Karen

Rano ujutro, hodnici Alfije bili su ispunjeni studentkinjama koje su se spremale za još jedan dan pun nastave i aktivnosti. Zvuk koraka odzvanjao je u prostorijama dok su se svi pripremali za početak predavanja. Devojke su se kretale u malim grupicama, smejale se, razgovarale.

U jednom uglu hodnika, Karen i Lucija razgovarale su sa studentkinjom koja je izgledala kao da je pomalo izvan društva. Imala je kratko ošišanu kestenastu kosu koja je bila pomalo divlja, neuredna, a njeno rumeno, pegavo lice isticalo je njen nespretan izgled. Iako je njena figura bila nešto krupnija od većine studentkinja u školi, ona je delovala sigurno u svom stavu, iako nije uvek delovala kao da se uklapa u većinu. Naočare koje su joj klizile niz nos bile su pomalo velike za njeno lice, a duge, tanke narukvice na rukama su često zvonile kad bi pomerala ruke. Usne su joj bile uske, ali često bi ih stiskala u nešto poput poluosmeha, dok su joj oči, uprkos naočarima, bile oštre i pažljive.

- Ti si Gloria, učenica na drugoj godini, zar ne? - upitala je Lucija, dok je izbacivala jedan od svojih karakterističnih, polu-sarkastičnih osmeha.

Gloria je samo klimnula glavom i odgovorila tihim, pomalo nesigurnim glasom: - Da, to sam ja. - kao da se bojala da će je zadirkivati, kao i većina devojaka.

Karen je stajala pored nje, blago iskrivivši usne u pokušaju da bude ljubazna, ali u njenim očima bila je vidna ozbiljnost.
- Da li je istina da si bila cimerka studentkinje koja je prošle godine nestala? - upitala je, nadajući se odgovoru koji bi mogao da joj da neku informaciju o Rini.

Gloria je odjednom izgledala nervozno. Pogledala je okolo, kao da proverava da li je neko u blizini, pre nego što je tiho odgovorila:
- Ne znam da li bi trebalo da pričam o tome. To je... zabranjeno. -

Njene ruke su se stisle u šake, a njeno lice je postalo još rumenije.

Karen je primetila njen strah. Bio je to onaj isti, suptilni strah koji je često viđala kod ljudi kada nešto skrivaju. Duboko je uzdahnula i pogledala je sosećanjem. - Molim te, Gloria... Rina je moja sestra - izgovorila je tiho, sav teret bola i nade u njenom glasu.
- Znam da ti je teško, ali ti si možda poslednja osoba koja je videla...-

Gloria je bila na ivici da nešto kaže, njeno telo je bilo u očiglednoj borbi da ostane mirno, da ne progovori, ali nije mogla da se odupre. Osećaj saosećanja je prevagnuo.
- Dobro, ali moramo biti oprezni - Pogledala je Karen sa sažaljenjem, još uvek preplavljena nekom vrstom straha. - Profesor Dren mi je zabranio da govorim o tome. On je rekao da ako širimo paniku, svi ćemo biti u opasnosti -
Gloria je ispod oka pogledala Luciju, kao da nije sigurna da li može da veruje i njoj.
- Ne znam, ali... - njen glas je tiho utihnuo, dok je nastavila sumnjičavo
- ... bila sam poslednja koja je videla Rinu. I... rekla mi je da mora da se sastane sa profesorom Drenom. To je bilo to. Toga dana je nestala. -
Gloria je stisnula usne, kao da je možda imala mnogo više što bi mogla reći, ali je bila uplašena da bi mogla učiniti nešto pogrešno.

Karen je zadrhtala, a njene oči su zasijale od iznenađenja i bola.

Lucija je stajala tiho, još uvek u šoku od otkrića, ali znala je da su sada na tragu nečemu mnogo većem nego što su zamišljale
- Rina se sastajala sa Drenom?  - upitala je, još uvek sumnjičavo, kao da traži još neki odgovor.
- Da li je istina da su bili u nekakvoj vezi? -

- Ne... - Gloria je tiho zaključila - Rina ga nije gledala na taj način - ponovo se povukla u svoju stidljivost i nesigurnost..

Nakon što su se zahvalile Gloriji na njenoj pomoći, njih dve su požurile da ne zakasne na predavanje.

Valerija

Za to vreme, Jasmin i Valerija su sedele u učionicama sa ostalim devojkama, čekajući početak nastave.

- Imaju sreće što profesor kasni.. - šapnula je Jasmin.

Tada se na vratima pojavio profesor Dren i ušao u učionicu, ne skidajući ozbiljan pogled.

- Više ne kasni... - rekla je Valerija, sve vreme gledajući ka vratima.

Tada su utrčale i Lucija i Karen, pa zauzele mesto iza njih.

Valerija se okrenula ka njima i prošaputala im je
- Gde ste do sada? -

Obe su imale ozbiljne izraze lica. Lucija se naglnula ka njoj
- Nećeš verovati šta smo saznale -

- Moramo da istražimo njegov kabinet... -
Šaputala je Karen, dok je pogledom pratila profesora koji je pisao zadatak na tabli.

- Kako? - upitala je Valerija.

- Tišina! - opomenuo ih je profesora pa nastavio da piše po tabli.

- Objasniću vam kasnije... -

Megara

Ulice grada bile su obasjane slabim, hladnim svetlom neonskih reklama, ali i ponekad osvetljene plavičastim bljeskovima munja koje su se skupljale na tamnom nebu iznad njih. Vetar je povremeno zavijao kroz uske uličice, podižući sitne papiriće i ostavljajući iza sebe jezivi šapat.

Megara i Irena su hodale sporednim ulicama, klizile kroz senke kao predatori koji love plen.

- Sve se odvija presporo - rekla je Irena, njen glas bio je hladan i ravnodušan dok je posmatrala tamne oblake iznad njih. - Već smo ih jednom imale u rukama, a sada su opet slobodne. -

Megara se podrugljivo osmehnula. - Strpljenje, draga moja. Uskoro ćemo ih uhvatiti i dovesti našem gospodaru -

Irena je zastala i osvrnula se, njen srebrni pogled pun odlučnosti
- Imam predlog - rekla je. - Uhvatićemo jednu od njih. Ako se ne odazovu same, namamićemo ih u zamku... -

Megara se nasmejala, nagnuvši se ka njoj, njene usne izvile su se u zlokoban osmeh. - Ti znaš da volim takve igre. -

Grmljavina je zatutnjala iznad njih, dok su se senke njihovih silueta stapale sa mrakom uličica, dok su planirale sledeći korak.

Jasmin

Nakon što su se časovi završili, studentkinje su se vratile u svoje sobe.. bar većina njih
- Zašto baš ja moram? - žalila se Jasmin, vidno urzujana dok su užurbano hodale kroz hodnik.

- Zato što si ti profesorova omiljena učenica... - objašnjavala je Lucija, dok ju je odlučno vukla za ruku
- Zar misliš da bi profesor meni poverovao kada bih ga pitala da mi objasni zadatak iz Magične Fizike? -

- Jasmin... Možeš ti to - ohrabrivala ju je Valerija - Samo pitaj profesora da ti objasni par zadataka, dok se mi ušunjamo u njegovu kancelariju -

Jasmin je nervozno progutala knedlu. - Ali... a šta ako posumnja Šta ako shvati da lažem? -

Valerija joj je položila ruku na rame. - Samo budi smirena. Treba ti samo par minuta. Mi ćemo biti brze. -

Karen je klimnula glavom. -Možeš ti to, Jasmin. -

Jasmin je uzdahnula duboko i napravila korak napred. Stajala je ispred masivnih drvenih vrata sa zlatnim slovima koja su uklesana u drvo: Profesor Dren. Ruke su joj bile hladne od nervoze. Podigla je lagano svoju nežnu šaku i pokucala.

Iznutra se začuo smiren glas. „Uđi.“

Jasmin se poslednji put okrenula ka devojkama koje su joj dale znak da nastavi. Sa osećajem kao da joj se želudac zavezao u čvor, otvorila je vrata i zakoračila unutra.

Profesor Dren sedeo je za svojim radnim stolom, pregledajući gomilu pergamenata. Podigao je pogled na nju kroz svoje naočare i blago se namrštio.
- Jasmin? Šta mogu da učinim za tebe? -

Jasmin se nasmešila, trudeći se da izgleda što prirodnije.
- Profesore, izvinite što vas ometam, ali... pitala sam se da li biste mogli da mi pomognete sa današnjim zadatkom. Nisam sigurna da sam ga baš najbolje razumela. -

Profesor ju je gledao sa blagim nepoverenjem.
- Zaista? Ti si bila među prvima koji su ga tačno rešili. -

Jasmin se nasmejala, češkajući potiljak.
- Uh... Da, ali... Kad sam pokušala da ga ponovim kasnije, shvatila sam da nisam baš sigurna u neke delove. Bila bih vam jako zahvalna ako biste mi ih objasnili... u biblioteci? -

Dren je spustio pero i posmatrao je nekoliko trenutaka, kao da pokušava da proceni da li govori istinu. Onda je uzdahnuo i ustao sa stolice.

- Vrlo dobro - rekao je. - Ali samo nekoliko minuta. -

Jasmin je klimnula glavom, osećajući kako joj se srce ubrzano lupa. Kada je profesor otvorio vrata i izašao iz kancelarije, ona je brzim pokretom ruke pokazala devojkama znak iza leđa.

Valerija, Karen i Lucija nisu gubile ni sekund. Tiho kao senke, ušunjale su se unutra, a vrata su se zatvorila iza njih, ostavljajući ih same u kabinetu profesora Drena.

Kada su stigli do biblioteke, ogromna vrata od tamnog drveta otvorila su se uz tihi škripaj, otkrivajući prostranu dvoranu punu visokih polica pretrpanih drevnim knjigama. Magično svetlo lebdećih kristalnih lampi osvetljavalo je prostor, bacajući zlataste odsjaje na drvene stolove i kameni pod. Bibliotekarka je stajala za svojim pultom, prelistavajući neku staru knjigu, ali nije obraćala pažnju na njih.

- Dobro - profesor Dren se zaustavio kod jednog od slobodnih stolova i pogledao Jasmin preko ivice svojih naočara.
- Reci mi, koji deo zadatka ti nije bio jasan? -

Jasmin je na trenutak osetila paniku. Nije ni razmišljala o tome da smisli konkretno pitanje! Znala je samo da mora da ga drži zauzetim što je duže moguće. Pogledala je oko sebe, brzo razmišljajući.

- Uh... Pa, deo sa energetskim fluktuacijama u sistemima zatvorene magične petlje - rekla je nasumično, prisećajući se termina koji je čula na času.

Profesor Dren je podigao obrvu. - Energetske fluktuacije? Ali taj deo si savršeno objasnila kada sam te pitao na času -

- Jesam? - Jasmin se nervozno nasmejala. - Pa, valjda nisam shvatila koliko nisam shvatila dok nisam pokušala da objasnim sebi kasnije…? -

Profesor je uzdahnuo i seo za sto, pokazavši joj rukom da sedne preko puta njega.

- Vrlo dobro, - rekao je. - Ponovi mi šta znaš o principu zatvorenih magičnih petlji. -

Jasmin se nakašljala i prekrstila ruke na stolu, pokušavajući da odloži neizbežno. - Uh, pa... zatvorena magična petlja je sistem u kojem se magična energija kružno kreće unutar određenog okvira, bez gubitaka ili uticaja spoljašnjih faktora...-

Profesor Dren je klimnuo glavom. -Tačno. I šta se dešava kada dođe do fluktuacije unutar takve petlje? -

Jasmin je na trenutak zaćutala, tražeći reči. - Pa... tada dolazi do... hmm... oscilacija u energetskom polju, što može izazvati nestabilnost i dovesti do spontanog ispoljavanja magije? -

Profesor ju je još malo posmatrao, a onda se naslonio unazad, prekrstivši ruke.

- Zanimljivo, - rekao je. - Ali to nije odgovor koji si dala na času. Tada si rekla da fluktuacije ne uzrokuju spontano ispoljavanje magije, već da se višak energije redistribuira kroz sekundarne provodnike. Da li si sada promenila mišljenje? -

Jasmin se ukočila. Ovo je bilo previše tehničko za nju. Morala je da smisli nešto i to brzo.

- Uh... pa, zapravo, možda... mislim da postoji više interpretacija? - rekla je, nadajući se da zvuči ubedljivo.

Profesor ju je posmatrao nekoliko sekundi, a onda uzdahnuo i ustao.

- Dobro. Mislim da ti je samo potrebno malo više vežbe. Potraži u trećoj polici s leve strane knjigu Osnovi Magične Fizike od profesora Aldariona. Tamo ćeš naći sve što ti treba. -

Jasmin je progutala knedlu. To znači da će on uskoro završiti s njom! Morala je nekako još da ga zadrži.

- Uh, profesore, a šta ako... šta ako u zatvorenoj petlji dođe do kontakta sa spoljašnjim izvorom energije? -

Profesor Dren se okrenuo prema njoj, ponovo je pogledavši sa interesovanjem.

- To bi zavisilo od snage spoljašnjeg izvora i kapaciteta same petlje. U nekim slučajevima može doći do potpunog kolapsa energetskog polja... -

Jasmin je kimnula i nastavila da ga zapitkuje, nadajući se da su devojke već pronašle ono što traže.

Valerija

Za to vreme, Karen je tiho zatvorila vrata za sobom dok su ona, Lucija i Valerija ušle u kancelariju profesora Drena. Vazduh unutra bio je težak, ispunjen mirisom starih knjiga i mastila. Kancelarija je bila uredna, ali pretrpana.

- Lucija, stani kod vrata i pazi da se neko ne pojavi - šapnula je Karen dok su se ona i Valerija približavale stolu.

Lucija je klimnula glavom i prišla vratima, naslonivši se na njih kako bi osluškivala svaki zvuk iz hodnika.

Valerija se osvrnula po sobi, nesigurna.
- Šta tačno tražimo? - prošaptala je.

Karen je prešla prstima preko površine stola, podižući jedan od pergamenata kako bi zavirila ispod njega.
- Bilo šta sumnjivo... bilo šta što bi moglo imati veze s Rininim nestankom. -

Valerija je lagano klimnula glavom i počela da pretražuje police, pažljivo pomerajući knjige kako ne bi napravila previše buke. Karen je otvorila jednu od fioka stola i unutra pronašla razne dokumente spiskove učenica, rasporede časova, ali ništa što bi joj privuklo pažnju.

Tada je Valerija tiho uzdahnula. - Ovo izgleda zanimljivo… -

Karen se okrenula i videla da Valerija drži malu drvenu kutiju. Površina joj je bila glatka, ukrašena urezanim simbolima koje nisu prepoznale.

- Otvori je - šapnula je Karen, naginjući se bliže.

Valerija je polako podigla poklopac, a unutra se nalazio neobičan medaljon.. imao je oblik petokrake zvezde, a u njenom središtu nalazio se polumesec. Metal je delovao staro, ali sjajilo se pod svetlom sunčevih zraka koji su dopirali kroz prozor.

- Šta misliš, šta ovo znači? - upitala je Valerija, oprezno dodirujući medaljon vrhovima prstiju.

- Ne znam... ali ovo nije nešto što bi profesor Dren tek tako čuvao u fioci, - rekla je Karen, zureći u neobični simbol.

- Moramo ga zapamtiti. -
Valerija je brzo dohvatila papir i olovku sa stola i počela da skicira medaljon, pažljivo crtajući njegove detalje.

U tom trenutku, Lucija je naglo podigla ruku u znak upozorenja. - Čujem korake u hodniku! - prošaptala je napeto.

Karen i Valerija su se sledile.
- Profesora? - upitala je Valerija, brzo završavajući crtež.

- Ko bi drugi bio?! - Lucijin glas bio je oštar, ali tih sa dozom sarkazma.
- Morate da se pomerite, odmah! -

Karen je hitro zatvorila kutiju i vratila je u fioku, dok je Valerija smotala papir i sakrila ga u rukav svoje bluze..

Koraci su se približavali.

- Brzo! - šapnula je Lucija, otvarajući vrata taman toliko da mogu da se provuku.

Jedva su uspele da izađu iz kancelarije i zatvore vrata za sobom kada se profesorov glas začuo niz hodnik.

- Jasmin, nadam se da ti je sada jasnije, - govorio je profesor dok se približavao.

Devojke su se brzo udaljile od vrata i skrenule niz sporedni hodnik, pokušavajući da izgledaju što opuštenije.

- To je bilo blizu, -  prošaptala je Valerija, stežući papir u rukavu.

Karen je klimnula glavom, ali joj pogled nije silazio s vrata profesorove kancelarije.
- Ne znam da li je ovo bilo kakav trag, ali nadam se da nije bilo uzalud... -

Dok su žurno hodale hodnikom, pokušavajući da ne izgledaju previše sumnjivo, začule su brze, lake korake iza sebe. Okrenule su se i ugledale Jasmin kako im prilazi, potpuno prebledela i vidno uznemirena.

- Šta ste našle? - upitala je, osvrćući se oko sebe, kao da strahuje da će ih neko čuti.

Valerija je zastala i izvukla papir iz rukava. Oprezno ga je razvila i pokazala Jasmin skicu neobičnog medaljona.

- Da li ti ovo deluje poznato? - upitala je, pažljivo posmatrajući njenu reakciju.

Jasmin je zurila u crtež nekoliko trenutaka, a na licu joj se pojavio izraz zamišljenosti.  -Ne znam… nekako mi izgleda poznato, ali nisam sigurna odakle… -

Lucija se nasmejala i prekrstila ruke. - Hajde, Jasmin, ako neko treba da zna, to si ti. Ti si naš glavni štreber! Uvek sve znaš.- našalila se.

Jasmin je uvređeno podigla obrvu, ali onda je naglo udahnula - Čekajte… videla sam ovaj simbol negde! -

Karen se odmah zainteresovala. - Gde?! -
Ponadala se da se konačno pojavio nekakav tračak nade da će naći sestru.

- U biblioteci! - Jasmin je uzbuđeno podigla ruku do slepoočnice, kao da pokušava da se seti tačne knjige.
- Ne znam tačno na kojoj knjizi, ali sigurna sam da sam ga videla među starim magičnim spisima. Moramo da odemo tamo! -

Devojke su se pogledale, a onda klimnule glavama u znak saglasnosti.

- Onda nemamo vremena za gubljenje, - rekla je Valerija, pažljivo motajući papir i vraćajući ga u rukav.

Užurbano su ušle u biblioteku.

Biblioteka Alfeje bila je ogromna, sa visokim policama koje su se protezale do zakrivljenog plafona.
Meke zlatne kugle svetlosti lebdele su u vazduhu, osvetljavajući stare svitke i prašnjave tomove magičnih znanja. Miris pergamenta i mastila ispunjavao je prostor, dok je tišina bila isprekidana samo tihim šapatima i povremenim zvukovima listanja stranica.

Čim su ušle, devojke su se podelile, svaka u potrazi za knjigom sa simbolom petokrake zvezde i mesecom.

- Hajde da ovo završimo brzo - rekla je Karen nestrpljivo, prelazeći prstima preko knjiga.

Jasmin je uzdahnula i podigla ruku. Oči su joj zasvetlele mekim zelenim sjajem dok su se knjige oko nje naglo podigle u vazduh. Odjednom, na desetine knjiga počele su da lebde u krugovima oko nje, kao planete oko sunca.

- Divno... - Valerija je zadivljeno gledala kako se knjige polako okreću i prelistavaju same od sebe.

- Fokusiraj se, Lucija - rekla je Jasmin dok je pažljivo pregledala naslove.
- Tražimo staru knjigu, verovatno sa kožnim povezom i simbolom negde na koricama…-

Za to vreme, Karen je očajnički prevrtala knjige na polici, pomerajući ih bez reda i reda. - Mora da je ovde… mora da jeste - šaputala je, glas joj je bio napet i ispunjen brigom.

Jasmin ju je pogledala preko ramena i spustila ruku, lagano vraćajući knjige nazad na police.
- Karen… naći ćemo je. Znam da si zabrinuta za Rinu, ali… moramo da budemo smirene.-

Karen je stegla pesnice i odmahnula glavom.
- Ne mogu da budem smirena! Ona je tamo negde, sama… možda zarobljena… a ja gubim vreme! -

Valerija je spustila ruku na njeno rame i nežno rekla - Hajde, diši… Naći ćemo je, obećavam ti. -

U međuvremenu, Lucija je prebirala po hrpi starih pergamenata i odjednom se povukla unazad, kašljući.
- Ugh, ovo je grozno! Pogledajte ovo! -

Okrenula se ka devojkama, pokazujući svoju belu košulju sada prekrivenu sivo-braon prašinom.
- Ovo je katastrofa! Ako ovo ne skinem odmah, nikada više neće biti bela! -

- Lucija, nije vreme za modu - Karen je odmahnula rukom.

Lucija je prevrnula očima dok je pokušavala da očisti košulju rukama, ali je samo još više razmazala prljavštinu.

S druge strane sobe, Valerija je fascinirano posmatrala Jasmin i njenu moć levitacije. Duboko je udahnula i odlučila da pokuša isto. Usmerila je ruku ka jednoj knjizi na stolu i koncentrisala se, pokušavajući da je podigne svojim moćima.

Knjiga se zatresla… blago podigla… i onda naglo planula u plamen!

- Ups…- Valerija je prebledela dok su jezici vatre gutali stranice.

- Oh, za ime magije! - Lucija je ciknula i zgrabila vazu sa cvećem sa obližnjeg stola. Uz dramatičan pokret, prolila je vodu pravo na knjigu, ugasivši plamen, ali i potpuno uništivši preostale stranice.

Valerija je spustila pogled, posramljena.
- Ne mogu da verujem… opet nemam kontrolu nad svojim moćima…-

Jasmin je prišla i nežno je potapšala po ramenu.
- Ne brini, Valerija. To je samo knjiga. Tvoje moći su neverovatne, samo treba da ih naučiš da ih usmeriš. -

Lucija je uzdahnula.
- Dobro, ljudi, možemo li da se fokusiramo? Ova knjiga nam treba, a ne spaljena kolekcija školskih spisa. -

Kao da je sudbina htela da joj odgovori, dok se okretala ka polici, udarila je glavom o drvenu dasku.

- AjaoOo! - povikala je, uhvatila se za glavu… i u tom trenutku, s gornje police, jedna stara knjiga pala je pravo na nju.

Lucija je uhvatila knjigu u poslednjem trenutku i zatreptala. Pogled joj je pao na korice… i onda su joj oči zasvetlele.

Na sredini kožnog poveza nalazila se petokraka zvezda sa polumesecom u centru.

- Ehm… mislim da smo našle ono što tražimo. -

Devojke su dotrčale do nje i svakoj se ocrtao osmeh na lice.

- Bravo! - povikale su u glas.

Jasmin je uzela knjigu u ruke i lagano podigla dlan. Njen magični sjaj obavio je stari povez i knjiga se lagano podigla u vazduh.
- „Panterasa…“ - pročitala je naglas, dok su se na pohabanoj korici nazirale zlatne reljefne slike, delimično izbledele od starosti.

- Šta to znači? - promrmljala je Lucija, tiho.

Polako je spustila knjigu na sto, a devojke su se okupile oko nje, pogledi su im bili puni iščekivanja. Jasmin je otvorila korice i pažljivo prelistavala krhke stranice, dok su slova ispisana drevnim pismom blago svetlucala na svetlu lebdećih kugli iznad njih.

- Ovo je istorijska knjiga… i izgleda da je veoma, veoma stara. - Jasmin je prošla prstima preko pergamenta, osećajući njegovu hrapavu površinu.
- Slušajte ovo…-

Počela je da čita naglas:
- Nekada davno, u zlatnoj eri magične dimenzije, postojalo je moćno carstvo. Panterasa. Velika, veličanstvena, prostrana poput neba koje je pokrivalo svet. Gradovi izgrađeni od crnog kamena i zlatnih kupola uzdizali su se iznad gustih maglovitih šuma. Kule su bile tako visoke da su dodirivale oblake, a mostovi su se pružali između njih, spajajući gradove i svetove. To carstvo bilo je bogato moćima, znanjem i magijom kakvu nijedno drugo kraljevstvo nije posedovalo… -

Karen je zadržala dah dok je Jasmin nastavila da čita:
- Ali prevelika moć carstva izrodila je zlo i pohlepu. Njegov vladar, kralj Megor, bio je surov i nemilosrdan. Žudeo je za potpunom dominacijom nad magičnom dimenzijom. Vojskama tame osvajao je svet po svet, planete je pretvarao u ruševine, a njegove sluge su širile strah. Niko nije mogao da mu se suprotstavi… sve dok nije ustala Družina Svetlosti. -

Lucija se namrštila.
- Družina Svetlosti? Ko su oni? -

Jasmin je listala dalje, pronašavši sledeće poglavlje.
- Bila je to alijansa najvećih heroja tog doba. Ratnici, čarobnjaci, vile, čak i neke veštice udružili su svoje moći kako bi stali na put Megoru. Ali, i pored njihove hrabrosti, nisu mogli da ga poraze… sve dok se nije pojavilo pet vila čuvarki koje su posedovale moći Zmajeve magije. -

Valerija se trznula. - Zmajeva vatra? -

Jasmin je klimnula glavom i nastavila

- Te vile bile su zaštitnice magične dimenzije, čuvari ravnoteže i svetlosti. Njihova moć bila je toliko snažna da su uspele da se suprotstave Megoru i njegovim silama tame. Nakon velike bitke, one su uspele da ga poraze i prognaju njegovo carstvo u večnu tamu…  hiljadu godina. -

Karen je naglo podigla pogled
- Hiljadu godina? Ali… šta se onda dogodilo? -

Jasmin je listala dalje… ali onda se odjednom zaustavila.
Ćutala je.

Karen se namrštila. - Šta je? Nastavi da čitaš! -

Jasmin je podigla pogled ka njoj, a izraz na njenom licu bio je zbunjen i pomalo zabrinut.
- Ne mogu…- rekla je tiho.

Lucija je nagnula glavu. - Zašto? -

Jasmin je okrenula knjigu ka njima. Na mestu gde je trebalo da stoji nastavak priče, stranice su bile pocepane.
- Neko ih je istrgao. -

- Ali zašto bi? - zbunila se Lucija

- Zato što neko ne želi da saznamo šta piše u knjizi - rekla je Valerija, sigurna u sebe

Karen se zamislila
- Možda smo na tragu nečemu mnogo ozbiljnijem nego što smo mislile -

- Zmajeva vatra... - ponovila je Valerija

- Da li ti je to poznato? - upitala ju je Karen.

- Da... - klimnula je glavom
- Sećam se da mi je jednom moja majka pomenula nešto o tome... Kada sam bila jako mala -

- Onda da pitamo nju? - predložila je Karen.

-Ne možemo... - Valerija je pogunla glavom. - Nestala je kada sam bila jako mala -

- Tako mi je žao.. - Karen ju je uhvatila za ruku.

- Možda moja tetka zna nešto o tome. Ali ona je daleko... Na Zemlji - objašnjavala im je

- Ne znam kako mogu tek tako da se vratim tamo u ovom trenutku... Mi nemamo moći da otvorimo magični portal same -

- Naći ćemo neki način - uveravala ih je Jasmin.
- Ali važno je da smo bar nešto otkrile -

. . . . . . . .