Yoongi POV:

*«time skip, 3 godine kasnije»

Tri godine.....

Od kako ga nema....od kako je otišao.....

Od kako plačem...od kad sam u depresiji.....

Od kako sviram klavir bez prestanka....pišem kompozicije posvećene njemu, ne bih li čuo njegov glas, osetio toplotu njegovog zgrljaja....

Od kako se vidimo i čujemo samo preko skype-a...tada se jedino i nasmejem....tada mi bar malo srce igra od sreće i zalečeno kuca...

A bez njega, njegovog milog glasa, ono otečeno kuca....

Odlazim stalno zimi u isti kafić i pijem istu toplu čokoladu.....

Mirišem njegove majce i natapam ih ledenim suzama....

Dobijam ubrzan i usporen rad srca zbog kojih sam ponekad u bolnici.....

Sve bih dao sam da ga opet poljubim, zagrlim, vidim ta dva crna oka....prođem rukom proz njegovu mekanu svilenu kosicu, osetim miris njegove kože i muškog parfema....osetim njegovu mekanu kožu....

Sve njegovo mi nedostaje......

Tri godine.....protekle su kao 30 vekova...

Svaki dan, sat, minut, sekund.....prolazio je presporo, uz tugu i bol.....

"Neka me neko zove pravo...
Zovite me pogrešno...
Ne želim da brinem...
Pa šta je sa tobom?"

Kookie....šta ti misliš? Da li sam idiot kao što svi kažu, ili sam tebi dobar, veran i odan....

Ili ti je sve mindađ.......

Razmišljao sam o svemu dok sam sedeo pored prozora sa pogledom na ulicu.....

Moja kosa je sada crna....od tuge za njim...

Moje ruke i noge su se utanjile do maksimuma.......nemam života u sebi....

I ne treba mi život bez njega....

Gledao sam u svoje prste i pogledao u telefon.....

Na njemu je bio poziv....od JungKooka!

Široko sam se nasmejao i odmah se javio*

Ja- da?

Jk- ej Yoongi...*njegov glasić...trebao mi je*

Ja- ej....

Jk- reci dragička...

Ja- em....

Jk- dolazim sutra u Koreju....

*«time skip, sutra, 12:06, Ulica cveća»

Srce mi je jako kucalo...

Da li sam konačno dočekao? On će konačno opet da dođe?

Juče kada mi je rekao, mislio sam da će me srčka opaliti....

Vrištao sam i plakao od sreće....

Rekao je da dolazi sa svojima na dve nedelje....

Ma bolje išta nego ništa!

Rekao mi je da ga čekam u ovoj ulici....tu će ga mama i tata pustiti iz kola i konačno...

Biće moj.....

Nisam mogao da dočekam da vidim stara dobra kola....crnog kia džipa sa tablicama na kojima je ime njegovog oca....

Stepljivo sam čekao sam osmehom na licu.....

Mnogo automobila je prošlo, a još nije onaj kojeg ja čekam......

Ali sam strpljiv.....sve samo da mu opet budem u zagrljaju..........

I uskoro....na semaforu koji stoji na crvenom se video crni kia džip sa Jeon tablicama....

Širok osmeh mi se ozario na licu......

Srce je krenulo jako da mi kuca.......

A onda još jače....

Sve dok....

Nije došlo zeleno svetlo.....

I jedan crveni auto iz suprotnog smera se zaleteo kao lud.....

Pravac u crnog džipa.....

Crni džip se okrenuo u desno, a crveni udario direkt u njega......

Razbio prozor iza vozača.....

A iz prozora su iskočile ruke i glava...krvave ruke i glava....

Bio je to JungKook.....

Mislio sam da ću umreti tada........

Vrisnuo sam jako i zaplakao.....

Brzo dojurio.......

A iz kola su izašli ugruvani Kookovi roditelji i Alex.....

A JungKook....micao se nije......*

Ja- JUNGKOOOOOOOOOOOOOOK!!!!!! *uskoro su se začule sirene hitne pomoći........

«time skip, 16:08, bolnica»

Već 4 sata zaglavljen u bolnici....

Opet u suzama, srca koje otečeno kuca, bledog lica i gladan.....

Čekao sam da JungKook otvori oči......

Njegovi roditelji i Alex su dobro, uz manje povrede......

A JungKook-u je opičnena glava i butna kost je napukla, i još sto sranja u abdomenu....

Drhtao sam i bojao se za njega....

Hoće li sve biti u redu? Kada će me pogledati crne okane?

Uskoro nas je doktor pustio unutra, kod njega....

Ušli smo i zatekli ga kako leži na bolničkom krevetu, zavijene glave, noge i stomaka....

Zajecao sam i stavio ruke na lice......

Ne...ovo se ne dešava......

Njegova mama je sela na stolicu, a ja sam stajao do njega...gledao ga.....

Iako imaš ogrebotine, puklu usnu, modrice.....nedostajao si mi...

I tako unakažen si lep kao bog...

Ruke su mu bile izubijane, ceo......ali...

Samo sam zajecao....

Zar naš ponovni susret mora ovako da izgleda?....

Jeza me je prolazila telom samo kad se opet setim tog sudara......

Kad se setim kako je iskočio iz kola.......

Srce mi je opet preskakalo.......

Pogledao sam u njegove roditelje......
Posmatrali su ga i brisali suze....

Alexa sam zatim pogledao....
Isto....

Kookie.....ajde, probudi se...anđele moj, fališ mi....previše....

Mnogo još vremena je prošlo....

Došao je doktor i razgovarao sa njegovima.....a ja, ja sam samo gledao u njega.....

Kada sam hteo da mu pomazim ruku....

Prislonivši prste na njegovu ruku......

Krenuo je da se buni....kao beba u snu....

Svi smo ga pogledali*

Ja- Kookie.......

*uskoro je otvorio oči......

Pogledao ka gore mršteći se......

Oko moje crno.....nedostajao si mi...

Nasmešio sam se i pomazio ga po ruci...

Pogledao je u ruku....

Pa u mene, u njegove roditelje, doktora....*

Jk- gde sam?....

A- u bolnici.......

*pogledao je sve nas opet*

M- jesi dobro?

T- je te boli nešto?....

Ja- hej, Kookie...*pogledao me je mršteći se*

Ja- šta je bilo, što si zbunjen? Čemu taj pogled?.....

Jk- "ko si ti?".....

Ko će sada da me ubije? 😂😂

Vott i comm

Poyy

xoxo

Iskra ^^®

🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜🔜