Yoongi POV:

*dani prolaze....mnogo ih je prošlo....

Svaki dan je isti....buđenje ujutru uz tri šolje kafe, gledanje glupih videa na youtube-u, igranje igrica, ručak i najbolnije od svega, veče....

Veče gledajući u zvezde, a od svih njih....njegova zvezda nema sjaja, skoro pa je nestala....

Treba da mislim sa je on i dalje moja zvezda na nebu, ali ne mogu....

On nije pored mene trenutno, sada....on ne misli na mene, pa čak ne zna ni ko sam....

Umesto da smo svako veče zajedno pod zvezdanim nebom, mi smo razdvojeni....

On je kod kuće, oporavlja se od saobraćajke i priseća se nekih stvari koje je izgubio iz pamćenja....

A ja sedim na prozoru i iznova i iznova plačem gledajući naše slike....

Mesec dana je prošlo, ništa se nije dogodilo....

Sve tako stoji u mestu i ne pomera se....sve kao sa je stalo od tog prokletog dana....

Nedostaješ mi Kook....želim da te vidim....

Sedeo sam tako ovo popodne u dnevnom boravku i gledajući kroz prozor u vedro nebo razmišljao o svemu....

Da li ćeš me se ikada setiti?....to pitanje me je mučilo i stalno mi prolazilo kroz glavu....

A onda se moja mama vratila od doktora....*

M- Yoongi dušo, jesi dobro? *pogledao sam je i klimnuo glavom....

Ne znaš ti mama šta mene muči....niti želim da saznaš....samo bi se još više nervirala nego inače....

Prišla mi je i poljubila mi čelo....to mi je izmamilo blag smešak na lice....*

M- danas nam dolaze na večeru JungKook i njegovi....

Ja- šta?! Stvarno?

M- da, žele da se vidimo, a mi smo uvek za....*nasmejao sam se konačno iskreno i....srećno....

Konačno, moja želja se ispunila....

«time skip, 18:56»

Uugh, treba da dođu uskoro....

Nervozan sam, jako nervozan....šta li će sada biti?....

Angu je sišla dole....ona ima razlog da bude srećna....

Njen dečko ju je zaprosio pre par dana....blago njoj....

A ja....ja patim....

Možda je bolje i da se ne pojave....

A tada, kad sam to pomislio, neko je pozvonio na vrata....

Mama je otvorila*

M- o pa zdravoo, uđite....*da, došli su....

Ne želim da dolazim ispred vrata, kada uđu, videće me....

Sedeo sam i slušao moju mamu kako priča sa JungKook-ovom....koja je zvučala izuzetno istraumirano i neraspoloženo....

Razumem je....

Onda su ušli....on je ušao....

Njegova kosa je imala taman sjaj, lice je bilo čisto, bez akni, okane su mu bile krupne, a usne....te rumene usne....

Kad bih samo mogao još jednom da ih osetim....samo na sekund....

Alex je bio pored njega....izgledao je normalno....

Pogledali su me i Alex se nasmejao*

A- ejj *dogovorili smo se da on moje ime neće izgovarati, samo po potrebi....

Nasmejao sam se, ustao i bacili smo jedno drugom pet, zagrlili smo se....

Bar njegov drugarski zagrljaj je ostao isti....

Pogledao sam u JungKook-a....

Gledao me je čudno....gledao me je sramežljivo i radoznalo....

Pitam se da li se setio i jedne sitnice u vezi mene....bar mog imena ili da sam ja postojao i pre....da nisam pao sa kruške....

Gledali smo se minut, dva, a onda....

On je progovorio*

Jk- emm, ti si onaj dečko iz bolnice? *izgleda da bar se toga seća i to zna....

Ali, nije bitno....meni je nedostajalo da čujem njegov umilan glas, da se leptirići opet pokrenu u mom stomaku i da zacrvenim....kao sada....*

Ja- da, taj sam....*nasmejao sam se u isto vreme i srećno i tužno....

Srećan sam što ga vidim, a nesrećan jer on ne zna ko sam....

Sija se od lepote, kao i uvek....

Kako bi izbegli neprijatne situacije, Alex je krenuo da priča sa mnom....

Uskoro smo sva trojica seli na kauč u dnevnoj i razgovarali....ali više smo Alex i ja....Kook nije skoro ni reč rekao....

A moje srce bi svaki put jače zalupalo kada bi se moje i njegove oči našle....*

JungKook POV:

*hteo sam da ga pitam kako se zove, ali me je Alex sprečio time što je započeo priču....

Odakle se njih dvojica znaju?

I zašto je taj dečko iz bolnice tako poseban?....

Čudno mi je dok ga gledam, dok slušam njegov glas....

On je možda osoba iz moje prošlosti....iako ne mogu apsolutno da se setim ičega u vezi njega....

On je dečko sitne građe, bledunjavog lica i crne kose....

Veoma je mršav, ima mat sjaj i ispucale krajeve kose....

Izgleda jedinstveno....kao da se ta osoba ne može ponoviti....

A zvuči ledeno....

Dok priča sa Alex-om, njegov glas me ježi....toliko je dubok, kao bas....

Bojim se da ga išta pitam ili mu kažem, ne znam kakav bih odgovor dobio....

Ali....kada god me pogleda, njegovo samopouzdanje bi se stišalo na sekund....

Pitam li se zašto....

Njegove usne bi se spojile i obrazi dobili rumenu boju....

Čudan je....stvarno čudan....

Dugo su njih dvojica pričali, a onda smo čuli njegovu majku kako nas doziva....

Ustali smo....pa on je dosta niži od mene....

Pogledali smo se....

Bože....što se tako uzbudim kada me pogleda?....

Uskoro je samo spustio glavu i prošao u kuhinju....

Došao sam i ja za njim, Alex je bio isto tu....

Bila je tu i pored naših roditelja jedna malo starija devojka....

Imala je osmeh i ona i taj dečko su mnogo ličili....

Sigurno mu je to sestra....

Seo sam na mesto do Alexa, a preko puta je sedeo on....

Posmatrao sam ga....odmeravao njegovo lice milion puta....

Čudno....ne mogu ničega da se setim u vezi njega, a dok ga gledam sam nervozan....

Uskoro je njegova mama poslužila hranu, a ja....ja nisam odvajao oči od njega....

On to mene hipnotiše?....

Svi su uhvatili štapiće, pa sam i ja....

Tada su nam se pogledi susreli....

Te sive oči....

Čudno....

Gledali smo se minut, nismo odvajali poglede jedan od drugog....

Oči....oči sive....kao da će me progutati....

Podsećaju me na nešto, ali ne mogu da se setim na šta....

Ahh, kako me to nervira!!

Uskoro je on izdahnuo i uzeo zalogaj....te sam i ja....

Pogledao sam konačno šta nosi na sebi....

Imao je sivi duks i....

Lančić....

Odakle mi je poznat?....

Bila je to više kao kajla sa priveskom....srebrna kajla sa priveskom....

Delovala je prelepo....

Odavala mu je simbol prave muževnosti....

Ali gde sam ja to već video?

Ali....najviše me zanimaju te oči....

Tako tužne....kao da pričaju priču iz koje nema izlaza....

O čoveče....

Delovao je tužno dok je jeo, nije odvajao pogled od tanjira....

Pitam li se šta li mu je....

Kada smo završili sa klopom, otišli smo opet u dnevnu....pa uskoro i kući....

Na putu u kolima sam razmišljao o njemu....o čoveče....

Kada smo stigli, odšepao sam do sobe....

Tamo sam zatekao Bom na krevetu....

"Onda Bom"

Uuuuugh!! Taj glas!! Umrem od same pomisli!!!

Stisnuo sam oči i kada sam ih otvorio....na stolu sam video papir i olovku....

Prišao sam stolu....

Na tom papiru je bila započeta slika meni nepoznatog muškog lika....

Seo sam za sto i dovršio oči....

Poklapale su se na neki način iako ne umem da objasnim na koji....

Ali znam da ih nisam pogrešio....

Ostavio sam olovku i pogledao kroz prozor....

Nepoznate sive oči....

Pitam li se odakle ih znam?....*

Evo gaaaaaa, novi deo!

Vott i comm

Poyy

xoxo

Iskra ^^®

🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜