Jutro je bilo sveže, ali sunčevi zraci već su zračili zlatnom toplinom po balkonu palate. Svi su bili okupljeni, sedeći na kamenim klupama i oslonjeni na ograde, uživajući u pogledu na glavni grad.

Lucija je sedela između Valerije i Jasmin, dok je Karen naslonila ruke na ogradu, blago se naginjući napred. Rina je stajala sa strane, zamišljeno gledajući u daljinu. Svaka od njih bila je zaokupljena mislima. Simon i Troj su razgovarali sa strane o turniru i onome što će on doneti.

U tom trenutku, vrata balkona su se naglo otvorila i Ren je zakoračio unutra. Njegova duga zlatna kosa blistala je na suncu dok je prilazio grupi. Njegovo lice bilo je ozbiljno, a u ruci je držao svitak sa pečatom kraljevske garde.

- Spisak borbi za današnji dan je objavljen - rekao je, dok su svi odmah usmerili pogled ka njemu.

- I? S kim se borite? - upitala je Valerija, blago nagnuvši glavu.

Ren je odmotao svitak i brzo preleteo pogledom preko imena. Zatim je duboko uzdahnuo pre nego što je izgovorio:
- Troj i Simon su protivnici. -

Nastala je tišina. Devojke su se zabrinuto pogledale, dok su Simon i Troj razmenili iznenađene poglede.

- Šta?! - uzviknula je Karen, odbijajući da poveruje. - To znači da će jedan od vas ispasti odmah na početku! -

- I da će nam biti još teže da dođemo do Kristala Prvog Sunca - dodala je Lucija, dok su joj obrve bile blago namrštene.

Jasmin se ugrizla za usnu.
-Zar ne možemo nešto da uradimo? Da se borite sa nekim drugim? -

- Pravila su jasna, mečevi su nasumično određeni - odgovorio je Ren, zatvarajući svitak. - Ne možemo da ih promenimo. -

Troj je uzdahnuo i prešao rukom kroz svoju dugu belu kosu, koja je bila vezana u rep. Zatim se okrenuo ka Simonu i pružio mu ruku.
- Onda nema druge. Borimo se pošteno, a bolji neka pobedi. -

Simon ga je posmatrao trenutak, a zatim se osmehnuo, iako je u njegovim tamnim očima postojala senka izazova. Čvrsto je stegao Trojevu ruku.
- Važi. Bez popuštanja. -

- Bez popuštanja - ponovio je Troj i namignuo.

Devojke su i dalje bile zabrinute, ali znale su da nema svrhe da ih odgovaraju. Borba je neizbežna, i samo će jedan od njih proći dalje.

- Ovo će biti težak dan - promrmljala je Valerija, dok su svi zamišljeno gledali u horizont, pitajući se kakav će biti ishod ove borbe.

- Da se peipremimo za borbu, onda... -
Simon se uspravio i uputio se ka svojoj sobi.

- Ja ću malo da prošetam parkom.. - rekla je Valerija.

Ren ju je pažljivo posmatrao. Činilo mu se da nešto nije u redu sa njom već neko vreme ali nikako nije dobijao priliku da razgovara nasamo. I pre nego što je bilo šta rekao, začuo se Trojev glas.

- Neka Ren pođe sa tobom... -
Udario ga je po leđima.
- Ne bi trebalo nikuda da idete same... Nikada se ne zna da li će nas neko napasti -

Ren je pogledao u Troja a on mu je namignuo.
Potom je nervozno prošao rukom kroz kosu i uputio Valeriji širok osmeh
- Ako tebi ne smeta... -

Ona mu se ljubazno nasmeši
- Naravno... Može -

Simon

Hodao je ka svojoj sobi kroz dugi hodnik palate, koraci su mu odjekivali po mermernom podu. Iako je pokušavao da se usredsredi na predstojeću borbu sa Trojem, osećao je nelagodu, kao da ga neko posmatra. Instinkt mu je govorio da nije sam.

Onda, iz senki na kraju hodnika, dve siluete su se pojavile.

Megara je stajala sa strane, oslanjajući se na zid, njene usne izvijene u lukav osmeh. Njene tamne oči prešle su preko njegovog tela, zaustavljajući se na ožiljcima koji su se protezali preko mišićavih njegovih ruku i grudi.

- Hm... zanimljivo - promrmljala je, prišavši mu polako.
- Imaš toliko lepih ožiljaka, lepotane... Šta kažeš na to da ti ja napravim jedan? -

Simon nije ni trepnuo, samo je prekrstio ruke i pogledao je sa prezirom.
- Pravi muškarac nikada ne bi povredio žene... Ali pretpostavljam da to ne važi za veštice. - podrugljivo se nasmešio.

Na te reči, Megara se nasmejala, duboko i zavodljivo, dok je Irena odmah usmerila prste ka njemu, ne gubeći vreme.

- Oh, ali za nas važe druga pravila, dragi moj - rekla je Megara.

Simon nije čekao. Isukao je svoj mač, njegov srebrni odsjaj presekao je svetlost u hodniku.

Irena je odmah reagovala, podigla ruke i iz njih ispalila smrtonosne ledene strele pravo na njega.

Simon je bio brz. Njegov mač je sekao kroz strele, razbijajući ih u kristalne krhotine koje su padale oko njega. Njegovi pokreti bili su brzi, precizni, gotovo instinktivni. Tada se zaleteo ka njima poput munje, ciljajući Irenu.

Megara se namrštila. Stala je između njih i podigla svoje ruke.

- Dosta igranja! - viknula je.

U tom trenutku, gusta crna magla ispunila je hodnik. Simon je zastao, zbunjen, okrećući se oko sebe dok mu je vid postajao zamagljen. Magija je bila gusta, obavijala ga poput zmije, a njegovi instinkti su se bunili... više nije mogao da vidi ništa.

- Šta je ovo?! - zarežao je, podižući mač.
Oprezno se osvrtao oko sebe čekajući napad.

Tada se pred njim, iz magle, pojavila Megara. Njene oči su sijale u tami dok su joj usne oblikovale zlokoban osmeh.

- Sada si moj. -

Podigla je ruku i, pre nego što je Simon uspeo da reaguje, njeni prsti su bljesnuli tamnim sjajem. Talas magije obavio ga je, prolazio kroz njegove misli kao otrov, muteći mu svest.

Simon je pokušao da se bori, ali osećao je kako mu telo postaje teško, kako mu volja nestaje. Njegove misli su bile zamagljene, zamenjene jednom jedinom naredbom.

- Od sada si pod mojom kontrolom, vojniče! -

Njegove oči su zasijale tamnim odsjajem dok se njegov stisak na maču opustio. Na licu mu je nestao prkos, a ostala je samo hladna, prazna pokornost. Megara se zadovoljno nasmešila.

- Sada je savršen... Mogla bih da ga zadržim? -

Irena ju je opomenula
- Dosta šale... Sada idemo da obavimo drugi zadatak! -

Valerija

Valerija i Ren su hodali popločanom stazom, između visokih drveća čije su grane blago treperile na povetarcu.
Vladala je neprijatna tišina.
Ren je znao da se ovih dana nije osećala dobro ali nije bio siguran treba li da pokreće tu temu.
Valerija se uvek osećala lepo u njegovom društvu. Možda ga je čak i simpatisala, možda se još uvek oseća isto... ali na neki način sada joj je bilo neprijatno u njegovom prisustvu. Nije znala tačan razlog ali pretpostavljala je da je to zbog njega... Gaida... svaki put kada ga neko pomene, kroz glavu joj prolaze scene iz njegovog kreveta, poljubac... njegovi dodiri i pogledi...

Oboje su želeli da je prekinu tu neprijatnu tišinu, ali su u isto vreme udahnuli i progovorili:

- Znaš, ja sam... -
Zastali su, pogledali se i prasnuli u smeh.

- Ti prvi - rekla je Valerija, još uvek sa osmehom na licu.

-Ne, ne, ti reci - insistirao je Ren, prelazeći rukom kroz svoju kosu koja mu se blago presijavala na suncu.

Valerija je na trenutak oklevala, a onda je uzdahnula.
- Samo... htela sam da kažem da mi je drago što smo svi ovde zajedno... I pored svih ovih problema koji su nas snašli -

Renove oči, tople i široko otvorene, netremice su je gledale dok je pričala.

- Hm. - uspravio je pogled ka nebu i podigao ruke iza glave
- I meni! - napravio je širok osmeh
- Posebno što sam u tvom društvu -

Valerija je na trenutak pocrvenela.

Njihov trenutak prekinuo je zvuk koraka. Iz senke su se pojavila dvojica stražara, odevena u elegantna crna odela. Na očima su nosili tamne naočare.

- Princeza Lucija želi da razgovara sa vama - rekao je jedan od njih ozbiljnim tonom.

Ren i Valerija su se zbunjeno pogledali.

- Lucija ne bi poslala stražare da nas pozovu - prošaputala mu je Valerija

- Naravno da ne bi... - Ren se uhvatio za svoj mač i uozbiljio izraz lica.
- Skloni se iza mene. Ovo je zamka -
Rekao je mirnim tonom.

Stražari su ih opkolili.
U sledećem trenutku jedan od stražara je naglo zamahnuo mačem na Rena.

Ren je instinktivno podigao svoj mač i snažno odbio udarac, od koga se prolomio metalni zvuk kroz vrt. Njegove oči su se naglo suzile, a telo mu je krenulo u akciju kao da je sve ovo već očekivao. Četvorica stražara su se sjurila na njega, dok se peti zaleteo na Valeriju.

Ren je odskočio unazad, a njegova duga zlatna kosa se zanjihala u vazduhu. Prvi napadač zamahnuo je s desne strane, ali Ren je spretno izmakao korak unazad i parirao snažnim potezom mača. Drugi stražar je pokušao da ga ubode s leđa, ali se Ren brzo okrenuo, uhvatio mu ruku i oborio ga na tlo, zavrćući mu mač iz šake.

Treći i četvrti napali su istovremeno, jedan s boka, drugi odozgo. Ren se sagnuo, izbegavajući udarac, i potom se brzo podigao s kružnim zamahom, parirajući oba napada. Njegovi pokreti bili su elegantni, brzi kao vetar, precizni kao da unapred zna svaki sledeći potez svojih protivnika.

- To je sve? - rekao je sa osmehom, zadihano, dok su stražari besno ponovo jurnuli na njega.

Jednog je udario drškom mača u stomak, dok je drugog oborio podmetnuvši mu nogu. Treći je ponovo zamahnuo na njega, ali Ren je mačem uhvatio njegov udarac, zatim se brzo okrenuo i jednim snažnim pokretom razbio njegovo oružje na dva dela.

Četvrti stražar je pokušao poslednji očajnički napad, ali Ren se izmakao u stranu i s leđa ga udario drškom mača u potiljak, onesvešćujući ga.

Dok se Ren borio, peti stražar je već bio stigao do Valerije i zamahnuo mačem ka njoj. Njegov oštar sečivo se sjajilo dok se spuštalo ka njoj.

Ali Valerija nije oklevala. U poslednjem trenutku, podigla je ruku i zlatna energija obavila joj je dlan. Snažan talas magije podigao je stražara sa zemlje i odbacio ga unazad. On je pokušao da se oslobodi, ali je Valerija samo stegnula šaku i obrušila ga pravo u fontanu, gde je pao s pljuskom, gušeći se u vodi i prevrćući se u oklopu.

- I to bi bilo to - rekla je, zadovoljno brišući ruku o suknju.

Ren je prišao do nje, sada već lagano dišući posle borbe.
- Lep potez - rekao je s osmehom.

- Ti nisi bio loš - uzvratila je, ali se tada naglo trgla.
-  Moramo upozoriti ostale! -

Ren je brzo uhvatio njenu ruku i povukao je sa sobom kroz senke vrta. Njihovi koraci odzvanjali su kroz staze dok su bežali ka palati, dok su poraženi stražari ostajali iza njih, ležeći u nesvesti.

Lucija

Arena je bila ogromna, sa visokim zidovima koji su se uzdizali ka nebu. Zlatne zastave Solarije lepršale su na vetru, a tribine su bile pune plemića, ratnika i građana koji su nestrpljivo očekivali početak nove borbe. Sunce je nemilosrdno pržilo, odbijajući se o metalne ograde i mačeve učesnika.

U posebnom, izdvojenom delu tribina, nalazile su se Rina, Karen, Jasmin i Lucija. Svaka od njih je bila zamišljena dok su posmatrale peskoviti krug u kojem će se uskoro odigrati sledeća borba.

- Ne sviđa mi se ovo - progovorila je Lucija, nervozno stežući ruke. - Troj i Simon ne bi smeli da se bore jedan protiv drugog. -

- Ne brini se... Jedan od njih će prepustiti pobedu drugom, kako bi se borio u sledećem krugu - rekla je Karen
- Znaju šta rade... Niko neće biti povređen -

Jasmin je zabrinuto pogledala ka areni, gde su se borci pripremali.

Tada im je prišao jedan od sluga, pognute glave.
- Princezo Lucija - rekao je s poštovanjem.
-Vaš otac zahteva da odmah dođete. -

Lucija se namrštila.
- Sada? Ali borba samo što nije počela! -

- Naređeno mi je da vas odvedem bez odlaganja - sluga je bio uporan, ali smiren.

Lucija je uzdahnula i ustala.

- Bolje idi  - rekla je Jasmin.
- Troj će razumeti. -

- Samo se potrudi da se brzo vratiš - dodala je Karen.

Lucija ih je poslednji put pogledala, nevoljno klimnula glavom i pošla za slugom, dok se u areni začula glasna truba koja je označila početak borbe.

Troj

Pesak se podigao u vazduh dok su Troj i Simon koračali ka središtu borilišta. Obojica su delovala spremno, ali postojala je očigledna razlika među njima. Troj je bio fokusiran, ozbiljan, ali smiren, dok su Simonove tamne oči gorele od neobičnog besa. Njegova vilica je bila stegnuta, a mišići napeti kao da jedva čeka da se obruši na protivnika.

Publika je urlala, navijala, ali njih dvojica nisu marili za to. Troj je prvi progovorio, pokušavajući da smiri situaciju.

-  Bez obzira na sve, dajmo sve od sebe, ali neka bude pošteno. - govorio je uz osmeh

Simon nije odgovorio. Samo se osmehnuo na način koji Troju nije bio poznat.

I onda je borba počela.

Simon je prvi napao, brže nego što je Troj očekivao. Njegov mač je sevnuo kroz vazduh, a Troj je jedva podigao svoj da odbije udarac. Snaga iza tog zamaha bila je neverovatna. Troj je osetio kako mu se ruke tresu od udara.

- Polako, druže! - rekao je Troj, pokušavajući da održi smirenost, ali...

Simon nije stajao. Napadao je neumoljivo, kao da mu nije stalo ni do tehnike ni do taktike...  samo do razaranja. Njegovi udarci su bili divlji, nepredvidivi. Troj je odskakao unazad, pokušavajući da nađe prostor za kontranapad, ali Simon je bio nemilosrdan.

Publika je bila u ekstazi, ali devojke na tribinama su se gledale sa zebnjom.

- Nešto nije u redu - rekla je Jasmin, stežući pesnice.

Rina je klimnula glavom.
- Simon se bori kao da… -

-... kao da želi da ga povredi  - ubacila se Karen. Shvatala je da se sa njim nešto čudno dešava. Osećala je neku neobičnu mračnu auru oko Simona.

Troj je pokušao da uzvrati. Kada je Simon zamahnuo previsoko, Troj je iskoristio priliku i snažno ga udario pesnicom u stomak, a zatim nogom odbacio unazad. Simon je pao na koleno, ali umesto da se povuče, podigao je glavu i nasmejao se.

- Konačno si ozbiljan, Troj - rekao je i ponovo jurnuo napred.

Troj je pokušao da blokira udarac, ali Simon se tada bacio u klizeći napad, izbegao njegovu odbranu i sečivom mu zarezao rame.

Troj je naglo uzdahnuo, osećajući kako mu se krv sliva niz ruku.

- Troj! - povikala je Karen iz publike, ali on nije skidao pogled sa Simona.

Povreda ga nije sprečila. Stisnuo je zube i nastavio da se bori, ovog puta prelazeći u ofanzivu. Simon je možda bio jak, ali Troj je bio izdržljiviji. Snažnim zamahom udario je Simona po maču, izbijajući ga iz ruku.

Simon je uzmakao, ali se nije zaustavio. Skočio je na Troja pesnicama, oborivši ga na pesak. Obojica su se sada valjali u borbi prsa u prsa, udarajući jedan drugog u žaru borbe.

Publika je poludela od oduševljenja.

Ali onda, naglo, obojica su stala. Dah im je bio kratak, mišići su im goreli od umora.

Ležali su na pesku, iscrpljeni, i tada je sudija prišao, podigao ruku i objavio:
- Borba je nerešena! Oba takmičara ispadaju iz igre -

Tišina je zavladala u celoj Areni.

. . . . . .