Ispred škole prostirao se prostran park, prepun bujnog, raznobojnog cveća i visokih, drevnih stabala čije su krošnje bacale prijatnu hladovinu. Popločane staze vijugale su između fontana i kamenih klupa, gde su učenice sedele, razgovarale i smejale se. U daljini su se videla dva mala jezera, čija je površina svetlucala pod sunčevim zracima. Vazduh je bio ispunjen mirisom lavande i jasmina, dok su ptice neprestano cvrkutale sa grana.

U blizini jedne senovite klupe, Valerija, Jasmin i Karen stajale su i razgovarale. Svuda unaokolo odjekivao je žamor učenica.

- Jedva čekam čas Čaranja! - uzbuđeno je rekla Jasmin, dok je držala debeli udžbenik sa zlatnim slovima na koricama. - Već sam pročitala pola knjige unapred! Profesor Dren ima poseban metod učenja, kažu da koristi iluzije kako bi nas naučio kako da vizualizujemo čini pre nego što ih izgovorimo! -

Valerija se nasmejala i prekrstila ruke.

- Naravno da si već pročitala pola knjige...- zadirkivala ju je. - Ne bih se iznenadila da već znaš i napamet neke čini.-

Jasmin se ponosno ispravila.
- Pa... možda poneku. - rekla je skromno kao i uvek, ali joj je sjaj u očima odavao uzbuđenje.

Za to vreme, Karen je stajala sa strane, oslonjena na jedno staro hrastovo drvo, gledajući negde u daljinu sa hladnim izrazom lica. Nije se uključivala u razgovor, delovala je kao da je izgubljena u mislima.

Valerija ju je krišom posmatrala. Bilo joj je čudno koliko je uvek distancirana, čak i kada su zajedno. Izgledalo je kao da ne želi da se poveže ni sa kim. Kada je Karen osetila njen pogled, naglo se trgnula i podigla obrve.
- Da? - pitala je kratko, delujući blago nelagodno.

Valerija je samo odmahula rukom.

- Ništa, samo sam se pitala da li ćeš ikada prestati da stojiš sa strane i konačno malo razgovarati sa nama. -

Karen je uzdahnula i prekrstila ruke.

- Gde je Lucija? - pitala je, ignorišući Valerijin komentar.

Jasmin je odmah odgovorila.

- Sa devojkama sa druge godine. -

Valerija se nasmejala i podigla obrvu.

- Izgleda da je brzo našla novo društvo. Ne čudi me, ona se brzo uklapa gde god da ode... -

- Te devojke su bogatašice iz visokog društva... Lucija je ipak princeza, sigurno im prija njeno društvo... Uvek su doterane i nose najskuplju garderobu - komentarisala je Jasmin.

Karen nije ništa rekla, samo je kratko klimnula glavom, kao da je to i očekivala. Njena misao bila je negde drugde...

Iz gužve Lucija se pojavila s vedrim osmehom na licu i samouverenim korakom. Njena plava kosa bila je savršeno oblikovana, a njen sako i suknja, bez ijedne fleke ili nabora.

- Evo mene, devojke! - rekla je veselo i sela pored njih na klupu, prekrstivši noge.

Valerija ju je pogledala s podignutom obrvom.

- Kako to da si uspela da se odvojiš od svog 'novog društva'? - zadirkivala ju je.

Lucija je odmah odmahnula rukom.

- Oh, prestani! Nisam vas 'napustila', samo sam provela malo vremena sa njima. Te devojke su sa moje rodne planete Solarije... Želele su da se malo druže sa mnom..Malo su... umišljene, ali nisu loše. -

Jasmin se nasmejala.

- Malo umišljene? - ponovila je, prevrćući očima.

- Lucija, svi znamo da ti voliš društvo koje voli da se hvali. - dodala je Valerija.

Lucija je dramatično stavila ruku na srce.

- Kako možeš tako da kažeš? Pa ja sam najskromnija vila ovde! - sarkastično je odgovorila.

Svi su se nasmejale. Osim Karen, koja je i dalje delovala nezainteresovano, kao da je mislima negde daleko.

- Kako god... - Lucija se uozbilji
- Svesna sam da žele da budu dobre sa mnom samo zato što sam princeza... Svi su takvi. To me je uvek nerviralo -

Zatim se nagnula prema njima i spustila glas, kao da deli neku važnu tajnu.

- A znate šta su mi otkrile? -

Valerija je uzdahnula.

- Da pogodim.... neki trač -

- Rekle su mi da je profesor Dren neverovatno zgodan! -

Jasmin je prevrnula očima, dok je Valerija odmah odmahnula rukom.

- Lucija, trebalo bi da se fokusiraš na učenje, a ne na profesora. -

Lucija se osmehnula i slegla ramenima.

- Nisam rekla da ću prestati da učim. Samo kažem da je zgodan. A priča se još nešto... - ponovo je spustila glas.

Valerija i Jasmin su se nesvesno nagnule bliže.

- Po školi kruže tračevi da je profesor Dren prošle godine imao tajnu vezu sa jednom učenicom. Ali ubrzo nakon toga, ta učenica je nestala. -

U tom trenutku, Karenino lice je prebledelo.

Valerija i Jasmin su to primetile.

Jasmin se zabrinuto okrenula ka njoj.

- Karen? Da li si dobro? -

Karen je naglo podigla pogled i pokušala da se sabere.

- Da, naravno. Zašto ne bih bila? -

Valerija ju je oštro pogledala.

- Izgledaš kao da si videla duha. -

Karen je odmah odmahnula rukom i naterala se na slab osmeh.

- Sve je u redu. Samo... umorna sam. -

Ali njene oči su govorile drugačije. Kao da je upravo čula nešto što ju je duboko potreslo.

- Možda se zainteresovala za profesora - zadirkivala ju je Lucija.

Tada se začulo zvono.

- Hajdemo devojke... - ljubazno ih je požurivala Jasmin.
- Da ne zakasnimo na čas -

Učionica je bila prostorna, sa visokim stropovima i zidovima prekrivenim starim, magičnim runama koje su svetlucale u slabom svetlu koje je dopiralo kroz visoka okna. U sredini prostorije bile su postavljene klupe, u koje su bile smeštene učenice. Svi su sedeli po dve, sa vidnim nervozama u vazduhu, jer je ovo bio prvi pravi čas sa profesorom Drenom.

Kako su svi šaputali i prepričavali glasine, profesor Dren je konačno ušao u učionicu. Tada je nastala tišina. Visok, naočit, sa smeđom kosom i oštrim, plavim očima, bio je prava privlačnost. Ipak, njegova pojava nosila je i neki tajanstveni, gotovo opasan šarm. Iako lep, delovao je kao da je uvek na oprezu, sa izrazom lica koji je govorio da nije neko s kim treba da se zadirkuje.

Njegovo vojničko držanje činilo ga je jedinstvenim. Na sebi je nosio jednostavnu, ali elegantnu crnu tuniku sa srebrnim detaljima, koja je naglašavala njegovu figure, dok su čizme bile elegantne i snažne. Svojim prisustvom je zračio autoritetom.

Karen, koja je obično bila smirena i hladna, sada je primetila nešto neobično u svom srcu kada je ugledala profesora. Njeno srce je brže zakucalo, a ona je pokušala da sakrije iznenađenje. Dok su ostale devojke bile uzbuđene, Karen je ostala pritisnuta u svom stolici, pokušavajući da ne pokazuje previše emocija. Njene usne su se stisnule, a pogled joj je bio pun opreza.

Profesor Dren je stao ispred učionice i sa glasom niskim i autoritativnim pozdravio učenice.

- Dobrodošle, dame. Na ovom času ćete naučiti kako da koristite i kontrolišete magiju Čaranja. Magija je snažna i opasna, ali ako naučite da je pravilno upotrebite, može vam postati moćan saveznik. -

Svi su pažljivo slušali, a Karen je sklopila ruke na stolu, iako je očigledno bila pomalo nestrpljiva. Zamišljeno je gledala profesora, ali njene oči su povremeno skrenule prema njegovoj figuri, kao da pokušava da razjasni nešto u svom umu. Njena unutrašnja nervoza bila je očigledna, ali pokušavala je da ostane smirena.

Profesor je nastavio.

- Danas nećemo samo učiti teoriju. Danas ćete probati svoje prve čini. Svaka od vas mora da napravi svoj prvi korak u Čaranju. -

Učionica je bila tiha, osim povremenih škripa klupa kada su se devojke pomerale.

Profesor Dren je krenuo ka klupama, a Valerija je pomislila kako se u njegovom pogledu stvorila mračna dubina, kao da ima mnogo toga za sakriti. Kada je prišao njihovom stolu, Karen je nervozno spustila pogled na svoje ruke, dok su Jasmin i Valerija bile opčinjene njegovim prisustvom. Jasmin je s lakoćom pratila svaki pokret profesora, dok je Valerija zadržavala distancu, ali nije mogla da ignoriše njegovu privlačnost.

....

Nakon što je čas čaranja završen, devojke su se polako povukle iz učionice. Lucija je, kao obično, bila prva koja je predložila da se vrate u sobu i opuste.

Međutim, Karen je bila odlučna u tome da ih ne prati.
- Idite vi, stići ću vas. Moram nešto da obavim - rekla je ne gledajući ih direktno. Njena tonacija bila je pomalo odsutna.

Valerija je, kao uvek, bila radoznala.
- Šta to moraš da obaviš, Karen? - upitala je, nadajući se da će joj reći nešto više.

Karen je samo slegla ramenima, odmahnuvši rukom.
- Ništa specijalno, samo nešto što mi treba - odgovorila je kratko, jasno dajući do znanja da neće podeliti više informacija.

Jasmin, koja je stajala malo sa strane, ljubazno se nasmešila
- Izvinjavam se devojke, moram da idem. Trebam da svratim u biblioteku. Vidimo se kasnije! - rekla je, a nakon toga je brzo nestala niz hodnik.

Kad su Lucija i Valerija ostale same, Lucija je s pažnjom pogledala Valeriju, pa šapnula:
- Zapravo, dobro je što smo ostale same. Želim ti nešto reći - Oči su joj bile ozbiljne, a glas tih, kao da se sprema otkriti nešto važno.

Valerija ju je gledala zbunjeno
- Šta se dešava? -

Lucija je tiho uzdahnula, osiguravajući da niko ne može čuti.
- Radi se o Karen... Nisam to želela da kažem pred ostalima, ali kada smo je prvi put srele u sobi, delovala mi je poznato... sada sam se konačno setila. Ona je princeza sa planete Andros -

Valerija ju je pogledala u neverici.
- Šta? Kako to misliš, Lucija? Zar je i ona princeza? Zašto nam to nije rekla? -

Lucija je brzo pogledala prema hodniku, kao da se uplašila da neko ne čuje.
- Možda je samo previše uobražena da bi to delila. Možda misli da bi to promenilo način na koji je gledamo... -

Valerija nije mogla da sakrije svoju zabrinutost.
- Ne znam, Lucija. Osećam da nešto nije u redu s njom. Nije to samo zbog njenog ponašanja... Ima nešto više, nešto o čemu ona ne želi da priča. I to je ozbiljno... -

Lucija se složila, ali nije bila sigurna šta da misli.
- Možda je to istina, ali da li možemo stvarno da verujemo u sve što nam ona kaže? -

Valerija je bila tiha, razmišljajući.
- Nekako mislim da se krije nešto mnogo veće, nešto što nam Karen ne može reći. Ali sigurno nije nešto što možemo da zanemarimo -

Jasmin

Jasmin je hodala hodnikom škole, korak po korak, usmerena ka biblioteci. Kosa joj je lagano lepršala iza nje, dok je prešla kroz svetlost koja je dopirala kroz visoke prozore u hodniku, a senke su se pomerale sa svakim korakom, dodajući dašak misterije ovoj tišini.

Kada je stigla do vrata biblioteke, Jasmin je usporila, njeno srce je počelo da kuca brže, ali nije mogla da se opusti. Na trenutak je zastala i primetila da vrata nisu potpuno zatvorena. Čula je glasove. Prepoznala je jedan od njih odmah... bio je to glas direktorke Arijele. Jasmin se sagnula, čučnula uz vrata i pokušala da razjasni o čemu se radi. Čula je tihe, gotovo nečujne reči koje su se mešale sa šumom vetra kroz prozore. Direktorka Arijela je razgovarala sa profesorkom, glas joj je bio nizak i zabrinut.

- Moramo biti oprezni - izgovorila je direktorka. Jasmin je napeto pritisnula uši uz vrata, pokušavajući da ne propusti nijednu reč.
Profesorka je uzdahnula, jasno zabrinuta.

- Slušala sam neke studentkinje... pričaju o incidentu iz prošle godine. Neke stvari... nisu u redu. Mislim da bismo trebali da preduzmemo mere. - Glas joj je bio pun stresa, osećala se napetost u njenim rečima.

Direktorka je duboko uzdahnula, kao da se borila sa sopstvenim mislima.
- Još uvek nemamo novosti o nestaloj učenici. - njene reči su bile turobne, a Jasmin je osetila hladan talas koji joj je prošao kroz telo.

Nestala učenica? Dakle ono što je Lucija rekla je bila istina?? Da li je to imalo veze sa onim što se dešavalo prošle godine?
Jasmin nije mogla da veruje šta čuje. Tajna je bila duboka, misteriozna, i sve se činilo kao da je sakriveno iza zamagljenih slojeva.
U šoku, nesvesno je ispustila dah. Bio je to zvuk koji je bio dovoljno glasan da ga čuju. Osećala je kako joj srce staje, a krv joj je brže potekla kroz vene. Brzo je stavila ruku preko usta, pokušavajući da prikrije zvuk, ali već je bilo prekasno. Čula je kako koraci iznutra prestaju, kao i šapat razgovora. Direktorka je postala tiša.

Jasmin je unazad napravila par brzih koraka, pokušavajući da se skloni od vrata. Srce joj je bilo na vrh jezika, a mozak je radio u brzini svetlosti, pokušavajući da shvati šta sve ovo znači.

I dok je stajala tamo, sa svim tim podacima koji su sada padali na nju, znala je da nešto nije u redu. Direktorka Arijela je polako prišla vratima, Jasmin je prepoznavala zvuk njenog koraka koji je bio lagan, ali oprezan. Zgrabila je svoju torbu i okrenula se, hitro trčeći nazad hodnikom, izbegavajući svaki korak koji bi mogao da odaje njen položaj.

Palata Panterase
Gaid

U odajama, jedini izvor svetlosti dolazio je od plavičastih svetlucavih plamenova, koji su treperili na pozlaćenim stubovima. Udaljeni šum vetra kroz visoke prozore, prekrivene tamnim zavesama, davao je prostoru dojam napetosti i neizvesnosti.
U samom centru prostorije nalazio se veliki, raskošni krevet sa tamno crvenim baršunastim baldahinima. Na njemu je ležao Gaid, opušten, ali u njegovim očima, koje su bile zatvorene, odražavala se neizmerna dubina smirenosti koja je skrivala unutrašnju napetost.

Njegovo telo bilo je savršeno oblikovano, kao da je isklesano od kamena. Duga, bela kosa prelivala se niz njegova ramena, a njegova koža, bleda i svetlucava, bila je kontrastna u odnosu na mračnu okolinu. Dok je ležao, njegova ruka bila je naslonjena na jastuk, a lice spokojno, ali pod površinom je bilo jasno da nešto preti da uzburka njegovu mirnu spoljašnjost. Njegove ledene oči bile su čudno zatvorene, ali svakim dahom iz njegovih grudi osećala se prisutnost opasnosti.

Ispod njega, u krilu, sedela je žena u beloj haljini, sa dugom crnom kosom koja je padala niz njeno ramena. Na njenoj glavi bio je beli veo, gotovo neprimetan u odnosu na crninu njenih očiju, koje su bile pune pažnje i stresa. Njena haljina se savršeno slagala sa atmosferom palate, ali njena aura bila je smirujuća, poput hladnog vetra koji nosi utehu.

Njene ruke lagano su prelazile preko njegovih ramena, pružajući mu opuštanje, dok je njen glas, nežan i umirujuć, prekrio prostoriju poput mekog šapata.

- Kako se osećaš, brate? - pitala je, njen ton bio je blag, ali u njenim očima skrivala se zabrinutost. - Deluješ mi zabrinuto. -

Gaid je polako otvorio oči, pogledao je prema njoj, ali njegove oči bile su zamagljene hladnom odlučnošću. U njegovom glasu nije bilo ni trunke slabosti, dok je odgovarao.
- Neću se smiriti, Šiera... - glas mu je bio tih, ali prodoran, kao nož koji reže kroz tihu atmosferu.
- Neću se smiriti dok moja misija ne bude okončana. Moram da ih pronađem. Svih pet... Svih pet vila čuvarki... -

Njena ruka je stajala na njegovom vratu, a glas joj je postao još tiši, gotovo šaptajući.
- Već imaš dve čuvarke, brate... - rekla je, nežno masirajući njegovo rame, kao da je želela da ublaži napetost koja je obuzela njegovu dušu.
- Preostale tri... ne brini, uskoro ćemo ih pronaći. -
Njene reči bile su umirujuće, gotovo hipnotičke, ali Gaid nije pokazivao znakove popuštanja. Njegov pogled je bio koncentrisan, kao da mu svaki trenutak na misiji nosi težinu.

- Moramo da budemo brzi... - uzdahnuo je, pogledajući u tamnu sobu.
- Ne mogu da čekam da se sve završi. Ove vile su ključ za sve. -
Njena ruka se polako spustila niz njegovu ruku.

- Znam, Gaide... ali ne brini... Uskoro ćemo imati sve što nam pripada. -

Gaid ju je pogledao, a njegov izraz lica nije se menjao, ali su njegove oči delovale manje oštre.
- Moja draga sestro...

Alfija
Valerija

Mesec je visoko na nebu, obasjavajući Alfiju svojim srebrnkastim svetlom koje se lomi o staklene vitraže školske zgrade i stvara blagi, gotovo magični odsjaj na mermernim pločama hodnika.

U spavaonici, atmosfera je pomalo haotična, ali i pomalo opuštena, jer devojke sve više postaju kao porodica.

Jasmin se nestrpljivo pomera s noge na nogu, stojeći ispred vrata kupatila. Blistava svetlost iz sobe osvaja njen lik, ali nije joj ni do čega. Sklopila je ruke i pomalo nervozno se okrenula.

- Lucija, izlazi, moraš! - zvučala je kao da je na ivici živaca.

Lucija, koja je još uvek u kupatilu, bezbrižno odgovara -Ma, samo malo... Trivijalnosti, da se opustim -

- Molim te, Lucija! Ako ne izađeš sad, stvarno ću... -

Valerija i Karen sedele su u predsoblju i smejale se.

Valerija se osmehuje, pomalo iznenađena, ali i zadovoljna što vidi Karen sa smeškom na licu. Do sada su je svi uvek videli ozbiljnu, pa je ovo bilo pravo osveženje. Međutim, nije želela da joj previše komplikuje i jednostavno se opušteno smeškala.
- Izgleda da je Jasmin stvarno u problemu -

Karen, koja je baš u tom trenutku počela da se smeje još glasnije, pogleda Valeriju i, kroz smeh, kaže
- Zamisli, da smo dobile dva kupatila... jedno samo za Luciju. To bi bilo idealno.. -

Valerija se nasmeši, ali onda se zamisli. Skloni pogled sa Karen i, još uvek sa suzama od smeha, kaže - Možda bismo ipak trebale da imamo dva kupatila. Zamisli, imamo dve princeze u sobi -

Karen stane, zbunjena, gledajući Valeriju. Na trenutak je ne razume, pa je upita:
- Kako si to saznala? -

Valerija se samo nasmeši, i rukom pokaže prema vratima kupatila. Lucija je u tom trenutku izašla iz njega, pomogavši Jasmin da brzo uđe unutra

Karen se nasmeje i s blistavim očima, slegne ramenima. - Naravno... -

- Zašto nam nisi rekla da dolaziš iz kraljevske porodice? - upitala ju je Lucija pa sela pored Valerije
- Trebala si da znaš da bih ja to shvatila -

- Nisam mislila da je to bitno... - odgovorila joj je
- Ne volim da pričam o sebi -

- E to smo primetile - našali se Lucija

. . .
Kraj drugog dela 🩷