Ulice grada bile su ukrašene prelepim svetlećim plutajućim holografskim cvetovima koji su menjali boje na dodir. Miris slatkih cvetnih parfema mešao se s aromom pečenih badema i karamelizovanog voća, dok su prodavci na lebdećim štandovima nudili razne rukotvorine i egzotične biljke koje su svetlucale pod svetlošću lebdećih lampiona. U vazduhu su se mogla čuti vesela muzika i smeh ljudi koji su uživali u festivalu.

Devojke su šetale glavnom ulicom, diveći se cvetnim aranžmanima i ukrašenim fasadama. Svuda unaokolo su plutali cvetni dronovi, ispuštajući laticama ispisane blistave poruke poput: "Ljubav cveta svuda" i "Neka tvoj duh bude kao najlepši cvet".

- Ne mogu da verujem koliko je ovde lepo! - oduševljeno je rekla Valerija, dok je posmatrala svetlucave cvetove koji su se vrteli iznad njihovih glava.

- Zar nije divno? - pridružila joj se Jasmin, udišući miris cveća.
- Magična dimenzija ove nedelje obeležava Festival ruža... Moj omiljeni festival -

- Jeste, ali nekako mi je sve previše šareno - promrmljala je Karen, prekrstivši ruke.

- Oh, pogledajte koga imamo ovde! - začuo se poznati glas.

Devojke su se okrenule i ugledale grupu specijalista...Troja, Rena, Zejna, Simona i Dantea kako im prilaze kroz gužvu.

Troj je imao opušten osmeh na licu, a Lucija je odmah spustila pogled, osećajući kako joj srce ubrzano lupa.

- Taman na vreme! - rekao je Simon, prebacujući ruku preko Zejnovog ramena.
- Festival nije potpun bez malo adrenalina! -

Ren je prišao Valeriji, smešeći se.
- I? Uživate u festivalu? -

- Naravno! Nikada nisam videla ovako nešto - priznala je Valerija.

- Onda moraš da probaš specijalitet ovog festivala - rekao je Ren i pružio joj malu, svetlucavu voćku koja je lebdela iznad njegove ruke.

Valerija se nasmejala i uzela je.
- Izgleda lepo -

Lucija je krišom pogledala Troja, koji joj se blago nasmešio. Njihovi pogledi su se sreli na nekoliko sekundi, a zatim je Troj skrenuo pogled i rekao:
- Hajde da malo začinimo veče. Šta kažete na trku? -

Dante se nasmejao. - Baš sam to hteo da predložim! -

- Trka na letećim motorima? - upitao je Ren, podižući obrvu.

- Tačno tako, - potvrdio je Troj.
- Ko gubi, plaća večeru. -

- Ne volim trke... - prošaputala je Jasmin sebi u bradu.

- Hajde, biće zabavno - ubeđivala ju je Lucija.

Momci su brzo pronašli slobodne leteće motore i zauzeli svoje pozicije. Publika se okupila oko trkačke staze, uzbuđeno posmatrajući kako se vozila podižu u vazduh.

Devojke su stajale sa strane sa ostalom publikom. Ulica je bila prepuna ljudi.

- Samo pazite da ne završite na krovu neke zgrade, - našalila se Lucija, dok su motori zabrujali.

- Bez brige, devojke, - namignuo joj Troj i spustio vizir na kacigi.

- Priprema, pozor... sad! - sudija je zamahnuo zastavicom.

Motori su se uz snažan zvuk vinuli u vazduh, ostavljajući za sobom tragove svetlosti. Troj, Ren i Dante su jurili kroz vazdušne ulice, vešto izbegavajući lebdeće reklame i prolaznike.

Publika je vrištala a gradom je odjekivao zvuk motora.

Sve je išlo odlično dok Dante nije pokušao da pretekne Rena u oštrom skretanju. Izgubio je ravnotežu, a njegov motor se naglo zanjihao.

- Dante, pazi! - povikao je Zejn.

Prekasno. Motor se zanjihao i Dante je izgubio kontrolu, udarivši u lebdeću platformu pre nego što je pao sa vozila.

Velika gužva se stvorila oko mesta gde je pao. Ljudi su se okupili, a devojke su požurile ka njemu. Začula se buka i krici.

- Dante! Jesi li dobro? - Momci su ga okružili.
Neko je povikao - Pozovite lekara! -
Valerija se sagnula pored njega.

- Uhh... ništa što malo leda neće popraviti - promrmljao je, masirajući rame.

Ren je uzdahnuo kao da mu je pao kamen sa srca.
- Preplašio si nas, druže -

- Šta se desilo? -

- Ne razumem... - Dante je bio zbunjen
- Motor je odjednom prestao da reaguje na moje komande -

Karen je podigla pogled, shvativši da su se u gužvi sve razdvojile.

- Gde Jasmin? - upitala je.

- Sigurno je tu negde u okolini... - rekao je Zejn osvrnuvši se okolo.

Troj se uspravio i izdao komande svima
- Ren i Valerija, vi pođite u park, Simon i Karen vi idite ka centru, a Lucija i ja ćemo ići niz ulicu. -

- Šta ću ja? - upitao je Dante

- Ti moraš da se odmoriš, prijatelju.. - Ren ga je potapšao po ramenu

Jasmin

Jasmin se nesvesno udaljila od ostalih... Probijala se kroz gužvu tražeći devojke. Kretala se privučena zvukom laganog šapata koji je dolazio iz uličice pored festivala. Nije mogla da objasni zašto, ali noge su je same vodile...

Kad je skrenula u usku ulicu, ugledala je dve senke koje su je čekale u mraku.

- Nije valjda da si se izgubila, mala vilo? - začula je ledeni glas.

- Treba ti pomoć? - Megara joj se podrugljivo nasmejala.

Jasmin se naglo okrenula, ali već je bilo prekasno.

Irena i Megara su stajale pred njom, osmehujući se zlobno.

- Ovo je čak i lakše nego što smo mislile - rekla je Megara, prekrstivši ruke.

- Šta... šta hoćete od mene? - Jasmin je ustuknula.

- Od tebe ništa... ali zanimaju nas tvoje drugarice - rekla je Irena pre nego što je podigla ruke.

Jasmin je duboko udahnula i dunula svetlucavi uspavljujući polen ka vešticama, ali je Megara stvorila barijeru ispred sebe da se zaštiti.
- Alergična sam na polen - našalila se
- Da li je to sve što znaš cvetna vilo? - tada je Megara uperila ruku ka njoj, a njene oči su zasvetlele krvavo crvenom bojom.

Jasmin je bila hipnotisana. Izgledalo je kao da se sve oko nje vrti. Gubila je ravnotežu.

Ispod njih se stvorila velika crna senka koja ih je progutala i u sledećem trenutku su nestale zajedno sa Jasmin.

Valerija

Valerija i Ren su hodali kroz živahnu ulicu festivala, pokušavajući da se snađu u gužvi koja je vladala. Miris pečenih kestena i slatkih poslastica mešao se sa svežim mirisima cveća, a zvuci smeha i muzike ispunjavali su vazduh.

- Kako misliš da ćemo je pronaći? - upitala je Valerija, pogledavajući oko sebe. - Gledali smo svuda... -

- Biće dobro, - odgovorio je Ren sa osmehom, ali u njegovim očima je ipak bilo zabrinutosti. - Jasmin je sigurno negde tu. Samo moramo da budemo strpljivi. -

Nastavili su da hodaju ka parku, gde su svuda oko sebe viđali smeštene lampione koji su sijali, osvetljavajući staze i stvarali magičnu atmosferu. Valerija je lagano koračala pored njega, gledajući u sve strane, neprestano osećajući nelagodnost što nisu našli Jasmin.

U tom trenutku, začuli su plač.

- Čuješ to? - upitala je Valerija, naglo se zaustavljajući.

Ren je klimnuo glavom i oboje su krenuli ka klupi koja je bila delimično skrivena među drvećem. Na klupi je sedila mala devojčica, njeno lice prekriveno suzama, a u ruci je držala mali plišanog zeca.

Valerija je prišla prva i spustila se na kolena. - Hej, malena, šta nije u redu? -

- Izgubila sam mamu, - prošaputala je devojčica, pokušavajući da sakrije suze.

Valerija je pogladila devojčicu po kosi. - Ne brini, naći ćemo je, - rekla je sa osmehom, pokušavajući da je umiri.

Ren se sagnuo, gledajući devojčicu pažljivo. - Gde si je poslednji put videla? -

- Kod štanda sa balonima... ali onda je nestala, - odgovori ona tiho, oči su joj bile pune straha.

Valerija je pogledala Rena, a onda ga je blago uhvatila za ruku. - Moramo da je pronađemo.-

Ren je klimnuo glavom, pažljivo je gledajući.
- U redu, da krenemo. Naći ćemo tvoju mamu, obećavam. -

Uzeo je devojčicu u naručje, a Valerija je hodala uz njega, gledajući ga, a nešto u njegovim očima joj je dalo osećaj sigurnosti. Prošli su kroz park, dok su latice cvetova lagano padale sa drveća.

Tada se začuo žesni glas - Ana! -

Osvrnuli su se i ugledali ženu koja im je prišla. Oči su joj bile puno suza. Delovala je kao da je osetila ogromno olakšanje nakon što ih je ugeldala.

- Mama! - devojčica je povikala, a na licu joj se ocrtao osmeh

- Dušo... Hvala nebesima da si dobro -

Ren ju je spustio na zemlju a devojčica je potrčala majci u naručje.

Žena je prišla Valeriji i naklonila joj se ljubazno
- Hvala vam što ste je čuvali! -

- Nije to ništa... Drago nam je da ste se pronašle -

Ren i Valerija su razmenili poglede, osmehnuli su se i nastavili dalje.

Lucija

Lucija i Troj su šetali kroz grad, gubeći se u šarenim svetlima festivala.

- Sve je tako lepo, - rekla je Lucija, smešeći se.

Troj je okrenuo pogled prema njoj, osmehnuvši se. - Da, stvarno. A najlepši deo je to što smo mi zajedno tu. -

Lucija je zastala, pogledala ga sa nekim neodređenim pogledom, gotovo kao da je u tom trenutku shvatila dubinu njihove bliskosti. Njihov pogled se susreo, a sve je oko njih postalo magično i tiho, kao da su samo njih dvoje postojali.

Njena ruka je lagano skliznula u njegovu, a on ju je stegao. - Lucija... - njegov glas bio je nizak, skoro kao šapat, dok je pomerao pramen kose sa njenog lica.

Iznenada su skrenuli u slepu ulicu, prateći tihi korak, kada su odjednom začuli tihi šum iza sebe. Lucija je instinktivno stisnula Trojev rukav, a on se okrenuo, suočen sa tminom u kojoj se pojavljivala figura.

Iz senke se pojavila visoka ženska figura, obučena u tamnoplavu odoru, sa suženim očima koje su svetlucale kao dva smrtonosna kristala. Bila je to Irena, jedna od veštica.

Troj je odmah reagovao, rukom brzo zgrabi svoj laserski pištolj i povuče ga iz opasača, spremajući se da se brani ako dođe do napada. Lucija je stajala pored njega, gledajući u Irenu s oprezom, ali nije želela da napravi nikakav nagli pokret.

- Ne treba da koristiš to, - rekla je Irena s hladnim smeškom. - Došla sam da vas obavestim da smo našle vašu izgubljenu drugaricu. -

- Gde je Jasmin!? - Lucija je ljutito upitala pa podigla ruku i u njoj stvorila svetleću sferu.
Troj je zategnuo pištolj u rukama..

- Ne pravi nagle pokrete, vilo -
Irena je podigla ruku
- Ako želite da je vidite, dođite do napuštenog skladišta na kraju grada. -

Troj je stisnuo šake, a Lucija je samo gledala Irenu, njene oči bile su pune sumnje i straha. - Skladište? - upitala je Lucija, pokušavajući da zadrži smirenost.

- Željno vas očekujemo - Veštica se nasmejala zlokobno i u tom trenutku je nestala u tami, a Lucija je pogledala Troja sa strahom u očima.

- Moramo da je spasimo - rekao je Troj, stavljajući pištolj nazad u opasač.
- Nema vremena za čekanje. Ali, moramo da budemo oprezni. Ovo je klopka. -

Lucija je klimnula glavom i uzela svoj telefon iz torbice - Moramo da pozovemo ostale! -

. . . . . . .