon dugog niza godina u službi kralja, Gin je odlučio da se penzioniše i započne svoj biznis. Kralj se protivio njegovoj želji u početku, ali na kraju je popustio, shvativši da Ginovu čvrstu rešenost nije mogao da slomi. Njihovo dugogodišnje prijateljstvo nastavilo se i pored Ginovog napuštanja pozicije kraljeve desne ruke.

Kolt im je zavideo. Bili su neverovatan par kad se radilo o borbi. Prošli su mnoge bitke i avanture, i nastavili su da neguju svoje prijateljstvo. Pitao se da li će tako biti s Kaijem i njim. Na pomisao toga, pogledao je svog prijatelja.

„Šta?“ upitao ga je zbunjeno Kai.
„Ništa.“ Odlučio je da ovu misao zadrži za sebe.

Buka nije jenjavala. Ljudi su izgarali od želje da ponovo vide Gina u borbi. Prošlo je dosta godina od njegove poslednje borbe. Poslednja osoba s kojom se suočio bio je Kolt.
Želeo je da pokaže svoju snagu i veštine, ali završio je s dosta modrica. Imao je samo dvanaest godina i bio je samo dete željno pažnje. Na pomisao toga, usne su mu se izvile u osmeh. Čak se i on, sada s dvadeset i šest godina, osećao poput deteta koje je gladno iščekivalo da vidi svog heroja, ali ipak, mala doza tuge mu je obgrlila srce.
Kralj je ustao i prišao ogradi terase. Podigavši ruku, masa je utihnula istog momenta.

„Dobrodošli! Danas ćemo imati priliku da gledamo čuvenog Gina posle mnogo godina, poznatog u narodu kao Zlatna sekira! Njegov današnji protivnik biće učenik kojeg je on lično obučavao! Od današnje borbe zavisiće sudbina njegovog učenika! Zato uživajmo svi u današnjoj borbi ma kakav god ishod bio!“

Kralj se vratio na svoje mesto praćen gromoglasnim aplauzom. Zvuk dizanja metalne kapije odjeknuo je arenom. Svi su ućutali, zadržavajući dah. Pitali su se, ko je trebao da prvi uđe u arenu.
Tišina se odužila a tenzija je bila sve napetija. Bat koraka postajao je sve jasniji i glasniji. Nakon par trenutaka u arenu je ušetao Gin, a publika je vrisnula od uzbuđenja.

Na hiljade glasova istovremeno je uzvikivalo njegovo ime, stvarajući još veću buku. Kolt je morao da se nasmeši. Bilo mu je drago što ponovo vidi Gina posle četiri godine.

Njegova pojava bila je spektakularna. Nosio je svoj staru uniformu koja je bila posebno napravljena za njega. Gin nikada nije voleo metal koji je prianjao uz telo i odbijao je da ga nosi čak iako je to značilo da lako može biti ranjen. Na sebi je imao smeđe kožne naramenice koje su prekrivale ramena i gornji deo grudi. Spuštajući se niz ruke, stapale su se s kožnim rukavicama bez prstiju iste boje. Na gornjem delu šake imale su metalnu pločicu iz koje su se izdizala četiri mala šiljka. Bilo je to opasno oružje ako bi se sukobili prsa u prsa. Belo krzno koje mu je kralj poklonio nakon jedne od njihovih zajedničkih bitki, ležerno mu je ležalo na ramenima. Preko golih grudi i stomaka nalazila su se dva ukrštena kaiša, koja su nosila njegovo oružje. Od kukova na dole, nosio je smeđe vunene čakšire i crne porubljene čizme. Preko donjeg dela takođe se nalazilo belo krzno, križajući se i padajući sve do kolena i čineći izvrnuto slovo V. Njegova uniforma više je ličila na odelo divljaka, ali to je bio Gin, potpuno drugačiji i originalan na svoj čudan način.
Koltu je zatim zapelo nešto za oko. Gin mu je delovao drugačije, ali nije mogao da shvati šta je u pitanju.

„Lepo te je opet videti, stari prijatelju“, kralj se obratio Ginu.
„Rodžere, počastvovan sam što je u publici tako važna osoba.“
„Ne bih oprostio sebi da propustim ovakav događaj.“ Kralj se nasmejao.
„Nisam ni sumnjao u tebe!“ Gin se takođe široko osmehnuo, a niz belih zuba blesnuli su ispod gustih brkova i brade.

„Nego, Gine. Taj povez na oku?“
Kolt se uspravio u stolici i pažljivo pogledao njegovo lice. To je bilo to, taj sitni detalj koji je Gina činio drugačijim.
„Ovo? To je samo čmičak!“ Gin se glasno nasmejao na sebi svojstven način. To je tako ličilo na njega.
„Reci mi, Gine, hoćemo li se makar malo zabaviti danas ili će proći kao i uvek, brzo?“
„To je na tebi da odlučiš.“
Kralj je samo klimnuo glavom, odobravajući njegov odgovor. Kolt se nervozno vrpoljio u stolici. Pogled mu je sada bio prikovan za suprotan deo arene.

Bilo je vreme na nju da uđe.
Začuo se zvuk dizanja metalne kapije. Masa više nije vikala, sada su glasno šaputali. Niko nije znao ko je bio Ginov protivnik, osim da je to njegov učenik.
Nakon što je Ava otišla u Ginov dom, kralj je svima koji su bili prisutni na proslavi povratka zapretio da ne smeju da zucnu ni jedan jedini detalj. Informaciju da se Gin bori protiv svog učenika objavio je sam kralj pre par meseci. Ljudi su samo mogli da nagađaju ko bi to mogao biti. Dok se prilika bližila izlazu, šaputanje je postajalo glasnije a Kolt sve nervozniji. Konačno će je ponovo videti. Prošle su četiri duge godine.

Čvrsto je stezao oslonac za ruke od uzbuđenja. Dugo iščekivani momenat je došao i prilika je iskoračila na svetlost dana. Devojka duge kose boje kestena i vezane u konjski rep, ostavila je sve prisutne bez daha.

Bila je obučena neprikladno za mladu žensku osobu. Oko vrata je nosila debeli kožni čoker, s kojeg su se u polukrugovima spuštali lanci debljine malog prsta, preplićući se oko ukrasa za vrat. Uski crni top bez bretela koji se križao na sredini, podizao je njezine grudi čineći ih još većim. Njezine pantalone boje uglja bile su čudne. Desna nogavica joj se spuštala celom dužinom noge, pripijajući se uz nju. Takođe je bila iskrižana sa strane, ali ređe, tako da se koža mogla jasno videti. Leva nogavica bila je kratka poput šorca, koji joj je jedva pokrivao zadnjicu. Na pantalonama se nalazio debeli, crni kožni kaiš s kojeg su visile mnogobrojne korice za oružje raznih veličina i oblika, i svaka je imala svoj par. Čudne čizme boje nafte na desnoj su se nozi uzdizale do kolena, dok je na levoj dosezala do pola butine. Malo iznad nalazila se kožna traka, koja je tregerima pridržavala čizmu. Na njoj se nalazila mala i debela torbica pravougaonog oblika. Leva rukavica dosezala je do zgloba šake, dok je desna bila iznad lakta, gde se na kraju nalazio kaiš koji ju je držao da ne spadne.

Devojčin preplanuo ten isticao je njezine smaragdno zelene oči, koje su bile fiksirane samo u Ginovom pravcu.
Kolt nije mogao da veruje da je devojka koja je stajala pred njima Ava. Njezino telo više nije bilo mršavo i sitno. Sada je bilo razvijeno i krupnije. Njezine obline i tanak struk su se još više isticali. Njezina čudna odeća otkrivala je mnogo kože i njemu se to nimalo nije sviđalo. Kolt ju je ipak i dalje gledao u neverici. Za četiri godine Ava je postala prava lepotica. I pre je bila prelepa u njegovim očima, ali sada je ostavljala bez daha.

Šapat je zamro, niko nije očekivao da je Ginov učenik, koji će se boriti protiv njega, bila devojka. Odjednom se publikom prolomio smeh.

„Ovo je šala, zar ne?“ Čulo se iz jednog smera.
„Šta ona traži ovde?“ rekao je netko s druge strane. „Gin ima da je pojede!“ dodao je i grohotom se nasmejao.
„Neko mora da se šali! Ovaj devojčurak da se bori protiv legendarnog Gina?“
Uvrede su se nastavile iz svih smerova.
„Šta je s tom čudnom odećom?“
„Možda misli da može da pobedi Gina ako se skoro skroz skine!“ dobacio je netko niže Kolta, rugajući se i ismejavajući je.

Ava nije obraćala pažnju. Blago se smešila, pomno gledajući Gina u oči. On joj je takođe uzvraćao pogled, dok su mu rubovi usana pretili da naprave krug oko glave.

Kolt je stisnuo pesnice osećajući bes.
Kralj je ustao i prišao ponovo ogradi balkona. Podigavši ruku, publika je utihnula. Pažljivo je odmerio Avu i ona mu je uputila širok osmeh.
Kralj je učinio isto i uputio pogled svom prijatelju.

„Rodžere!“ obratio mu se Gin.
„Da, Gine?“
„Mogu li da te zamolim za uslugu?“
Kralj je izvio obrvu. Kolt, pa čak i Kai, sa zanimanjem su pogledali Gina.
„Naravno. Šta god poželiš“, odgovorio mu je kralj.
Arenom se prolomio Ginov gromki smeh.

„Odlično. Znam da je trebalo da se borimo mačevima i da Ava pokaže svoje znanje, ali da li bi mogao da dopustiš da se borimo oružjem koje mi izaberemo?“

Kralj ga je radoznalo posmatrao te okrenuo glavu prema devojci koja je mirno pratila njihov razgovor. Ava je nemo klimnula glavom u znak slaganja s Ginovim predlogom.

„U redu. Neka bude tako. Gine, koje će biti tvoje oružje danas?“
Gin se pakosno iskezio i pružio ruku iza leđa, vadeći svoje oružje. Publika je uzdahnula. Bila je to njegova zlatna sekira po kojoj je i dobio nadimak.
„Mislim da bi ovo luče bilo idealno!“ Gin se glasno nasmejao, a Kolt je naglo ustao i prišao ocu.
„Oče, ne možeš ovo da dopustiš“, tiho je siktao.
„Gin je broj jedan u baratanju sekirom, niko ne može da mu parira, čak si i ti imao problema da ga poraziš mačem. Ava bi mogla da bude ozbiljno povređena, u najgorem slučaju ubijena. Previše je tvrdoglava da odustane od bitke kao i Gin!“ rekao mu je kralj. Posmatrao je Kolta par trenutaka, a zatim je vratio pogled na arenu. „Ava se sama složila.“
„Oče!“
„Kolte.“ Kralj ga nije ni pogledao, ali ton kojim je izgovorio njegovo ime značio je da je razgovor završen. Pogledao je prema Avi i ona mu je uputila blistav osmeh, pun nade.

Pokunjen, Kolt se vrati na mesto. Strah mu je rastao u grudima, bolno mu stežući srce. Pitao se koji će Avin biti izbor. Prošlo je četiri godine i bio je ubeđen da se njezina narav nije ni najmanje promenila. Zato je očekivao neočekivano od nje.

Kaijev i njegov pogled su se susreli. U njegovim očima videla se takođe zabrinutost i da očekuje nešto nepredviđeno od nje. Kralj je opet progovorio, ovaj put obraćajući se Avi.

„Avo, koje ćeš ti oružje koristiti?“
Ava se samozadovoljno nasmešila i spustila ruke iza leđa. Kada ih je vratila ispred sebe, publika se zasmejala, ali su brzo utihnuli kada ih je kralj pogledao. Kolt i Kai su prebledeli, pogledavši se između sebe pa u njezine ruke. Znali su da ume da bude čudna i da radi nepredviđene stvari, ali ovo je prelazilo svaku granicu ludila.

Ava je u rukama držala dva noža, talasasto gavran crna sečiva s ravnim vrhom. Kolt i Kai još nisu videli takvu boju kod noževa. Drške i nakrsnica bile su posrebrene, a na balčaku se nalazio dragulj u obliku suze, boje Avinih očiju.

„Zadovoljiću se s ovim.“ Samozadovoljno se nasmešila i stala u položaj za napad, podigavši noževe u visinu grudi. Kralj je zadovoljno klimnuo glavom na njezin odgovor.
Gin se takođe namestio u položaj za napad, čvrsto držeći zlatnu sekiru s obe ruke. Široko se smešio. Publika je nemo posmatrala u iščekivanju kraljeve dozvole da meč počne. Kolt je obamrlo sedeo i posmatrao sve s velikim kajanjem.

Kajao se što joj je ikad dozvolio da kaže svoj suludi zahtev njegovom ocu. Kajao se što se nije usprotivio. Nije želeo da je vidi povređenu. Slike Ave, koja se pojavila prljava i čupava pred njim, proletele su mu mislima. Sama pomisao na to koliko je tada bila ranjena, teralo ga je na povraćanje. Njezine rane su bile duboke. Video ih je pošto ga je vidar zvao da ih pogleda pre nego što ih je previo. Bio je besan i pitao se kako neko može biti čudovište da uradi takvo nešto jadnoj devojci. A sada je gledao tu istu devojku kako zbog svoje naravi srlja da opet bude povređena.
Sada je bilo sve gotovo. Ava će izgubiti i biće vraćena u selo u kom su joj samo nanosili patnju. Kajao se što nije mogao sve ovo da spreči.
Zatim se začuo se kraljev duboki glas.
„Počnite!