Mesečina je obasjavala dvorište Alfije. Bilo je već jako kasno.
Momci su dovezli devojke nazad u školu na svojim motorima.

- Morate da prestanete da nas spašavate ovako - našalila se Valerija, dok joj je Ren pomagao da siđe sa njegovog motora.

- Ja mislim da si se ti odlično snalazila u borbi sa onim vešticama i bez naše pomoći -
Odgovorio joj je uz široki osmeh na licu.

Valerija je pognula glavu
- Nisam sigurna u to - rekla je nesigurno

Lucija se pozdravila sa Trojem
- Hvala vam na prevozu i na pomoći... -

On je zagrli a potom se popne na svoj motor.
- Nadam se da nas niko neće napadati na sledećm sastanku - nervozno je rukom prošao kroz svoju kosu

- I ja... - odgovorila mu je sramežljivo.

Momci su upalili svoje motore i otišli, a devojke su krenule nazad u njihovu sobu.

- Vratile smo se poprilično kasno... Nadam se da nas niko neće videti - šaputala je Jasmin dok su se užurbano pele uz stepenice.

Karen je još uvek bila premorena. Tragovi borbe i modrice su se videli na njoj.
Kada su stigle, Valerija i Lucija su joj pomogle da legne u svoj krevet, a Jasmin je sela kraj nje.

- Ne brini se, Karen... Izlečiću te svojim isceliteljskim moćima i do sutra ćeš se osećati mnogo bolje - uveravala ju je Jasmin pokušavajući da je razvedri, ali delovalo je kao da joj njene reči ne znače puno

- Hvala vam devojke - Karen je izgovorila to a istog trenutka niz lice su joj krenule suze.

Lucija i Valerija su se pogledale.

- Sve je u redu... - prošaputala je Valerija - Gotovo je -

Karen je odmahnula glavom
- Ništa nije u redu... -
Izgledalo je kao da je sve ono što ju je mučilo već danima sada pretilo da iskoči napolje. Sve emocije, skupile su se i Karen više nije mogla da ih skriva.

Ovo je bio prvi put da su je videle ovakvu. Više nije bila hladna i distancirana. Deluje kao da je sve što je dugo držala u sebi sada izašlo na površinu

Lucija ju je uhvatila za ruku i pogledala je u oči.
- Mislim da je sada vreme da nam kažeš šta te muči... - rekla je

Jasmin je klimnula glavom
- Tu smo uz tebe, ali moramo da znamo kako da ti pomognemo -

Karen je na trenutak zastala i udahnula duboko.
- U redu... - uspravila se, a Jasmin joj je dodala jastuk da se osloni na njega
- Nisam želela ovo nikome da govorim ali sada ste i vi uvečene u nešto za šta ni ja ne znam šta je... ali... morate da znate istinu... Pre godinu dana, moja sestra bliznakinja, Rina, upisala je ovu školu... Ja nisam želela da dođem ovde sa njom. Imala sam neke druge planove za život. Želela sam da se bavim muzikom... Ona je par minuta starija od mene i kao princeza prestolonaslednica Androsa, uvek je želela da radi na sebi i usavršava svoje moći.. zato je došle ovde. To je bio prvi put da smo se razdvojile na duži period. Ubrzo nakon njenog dolaska ovde, saznali smo da je nestala. -

Devojke su se zaprepašćeno pogledale međusobno.
Valerija je osećala da Karen nešto skriva, ali nije bila spremna na ovakvu istinu.

Jasmin se tada setila razgovora koji je čula u biblioteci.
- Dakle ta nestala devojka o kojoj se priča u Alfiji je tvoja sestra? - upitala je sa tužnim izrazom lica punim saosećanja.

- Tako je... - klimnula je glavom.

Valerija je uhvatila za drugu ruku i uputila joj je topao pogled
- Sada shvatam zašto si bila onako distancirana kada si došla u školu -

- Žao mi je ako sam bila neprijatna...
Moji roditelji, kralj i kraljica Androsa pokušali su sve da urade kako bi našli Rinu, ali nije bilo uspeha... Bila sam ljuta na njih, na sve oko sebe... Direktorka škole Arijela nije mogla puno da nam pomogne... Kada sam shvatila da nemam druge opcije odlučila sam da dođem ovde i sama saznam istinu... - sve vreme su joj tekle suze dok je govorila. Oči su joj svetlucale u zamračenoj sobi. Zajedno sa njom plakale su i ostale.
- Nikada se nisam osećala ovako bespomoćno... Dok sam šetala parkom, one veštice su me napale i iz njihovog razgovora sam zaključila da imaju veze sa nestankom moje sestre... Sada su pokušale i mene da otmu -

- Tako mi je žao, Karen - Luciji su oči bile pune suza. Snažno ju je zagrlila.

- Polako Lucija... - Jasmin ju je potapšala po ramenu - Još uvek je puna modrica -

Lucija se tada odmakla od nje i obrisala lice - Izvinjavam se.. -

- Ne znam šta su želele od moje sestre i šta sada žele od mene ali sada kada znam da su povezane sa njenim nestankom... Moram da ih nađem po svaku cenu! -

- Ne brini, Karen... -
Prošaputala je Valerija i stegla joj ruku
- Naći ćemo tvoju sestru i spasićemo je -

Jasmin je uz smešak klimnula glavom -Tako je -

- Ne želim da vas uvlačim u ovo - Karen je pokušala da ih odvrati
- Biće opasno -

- Hej, jače smo od tih veštica - namignula je Lucija, pokušavajući da je bar malo oraspoloži. Tada je na trenutak ustala i zamislila se.
- Upravo sam se setila nečega... - prekrstila je ruke i nastavila da govori
- One devojke iz druge godine, sa kojima sam razgovarala su mi rekle da je tvoja sestra bila bliska sa profesorom Drenom... Možda on nešto zna... -

- Ne možemo tek tako da odemo kod njega i pitamo ga - prekinula ju je Valerija
- Možda je i on na strani tih veštica... Možda rade zajedno -

- U pravu si - složila se Lucija
- Razgovaraću sutra ponovo sa tim devojkama i pokušati da saznam nešto više -

Panterasa
Gaid

U prostranoj odaji Palate Panterasa, obavijenoj tminom, Gaid je sedeo na svom crnom tronu. Ruka mu je bila oslonjena na naslon, a pogled mu je bio prazan, kao da luta kroz nepregledne prostranstva svojih misli.

Taj trenutak tišine prekinuo je zvuk hitrih koraka. Vrata odaje naglo su se otvorila i kroz njih je uletela visoka, vitka figura obavijena dugim, belim plaštom. Na licu joj je bio beli veo, delimično proziran, ali taman toliko da joj skriva crte lica, ostavljajući samo obrise i blagi sjaj njenih očiju.

- Gospodaru Gaide! - njen glas bio je jasan i odsečan dok se zaustavljala pred njim i spuštala na jedno koleno u znak poštovanja.

Gaide se trgao iz svojih misli i polako spustio pogled na nju. Trebalo mu je trenutak da se vrati u sadašnji trenutak, a onda mu se na licu pojavio blag, ali opasan osmeh.

- Šiera... Sestrice moja? - izgovorio je njeno ime tonom koji je bio i iznenađen i zainteresovan.

Šiera je podigla glavu i uprla pogled u njega kroz veo.

- Osetila sam nešto... - počela je, njen glas bio je promišljen, ali hitan.
- Još jedna. Još jedna od pet vila čuvarki Zmajeve magije... Upravo se pojavila -

Gaidov osmeh se produbio. Nagnuo se napred, zainteresovan.
- Još jedna? Znači, sada ih ima dve? -

Šiera klimnu glavom.
- U Alfiji... Mogu to jasno da osetim. Njihova energija je moćna... Osetila sam magični trag druge vile za vreme njihove borbe sa vešticama -

Gaidov osmeh se pretvorio u tihi podsmeh dok je polako ustajao sa trona.

- Dve odabrane vile... - rekao je polako, kao da mu se ta misao sve više sviđa.
- Ovo menja stvari... Kada ih budem uhvatio, imaću četiri čuvarke pod mojom kontrolom... sve smo bliži našem cilju... ti i ja ćemo vratiti naše carstvo! -
Njegov dubok, podrugljiv smeh odjeknuo je prostorijom, odzvanjajući o zidove kao udaljeni grom. No, pre nego što se u potpunosti prepustio zadovoljstvu ovog otkrića, Šiera ga je prekinula.

- Ali... - njen glas bio je oprezan. - Irena i Megara nisu uspele da ih uhvate. -

Gaidovo lice istog trenutka izgubilo svaki trag zadovoljstva.
- Šta si rekla? - njegov glas bio je tih, ali prožet opasnom pretnjom.

Šiera nije ustuknula, ali joj je držanje bilo obazrivije.
- Propustile su priliku. Devojke su im pobegle. -

Gaidov izraz lica postao je mračan. Spustio je ruku na naslon trona i pritisnuo prste o hladni kamen, kao da pokušava da smiri narastajući bes. No, nije uspeo. Snažnim pokretom ruke zamahnuo je ka jednoj od baklji na zidu, a plamen u njoj istog trenutka eksplodirao, razlivši se po tavanici u besnom kovitlacu vatre.

- Nesposobne budale! - zagrmeo je, a njegov glas odjeknuo je kroz dvoranu poput udara groma.
- Još jednom su me izneverile! -

Duboko je udahnuo, pokušavajući da se smiri, ali su mu pesnice bile stegnute do bola. Pogledao je Šieru i njegov glas postao je hladan, ali još uvek prepun gneva.
- Pošalji ih ponovo. Ne smeju da se vrate dok ne ispune zadatak. Ako ponovo omanu... - prekinuo je rečenicu, ali pretnja u njegovim rečima bila je jasna.

Šiera je klimnula glavom i ustala.
- Razumela sam, gospodaru. Preneću im tvoju zapovest. -
Okrenula se i nestala u tami odaje, ostavljajući Gaida da stoji kraj svog trona, dok mu je bes i dalje ključao u očima.

. . . . . .

Kraj petog dela.