JungKook POV:

*šta se dešava? Ničega se ne sećam....

Nisam ni siguran ko sam i šta sam....

Gde živim, šta sam bio....

Glava mi puca, ne mogu da se saberem....

Svet oko samog sebe mi je tako čudan....kao da nikad nisam živeo i hodao planetom zemljom....

Gledam ovu belu bolničku sobu oko sebe....

Kažu da sam već jednom bio ležao, ne sećam se zbog čega, ali se ni ne sećam sobe....

Sve mi je tako čudno....

Ne prepoznajem ni samog sebe....

Srećom, mame i tate sam se setio....ali ostalih....

Nekog dečka smeđe kose i tužnih očiju se ne sećam....on je otišao sa mamom i tatom do naše kuće da ostave stvari....

Ne znam ni gde je kuća....

A ne sećam se ni dečka crne kose i sivih očiju....

Ali zašto mi se rat u stomaku svaki put stvori kada pomislim na njega?....

O svašta....

Gledao sam sobu i svoje zavoje, nogu u gipsu....

Kako sam sam sebi čudan....

Ne mogu uopšte da se setim da sam ovako izgledao....ne mogu da se setim da sam ikog voleo, gajio bilo kakva osećanja....

Osećam se tako prazno i umorno....

Šta se uopšte desilo? Zašto sam završio ovde sa praznom glavom?....

Izdahnuo sam umorno i pogledao kroz prozor....

Kao da nikad nisam video ovo zelenilo, prirodu....

Ali....sviđa mi se....tako izgleda mirno, tiho....odmara oči to divno zelenilo....

Čuo sam cvrkut ptica i prigušena buka saobraćaja....
Dobro je što je priroda preovladala te sam se mogao skocentrisati na njene čari....

Smirivao me je taj umilan zvuk vetra i vrapca kako pevuši....

Zatvorio sam oči i slušao ga u ovom trenutku mira....

Bila je umilna ta muzika male ptičice....skoro me je uspavala....

Ali me je trgao doktor koji je ušao u moju bolničku sobu....*

Dr.- JungKook, pustićemo te kući....trebao bi da se što pre setiš svega....

*potvrdno sam klimnuo glavom te je izašao....

Uhh, znači....uskoro idem kući....valjda ću je se setiti kada je vidim....

Uskoro je u sobu ušla mama, pa tata....pa i taj dečko smeđe kose....*

M- ajde Kookie, doneli smo ti stvari....

T- presvlačiš se i vodimo te kući....

*potvrdno sam klimnuo glavom i gledao u dečka smeđe kose kako stoji po strani i tužno me gleda....

Pitam se šta mi je on?....

Uskoro sam se presvukao i obuo se....

Doktor je napisao otpustnu listu, dao mi štake i ušli smo u neka kola....

Nisu mi delovala poznato*

M- dobro je da od firme imaš kola....

T- da, a krivo mi je što smo uništili ona....*oni su vodili neku priču, a na zadnje sedište, do mene, seo je taj dečko smeđe kose....

Tata je uskoro krenuo da vozi u meni nepoznatom pravcu....

A ja sam gledao u tog smeđokosog dečka....

Imao je lepe crte lica, krupne usne i nežne oči....

Izgledao je tužno, uplašeno....

Njegova kosa se nije sjajila, bila je mat....skoro pa crna....

Pitam se zašto je toliko uplašen....

Pogledao sam ka pravcu gde je gledao....u svoje ruke....

Bile su mu zavijene....a nezavijen ostatak pun ogrebotina i modrica....

Ježio sam se gledajući u njegove rane....

Nije ni on bio ništa bolji....

Imao je čak par rana na obrazu....suze u očima....

Nisam mogao više da izdržim....

Ne mogu da dopustim da neka osoba pati....je to možda jedna od mojih vrlina?....*

Ja- hej....*pogledao me je*

Ja- nemoj biti tužan, čemu suze u očima?....*izdahnuo je*

Ja- sada je sve u redu, opušteno....*pogledao me je direkt u oči....

Taj pogled.......sećam ga se....možda....

Uskoro se auto zaustavio ispred velike bele kuće....

Kroz glavu su mi prošla sećanja....

Gledao sam očima deteta u tu kuću....

Definitivno je se sećam....*

M- Kook, je ti pozanto?....*naježio sam se i zažmurio*

Ja- Ulica Pobednika, broj 342....*nasmejala se moja majka*

T- izgleda da ti se pamćenje vraća....*nasmejao sam se i ja i ušli smo....

Svaki deo kuće mi se vratio u sećanje....

Desno je kuhinja, levo je dnevna, gore je moja i Alex-ova soba....

Ček....Alex?....

Pogledao sam u dečka smeđe kose koji me je već posmatrao....

Sećam se....

Igrali smo se kao mali, rata....u kući sa jastucima....a posle se preselio kod nas zbog smrti njegovih roditelja....

On je moj brat*

Ja- Alex?....*uskoro su mu se oči raširile, a na licu izvio osmeh....*

A- setio si me se Kook....sada mi je lakše....*pustio je suze te sam mu prišao i usledio je dug zagrljaj....

Valjda će mi se pamćenje ubrzo vratiti....

Uskoro je do nas došla mala mačka....

Pogledao sam u nju i mjauknula je*

Ja- huh?....mačka?....

A- da Kook, ti voliš mačke....

*šta?...."ja volim mačke?"....

A....ova je baš slatka....

Sive boje i plavih okana....

Čučnuo sam i pomazio je, a ona krenula da se mazi sa mojom rukom....*

A- to je tvoja mačka....

Ja- moja?....

A- da....*gledao sam mu malo stvorenje sive dlake i plavih očiju....

Toliko je lepa....mala je i slatka....

Dugo sam tako čuča sa nogom u zavoju dok me nije zabolela....

Onda sam ustao....savio leđa i pružio ruke maloj maci....te je uskočila u moje ruke....

Uspravio sam se i nastavio da je mazim dok se i ona mazila sa mnom, gledala me i ponekad mjauknula....

Izgledala mi je tužno....njene plave oči su bile tako pune suza i upućivale su mi tužan pogled....

Zašto?....

Pogledao sam u mamu koja je stala tu pre par sekundi*

M- tužna je....

Ja- ali zašto?....

M- Kook....vas dvoje ste bili kod kuće stalno zajedno, delili tajne, plakali....

*sa mačkom?....

Ali ponekad su životinje čoveku najbolji prijatelji....

Pogledao sam je i pomazili smo se nosevima....

Tada mo se u glavu opet vratilo pamćenje, sećanja....

Kako sam je mazio, igrao se sa konopcem sa njom, kako sam je jurio po dvorištu, kako sam joj pričao sve, kako sam plakao dok je ona bila pored mene....

Lagano sam krenuo sa njom u sobu....

Sve vreme smo se gledali u oči....

Kada sam ušao, video sam svoj radni sto, dva kreveta i ogroman prozor sa velikim sivim zavesama....

Ovaj drugi krevet je Alex-ov....

Spustio sam malu mačku na pod i prišao radnom stolu....

Prstima sam prošao po njemu i naježio se....

Setio se koliko sam dugo učio za njim....kako mi je lampa osvetljavala prostoriju, a ispunjavao ju je moj glas kako bez greške ponavlja naučenu lekciju....
Ili nacrtanih crteža....

Setio sam se i koliko sam zapravo talentovan za crtanje....a i da sam dobar učenik....student? Koliko ja imam godina?....

Ali....ja sam talentovan za crtanje?....

Uzeo sam olovku iz jedne šolje za olovke....hm....

Prošao sa njom po papiru....

Čudan osećaj, ali mi se vratio pod kožu....

Sećam se zapravo jednog crteža....

Zapravo....tog dana....

Valjda sam se vraćao iz škole sav srećan....imao sam leptiriće u stomaku i crvenilo u obrazima....
Došao sam kući i otišao u sobu....
Crtao sam nekog dečaka....
Ne mogu da mu se setim lika, ali se sećam poteza kojima sam crtao kosu i lančić oko vrata....
Možda čak se sećam i oblika glave i oblika očiju....

Seo sam za radni sto i pokušao da ih nacrtam ne bih li se još nečega setio....

Krenuo je da mi se pred očima pojavljuje okruglast oblik lica, nežna kosa i privezak....

Kao da sam sve ovo već negde video, ali ne znam gde!....

Izdahnuo sam i skicirao oči....ali dalje nisam znao i umeo....

Stisnuo sam olovku u ruci i ispustio je....

Kako ne mogu da se setim šta sam crtao?....

Izdahnuo sam porazno i seo na krevet....

O jebeno zašto se ovo moralo dogoditi? Zašto se moj, meni trenutno nepoznat, život nije nastavio?....

Već je stao priliko saobraćajke....

Bar sam se setio te scene....

Krenule su suze niz moje lice i dozvale macu da sednu u moje krilo....

Pomazio sam je po glavi*

Ja- kako je tvoje ime?....*gledala me je sa plavim okanama koje su se sijale kao dva dijamanta....

Uskoro sam se opet vratio u prošlost....

"Daj joj ime...."

"Vidiš, to nije loša ideja"

"Kad sam bio malac, uvek sam zeleo da imam mače...i da se zove-"

"Maziću ga, paziću ga i zvaće se Đole"

"HAHAHAHAHAHAHAHAHAHAHA"

"Ne...ček, je žensko?"

"Da"

"Bom...hteo sam tako da se zove...."

"Aooo........kako slatkoooo"*

Ja- onda Bom....*pogledao sam u malenu macu koja je mjauknula i delovala srećno....*

Ja- pa da, Bom....*zagrlio sam je nežno....

Opet sam čuo njen zadovoljan mjauk i krenuli smo nas dvoje opet da se mazimo....

Pitam se čiji su to meni poznati glasovi iz vizije....

Nisam skoro nikog prepoznao, ali jedan je podsecao na Alex-a....

Dalje kao da u životu nisam čuo....a u isto vreme i jesam....

Ahh, šta mi se dešava? Zašto ne mogu da se setim nekih stvari?....

Legao sam sa Bom i zaplakao....

Nisam trebao, jer sam osetio njenu tugu....

Mazio sam je ne bih li se utešio i zaspao....

A ne želim da je ona tužna....

Prema njoj već gajim neka osećanja....

Nakon nekog vremena, drhteći sam zaspao uz malu Bom....*

Evo gaaaa, finally!

Vott i comm

Poyy

xoxo

Iskra ^^®

🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜