Grifit

Grifit je užurbano ušao u svoje odaje, zatvorio vrata za sobom i uzdahnuo, osećajući teret situacije na svojim plećima. Njegova soba bila je prostrana. Na sredini prostorije nalazilo se veliko ogledalo sa zlatnim ramom, ukrašeno rubinima.

Bez oklevanja, princ je skinuo svoj ogrtač i prebacio ga preko naslona stolice. Zatim je prišao ogledalu i položio ruku na njegovu hladnu površinu.

Crna magija je pulsirala iz njegovog dlana, uvijajući ogledalo u tamni dim. Njegov odraz nestao je, a umesto njega, na površini se pojavilo drugo lice...
oštro, hladno i poznato.

Gaid.

Njegove crvene oči zablistale su u tami, a njegov izraz bio je neprikosnoveno ozbiljan.

- Prinče Grifite - izgovorio je njegovim imenom, a glas mu je bio dubok i odsečan.

Grifit se blago naklonio, pokazujući poštovanje.
- Gospodaru Gaide -

Gaid ga je posmatrao nekoliko trenutaka, kao da procenjuje da li je princ dostojan njegovog vremena.
- Da li sve ide po planu? - upitao je ravnim tonom.

Grifit se uspravio, uveren u svoje reči.

- Sve je pod kontrolom. Turnir Heroja se bliži kraju. Kada se završi, moj otac će mi predati presto i tada ćemo okupiti vojsku, spremnu da se bori za vas. -

Gaid je polako klimnuo glavom, na njegovom licu pojavilo se kratko zadovoljstvo, ali samo na tren.
- Dobro - rekao je.
- Ali požuri. Nemam strpljenja za odlaganja. Magična dimenzija mora biti pokorena što pre! -

Grifit se kolebao na trenutak, a onda progovorio:
- Pojavili su se... neočekivani problemi -

Gaidove oči su se suzile.
- Kakvi problemi? -

Grifit je tada podigao pismo koje je još uvek držao u ruci i pokazao ga ka ogledalu.
- Pismo koje mi je dala moja sestra... -

Tamna magija zatitrala je u vazduhu dok je Gaid podigao ruku i samo jednim pokretom prstiju preneo pismo kroz ogledalo sebi u ruke.

Polako ga je otvorio i počeo da čita. Dok su njegove oči preletale preko redova, njegovo lice postajalo je sve tvrđe, sve tamnije. Kada je završio, njegove crvene oči zasijale su još jače, a iz njega je izbijao gnev koji je bio gotovo opipljiv.

- Valerija... - izgovorio je njeno ime kroz stisnute zube.

Grifit je posmatrao njegov bes, ali se nije usudio da ga prekine.

Gaid je tada naglo stegao pismo u šaci, a njegova tamna aura se proširila po odaji, uzrokujući da se svetlost u Grifitovoj sobi zamrači. Zidovi su blago zadrhtali, a ogledalo je ispucalo na ivicama.

- Da li je tvoja sestra u društvu još nekih vila? -
Njegova aura postajala je sve snažnija, a crni dim počeo je da se širi oko njega.

- Da... - klimnuo je glavom - Njene prijateljice iz Alfije su sa njom, a takodje i trojica specijalista -

- Dobro me slušaj - rekao je glasom koji je odjeknuo kroz prostoriju. - Među njima se nalaze tri vile čuvarke... Želim da ih uhvatiš za mene! -

- Kako želite, gospodaru. -

- Ali posebno obrati pažnju na jednu. -
Gaid se tada osmehnuo, ali u njegovom osmehu nije bilo ničega toplog... bio je to osmeh predatora koji je upravo pronašao svoj plen.
- Zove se Valerija... Nju uhvati prvu... Ali ne želim da joj fali ni dlaka sa glave! -

U tom trenutku ogledalo se naglo zatamnilo, a onda se razbistrilo, prikazujući ponovo Grifitov odraz. Princ je ostao da stoji nepomično nekoliko trenutaka, osećajući kako mu se puls ubrzao.

Duboko je udahnuo, povrativši svoju hladnokrvnost.

Troj

Troj, Simon i Ren lagano su šetali kroz vrt kraljevske palate, dok su iznad njih svetlucali fenjeri, bacajući tople senke po kamenim stazama. Vazduh je bio prožet mirisom noćnog cveća, ali Troj nije mogao da se opusti.

- Nije mi se dopao Lucijin brat - progovorio je naposletku, namrgođen.
- Njegov stav, način na koji me gledao... Kao da me uopšte ne vidi kao nekog vrednog njene pažnje. -

Simon se nasmejao, odmahnuo rukom i rekao:
- Ma, koga briga šta taj nadobudni idiot misli?... Najradije bih zabio svoju snažnu pesnicu u njegovo kraljvsko lice -

- Lucija te voli, zar ne? To je jedino važno. - dodao je Ren.

- Da, ali... - Troj je uzdahnuo i prošao rukom kroz kosu. - Važno je da me i njena porodica prihvati -

Ren mu je spustio ruku na rame.

- Samo budi svoj, Troj. Kralj je taj koji donosi odluke, ne Grifit. Kad te upozna, shvatiće zašto te Lucija voli i odobriće vašu vezu. Biće sve u redu. -

Troj je klimnuo glavom, iako ga osećaj nelagode nije sasvim napustio.

Valerija

Devojke su sedele u Lucijinoj sobi, smeštene na veliki krevet. Jasmin i Rina su bile duboko uronjene u stare albume sa slikama, smejući se i komentarišući Lucijine detinjaste trenutke. Njene slike sa osmehom, smeštane između latica cvetova i u igri s prijateljima, budile su uspomene na prošlost. Lucija je sedela sa strane, oslonjena na jastuk, pogled joj je bio zamišljen i turoban.

Nije mogla da se opusti. Da, vratila se kući, ali osećala je da je još uvek nešto u vazduhu, nešto što nije mogla da pomeri. Nije dobila priliku da vidi svog oca, a srce joj je bilo teže zbog toga. Njeni misli su lutale

Valerija je primetila Lucijino neraspoloženje i prišla joj tiho.
- Ne brini, Lucija - rekla je sa blagim osmehom, pokušavajući da je uteši.
- Tvoj otac je samo zauzet, sigurna sam da će te primiti čim to bude mogao. -

Lucija je duboko uzdahnula, ali nije odgovorila odmah. Njene oči su bile usmerene prema prozoru, gde je noć padala polako.

Nakon nekoliko trenutaka, Lucija se okrenula prema devojkama, njen pogled se zaustavio na slici iz detinjstva, na kojoj je bila nasmejana dok je držala svoju omiljenu lutku.
- Ne mogu da shvatim svog brata - rekla je tiho, pa zatim dodala. - Grifit... ponaša se kao da me ne razume. Čak je bio nepristojan prema Troju. Prema vama... -

Karen, iako svesna ozbiljnosti trenutka, nije mogla da se suzdrži. Nasmejala se, pokušavajući da olakša situaciju.
- Nikada se više neću žaliti na tvoje ponašanje - rekla je sa smeškom.
- Tvoj brat je definitivno gori. -

Devojke su se nasmešile, a Lucija je kratko prihvatila šalu, ali nije mogla da izbaci iz glave Grifitovo ponašanje. Znala je da on uopšte nije bio zainteresovan za Troja. To je bilo očigledno. Brat je bio previše ubedljiv u svom stavu, a to ju je bolelo.

Lucija je ponovo uzdahnula i sagnula glavu.
- Bojim se... - priznala je, glas joj je bio tih i pomalo teskoban. - Bojim se da neće prihvatiti Troja. Možda neće ni moj otac da ga prihvati. -

Rina je pristupila, pažljivo je pogledala i uzela je za ruku.
- Ne brini, Lucija - rekla je smireno, njene reči bile su umirujuće kao nežni povetarac. - Tvoj otac te voli. On će želeti da budeš srećna. Ako ti budeš srećna, i on će biti srećan. Nema razloga da se brineš. Ako voliš Troja, onda će ga i tvoj otac sigurno prihvatiti. -

Karen je, sa ozbiljnim izrazom na licu, dodala:
- Iako tvoj otac ili brat ne prihvate Troja, to nije nešto na čemu treba da se oslanjaš. - prekrstila je ruke i uspravila se
- Ti si ta koja vodi svoj život, a ne oni. Ako ti budeš srećna, sve ostalo će biti manje bitno. Tvoj život je tvoj, Lucija. Ti odlučuješ koga voliš. -

- Tako je - sve su se složile sa Karen.

Lucija je podigla pogled, osećajući podršku svojih prijateljica. Polako je klimnula glavom, a njene oči su se ponovo zasvetlele.
- Hvala vam, devojke. Moram da prestanem da se brinem zbog stvari koje nisam u mogućnosti da kontrolišem. -

- Možda bi sada trebalo da potražimo momke u parku - rekla je Valerija

- Da ne upadnu u neku nevolju... - našalila se Karen

Njihov razgovor je prekinuo sluga koji je ušao na vrata. Obratio se Luciji
- Moja princezo.. Vaš otac, kralj Soren Vas zove u svoje odaje -

Luciji se lice ozarilo. Odmah je iskočila iz kreveta.

- Eto - nasmešila se Jasmin
- Sada imaš priliku da razgovaraš sa njim -

Lucija je odmah pošla da poseti oca a devojke su se uputile napolje da pronađu momke.
Vazduh je bio svež, a vrt je delovao mirno, sa šarenim cvetovima koji su se njihali na laganom vetru. Rina je polako koračala pored Jasmin, smešeći se dok je posmatrala vrtne staze, dok je Karen hodala u tišini, a Valerija je bila malo povučena, očigledno zamišljena.

Karen je lagano ubrzala korak do Valerije. Dok su hodale kroz vrt, tišina između njih postajala je sve teža. Karen je primetila nešto u Valeriji... nešto što joj nije bilo poznato.

- Valerija... šta nije u redu sa tobom? - upitala je tiho, gledajući je sa zabrinutošću.

Valerija je zadrhtala na trenutak, kao da je iznenađena pitanjem. Nije očekivala da će je Karen pitati nešto ovako direktno. U početku je želela da se povuče, da kaže da je sve u redu, da je samo umorna, ali nešto u Kareninom glasu je izazvalo da zastane.

- Ništa, Karen... sve je u redu - odgovorila je uz lažan osmeh, ali to nije delovalo uverljivo. Zadržala je pogled usmeren na tlo.

Karen, međutim, nije popuštala. Ispod njenog smirenog izgleda mogla je da oseti nešto drugo.
- Uvek si ti ta koja primetiš kad nešto nije u redu... Ali sada ja vidim da se ti osećaš loše - rekla je, osvrćući se na nju i pokušavajući da je natera da se otvori.

Valerija je stajala nekoliko sekundi, duboko udisala, ali nije govorila ništa. Preplavile su je uspomene, slike i osećanja koja su je obuzela u Panterasi. Trenuci sa Gaidom, njegov poljubac, sve ono što se dogodilo dok je bila zarobljena... sve je dolazilo na površinu. Njene misli su postale zamagljene, sve slike su bile haotične. Kako da objasni sve to? Kako da to podeli sa svojim prijateljicama?

U trenutku, Jasmin je primetila da se Valerija povukla u sebe, i to je bilo dovoljno da je dotuče. Nije želela da Valerija ostane sama sa tim osećanjima, pa je brže krenula prema njoj.
- Valerija, da li si dobro? - upitala je zabrinuto, posmatrajući je s pažnjom.

Valerija je dugo gledala u njih, a onda je polako klimnula glavom, pokušavajući da prikrije tugu.
- Da, sve je u redu. Nema razloga za brigu - odgovorila je, ali njene oči nisu bile sigurne. Njene reči su bile umorne.

Jasmin nije verovala u to.
- Nismo imale priliku da razgovaramo kako treba otkako ste se Rina i ti vratile iz Panterase - rekla je. - Ako postoji nešto što trebaš da podeliš, znaš da možeš da nam kažeš. -

Valerija je zastala na trenutak, a onda je polako spustila pogled. Prošavši kroz sve te misli i sećanja... ali sve to sada, u ovom trenutku, nije bilo vremena da deli sa njima. Još nije bila spremna.

- Obećavam vam da ću vam reći kada dođe vreme, ali sada nije pravi trenutak - rekla je, naglo se povukavši unazad, pokušavajući da povrati kontrolu.

Devojke su je pogledale, ali su znale da Valerija nije tip osobe koja bi iznosila nešto o čemu još nije bila spremna da priča. Nisu je forsirale, iako su se osećale pomalo zabrinute.

Rina je koraknula napred
- Znam da ćeš nam reći kada budeš spremna - rekla je smireno i potapšala je po ramenu

Lucija

Lucija je polako zakoračila u odaju svog oca, pa je ušla u ogromnu prostoriju koja je bila ispunjena svetlom koje je ulazilo kroz velike prozore sa zlatnim okvirima. Kraljeva radna soba bila je preplavljena papirom i svećama, a na stolu su ležali mnogi sporazumi i dokumenti koji su čekali njegov potpis. Kralj Soren je sedeo za stolom, u središtu prostorije, pa je podigao pogled kada je čuo da su se vrata otvorila. Na njegovom licu pojavila se meka, ali ozbiljna grimasa. Bio je zadovoljan što je video svoju ćerku, ali odmah je primetio da nešto nije u redu.

- Lucija... - rekao je, ostavljajući olovku da padne na sto dok je ustajao iz svoje fotelje.

Ali Lucija nije čekala, već je dotrčala do njega i ušla mu u zagrljaj, a on je blago iznenađeno spustio ruke na njena ramena. Njegov mirni, ozbiljni izraz lica popustio je pred ljubavlju prema ćerki.

- Oče, toliko si mi je nedostajao! - rekla je, gotovo kroz suze.

Kralj je nežno otpratio ruke sa nje i pogledao je sa zabrinutostim očima.
- Zašto mi se nisi javila kad si stigla? - upitao je, dok je njeno lice izgledalo pomalo turobno.

Lucija je uzdahnula i odgurnula se malo od njega, govoreći mu s tugom u glasu:
- Grifit mi nije dozvolio da dođem ranije. Rekao je da si previše zauzet. -

Kralj se na trenutak ukočio, jer je znao da može da očekuje tako nešto od Grifita... Na njegovom licu se, međutim, nije videla ni sumnja ni kritika prema Grifitu. Umesto toga, prešao je na sledeće pitanje.

- A kako napreduju tvoje lekcije u Alfiji?- upitao je s blagim osmehom, pokušavajući da ublaži atmosferu.

Lucija se trgnula i nasmešila, ali samo na trenutak, jer joj je na umu bilo nešto drugo. Potom je ozbiljno pogledala oca i duboko udahnula.
- Oče... Moramo da razgovaramo - rekla je, a njen glas je sada zvučao odlučno.

Kralj je podigao obrve i pozvao je da sedne pored njega. Njegov ton se promenio, bio je ozbiljan, sada više zainteresovan za ono što je ona želela da kaže.

- O čemu se radi, Lucija? -

- Naša direktorka, poslala ti je pismo - započela je Lucija. - Ali... Grifit ga je uzeo. U tom pismu je bilo nešto veoma važno... -

Kralj je iznenađeno podigao pogled na nju, ali nije ništa rekao dok je čekao da objasni. Lucija je stisnula usne, osećajući težinu onoga što je trebalo da podeli sa njim.

- Pismo govori da se legendarno carstvo Panterase ponovo vratilo - nastavila je tiho.
- Solarija mora da se priključi alijansi koja će se boriti protiv njega. Panterasa se vraća sa vojskom, a ako ne učinimo ništa, cela Magična dimenzija će biti pokorena -

Kralj Soren je, očigledno, ostao iznenađen, ali nije reagovao odmah. Oči su mu bile spokojne
- Moramo da ostanemo po strani - rekao je smireno.
- Solarija vekovima nije učestovala u ratovima. Nismo u stanju da se mešamo u sukob koji nije naš. -

Lucija ga je pogledala s neslaganjem, njen pogled postao odlučan.
- Oče, moraš da me saslušaš. Ja znam da ti to možda ne deluje kao nešto što bi se ticalo tebe, ali ovo nije samo pitanje njihovog povratka. Oni su već počeli sa pripremama za rat. Moje drugarice su bile otete od strane veštica koje služe gospodaru Panterase. Ako ih samo saslušaš, razumećeš šta pokušavam da ti kažem. -

Kralj Soren ju je gledao, ali nije delovao iznenađeno.
- Lucija... ponoviću ti.. ovo nije naš rat. Naša snaga leži u miru, ne u ratovima - rekao je čvrsto, gledajući je s ozbiljnošću.
- Mi imamo našu stabilnost, naš narod, našu planetu i naše Sunce. Ovaj sukob se ne tiče nas. To je pitanje koje drugi treba da rešavaju. -

Lucija nije mogla da se pomiri s tim.

- Oče, to nije samo njihov sukob. Trebam tvoju pomoć - zamolila ga je, pokušavajući da ga ubedi.
- Treba mi Kristal Prvog Sunca. -

Kralj je, na te reči, postao još ozbiljniji. Njegov izraz lica je postao još hladniji
- Kristal Prvog Sunca... - ponovio je, gledajući je s puno opreza.
- Da bi ga dobio, moraš biti pobednik u Turniru Heroja. To je jedini način da se dođe do njega. -

Lucija je duboko uzdahnula, shvatajući koliko je to teško. Ali nije odustajala.
- Molim te, oče. Ako ne budemo imali kristal, bićemo bespomoćni. -

Kralj ju je tiho posmatrao, očigledno se kolebajući, ali ostao je dosledan.
- Kristal Sunca nije nešto što se daje tek tako - rekao je, tonom koji je značio kraj razgovora. - To je zakon. A zakoni se na Solariji poštuju! Morate da ga dobijete u borbi. Ni ja ni ti ne možemo to jednostavno da prekršimo. -

Lucija je tiho spustila pogled, osećajući frustraciju koja je rasla u njoj.
- Dobro, oče - rekla je tiho, pokušavajući da prikrije tugu.
- Znam šta mora biti učinjeno... -

. . . . . . .
Kraj još jednog nastavka. Pišite mi utiske 🩷