Karen

Još uvek su bile u biblioteci, svuda je vladala tišina. Bilo je već jako kasno a devojke su prelistavale stare knjige i spise, jedan po jedan, pokušavajući da ostanu budne i fokusirane.
Karen nije mogla da se opusti. Njena ruka lagano je klizila po prstenu, osećajući sve veći vibrirajući puls iz njega. Zamišljena, zurila je u svetlost koja je bila sve jača, sve dok nije postalo jasno... nešto se dešavalo.

- Devojke... nešto nije u redu - rekla je, a na njene reči Jasmin i Lucija su se razbudile i podigle poglede, a pogled na Karenin prsten nije mogao da pobegne njihovoj pažnji. U tom trenutku prsten je zasijao. Snažno, iznenada, a svetlost iz njega bila je gotovo zaslepljujuća. Karen je bila sigurna... ovaj signal nije samo njen, već i drugi prsten mora da bude u blizini.

- Ovo se dešava samo kada je drugi prsten u blizini - rekla je Karen, njen glas sada opterećen saznanjem. Pomislila je na Rinu.

Lucija je odmah ustala, zabrinuta. - Šta to znači, Karen? -

- Ne znam, ali moramo da idemo - odgovorila je Karen.

Brzo su istrčale iz biblioteke u dvorište Alfije. Bilo je mračno, sve dok ih nije obasjala svetlost sa strane.
Niotkuda, stvorio se portal.. otvorio se pred njima, i iz njega su izašle siluete dve devojke... Kada su pale na zemlju, prepoznale su ih... Valerija i Rina, još uvek iscrpljene i izmučene. Rina je izgledala umorno, dok je Valerija bila u boljem stanju.
Karen je stajala, zapanjena. Njene oči su u trenu preletele sa Valerije na Rinu. Nije mogla da veruje u ono što vidi pred sobom. Telo joj je bilo ukočeno, a srce nije znalo da li da skoči od radosti ili da zakuca od straha.

- Rina... ti si... - Karen nije mogla da izgovori još ništa. Pogledala je ka sestri.

Rina, sada svesna svega što se dešava, uspravila se i polako ustala sa zemlje.
Karen nije gubila vreme. U trenu je potrčala prema Rini i zgrabila je za ruke. Suze su joj nadošle, a glas joj je bio pun emocija.
- Rina ...- prošaptala je, grčeći se od bola i sreće, a u njenim očima nije bilo ničega osim dubokog olakšanja. - Sestro... -
- Tako si mi nedostajala -

- Morala sam da čekam. Toliko vremena je prošlo... - Rina je jedva izlazila na kraj sa rečima, dok je Karen pokušavala da je utešti.

- Znam Rina, znam... Tako mi je žao... Tako mi je žao što nisam mogla da ti pomognem, što nisam bila uz tebe... Nikada te više neću ostaviti, - rekla je Karen, a ruke su joj čvrsto obuhvatale Rinine, kao da je nikada ne želi pustiti.

Tada je pogledala ka Valeriji, a njeno srce je bilo ispunjeno osećajem olakšanja

Lucija i Jasmin su potrčale i skočile na nju. Sve tri su pale na zemlju i plakale od radosti.

- Hvala nebesima da si dobro... Toliko smo brinule - govorila je Jasmin, čvrsto stežući Valeriju

- Plašile smo se da te nikada ponovo nećemo videti - Lucija je jedva dolazila do reči od suza.

- I ja sam to mislila - prošaputala je

Tada je Karen prišla i priključila se njihovom grupnom zagrljaju. Neko vreme su samo stajale tako. Sve dok se emocije nisu stišale

- Kako ste uspele da pobegnete? - upitala ih je Lucija

Rina joj se nasmešila.
- Zahvalite se vašoj drugarici -

Karen je prišla do Valerije
- Žao mi je što ste morale sve same.. nismo znale kako da vam pomognemo - stvaila je ruku na njeno rame
- Hvala ti... Hvala ti što si spasila moju sestru... - niz lice su još još uvek tekle suze

- Nije to ništa -
Karen i Valerija su se još jednom snažno zagrlile
- Sada smo sve ponovo zajedno -

- Moramo ovo da proslavimo! - rekla je Lucija, a Jasmin je klimnula glavom

Rina ih je prekinula
- Mislim da nećemo imati vremena... Moramo odmah da razgovaramo sa direktorom Arijelom! -
Završila je rečenicu, a u njenom glasu se mogla osetiti ozbiljnost koja je momentalno ućutkala sve. Devojke su prestale da razgovaraju i uzele trenutak da pogledaju jednu drugu, shvatajući težinu situacije

Panterasa
Gaid

Šiera je lagano zakoračila kroz velika vrata Gaidovih odaja, a čim je prešla prag, osetila je težinu u vazduhu. Talas mračnih energija, gust i neprijatan, obavijao je celu prostoriju, kao da je sam prostor postao živo biće koje je reagovalo na njegovu prisutnost. I dok je napredovala, svaki korak joj je delovao teže, a srce joj je bilo sve brže i brže. Osećala je kako se njeno telo naježi zbog snažnog naboja koji je dolazio odatle.

Kada je otvorila vrata do kraja, pred njom se ukazao Gaid. Stajao je u središtu dvorane, ispred svog velikog tamnog prestola, koji je delovao kao da je uklesan iz same noći.
Gaidova figura bila je okružena gustim oblakom crne energije koja je pulsirala, kao da je sama palata reagovala na njegovu moć. Oko njega nije bilo svetlosti, sve je bilo mračno i zagonetno, a svaka linija njegovog lika bila je oštra i preteća. Njegovo lice bilo je bledo, hladno i bez izraza, ali oči... njegove oči bile su nešto drugo. Crvene, poput užarenih uglova vatre, sijale su sa tolikom snagom da je delovalo kao da su sposobne da progutaju celu sobu.

Kad je skrenuo pogled ka Šieri, ona se naježila, a srce joj je gotovo preskočilo.

Njegov pogled bio je smrtonosan, prepun gneva, bola i razočaranja, ali i sene koju nije mogla da sagleda. Telo joj je reagovalo automatski, bez razmišljanja. Poklonila se, spuštajući glavu, iako je znala da je njegov gnev nije štedeo.

Gaid nije pomerao svoju poziciju, ali iz njegovih usta je izašao gnevni, duboki glas.

- Nisi se valjda vratila praznih ruku...? - rekao je polako, a u njegovim rečima bilo je mnogo više nego što su same reči odavale.
- Rekao sam ti... trebalo je da ih nađeš! -

Unutrašnji svet Gaidove duše bio je haotičan. U njegovim očima odražavali su se bes i mržnja, ali takođe i duboka, mučna tuga. Tuga koju je osećao jer je ponovo bio sam. Ponovo je izgubio nekoga do koga mu je stalo... Izgubio je svoje carstvo, roditelje.. a sada, kada je pomislio da je pronašao svetlost koja mu je toliko trebala u ovoj tami u kojoj živi ceo svoj život, ovoga puta, ona je otišla i napustila ga.. Osećao se izneverenim kao nikada ranije... Verovao je u Valeriju. Verovao je da je ona nešto više, da je ona možda neko ko će ona ugrejati njegovo srce i izbaviti ga iz tame. I sada, kada se seti njenog pogleda dok je bežala, kada se seti da ga je izdala i napustila, nešto se slomilo u njemu. Osećao je gnev, ali ispod toga, nešto dublje, nešto što je bolovalo. Ta izdaja je bila poput oštrog noža koji mu je rasparao dušu.

Dok je gledao Šieru, mogao je da oseti njenu tremu. U dubini srca nije želeo da je plaši.. Ali njegov um nije mogao da se opusti. Njegov svet, sada ispunjen samo tamom, postao je sve haotičniji. Zamišljao je Valeriju, zamislio je njene oči, njen osmeh... sve to sada je bilo uništeno. On se osećao kao da je gubitnik, usamljen, ponovo odbijen.

- Nađite je. - rekao je tiho, ali njegova reč je zvučala kao zapovest. - Dovedite je... Nije me briga za ostale čuvarke... Dovedite mi nju... -

Telo mu je bilo napeto od sile koju je osećao. Šiera je osetila zemlju kako podrhtava, kao da je sama palata reagovala na njega. Čak su i zidovi, ukrašeni hladnim kamenim ukrasima, izgledali kao da su se promenili pod njegovom moći.

- Ne zanima me kako, - nastavio je. - Želim je... Sada! -

Njegove reči su bile hladne, ali i pune bola.
.Zamišljao je Valeriju, kako se udaljava od njega, kako ga ostavlja, i to mu je lomilo srce. - Izdala si me...- prošaputao je kroz zube, sebi u bradu. - Trebala si da budeš moja, zauvek.... Zašto? -

Mislio je naglas.
Šiera ga je slušala sa suzama u očima.
Njene ruke su drhtale, a srce joj je bilo ispunjeno strahom. Nije želela da vidi svog brata u ovom stanju, nije želela da ga vidi ovako slomljenog.

- Naćićemo je - prošaputala je, dok su suze tekle niz njeno lice.
Poklonila se pa izašla iz odaja ostavljajući ga ponovo samog.

Alfija
Valerija

Direktorka Arijela, sedela je za svojim stolom. Zraci tek izlazećeg Sunca, probijali su se kroz velike prozore koji su se nalazili iza nje. Kraj direktorke, stajao je njen pomoćnik i profesor Tirion, patuljak. Bio je tek nekoliko centimetara viši od radnog stola. Imao je kratku bradu i riđu talasastu, pomalo neurednu kosu.
Preko puta radnog sola, devojke su stajale mirno, poređane jedna do druge. Rina, Karen, Valerija, Jasmin pa Lucija.

- Ako sam dobro razumela vaše reči - govorila je, skrenuviš pogled ka Valeriji
- Gaidova palata se kreće po svemiru. To objašnjava razlog zašto niko ne može da ga pronađe... -

- Tako je... - Valerija je klimnula glavom
- Cela palata se pokreće i održava se zahvaljujući njegovoj magiji. Ona ga iscrpljuje i zbog toga sa vremena na vreme njegove moći slabe -

Patuljak Tirion se uspravi pa prekrsti svoje male ruke
- Zato mu se i žuri da uhvati svih pet čuvarki i oslobodi Panterasu iz mračne dimenzije... -

Direktorka potvrdi njegovu teoriju
- Jednom kada to uradi, biće nezaustavljiv -

- Ali sada su Valerija i Rina ovde... Kao i Karen - umešala se Lucija
- Dokle god su one u Alfiji, biće bezbedne, a Gaid neće moći da povrati svoje moći -

- Ne slažem se... - rekla je direktorka
- Sada su one možda u još većoj opasnosti - devojke su se pogledale međusobno
- Sada kada Gaid zna da ste sve na jednom mestu, pitanje je trenutka kada će napasti školu u nameri da vas sve uhvati odjednom -

- Šta predlažete, direktorka? - upitala ju je Karen

- Pre svega, moraćete da ojačate i naučite da koristite vašu Zmajevu magiju protiv njega... -

Patuljak Tirion se umešao u razgovor
- Za početak morate da dobijete vaša krila... -

- Krila? - sve su ponovile u glas i razmenile poglede.

- Vila dobija svoja krila kada se žrtvuje za nekoga... Tada njene moći evoluiraju i ona dobija svoja krila, koja joj povećavaju snagu... - objasnila je direktorka Arijela
- Jednom kada dobijete krila, moći ćete da se transformišete u pravi vilinski oblik kada god se nađete u opasnosti -

Tada se Rina umešala u razgovor i ljubazno prekinula direktorku.
- Ja sam već dobila svoja krila -

- Vrlo dobro... To očekujem i od vas ostalih - zatim je skrenula pogled ka Luciji i Jasmin
- Čak iako vas dve ne posedujete moći Zmajeve magije, kao Rina, Karen i Valerija, jednom kada dobijete krila, bićete mnogo jače -

- Kako da se odbranimo od Gaidovog napada? - upitala je Karen

- Moramo mi njega da napdnemo prvi - rekla je i ustala sa svoje stolice.
- Već sam kontaktirala mnoge vladare širom cele Magične dimenzije i upozorila ih na opasnost. Takođe, direktor akademije za speciajliste mi je lično obećao njihovu pomoć...  Ovo je zajednička borba, borba za spas sveta kakvog poznajemo - rukom je namestila svoje naočare i stala pred devojke
- Ali prvo moramo da pronađemo njegovu palatu -

Tada je u prostoriju ušao profesor Dren. U ruci je držao nekakav papir. Ličio je na pismo.
- Da bi je pronašli, neopjodan nam je Kristal prvog Sunca o kome sam vam govorio.. -
Stao je pred Luciju i dao joj papir.
- Princezo Lucija... Voleo bih da uručiš ovo pismo tvom ocu, kralju Solarije u naše ime -

Lucija je klimunla glavom
- Naravno -
Zatim je pogledala u ostale

- Sve ćete ići zajedno na Solariju - rekla je direktorka - Sa vama će poći i dvojica specijalista koje već poznajete. Čak i na ovom putu, potrebna vam je zaštita... -

- Niko nam neće nauditi na mojoj rodnoj planeti - uveravala ju je Lucija.

Direktorka je položila ruku na njeno rame i uputila joj je ozbiljan pogled.
- Ne možemo biti sigurni. Karen, Valerija i Rina su čuvarke... Naši neprijatelji će iskoristiti svaki trenutak nepažnje da ih se dočepaju -

- Kada polazimo? - upitala je Jasmin

- Odmah...
Rekla bih da vas specijalisti već čekaju ispred škole -

Devojke su spakovale svoje stvari i spremile se za polazak. Pred kapijama Alfije bila su parkirana tri leteća motora a tri poznata mladića gledala su ka njima.

- Troj, Ren i Simon! - povikala je Lucija, pa potrčala u Trojev zagrljaj.

- Jesam li ti nedostajao, moja zvezdo? -
Upitao ju je pa napravio širok osmeh

Devojke au se pozdravile sa njima.

Ren je prišao do Valerije koja je stajala po strani. Nije bilo njegovog uobičajenog širokog osmeha.  Delovao je kao da nije verovao da je konačno vidi. U očima su mu se videle emocije koje nije želeo da pokaže.

- Drago mi je da te vidim - rekao joj je pa napravio blagi smešak.

- Hvala ti -
Uzvratila mu je pa spustila pogled u stranu.

Nekako joj je bilo nelagodno da ga gleda. Pre njenog nestanka, njih dvoje su bili jako bliski, ali dosta se toga promenilo. Nekako se osećala loše zbog svega. U glavi joj je još uvek bio Gaid. Nije mogla da izbaci iz misli njegove crvene oči koje su je sa osudom posmatrale kako beži od njega kroz portal.

Ren je shvatio da joj se nešto desilo dok je bila odsutna
- Da li si dobro? - upitao ju je pažljivo

Ona se okrenula i pošla ka Rini i Jasmin
- Da... - klimnula je glavom - Jesam -
Odšwtala je od njega nervozno

- Dobro, mislim da je vreme da krenemo! - povikao je Simon kako bi skrenuo pažnju na sebe.

Karen i Rina su se uhvatile za ruke i aktivirale moći svijih prstenja.
Pred njima se otvorio veliki portal i jedni za drugima ušli su u njega.

. . . .